Нема тог људског стања у који се Господ не би спустио!!

[JESSY]

                                                                            

 

 Да ли владамо својим грехом?

Понекад је за многе неверујуће људе граница између тога шта је добро а шта лоше одређенија него за неке хришћане, који су се смутили лажним површним представама о духовном животу...

Шта год да урадимо, све је лоше, све је недостојно – често говоре верујући. не схватајући да тим речима обезвређују цео људски живот. Неверујући људи обично све процењују према својој савести: добар поступак – је добар поступак, а лош поступак је лош поступак, и проживевши обичан живот не нарушивши друштвом установљене животне норме, они су навикли да се сматрају добрим и нормалним људима.

Људи који тек почињу да долазе у Цркву, проживевши дуг живот испуњен разним догађајима, наравно много тога у свом животу процењују другачије него што то Црква оцењује. Прилазећи први пут ка исповести, они узимају у руке књиге, које су издате управо ради тога да им помогну да се припреме за ту Тајну, али се у ствари суочавају са озбиљним проблемима, због тога што те књиге нису увек корисне, мада има и оних које су заиста добре.

Најбоља од њих, а можда и једина је “Опит припреме исповести” оца Јована Крестјанкина, иако је и она строга за почетнике. Али углавном у сличним књигама се људски живот представља као грех који никако и ни у чему нема оправдања. Новообраћени човек, узевши у руку књигу, која је написана формално о греху и о исповести, постаје збуњен када види списак грехова за које треба да се каје а да их није ни свестан.

Имајући плодове нормалног доброг људског живота, - деца, породица, посао, нешто је створио, кућу је саградио, повртњак окопао, - човек не може да схвати због чега добра дела која је чинио нису у ствари никаква добра дела. Из сличних књига он сазнаје да је живео невенчано и љубав коју поседује се у ствари показује грехом; децу није крстио; добра дела која је чинио другим људима у својој основи немају добро, већ ситну сујету и могућност да себе похвали …То јест све што је учинио се показује узалудно. И човек почиње да се сматра безнадежним.

[JESSY]

У неким књигама слично набрајање грехова доводи до апсурда. Имао сам прилике да видим књигу коју је написао петроградски свештеник која се зове “Исповедајте се Господу”. У њој се детаљно наводе све могуће изопачености, и наводе се такви греси које је чак непристојно и изговорити. За кога је написана та књига? Шта је то за хришћане ако они поседују те грехе? Они по томе ни не могу да се назову хришћанима. Често се у списковима грехова не прави граница измедју строге аскезе и начина живота недавно обраћеног човека и ако је много тога недопустиво например за монаха, као рецимо да позове девојку на плес, то у потпуности себи може да дозволи верујући мирјанин.

Појављују се поуке непознатих “стараца”, које такодје уче како се треба кајати. И ако ту књижицу пажљиво прочиташ обавезно ће наступити нека психичка пометња. Тамо су сви греси наведени у женском роду “ја сам радила то и то …” култивишући однос према жени, као ропском бићу, које је спремно да све прихвати као чисту монету и потчини се свакој бесмислици. Јасно је да такве ствари могу само да поробе људски ум, како се то ради у тоталитарним сектама.

Сличне књиге представљају човека као грумен зла, који не може да рачуна на опроштај. Уништавајући сваку могућност да спозна себе као боголику личност, уводе га у лажно духовно стање, не дају му могућност да се на нешто ослони и осмисли свој живот у категоријама моралности, савести и свог исконског стремљења ка добру и праведности. То код човека не изазива ништа друго сем очајање, празнину и протест. Такав човек долази на исповест потпуно уништен немајући никакву основу за веру у то да Бог може да му опрости. 

У самој структури тих књига, у односу према човеку, као према преступнику, постоји нешто инквизиторско. Зато треба бити веома опрезан узимајући у руке сличну књигу, иначе се може упасти у очајање и потпуно одустати од исповести. Наравно постоје књиге које су мање или више добро написане, али чак и књига светог Игњатија Брјанчанинова може да остави тежак утисак јер је написана довољно шематски – постоје врлине, које немамо, постоје греси које чинимо стално, и постоји форма по којој се исповедамо. Али постоји још и живи човек, који жели да постане другачији, који трепери пред Богом, и који тек наслућује неку стазицу ка Њему. Он још нема ослонац у Богу и тек је дошао да га надје, а измичу му га испод ногу сличне књиге о исповести, чија идеологија је нажалост таква да на човека не гледа тако како на њега гледа Бог – са љубављу.

