Зоран Ђуровић: Ћага за исповедника

[Zoran Đurović]

 

    Реци артемитима или другим бранитељима на бастиону православља!    

На фејсу сам поставио доказне фотке да смо у селидби. Падају бомбе око нас, а ја чак успевам да и неку реч напишем. - Ускоро качим још једну отрежњујућу пилулу... Велики поздрав!

[Augustinus]

Лепо речено Авво, сажето и јасно.

Мада се не бих сложио око класификације ''греха''. Сећам се да ме је професор из етике на Философском факултету, прозивао управо због односа грех чинити и грешно мислити. Он је такође навео пример, да ако гледа како се комшиница купа, и помисли на њу, али ништа не учини, није направио грех. Пратио је Аристотелову путању, од оног што ''мислим'' (што се рађа у уму) до онога што ''чиним'' (што се манифестује - од идеје до узрока). Уколико се не спроведе у дело, тј. уколико се не отелотвори, онда нема ни греха. Из угла морала, и схватања греха као моралног преступа, етичке норме.... то има оправданост. Али, ако посматрамо из угла онтологије (која није протолошка, него есхатолошка), онда то делује другачије. 

Пошто је етика склоп моралних норми и правила која уређују понашање једног друштва, и сваког њеног појединца, сваки преступ тих заповести сматра се грехом. Циљ сваке социјалне заједнице и демократског друштва јесте у спољном и унутрашњем уређењу устава, законика и правила, која имају своју правну норму и институциону валидност, ради свеопште среће и добра, како за целокупно друштво, тако и за појединца. Овде се преступ против оваквих одредаба сматра грехом, јер је учињено супротно од оног што је правно дозвољено. Једно правно уређено друштво нема афинитета за загробним животом и вером у васкрсење мртвих, јер се оно бави само ''животним током'' (curriculum vitae) појединца у категоријама времена и простора; све изван тога, у контексту вере и религије неподражава заинтересованост социјолошке етике. Да би се неки грех манифестовао, како друштва тако и појединца, мора да постоји линија од онога што етика назива помислом до финалног продукта. Појединац уколико намерава да изврши неки преступ, супротно етичким нормама, мора да ту своју помисао спроведе у дело. Тек тада по етичким принципима то се сматра грехом, јер се он доживљава као промашај појединца, а уколико остане у домену психе и помисли, без материјалог продукта, оно остаје изван етике и не сматра се грехом, тј. преступом, јер није фижички учињен на уштрб добра друштва и другог појединца. Насупрот оваком уверзираном мишљењу етике Господ поручује: ''А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу свом''[1]. Ипак, етика прељубу не сматра грехом, уколико остане у домену помисли, само ако до ње дође физички и ако се она сматра преступом у социјалном друштву, тј. ако је законици и етос једне нације виде као такву. Иако етика претендује за универзалношћу својих норматива, свако национално друштво уређује своје законике, сходном својим потребама. Ако се нешто сматра грехом у једном друштву, не мора да значи да и друго, или да друга друштва исти потез сматрају грехом. Негде је полигамија дозвољена, док је у неким друштвима забрањена. Етика сматра да је срећа и добар живот циљ битисања једног друштва и сваког појединца. Међутим, оно што се сматра добрим код једног друштва, не мора нужно да се сматра срећним и добрим код другог друштва. Исто тако ако један појединац сматра за срећу богат и раскалашан живот, други не мора делити исто мишљење са првим. Аристотел у свом делу Никомахова етика (Ηθικα Νικομαχεια) истиче: ''Друштво и човек културе сматра да је срећа у ''добром животу'' или ''у чињењу добра'' и да је то истоветно са тим ''бити срећан''. Али, они другачије поимају срећу, јер друшто не подржава исти став као философи.... Један човек сматра једно, а други друго, и често исти човек другачије доживљава у другачијим условима – после болести то је здравље, а у сиромаштву, то је богаство; као кад постане свестан свог незнања, тад се диви оном ко говори величанствене ствари које су изнад његовог схватања''[2]. Такође, поједина етичка правила која су правно заступљена у једном друштву, не морају бити истоветна са оним које је то исто друштво (нација) држало у ранијим епохама; нити она имају своју вечност која нужно повлачи да ће их се та иста национална заједница придржавати и у следећим нараштајима, јер по некој модернистичкој пароли ''кварити другога и себе, то значи живети савремено'' (Corumpere et corrumpi saeculum vocatur).

