Da li je osećenje odbačenosti realno?

[Иван ♪♫]

Ne mali broj puta još tokom odrastanja dešavalo nam se da se osetimo da smo odbačeni od strane drugih; prijatelja, simpatije, nastavnika,devojke/dečka, neko i od roditelja. U odraslom dobu najteže nam pada da budemo odbačeni od emotivnog partnera bilo u fazi udvaranja bilo nakon dugogodišnjeg zabavljanja ili braka. Osećanje odbačenosti deluje na nas snažno obično je to osećaj kao da smo ostali sami na svetu, da nema nade, da smo manje vredni i da zbog toga i ne zaslužujemo da budemo voljeni i prihvaćeni.  Dakle, nakon toga što sebi protumačite i osetite da ste bili odbačeni počinjete da manifestujete niz depresivnih reakcija… Da li uopšte ima smisla osećati se odbačenim?!

Ne odbacujte sebe!

Postoje dve faze osećanja odbačenosti. Prva faza je osoba X vas je odbacila a druga faza je vi ste odbacili sebe. Prema tome, mi možemo biti ostavljeni ili ako hoćete odbačeni od strane drugih ali da ujedno ne odbacujemo sami sebe. Onog trenutka kada odbacimo sami sebe počinje da se javlja to teško osećanje odbačenosti a ne kada to drugi urade. To što niste prihvaćeni od nekog drugog ne znači da manje vredite i da ne možete nikada biti srećni. Vaša sreća ne zavisi od toga da li će vas drugi prihvatiti ili odbaciti već samo i jedino od toga koliko vi sebe prihvatate. Ne odustajte od sebe, dozvolite sebi da iznova počnete jer jedino vi upravljate sopstvenim osećanjima.

Osećanje manje vrednosti i odbačenost

U osnovi osećanja odbačenosti je zapravo osećanje manje vrednosti koje odbačena osoba ima i razvija. Uobičajeno je da osobe koje se osećaju odbačeno prihvataju tuđe kritike „zdravo za gotovo“ jer se to uklapa u njihovu negativnu sliku o sebi. Postoji tendencija da onog ko ih je odbacio stavljaju iznad sebe i smatraju ga superiornim a sebe inferiornim u odnosu na njega. Važno je znati da odnosi među ljudima nisu nikakav vid takmičenja i da ne pobeđuje onaj ko prvi ode ili ko se kratko zadržava. Često oni koji ne mogu da se zadrže u nečemu duže imaju strah od vezivanja  odnosno odbacivanja pa prema tome ne zaslužuju nikakvo posebno vrednovanje te su njihove „pobede“ kratkog daha.

Kao što smo već napomenuli u prethodnom tekstu, nemoguće je svideti se svakome jer se ni vama ne dopadaju svi ljudi. Odbacivanje treba prihvatiti kao sastavni deo života,  od odbacivanja možete i dobiti jer shavtite da osobe koje su vas odbacile zapravo i nisu bile neke srećne kombinacije za vas. Svakodnevno nešto/nekog odbacujemo ili prihvatamo i često se to dešava a da ne primetimo, ono što je važno je da ne odbacimo sebe jer mi smo jedina osoba koja realno to može.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

preuzeto sa: 

http://www.vaspsiholog.com/2012/04/da-li-je-osecenje-odbacenosti-realno/

 

[Снежана]

Реалан је осећај, јер као по мантри понављамо исти образац. Из неког разлога очекујемо прихватање, одобравање, љубав од људи који  немају или не желе било шта да пруже, и то је ок, "кривица" је у онима што траже на погешним местима. Тако да на крају испадне да смо вечито у једној истој врсти веза/односа.

[Volim_Sina_Bozjeg]

U pogledu osećaja odbačenosti, potpuno je nebitan podatak, da li je odbačenost realna ili je umišljena. 