Живећи у овом свету и сваки дан се суочавајући са неразрешивим проблемима и ситуацијама које се чине фаталне и не остављају никакав избор, тешко је поверовати у то да нам је дарована слобода, и да можемо некако утицати на своју судбину. У тренуцима очајања нам се чини потпуно очигледно да нас Бог не чује, не воли и не жели наше спасење. Заиста, да ли у мом животу нешто зависи од мене? Да ли је моја сопствена воља способна да на неки наћин измени мој живот?

[JESSY]

У сличним настројењима се лако може доћи до закључка да није свима у овом свету дато да се спасу, и да нису сви исконски за то предодређени. Неки религиозни правци тврде да постоје људи које је Бог на посебан начин изабрао за спасење, а постоје и они који колико год да се труде, ништа им не вреди. Једни су предодређени за спасење, а други за погибељ, тако да по њима не зависи од човека да ли ће се спасти или не.

Такве тешке мисли могу да се појаве чак и при читању Светог Писма. А ко си ти човече да се препиреш са Богом? – пише аспостол Павле . Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио? Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам? (Рим. 9, 20-21). Читаш ово и мислиш не постоји ли заиста страшна закономерност и предодређеност, када неки човек не може да се спасе у принципу?

Али на то нам одговор даје само Јеванћеље, говорећи да Бог не жели смрти грешника, и да није Божија воља да погине један од ових малих. Већ је Божија воља та да се сви људи спасу и дођу до познања истине (1 Тим. 2, 3-4).

Код авве Доротеја постоји диван пример тога како судови Божији не личе на судове људске, и колико другачије може на човека да гледа Господ, него што ми гледамо на своје ближње својим немилосрдним погледом лишеним љубави.

Он пише да су у једном граду продавали робове. На пијацу су дошле две жене: једна је била монахиња, а друга блудница. Те две жене су виделе да се продају две девојчице, и монахиња је одлучила да купи једну девојчицу, како би је васпитавала у страху Божијем, а другу девојчицу је купила блудница и направила је сасудом греха сто пута горим од себе. Поставља се питање ако те две девице сагреше једним истим грехом, рецимо блудом, зар ће им Господ једнако судити? Наравно да неће, одговара авва Доротеј, јер Господ зна коме је шта било дано, у каквој ситуацији је свако проживео, и на који начин је потом оплакао свој грех. Какав ће бити Његов суд? То је познато само Њему. И такође није наше да судимо у којој мери човек пројављује своју слободу и своју вољу за спасење.

[JESSY]

Али једино у шта можемо да будемо уверени, је да без обзира где човек био рођен, у којој земљи, са којом бојом коже, на ком језику разговарају његови родитељи и какве представе о свету они имају, сваки човек је рођен за спасење. Сваког човека, рођеног било у Новој Гвинеји, било у Њујорку, у породици милијардера или у обичној порордици, тражи Господ да би спасао његову бесмртну душу: да би се она сусрела са Њим у овом животу; да би при избору између добра и зла човек био способан да по гласу своје савести изабере добро; да би природни закон Божији који је Господ усадио у сваког од нас, као савест, као позив на Боголикост и хришћанство чак и у нехришћанину био остварен до самог краја.

Бог је створио сваког човека да Му подражава као син. Због тога је Тертулијан, древни учитељ Цркве говорио, - свака душа је по својој природи хришћанка. То јест сваки човек без обзира где и када се рађа, увек се рађа пре свега као хришћанин, да би постао хришћанин и у Богу познао свога Оца. За Бога не постоји нико ко Му је стран. То треба да зна свако од нас, јер се у томе састоји Божији Промисао о свету.

У посланици Римљанима (2, 3-16) апостол Павле пише да чак и многобожци могу да испуњавају Божији закон, не познајући га, иако сам религиозни систем који они исповедају може да обмањује и одводи далеко од спасења. Божији Закон је записан у срцу сваког човека, - то је његова савест, путеводитељ ка Христу. Када човек, за кога је савест постала главни Закон Живота чује за Христа, долази до правог сусрета.

Колико год да је човек ниско пао, чак на самом дну тешких људских преступа, постоји избор између добра и зла. Он постоји увек, учи Црква, јер је Господ сишао до ада, када је тражио погиблог Адама. У песмама у Страсној Седмици се поје: На земљу сишао јеси, да спасеш Адама, и не нашавши га на земљи Владико, чак си до ада сишао. До таквих дубина људског зла, у такве адске дубине спустио се Господ, да је ад био уништен Христовим силаском.