Грех је последица смрти, и смртности бића. Овде се не ради о никаквом преступу етичког нормативног императива, већ у незаједничарењу са Богом, преображавајући себе у не-биће уместо у биће. Св. Иринеј Лионски у свом делу Против јереси (Ελεγχου και ανατροπης της ψευδωνυμμου γνωσεως) каже: ''Они који држе љубав према Богу, имају и заједницу са Њим. А заједница са Богом је живот и љубав и наслађивање Његовим добрима. Они, пак, који се по свом нахођењу удаљавају од Њега, унапред се од Њега одвајају. А одвајање од Бога је смрт, и одвајање од светлости мрак, а одвајање од Бога је одбацивање свих Његових добара... Божија добра су вечна и бескрајна, па је зато и непоседовање њих вечно и бескрајно''[1]. Још у Старом Завету псалмопојац јадикује над својом природом јер ''у греху роди ме мати моја''[2]. Уколико је грех промашај, преступ неког правила, како то да се човек рађа као огреховљено биће? Како једно дете које угледа светлост дана, и које још није свесно свог битисања, може етички да сагреши, кад његове психо-соматске функције нису развијене, и не може да прави разлику између добра и зла? Правила и нормативи једног друштва остају затворени и недоступни у процесу развитка, све док биће не постане свесно свога битисања ''cogito ergo sum'' (Мислим, дакле постојим, Декарт). Или, његова несвесност, укида његову онтологију, па према томе уколико није способно да самостално мисли, онда и не егзистира, и тиме не може да чини грех. Св. апостол Павле поручује: ''Као што кроз једног човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише''[3]. Није грех дело и карактеристика једног појединца, већ је саставни део човекове природе. Зато грех и јесте проблем онтологије, јер је саставни део бића, јер чини његову суштину, и једино се може превазићи васкрсењем кроз Христа који је победио грех и смрт, а не кроз етичка правила. Христос је једном за свагда принео себе на жртвеник ради људског рода, обоживши човечанску природу, ради заједнице човека и Бога. Та заједница се остварује у Цркви, на светој евхаристији, јер по речима Св. Максима Исповедника: ''Све то она приводи у једно у Тајни која се савршава на божанском жртвенику. И онај који је благоразумно и мудро смогао снаге да уђе у ову Тајну која се у Цркви врши, тај је уистину душу своју учинио Црквом Божијом и божанском''[4]. Грех јесте онтолошки проблем, јер је саставни део бића, и једино се може превазићи у заједници са Богом, у есхатолошкој онтологији. Управо у есхатону почива једина истинитост, где категорије времена и простора више не могу да плаше човека, јер је смрт побеђена и превазиђена Христовим васкрсењем.

Праштај Авво, и помјани.

[1] PG 7a

[2] Псалам 50

[3] Рим. 5, 12

[4] Мистагогија; Μυσταγωγια PG 91, 681 D

[1] Мат. 5, 28

[2] J.Bywater, Aristotle's Ethica Nicomachea. Oxford, 1894; Βιβλιον δ, 1119б – 1120а

[Zoran Đurović]

 

Лепо речено Авво, сажето и јасно.

 

Ништа нисам разуме шта сте хтели да кажете. Плашим се пак да сам нешто разумео, али се јавите у поруци.

Свако добро.

З.

[Јелена011]

Ovako nesto prica i Janaras u slobodi morala...

Samo ne znam kakva je onda preporuka za duhovnika\ispovednika u tom kontekstu tj da li se razlikuje od Avine il jok?

[Zoran Đurović]

Ovako nesto prica i Janaras u slobodi morala...

Samo ne znam kakva je onda preporuka za duhovnika\ispovednika u tom kontekstu tj da li se razlikuje od Avine il jok?

Претходни је био копи-пејст и нисам укачио шта се каже. Ја сам човек простак. Питање или примедба може у 3 реда да се ставе. Када се то разјасни ваш сам. 