Ako ti se javi osećaj odbačenosti, ne gubi vreme upoznavajjući ga, nego odmah delaj. Stvaranje prijateljstva ili ljubavnih veza to možemo dalje da se nadovežemo u nabrajanju i veze izmedju bližnjih u smislu popravljanja ili obnavljanja, dakle stvaranje,obnavljanje i očuvanje odnosa zahteva momentalne korake ne nadajući se uspehu ali nikada ni prekinuti trud i upornost ka cilju.

Osećaj odbačenosti mora i jeste u svojoj suštini otskočna daska, da čoveka pokrene na delo i trud u zajednici a ne na mentalno i psihosomatsko gimnasticiranje i otkrivanje da li je u pitanju racionalni ili iracionalni osećaj.

 

Delajte ljudi, ljubavna veza kao i prijateljska veza zahteva onaj najlepši napor koji svi moramo ulagati u našoj zajednici. Ličnost jedino živi tamo gde su dvoje ili troje.

[JESSY]

1 hour ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

potpuno je nebitan podatak, da li je odbačenost realna ili je umišljena. 

 ne gubi vreme upoznavajjući ga, nego odmah delaj.

tacno tako...ispitivanjem mu samo dajemo na znacaju a to i jeste cilj necastivog...uhvatimo se odmah u kostac sa njim...

[Дијана.]

Naravno da je taj osjećaj realan, jer intenzitet emocije je čini realnom, a ne njena racionalnost/opravdanost. Ponavljaju se doživljaji i odgovori naučeni u djetinjstvu i zapečaćeni negdje u dubinama nesvjesnog. Osjećaj napuštenosti, nevoljenosti, bilo samo kao impresija, ili kao posljedica stvarnog napuštanja od strane roditelja - ponovo će se aktivirati u situacijama koje se nesvjesno prepoznaju kao slične.

Humano je čovjeku, a naročito djetetu priznati 'pravo na psihičku realnost', na doživljaj emocije kao takve bez etičkog prosuđivanja ličnosti zbog nje (ukoliko ne povređuje druge). Naročito - kad ne povređuje nikog osim samog sebe! 

Kao što će se i nakon svake jake traume bol ponovo javljati sa svakom novom povredom, ma kako mala ili naizgled beznačajna bila... 

Realnost ovog kao i drugih bolnih osjećanja se ispituje kroz komunikaciju (ako je moguća) sa 'objektom' koji je osjećaj izazvao. Ako svrha nečijeg djelovanja nije bilo svjesno povređivanje ili manipulacija, 'udar' sopstvenog nesvjesnog preko iracionalnih negativnih osjećanja (gdje smo podložni našim demonskim pratiocima koji nas dobro poznaju) se može popraviti kroz komunikaciju-odnos-razumijevanje-praštanje.

[Јелена011]

Ne znam stvarno, sta znaci to realnost\nerealnost?

Da li covek to oseca i fizicki i emotivno oseca naravno i to ne treba sporiti..a sad da li je "racionalno", pa moze biti i ne mora.

Sve je to nase tumacenje realnosti, na odredjenu situaciju reagujemo osecanjima, ali to ne znaci da je prosto ta reakcija adekvatna. Od naseg unutrasnjeg bica zavisi i stepen i vrsta tih osecanja i kako cemo se sa njima izboriti.

Tako da ne mogu bas da se slozim da je to sve realno.

To je tako u sadasnjem trenutku ali je itekako promenjivo, ako osvestimo zasto mi na neke situacije reagujemo na odredjen nacin. I imamo e tad bih rekla realne sanse da promenimo svoju reakciju.

Ne mozemo promeniti spoljasnjost, ali svoje reakcije itekako mozemo.

Postoji neki trend "mlakosti" i "popustanja sebi" kao da je sve fino, mi smo prosto nauceni tako, mi ne mozemo drugacije, mi smo bespomocni, sve je nekako determinisano i mi jadni nismo odgovorni ni za sta. A to ne stoji. Nismo odgovorni za tudje postupke, misli, osecanja, ali za nase jesmo odgovorni i oni su u nasoj moci da ih promenimo.

Nije lako ali je moguce.

1 hour ago, Дијана. рече

Naročito - kad ne povređuje nikog osim samog sebe! 