Грешник који се каје треба обавезно да зна да нема таквог људског стања у које се Господ не би погрузио, да таквог бездана порока, у који се Господ не би спустио; нема таквог греха који Господ не би очистио, и сатана није још смислио зло које Господ не може да исцели.

[JESSY]

То постаје очигледно на исповести. То осећа сваки свештеник, сусрећући се са човеком, који по некој обичној људској представи никако не може бити исцељен. Понекад се исповедају људи, чији живот није у оквирима представа о нормалном људском понашању, тако да се чини невероватним да земља носи таквог човека. Али сама његова исповест говори о томе да Господ чека свакога – и само ми сами можемо толико далеко да одемо од Бога да то уопште не осећамо.

Могућност повратка Богу представља ослушкивање своје савести, тог куцња, којим Господ куца у свако људско срце. И ако га човек слуша, он већ ступа на пут спасења. Али говорећи да је наш Отац на Небесима, ми треба да схватимо да је синовство такође небесно, и ми га остварујемо као проницање у Царство Небеско, када се и ми остварујемо на такав чудесан начин, на који нам се оно дарује свише.

Цео људски живот је повезан с тим да човек греши. То је страшно, али није безизлазно.

И заиста, наш живот и јесте непрестани грех пред Богом, али зар Господ гледа на нас као странице књиге о исповести, где је свака мисао и свака жеља греховна?

Многи људи (а и са мном је то био случај) имају веома тежак осећај после прве исповести – како да живим, куда да идем? Вратићу се кући, а односи тамо су греховни…отићићу на посао, срешћу се са људима, и опет ћу радити исто …Јер живот не може тек тако на брзину да се измени. Шта да радим? Не може се после исповести одмах отићи у манастир…Почети са молитвом? А не знаш никакве молитве …Волети Бога? А ти не знаш да волиш…

То је озбиљан проблем и велика препрека за човека који долази на исповест. Уплашивши се греха, људи губе укус ка животу и потом га прихватају као могућност да се сакрију од могућности греха, од сваке ситуације у којој се на неки начин може згрешити, па на крају крајева – да се сакрију и од самог живота. 

Од таквих људи се стварају читава хришчанска друштва, која се боје да живе, не само да греше, већ управо да живе. Осећајући своју непрекидну зависност од греха, они се боје да учине било какво дело, јер ће за њега морати да одговарају. Уплашен човек није ни за шта способан, није способан ни да постане члан Цркве, јер не може да испуни никакво послушање. Боље је да ништа не ради. Једна жена је на моје питање, - Зашто се ти не помолиш за тамо некога, - одговорила, - Како ја да се молим за њега? Ако почнем да се молим – почеће и искушења. Појавиће се искушења и ја их нећу издржати, сагрешићу. Ја не могу да се молим за таквог човека.

[JESSY]

И много тога другог људи не раде из страха да не сагреше. Ти људи чине у Цркви довољно велику масу аморфних, уплашених људи. У нашој генерацији таквих људи има веома много и они понекад стварају утисак људи помраченога ума, зато што је њихов страх повезан са различитим фобијама. Онај ко се боји живота, почиње да се боји и људи, и чини му се да су сви око њега зли, и оставши у вакууму такав човек постаје агресиван. То су несрећни људи, који су били уплашени неправилним односом према исповести и греху. Човек, који воли Бога не може да живи са таквом свешћу, јер Љубав изгони страх (Посланица Јована Богослова).

Ако се неделовањем елиминише могућност греха, онда ту нема ни могућности да се принесу неки плодови за Бога.

У причи о талантима, Господ дели Својим слугама таланте, једноме пет, једноме два, а трећем један, свакоме према снази и моли их да их искористе. Говорећи једноставније, нашим језиком то је као нека банковна операција у којој човек треба да уложи новац и добије за њих камату. Та операција је довољно рискантна јер се може изгубити сав новац, али се може и нешто добити ако се правилно поступа.

Делећи новац Својим слугама Господар претпоставља да може бити губитака. То је природно укључено у сваку финансијску операцију, - може бити добитка, а може и губитка. У причи се не каже директно, али може се схватити, - Он нам даје право да погрешимо и изгубимо тај новац. Али нам не даје једно једино право – да тај новац закопамо.