[Augustinus]

Ја сам само направио разлику између поимања греха као нечег ''финалног'' (тек кад се нешто учини), и нечег што је саставни део човекове природе (помисао). Човек је грешно биће, и свакодневно чини грехове - то нам је у природи. Није грех тек кад нешто човек учини (злочин, зло чинити), већ кад помисли на зло. Јер, да нема помисли (узрока) не би било ни продукта. Авва, је правио паралелу око исповести, шта значи исповедити ''грех'' јавно пред Црквом, и шта значи духовно разговарати о проблемима и недоумицама. Наш народ не прави паралелу, између греха (помисли), злочина (недела) и потешкоћа са којим се суочавају. Говорим из личног искуства. Када упитате да ли има шта да исповеди, у већини случајева кажу формално да се кају за све грехе, или да нису ништа лоше учинили. Исповест нема тежину, него само форму, о којој Авва говори. Људи мисле да ако нису урадили неко не дело, онда немају ни греха. Недело (зло) се јавно исповеда, као што је била пракса у раној Цркви. Она треба да има покајни карактер, где исповедник одређује меру епитимије (покајања). Кад су у питању помисли (грех) и недоумице, није нужно да се исповеда код свештеника, већ о томе може разговарати са сваким хришћанином који има довољно љубави да саслуша другог. Његов савет или поука, може да помогне, иако он/она није званично у црквеном чину.

[Augustinus]

Претходни је био копи-пејст и нисам укачио шта се каже. Ја сам човек простак. Питање или примедба може у 3 реда да се ставе. Када се то разјасни ваш сам. 

 

Хахаха...тешко Авво, да сте такав човек, ал нек иде на смиреност. Нисам говорио о целокупном тексту, већ сам се само надовезао на констатацију да ако човек нешто не учини, а помислио је, онда нема греха. То сам ставио на почетку текста, јер ми је професор етике стално пребацивао, како ми ''верујући'' помисао називамо грехом. Пошто сам радио један текст Онтологија и етика: Проблем греха, само сам исекао део који говори о греху - онако како га поима етика, и како га поима теологија. Нисам се упуштао у дискусију до краја о духовништву, јер је све лепо речено. Само сам констатовао тај мали део у Вашем тексту којим ми је запао за око.... јер ме је посетио на бившег професора. Надам се да је мачице јасније..... 

[Zoran Đurović]

Хахаха...тешко Авво, да сте такав човек, ал нек иде на смиреност. Нисам говорио о целокупном тексту, већ сам се само надовезао на констатацију да ако човек нешто не учини, а помислио је, онда нема греха. То сам ставио на почетку текста, јер ми је професор етике стално пребацивао, како ми ''верујући'' помисао називамо грехом. Пошто сам радио један текст Онтологија и етика: Проблем греха, само сам исекао део који говори о греху - онако како га поима етика, и како га поима теологија. Нисам се упуштао у дискусију до краја о духовништву, јер је све лепо речено. Само сам констатовао тај мали део у Вашем тексту којим ми је запао за око.... јер ме је посетио на бившег професора. Надам се да је мачице јасније..... 

Сада је боље. Ви, теолози, кад га замрсите... 

О овом проблему си могао да читаш код Августина у расправи са пелагијанцима. Не могу да се рачунају ненаправљени греси, односно неки које би особа направила да није умрла. Нпр., умрем сутра, Бог не може да ме суди за секс са Моником Белучи, јер је предвидео да бисмо ја и Монка имали авантуру за месец дана. Зато наш народ добро ради кад каже: нисам грешан, јер нисам убио, украо итд.

Што се тиче помисли, које се исповедају духовнику, и ту треба бити опрезан. Нису добро људи разумели кад Ис говори о гледању жене (да то узмемо као пример). Наиме, тамо Мт 5, 28: А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме. Ово је само још један од интенционално погређних и душепогубних синодских превода, јер грчки текст вели: ἐγὼ δὲ λέγω ὑμῖν ὅτι πᾶς ὁ βλέπων γυναῖκα πρὸς τὸ ἐπιθυμῆσαι αὐτὴν ἤδη ἐμοίχευσεν αὐτὴν ἐν τῇ καρδίᾳ αὐτοῦ. Није грчки употребио аорист, свршено време, него партицип презента: ὁ βλέπων. Дакле, који гледа, трајна радња, она која се понавља. То значи да нема греха ако видиш добру женску, јер је то нормално ако си здрав мушкарац али ако кренеш да кујеш планове како да дођеш до ње онда си у сфери греха чак иако га не починиш. И то исповедаш духовнику.

