Зоран Ђуровић: Бог је Љубав

[Zoran Đurović]

Зоран Ђуровић: Бог је Љубав

 

Да ли је Логос оваплоћењем ишта променио? За многе, ништа. Јер религија остаје религија, а он није дошао да донесе религију. Јер, религија је покрет одозго ка доле. Бог је тај који је на небесима и који те спасава. Слава му и милост. Много је горе, нико се тамо није попео, клањамо му се. Ти врши оно што је удео човечији. Поштуј заповести буди фин, и нема проблема. Да, то је религија.

И, за религију треба све чинити. Бог се свакако мора славити. Он је на првом месту. Прославити Бога, ходајући преко лешева, је свето дело. Јер је Закон оно што држи поредак, а не слабо створење. Треба бити богоугодан. То је религија.

Спустају се из Небеског Јерусалима свештене особе. Пребијеног се не дотичу. Да се не би ритуално испрљали. Обичан човек пролази туда, не спушта се ни не силази. Пролази туда. Он му помаже, спасава га.

Син, који је све имање прокоцкао, добија одмах прстен са печатом за управљање имањем, долази оцу, али га овај одмах грли не тражећи исповест и покајничко испаштање. „Фини“син се смрачио лицем јер је он очекивао да наследи све. Где је правда? Где је правичност кад се исто плати онај који од зоре ради и онај који је дошао 5 минута пре краја радног времена? То, добри моји, није религија.

Бог је постао један од нас. Спасење није одозго, него одоздо. Службу Богу чиниш кад волиш ближњег свога, јер у њему је твој живот. Бог је ту. Спасење одоздо је могуће само зато што се Бог од себе испразнио. Није горе него доле. Спасаваш се тако што напојиш жеднога. Напојио си Бога. Како можеш да напојиш Бога? Тако што нећеш да га разоваплотиш! Нема Бога ван човека, откада је Логос постао тело.

 

 

Но, Логос је постао тело не само у неком богаљу, неком богаташу, некој жени, него у свима. И у теби. У теби. Ако волиш себе, волећеш и ближњег. Ако волиш ближњег, волиш Бога. Мрзиш ближњег? Знај да мрзиш Бога и самог себе.

Видиш да божанска благодат није лична прћија. Излио се Дух на свако тело. Не мрзи себе мислећи да ћеш се само ти и твоји секташи спасити. Зао дух улази у срце човеку и уљуљкује га... Свет је само лош пројекат. Људи су зли. Никоме веровати. Да, мноштво је вукова. Али ти вукови не би били такви да су поверовал у двоједну заповест о љубави ка Богу и Ближњем.

Нећеш постати вук ако у твом срцу обитава Дух Свети. Не растужуј га. Он је дух доброте и мира. А мир није ствар неактивности. Нема ни борбе да би се мир задобио. Нема шта да задобијемо. Само да пустимо да Дух обитава у срцу. И како је Бог Љубав, волећемо све друге. Јер смо сви једна породица. Опет, знајући и разликујући вукове око нас.

Ни најмање не желим да сервирам неку хипи-причу. Имамо Голубицу која силази на Исуса, али имамо и Змију којом се изабрани спасоше. Без Бога у срцу, нема пак спаса. Нема ћирибу-ћириба. Живот је један, и имамо га да бисмо се отворили за Бога. Али не за неког Бога који би био на небесима, него за онога који је међу нама.

Све је овде и све је већ речено. Времена су завршена. Зато мир у срцу и хрвање са „боговима“ који се нису научили љубави.

 

Зоран Ђуровић

Рим 30.03.2016           

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[kordun]

e brate, nekako mi gadno ovo zoran djurovic ispred BOG. avtor teskta se potpisuje ispod teksta, ne ispred naslova...

[Џуманџи]

Таман да оставим телефон по страни, кад оно... :)

Амин, амин, амин. Предивно.

Испразнити себе од сопства, све остало ће Он да уради...