Господару! Знао сам да си ти човек суров, жањеш где ниси сејао, и сабираш где ниси вејао” (Мт. 25, 24) – каже слуга Господару. То је свест људи који се боје да живе и поступају хришћански. Како да нешто урадим, ако ћу за то морати да одговарам на Страшном Суду …Како да помажем ближњима или да се молим за њих…Како да узмем на себе да бринем о старици, а ако не могу …Како да потом одговарам пред Господом? Најбоље је онда да ништа не радим…

[JESSY]

Зар је Господ суров? Одговарајући на то, Господ каже, - само зато што си се бојао да живиш и ниси желео да нешто урадиш ризикујући и бојећи се за своју кожу, због тога ћу ти судити, слуго лењиви и лукави, а не зато што би изгубио тај новац, што га можда не би сачувао.

Јер се нама то најчешће и дешава да нам Господ даје таланте, а ми их не чувамо. Тајна Исповести има за циљ помирење човека са Господом, који не да није закопао своје таланте, већ који их није сачувао. Њему је била дата могућност да их употреби, али он то није могао да учини по својој глупости, неумешности, лакомислености, једном речју по својој греховности. Он их је расуо али их није закопао. И зато има могућност да се помири са Господом кроз исповест.

Али за човека који је закопао своје таланте, исповест као Тајна може као да не постоји јер он као да пред Богом ни у чему није крив. Унутрашњи протест против Бога као против суровог човека кога се бојиш, пред ким дрхтиш само зато што мораш да одговараш за своје грешке, не даје човеку могућност да исповеда своје грехе, чак и ако често долази на исповест.

Али сетимо се шта је Господ рекао Кајину пре него што се спремао да убије Авеља: “Грех је пред твојим вратима, али ти владај њиме”.

Пошто Света Тројица створи слободног човека, из тога неизбежно проистиче могућност сагрешења. Господњи Крсни подвиг је дар слободе и искупљење човека од стране Бога. Уколико Бог не искупљује човека, онда човек просто одговара за своје поступке по законском кодексу, али ако Господ исконски приноси Себе као жртву за наш грех, онда нам даје могућност да поступимо тако како одлучимо у датом тренутку. Господ нам даје слободу, а слобода дата човеку претпоставља грешке.

Слобода је превише велики дар и не треба га закопавати. Она човека чини боголиким и даје му могућност да се бори са грехом и приступа Тајни Покајања.

[JESSY]

Само слободан човек може да спозна ропство и да у греху осети своју неслободу. Грех човека чини робом, а поседујући ропску свест такав човек живи у непрекидном страху и унинију и не може да се бори са грехом. Он ће само бежати од греха као од побеснелог пса, али ће га грех увек стизати на неком другом месту.

Ако грех заиста има власт над нама, и ми га се бојимо, као нашег господара, а себе признајемо за његове слуге, онда никада нећемо постати слуге Божије, грех нам неће дати могућност да дишемо, нити да живимо, он нас плаши, као опасан пас малог дечака, који се зато боји да изадје из куће. Али ми можемо да имамо власт над њим.

Једно од најтежих стања које човек износи из своје исповести и духовног живота је – страх да буде крив. Најважнија слобода хришћанина је у томе да се не боји да буде крив пред Богом. Будите као деца, - каже Господ, јер деца не мисле непрекидно да се боје да буду криви пред родитељима, иако су често крива. Али исто тако она знају да ће њихова кривица бити опроштена без обзира на то каква она била – деца су деца а родитељи су родитељи. И зато се деца не боје да живе. Наравно, дете се може заплашити до тог степена да ће се бојати својих родитеља, али ће их волети.

[JESSY]

Могуће је бојати се Бога као својих сурових родитеља, али је то потпуно неспасоносно за човека. Треба живети без бојазни јер нам Господ даје слободу. Он одлично зна да не можемо а да не грешимо, јер по својој палој природи ћемо обавезно погрешити у овом или оном. Али Он нас воли не због тога што смо праведни, већ зато што смо оно што јесмо.

Најбоља књига, која се може прочитати припремајући се за усповест су јеванђелске приче о грешницима. Чини ми се да оне треба да претходе било којој књизи која се издаје о исповести. Оно најважније што треба да запамтимо припремајући се за исповест нису спискови са набројаним нашим гресима, већ Јеванђеље, у коме се говори о Христовој љубави према грешницима, о томе како Он разобличава праведнике, како је дошао да спасе грешнике, и како узима заблуделу овцу на Своја рамена. Христов Лик, Који милује и љуби грешника, Који не поистовећује грешника и грех, може да убеди човека да се не боји да живи. 