 

Сада да се нашалим, како духовник преузима твој грех - наиме, тражи ти да му даш бр телефона дотичне до кога си на једвите јаде дошао преко њених пријатеља, ти му га даш, и онда је он позове, сагреши са њом и тако те ослободи греха  .     

[Justin Waters]

Poklanjam Novi Zavet sinodskog prevoda. ko hoce da mi se javi na PP. 

[Срђан К.]

Сада је боље. Ви, теолози, кад га замрсите... 

О овом проблему си могао да читаш код Августина у расправи са пелагијанцима. Не могу да се рачунају ненаправљени греси, односно неки које би особа направила да није умрла. Нпр., умрем сутра, Бог не може да ме суди за секс са Моником Белучи, јер је предвидео да бисмо ја и Монка имали авантуру за месец дана. Зато наш народ добро ради кад каже: нисам грешан, јер нисам убио, украо итд.

Што се тиче помисли, које се исповедају духовнику, и ту треба бити опрезан. Нису добро људи разумели кад Ис говори о гледању жене (да то узмемо као пример). Наиме, тамо Мт 5, 28: А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме. Ово је само још један од интенционално погређних и душепогубних синодских превода, јер грчки текст вели: ἐγὼ δὲ λέγω ὑμῖν ὅτι πᾶς ὁ βλέπων γυναῖκα πρὸς τὸ ἐπιθυμῆσαι αὐτὴν ἤδη ἐμοίχευσεν αὐτὴν ἐν τῇ καρδίᾳ αὐτοῦ. Није грчки употребио аорист, свршено време, него партицип презента: ὁ βλέπων. Дакле, који гледа, трајна радња, она која се понавља. То значи да нема греха ако видиш добру женску, јер је то нормално ако си здрав мушкарац али ако кренеш да кујеш планове како да дођеш до ње онда си у сфери греха чак иако га не починиш. И то исповедаш духовнику.

 

Сада да се нашалим, како духовник преузима твој грех - наиме, тражи ти да му даш бр телефона дотичне до кога си на једвите јаде дошао преко њених пријатеља, ти му га даш, и онда је он позове, сагреши са њом и тако те ослободи греха  .     

     

[Срђан К.]

Аво, хвала на овим заиста лепим примерима. Ми смо ионако превише формалисти. Ово је добро да нас мало раздрма и разбуди. Одлично је што сте споменули аорист и партицип презента. 

[Paradoksologija]

I ja sam zahvalna za objašnjenje. Prija avin fundamentalizam

 

Nego, ja sam taj stih ionako uvek nekako doživljavala ne kao usmeren na kategoričku osudu onih koji (po)gledaju, već pre kao poziv njima da ne osuđuju one druge koji i sprovedu i da se ne gorde nad njima. 

[Zoran Đurović]

Poklanjam Novi Zavet sinodskog prevoda. ko hoce da mi se javi na PP. 

    Ма, претерали су га калуђери. Мислили су да нико осим њих неће научити грчки... Ја имам цео досије тих погрешних превода, али неам времена и све да потанко образложим. Иначе, тај превод не читам, само га цитирам Чак кад би ми неко дао грчки текст, ја бих одмах могао да га преведем као Синод. Упознао сам им душу... 

[Zoran Đurović]

Аво, хвала на овим заиста лепим примерима. Ми смо ионако превише формалисти. Ово је добро да нас мало раздрма и разбуди. Одлично је што сте споменули аорист и партицип презента. 

Наравно да бих могао о овоме цео текст да напишем, али мало руках, малена и снага... Због тога гледам да се осврнем само на најбитније.

[Драган_Петровић]

А шта је са онима који не могући остварити контакт са жељеним објектом сами себе задовољавају подстичући помисли о дјелу које имају за циљ? Зар сама жеља за остварењем нечега таквог и пребивање у таквим помислима не спада у домен гријеха па чак ако се и не спроведе у дјело? Зато је ваљда и речено "са жељом". Помисли саме нису гријех ако се не упустимо у неко активно бављење њима и на крају их не претворимо у жељу. По мом мишљењу, ако желимо да учинимо нешто небогоугодно значи да смо већ закорачили у сферу гријеха. Можда мањег по тежини, али такође опасног по духовно стање човјека.