[Zoran Đurović]

e brate, nekako mi gadno ovo zoran djurovic ispred BOG. avtor teskta se potpisuje ispod teksta, ne ispred naslova...

Само су практични разлози. Када укуцају моје племенито име и презиме у претраживач да нађу текст који им треба. Јер многи се сете да је злославни поп Ђуровић писао на ту тему, али се не сећају наслова, па кад ово ишчукају излете им наслови.

Наравно да не поричем да сам нарцисоидан, али је ово заиста условљено практичним разлозима.   

[Zoran Đurović]

Таман да оставим телефон по страни, кад оно... :)

Амин, амин, амин. Предивно.

Испразнити себе од сопства, све остало ће Он да уради...

Како мало, а како СВЕ!

[kordun]

Само су практични разлози. Када укуцају моје племенито име и презиме у претраживач да нађу текст који им треба. Јер многи се сете да је злославни поп Ђуровић писао на ту тему, али се не сећају наслова, па кад ово ишчукају излете им наслови.

Наравно да не поричем да сам нарцисоидан, али је ово заиста условљено практичним разлозима.   

ma ok, moram malo da bodem, ako te ne ceram ja, cerace te neko drugi!

 el si to otisao u rim kod pape, ko nikolic kod ambasadora, pa more li nas narod sve to ponijeti?

[Zoran Đurović]

ma ok, moram malo da bodem, ako te ne ceram ja, cerace te neko drugi!

 el si to otisao u rim kod pape, ko nikolic kod ambasadora, pa more li nas narod sve to ponijeti?

Умирем        Да ми је више таквих "провокатора"!

[Рапсоди]

Надам се да се нећете љутити што убацујем на вашу тему текст / фрагмент / једног сјајног теолога. 

И такође се надам  да ћете наћи мрвицу  оправдања и непромашености везе овог и вашег текста                              

 

 

Значај подвига за данашње хришћане

 

Путем правог подвига се самољубље и егоизам, као највећи непријатељи спасења, превазилазе синергијским и неусиљеним деловањем Бога и човека. Као такав, он се не поклапа са представама „ружичастог“ хришћанства у коме је живот по вери релативизован, а акценат стављен на формализам и пуки ритуализам. Нажалост, често видимо да се заједљиво посматра човек који говори о теми подвига и одмах се етикетира као „преподобњак“, што је резултат непознавања сотириолошког значаја подвига. А понекад негирање подвижничке праксе Источне Цркве може долазити и од подсвесне жеље за самооправдањем, јер се не налази снага за живот по заповестима Божјим. Да будемо искрени, нико од нас сам по себи те снаге нема, али је битно то уочити, самом себи признати (што је предуслов за продор Божанске благодати) и не скривати своје слабости иза замагљених модернистичких изјава и представа које немају везе са аутентичним хришћанским етосом. А ако Православље жели да покаже свету оно најбоље што има, треба да покаже свој евахристијски етос и подвижничку праксу.

Поготово је битно направити паралелу између подвига и есхатолошке свести која нас идентификује као хришћане. Човеку аутентичне есхатолошке свести не треба објашњавати значај молитве и поста, јер помоћу њих он ту исту свест и одржава, попут пламена кандила. Не треба му објашњавати ни значај послушања, јер је свестан да се тиме саображава Сину Божјем, који је био послушан до смрти. Свестан је и да, одговарајући свом духовном оцу са „да“, остварује икону Божју у себи, јер и Бог своју вољу (немајући око себе ништа што би негирао), пројављује као „да“ у светотројичној заједници љубави од вечности. Правом хришћанину не треба објашњавати ни значај опраштања непријатељима, јер ће се они до смрти можда и покајати, због чега би их у Будућем веку гледао лицем у лице као пријатеље. Не треба му обајашњавати ни значај милостиње, јер и сам очекује милост Божју у Дан Суда…

Да се не заваравамо: без активне делатности на испуњавању воље Божје, губи се пут ка спасењу. Стога је необично важно у сопственом животу оваплотити тежњу за испуњавањем заповести Господњих, кроз трезвено расуђивање о вољи Господњој и напредак на њеном испуњавању. А свети апостол Јаков овим поводом упозорава: “Али хоћеш ли разумети, о човече сујетни! Да је вера без дела мртва?“ (Јак. 2,20).