Пре него што човек оде на исповест, пре него што му дају књижицу са набројаним гресима, он треба да прочита Јеванђеље и да сазна како Господу прилазе грешници: како Му прилази блудница, и Он јој опрашта; како Му прилази блудни син и Он га прима; како прилазе губави и Он их чисти; како Му прилази велики број потпуно разних људи, страшних, болесних, и како се Он односи према њима, како Он воли те грешнике. Како Он са Пилатом разговара! Како Он разговара са првосвештеницима. С каквом љубављу Он гледа на људе који Га распињу, пљују Га и ударају по лицу. Уколико човек то спозна, неће се бојати да живи. Схватиће да Христос тај живот дарује сваком човеку, најстрашнијем и најлошијем. Такав човек ће осетити да је Христос заједно са њим, и да Христос победјује тај грех за њега. И тада он већ неће желети да живи са грехом. 

Ми ћемо и даље бити грешници, али нас то неће плашити јер знамо да Господ љуби грешнике. Он прашта грешницима. Али уколико будемо грешили по својој вољи, онда то значи да нисмо читали Јеванђеље, зато што је неспојив живот у греху са животом по Богу. Значи борићемо се са грехом.

Ко то схвата, њему неће бити страшно да живи, али ће му бити тешко да остане исти као што је некада био, грех ће му бити мрзак, али га се неће бојати јер може да га победи.

 

http://manastirglogovac.blogspot.rs/2016/02/blog-post_29.html

[Драшко]

Сјајно

[Grizzly Adams]

Сјајно

[aliluja]

Могуће је бојати се Бога као својих сурових родитеља, али је то потпуно неспасоносно за човека. Треба живети без бојазни јер нам Господ даје слободу. Он одлично зна да не можемо а да не грешимо, јер по својој палој природи ћемо обавезно погрешити у овом или оном. Али Он нас воли не због тога што смо праведни, већ зато што смо оно што јесмо.

Најбоља књига, која се може прочитати припремајући се за усповест су јеванђелске приче о грешницима. Чини ми се да оне треба да претходе било којој књизи која се издаје о исповести. Оно најважније што треба да запамтимо припремајући се за исповест нису спискови са набројаним нашим гресима, већ Јеванђеље, у коме се говори о Христовој љубави према грешницима, о томе како Он разобличава праведнике, како је дошао да спасе грешнике, и како узима заблуделу овцу на Своја рамена. Христов Лик, Који милује и љуби грешника, Који не поистовећује грешника и грех, може да убеди човека да се не боји да живи.

Пре него што човек оде на исповест, пре него што му дају књижицу са набројаним гресима, он треба да прочита Јеванђеље и да сазна како Господу прилазе грешници: како Му прилази блудница, и Он јој опрашта; како Му прилази блудни син и Он га прима; како прилазе губави и Он их чисти; како Му прилази велики број потпуно разних људи, страшних, болесних, и како се Он односи према њима, како Он воли те грешнике. Како Он са Пилатом разговара! Како Он разговара са првосвештеницима. С каквом љубављу Он гледа на људе који Га распињу, пљују Га и ударају по лицу. Уколико човек то спозна, неће се бојати да живи. Схватиће да Христос тај живот дарује сваком човеку, најстрашнијем и најлошијем. Такав човек ће осетити да је Христос заједно са њим, и да Христос победјује тај грех за њега. И тада он већ неће желети да живи са грехом.

Ми ћемо и даље бити грешници, али нас то неће плашити јер знамо да Господ љуби грешнике. Он прашта грешницима. Али уколико будемо грешили по својој вољи, онда то значи да нисмо читали Јеванђеље, зато што је неспојив живот у греху са животом по Богу. Значи борићемо се са грехом.

Ко то схвата, њему неће бити страшно да живи, али ће му бити тешко да остане исти као што је некада био, грех ће му бити мрзак, али га се неће бојати јер може да га победи.

http://manastirglogovac.blogspot.rs/2016/02/blog-post_29.html

Sestro Jessy.. Imam jedno pitanje.. Možda imaš neki tekst u vezi toga..

Šta je sa onim strahom kada se brineš da ne bi - ili da si možda razočarao Gospoda svoga.... kojeg toliko voliš i kome si zahvalan za sve dobro koje ti čini... A ti... onako po svojoj prirodi grešan.. pa ti krivo.. pa te boli.. ako si ga zbog svog pogrešnog postupka možda rastužio... I nekako ti uvek bude krivo.. jer si svestan da grešiš... Pa te zna i rasplakati svaki tvoj greh... jer shvataš da te Gospod uprkos svemu voli i da nije prestao da uzima sve tvoje brige na sebe...I kad shvatiš kolika je ljubav Njegova.. samo bi plakao sa nekim mešovitim suzama iz sreće i tuge u jednom... Šta je to?