 

Uh Dijana, ovo mi je mnogo zaparalo usi...Sta vise ovo je jedan od mozda jedinih i najozbiljnijih kriterijuma necije mogucnosti i "zdravlja", a to je da ne povredjuje samog sebe. Bes ka drugome, svasta nesto, sve to moze i ne mora da bude znak necega, ali bes ka samom sebi, samopovredjivanje, samounistavanje, samooptuzivanje i sve tome slicno sto je dakle okrenuto sebi je znak ozbiljnog psihickog problema i ozbiljno narusenog zdravlja.

Jer je "u prirodi" "zdrave jedinke" zelja za samoocuvanjem. Kad je taj osnovni nagon narusen i kad covek ide na sebe tu nesto debelo ne valja.

 

[Дијана.]

Mislila sam da niko moralno ne prosuđuje čovjeka koji drugome ne škodi, a možda škodi samom sebi, jer upravo ne može da se riješi tih negativnih osjećanja. Upravo da je 'slab, bolestan ili loš vjernik'. Jer to je prirodno i nije za osuđivanje. Mazohizam jeste problem, često samo naličje novčića - sadizma, ali gušenje sopstvenog bijesa da ne bi neko bio povrijeđen pa i okretanje na samog sebe je ipak plemenitost. Ako razmišljam dalje u tom pravcu, osjećaj odbačenosti će i biti s druge strane tog aktivno-agresivnog bijesa, ljutnje, neki ljudi naprosto ne mogu da budu agresivni prema drugome pa bijes pounutarnjuju i uvijek krive sebe. Mislim da ne možemo ići tako daleko da opravdavamo bijes prema drugome a da samooptuživanje smatramo psihičkim problemom. A gdje je onda mjesto superegu, savjesti? Naravno da je dio depresivnog odgovora i to samooptuživanje, te da jasno samopovređujuće tendencije jesu patolške, ali mogu se te stvari razgraničiti  i posmatrati individualno i u zavisnosti od konkretnog ličnosnog sklopa i aktuelne situacije.

[Јелена011]

Ne slazem se da je plemenito okrenuti ka sebi...to se samo cini tako. To je i najcesca samoodbrana i racionalizacija, da mi drugome nismo nista lose ucinili, a jesmo sebi.

Pa Bogu cemo odgovarati za sebe, dakle Bog je stvorio nas i pre svega smo odgovorni za sebe. Ako idemo zlim na sebe mnogo smo "krivlji" nego na drugoga...Ono voli bliznjeg svog ima uslov, kao samo g sebe.

I to sto ne povredjujemo drugoga je iluzija, povredjujemo ga bas zato sto prema sebi nismo dobri, bas zato sto se lazno predstavljamo, a nasa ljubav prema drugome je lazna, samo je izraz sebicnog ega koji zeli da u tudjim ocima izgleda dobar. "ja ni mrava nisam zgazio i prema svima sam bio fer", implicira da mi za tu nasu dobrotu treba da dobijemo priznanje u najmanju ruku.

Sto se tice toga sta je "normalno" sta nije, ima tu i dosta toga cudnog i ne bas jasnog, ali logika je sledeca. Svakom bicu je usadjena samoljubav, zdrav ego prema sebi, da ces ako te neko krene da te udari da se zastitis, da odreagujes, da kada si u opasnosti imas nagon da sacuvas sebe...taj instinkt samoodrzanja je neka osnovna psihicka nota koja je u svima nama. I to je neka zdrava osnova.

E sad, kad zbog raznih faktora to bude poremeceno pa osoba izgubi taj nagon da se samoodbrani, obicno velikim traumama u detinjstvu iz vec kog sve ne razloga se kod deteta ne razvije taj mehanizam, imamo osobe koje sve umesto ka spolja, rade ka iznutra.

I to je znak ozbiljnog problema ne zato sto je neko moralno posrnuo il kako god, dakle ne zato sto je "los" u negativnom kontekstu, nego je to problem jer je osnovna ravnoteza njegovog bica itekako promenjena.