Ђакон Оливер Суботић

                                        

Извор: Православље бр. 933

[Volim_Sina_Bozjeg]

Avo maj god I love Logosa. 

 

Sjajan ti je tekst.

[Zoran Đurović]

Надам се да се нећете љутити што убацујем на вашу тему текст / фрагмент / једног сјајног теолога. 

И такође се надам  да ћете наћи мрвицу  оправдања и непромашености везе овог и вашег текста                              

 

 

Значај подвига за данашње хришћане

 

Пуатем правог подвига се самољубље и егоизам, као највећи непријатељи спасења, превазилазе синергијским и неусиљеним деловањем Бога и човека. Као такав, он се не поклапа са представама „ружичастог“ хришћанства у коме је живот по вери релативизован, а акценат стављен на формализам и пуки ритуализам. Нажалост, често видимо да се заједљиво посматра човек који говори о теми подвига и одмах се етикетира као „преподобњак“, што је резултат непознавања сотириолошког значаја подвига. А понекад негирање подвижничке праксе Источне Цркве може долазити и од подсвесне жеље за самооправдањем, јер се не налази снага за живот по заповестима Божјим. Да будемо искрени, нико од нас сам по себи те снаге нема, али је битно то уочити, самом себи признати (што је предуслов за продор Божанске благодати) и не скривати своје слабости иза замагљених модернистичких изјава и представа које немају везе са аутентичним хришћанским етосом. А ако Православље жели да покаже свету оно најбоље што има, треба да покаже свој евахристијски етос и подвижничку праксу.

Ђакон Оливер Суботић

                                        

Извор: Православље бр. 933

Племенита,

о држању заповести писао сам овде, може се скинути пдф: https://www.pouke.org/forum/topic/34146-%D0%BE-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D1%80%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D1%83-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85%D0%B0-%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF/

Све што ја говорим је сажето у оној: Иштите најпре Царство Божије, све остало ће вам се додати. Тада ће се избећи замка религије. Проблем је у томе што ако се акценат стави на ово о чему говори Суботић, плашим се да неко може да има управо све остало, а да остане без Царства Божијег. Ми за Бога кажемо да је Љубав, а не зовемо га Пост. Да је пост нешто неопходно, постојао би од самог почетка.  А не постоји. Многи су се спасили без поста, али се нико није спасио без љубави. 

[Снежана]

Кажу, где има пуно закона, ту је мало правде. Рекла бих да, где има и мноштво (само)наметнутих ограничења има и ограничене или никакве љубави.

[Бранко Тапушковић]

Јеси ли ово постао Игњатијевац?   

[javor]

Проблем је што се ми не препознајемо по љубави (тешко је уочавамо и препознајемо), а Он нас само по томе препознаје и усиновљава.

 

Нек' свако чини шта може.

У сваком случају, ... иштите, па ћете Га можда срести и видети Као Што Јесте.

[Ведран*]

Подвиг треба да је израз љубави. Ако он то није, него је само испуњавање "правила" чак и ако сматрамо да је то добро, ми помало промашујемо циљ. То је просто наш покрет према Богу, али не као механизам и трговина, "ја теби ово, а Ти мени оно", односно, не би смео то да буде. 

[Рапсоди]

Подвиг треба да је израз љубави.

 

Не знам....да ли кроз подвиг до љубави, или из љубави подвиг.

Из муке подвиг, из очајања, страха, подвиг као излаз из пакленог стања...

Па ако имамо  љубави / довољно / треба ли подвиг....?

 

Но није ми јасно....