Недеља блудног сина

[Драгана Милошевић]

 

НЕДЕЉА БЛУДНОГ СИНА

 

Беседа Светог Јустина Поповића

у Недељу блудног сина 1978. године у манастиру Ћелије

 

 

 

Ето, показа нам Господ данас, ко смо и шта смо, куда идемо. У Светом Еванђељу, прича о Блудном сину казује тајну свакоме од нас.

 

Данас, ми се налазимо пред Великим Постом, у ствари Велики Пост почео је прошле недеље. Постоје два поста: духовни пост и телесни пост. Духовни пост је почео пре телесног поста, јер је душа важнија од тела, јер душа је та која решава питање нашег живота, начин нашег живота, све оно што треба да чинимо и (што) не треба да чинимо. Пости се пред Васкрс. Зашто се пости пред Васкрс? Зато да се покаже да ми у овом свету живимо као мртваци, као овај блудни син што је мртав био, како вели Отац, мртав био и оживео.[2] Како то? Шта се десило с њим?

 

Он је оживео, и он је васкрсао, васкрсао из мртвих – каже нам ова дивна прича. Он је потрошио све своје имање живећи развратно.[3] Отац Небески дао је њему, као (и) старијем сину, имање, и он је пола имања узео и отишао у даљну земљу.[4] Значи, отишао далеко од Бога, престао да мисли на Оца Небеског, Који му је дао толико имање, и почео да живи својим животом, да троши богатство душе своје. Јер, човек сарађује са душом својом, која је боголика, која је икона Божија, слика Божија. То је огромно богатство који сваки човек добија од Бога. И он је душу своју упропастио живећи развратно, чинећи сва безакоња.

 

Али, кад је глад настала у тој земљи, то јест далеко, од Бога, када се осети човек сиромашан, бедан, ништаван, пуст, празан и сиромах пуки сиромах. И вели се, што је он радио да би спасао себе од глади? Он се прими за чувара свиња у једнога домаћина.[5] Шта су то свиње? То су страсти. Шта су то страсти? Страсти, ненасите страсти, свака страст је ненасита: и мржња, и пакост, и злоба, и свако друго безакоње, ненасито је. И не може да нахрани душу, која тражи божанске небеске хране. Не задовољава се душа човекова обичним стварима овога света и уживањима овога света. Напротив, она се троши, све се божанско троши у души кроз грехе, кроз страсти. И кад је већ овом несрећном сину досадило то гладовање међу свињама, међу страстима својим, он дође себи, вели се у Светом Еванђељу, дође себи.[6]

 

Где је то он био? Он као да је био луд! Јесте био луд, јер човек у гресима јесте луд. Човек, налазећи се у гресима, он је вансебан. Уствари, шта је гњев? Гњев, је вансебан, то је мало лудило. Када се човек преда страстима страшним, онда, то је потпуно лудило, губи душу, губи тело. Кад дође себи, то јест, када размисли о себи: где је, што је, шта је начинио са богатством које му је дато, када је све упропастио, он рече: У оца мојега толико имања, толико најамника има, никад не гладују, а ја умирем од глади. Устаћу, идем оцу своме и рећи ћу: Оче, сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника.[7] И он то заиста учини.

 

Сада се дешава једно дивно чудо, чудо васељенско, чудо целога света. Отац, кад је угледао сина да долази к Њему, потрчао, загрлио га, и опростио му све, и није ништа рекао.[8] А он је замуцао и рекао: Сагреших и Небу и Теби. Тада Отац, да би показао љубав према покајнику, нареди слугама да спреме гозбу, да се веселе, јер овај мој син беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се.[9] Кад је човек далеко од Бога, он је заиста мртав, мртав за све што је добро, за све што је божанско, мртав за рај, мртав за све племените и богате мисли, за жеље и за дела. Изгубљен беше и нађе се, изгуби се човек у гресима, изгуби се човек у искушењима. И не зна шта ће са собом. Али Отац Небески приређује гозбу.

 

Шта се десило са овим сином? Каква је то сила која је њега спасила и Оца толико обрадовала? То је – покајање! У овој причи, браћо и сестре, Господ показује, да ако желиш да достигнеш васкрсење и да знаш шта је то васкрсење ево покајања. Покајање васкрсава из мртвих, као што је васкрсло овог сина. Покајао се он, васкрсао из мртвих, нашао себе: изгубљен беше и нађе се. Тако пре Ускрса, Господ нам је дао врлину, Господ нам је дао савет и мудрост да ми можемо сами да доживимо васкрсење. Као што је доживео блудни син покајање, тако и ми да се покајемо за своје грехе – а нико није без греха. Сваки кад је далеко од Бога, кад је у гресима – мртав је.

 

Да би себе васкрсао, потребно је, најпотребније је – покајање. То је сила која васкрсава душу човекову из мртвих. Само то покајање, ето, враћа човека Богу, води га рају, враћа га радостима небеским. Јер Отац Небески наређује слугама својим да приреде велику гозбу. Анђели се радују на Небу за сваког грешника који се каје[10]. Анђели се радују васкрсењу нашем из мртвих, то јест васкрсењу душе када напусти грех и живи Богом.