[Goku]

Šta je to?

Znak da si na dobrom putu  

[JESSY]

@@aliluja, ja mislim da bi tu vrstu straha, da ga tako nazovem, morali mi svi da imamo....ako se tako osecamo kada gresimo, onda smo na pravom putu...to ce nas navesi da manje gresimo i sto je jos vaznije da se stalno kajemo.....

 

ipak, jos jedan tekst.....

 

Strahopoštovanje je svojstveno svakom mislećem čoveku. Svaki pogled na lepotu prirode izaziva duboko poštovanje prema Tvorcu koji je ovaj svet mudro stvorio.

Jedno još dublje strahopoštovanje nastaje pred Tvorcem ljudske duše, koji je postao čovek da bi nas iz nesavršenstva podigao do punoće slične Njegovoj. Pravi strah Božiji čovek stiče ukoliko ostavi sve spoljne brige, te svu svoju pažnju, svoje misli i osećanja sabere na Jevanđelje i udubi se u sagledavanje Hrista i stanja blaženih (prepodobni Serafim Sarovski).

Najdublje poštovanje i zahvalnost nastaju kod nas prema Hristu koji je na sebe uzeo grehe sveta. Istovremeno, nas zahvata i strahopoštovanje prema Njemu kao Sudiji sveta. Između ova dva osećanja treba držati ravnotežu i pustiti ih da naizmenično deluju na nas. Ne treba dozvoliti da nam strah od večnog Suda uzme svu životnu radost, ali ni da se zbog dobrote Božije

prepustimo nemarnosti (sveti Teofan Zatvornik).

Ko se opredeli za put unutrašnje pažnje, strah Božiji poseduje kao početak sve mudrosti. On se kreće pažljivo, u strahopoštovanju pred svim što je sveto. Ko se boji Boga, pružaće se ka svemu dobrome. Đavola se, pak, ne treba bojati. Ko se boji Boga, pobeđuje đavola koji je nemoćan pred Bogom (prepodobni Serafim Sarovski).

Misli na Boga i misli na smrt.

Strah Božiji će te držati uvek u budnosti i neće ti nikad dozvoliti da činiš po volji svojih pomisli, svojih osećanja i svog tela. Uz Njegovu pomoć ti ćeš se odupreti svim iskušenjima i voditi svoj dnevni život pred Njegovim licem.

Na jedno obrati pažnju: pri stalnom sećanju na Boga uvek zagrevaj i strahopoštovanje, kao uostalom i težnju da se pred licem dobrog Oca i strašnog Sudije pogruziš u prašinu. Inače, često izgovaranje imena Isusovog bez strahopoštovanja otupljuje osećaj prema Njemu, zbog čega mogu da izostanu spasonosni pokreti duše koji proizilaze iz srdačne molitve (sveti Teofan Zatvornik).

Najvažniji plod molitve nije toplina i blaženstvo, već strah Božiji i unutrašnja pokajnička potrešenost. Ona treba stalno da se podgreva, njome treba da se diše, u njoj da se živi.

Delo Duha ne leži u blaženstvu. Njegovo najvernije projavljivanje jeste "duh skrušen, srce skrušeno i smerno..." (Ps.50).

Ima dve vrste straha Božijeg: prvi je strah sluge od kazne zbog prestupa Božijih zapovesti, koji odgovara početnicima; drugi strah proističe iz sinovske ljubavi prema Bogu, iz zebnje da se ne uvredi Bog, da se ne izgube Njegova blizina i Njegova ljubav (to je strah Božiji onih koji se bliže savršenstvu).

Nas zahvata strah u meri u kojoj se u nama gubi ljubav. Jer, ko ne poseduje strah, ili je ispunjen ljubavlju, ili je mrtav dušom. Rastući strah Božiji čini početak ljubavi (prepodobni Jovan Lestvičnik).

Postavi strah Božiji za osnovu svoga puta, pa ćeš za malo dana i bez lutanja stići na vrata Carstva Božijeg (prepodobni Isaak Sirin).

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Obitavanje/Lat_05.htm

[aliluja]

Mislim da je veoma teško održati se na pravom putu...

Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj nas grešne... i pomozi nama grešnima da se održimo na pravom putu, jer se uzdamo u tebe i tebi slavu uznosimo...

Ocu i Sinu i Svetome Duhu .. Amin