 

Данас, Недеља блуднога сина, ето, открива нам ту силу и моћ, како да васкрснемо из мртвих када смо у гресима. Ако смо у гресима онда смо мртви – мртви за Небески свет, мртви за Цара Небеског и Оца Небеског. Анђели се веселе за тебе и за мене кад се кајемо, Небо се узбуди гледајући наше покајање. Зато, не треба човек да пада у очајање због грехова својих. Постоји лек, сигуран лек за сваки грех – а то је покајање.

 

То нам каже данашња дивна и чудесна прича Спаситељева о блудном сину. Не сумњај да када оставиш грехе и кренеш ка Оцу, да ће ти се припремити гозба и небеско весеље, да се за нас води борба Богу и зато што смо васкрсли из својих смрти.

 

Нека би Благи Господ, молитава свих Светих и Пресвете Богомајке, и нас водио из греха у покајање и из сваког греха. А ми сваки дан грешимо. Зато и треба сваки дан да васкрсавамо из смрти, да творимо вољу Божију, и да добијемо Царство Божије и вечну радост. Амин.

 

https://svetatrojica.wordpress.com/tag/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%B1%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%B0/

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Драгана Милошевић]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%B1%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%B0-r5843

[JESSY]

Свети Григорије Палама: БЕСЕДА НА ПРИЧУ ГОСПОДЊУ О СПАСЕНОМ БУДНОМ СИНУ

Манастир Ваведење

 

1. Биће глад, рекао је пророк, оплакујући Јерусалим, али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8; 11). Глад је стање лишености и уједно жеље за најнеопходнијом храном. Постоји, међутим, и глад која је гора и мучнија од ове глади, а то се догађа онда кад човек, будући лишен онога што је неопходно за спасење, не схвата своју несрећу и нема чак ни жељу за спасењем. Гладан човек који не налази храну обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли негде нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко понуди погачу од проса или мекиња, или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре, док је гладовао, патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има жељу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу окуша хлеб духовног живота, тј. спасоносну реч. Ову реч не може да не нађе онај ко је до краја упорно тражи: Свако ко иште добиће, и ко тражи наћи ће, и ко куца отвориће му се, рекао је Господ (в. Лк. 11; 10).

 

2. Постоје и они који услед вишедневног гладовања ума губе чак и жељу за храном. Они постају неосетљиви за губитак (који трпе) и због дуготрајне духовне глади губе и саму жељу да је задовоље. Они постају немарни, па чак и кад је учитељ ту, они они одбијају чак и да слушају поуке. Када не би имали учитеља не би га ни тражили, него би живели грешније и од блудног сина. Иако се својим одласком (удаљавањем) лишио заједничког Хранитеља, Оца и Господара, блудни син је допао још веће глади и, осетивши лишеност, покајао се, вратио и изнова добио божанску и чисту храну, те је благодарећи покајању у тој мери задобио дарове Духа, да је постао предмет зависти богатог.

3. Међутим, боље да кренемо од почетка и изложимо вашој љубави ову Господњу еванђелску параболу (причу), која се данас, као што је уобичајено, чита у црквама.

4. Човек неки – каже Господ – имађаше два сина. Под изразом „човек“ Господ овде подразумева Самог Себе, и ту нема ничег чудног. Ако је Он ради нашег спасења заиста постао Човек, зашто би онда било чудно ако ради наше користи (у причи) Себе представи као једнога од људи – Он Који, као Господар и Творац и једног и другог, свагда брине о нашој души и телу, Који је једини показао дела љубави према нама и преобилну бригу, још и пре него што смо постали?

5. Он нам је, како Сам каже, припремио вечно наслеђе Царства и пре постања света (в. Мт. 25; 34). Претходно је нас ради створио ангеле који се, како каже Павле, шаљу на служење ради оних што треба да наследе спасење (в. Јевр. 1; 14) Претходно је, такође нас ради, над целим тим видљивим (досл. чувственим, чулима доступним) светом распростро небо, подигавши га као неку заједничку и за све подједнако присутну скинију над овим краткотрајним животом, небо које је свагдапокретно, многопокретно и непокретно. Непокретно је стога да својим променама не би изазвало пропадање онога што на њему обитава; многопокретно пак стога што се чини да уравнотеженим покретањем самога себе задржава себи својствено место. Будући свагдапокретно у самоме себи, оно са собом устројено носи и мноштво звезда, да бисмо се из тога научили пролазности садашњег живота и да бисмо се свим тим наслађивали, како оним што је под небом, тако и оним што је изнад наших глава. Он је ради нас а пре нас створио велико светило да управља даном и мања светила да управљају ноћу. Њих и друге звезде поставио је на небески свод да се крећу у истом или у супротном правцу као и свод, да се разнолико спајају или раздвајају, како би нам послужили као знаци за времена и периоде. Ово није потребно нити умној (духовној) природи која је изнад чувственог (чулно уочљивих појава), нити пак бесловесним животињама које се руководе једино својим чулима. То је, дакле, саздано за нас да бисмо се чулима тиме наслађивали, као и осталим, видљивим даровима и красотама чије знакове, посредством чула, поимамо умом.

6. Он је ради нас утврдио земљу, распростро море и над њим богато излио ваздух. Над ваздухом је затим премудро поставио стихију ватре, како би уравнотежио прекомерну хладноћу у ономе што је испод ње, али и да би остала сачувана топлота те ватре у њеној oбласти. Премда је бесловесним животињама ради њиховог опстанка потребно исто што и људима, њих је ипак створио пре нас да би служиле људима, као што у Псалмима каже пророк Давид (в. Пс. 103; 14).

 

nastavak