Душан Ковачевић: „Дај да се распише конкурс за неког уљудног окупатора да нас доведе у ред“

[Снежана]

Душан Ковачевић: „Дај да се распише конкурс за неког уљудног окупатора да нас доведе у ред“

 

Доћи ћемо у ситуацију да се боримо апсолутно за голи живот. И биће касно за све политичке опције и обећања – каже наш прослављени академик и драмски писац.

 

 

Живи класик српске књижевности, како га између осталог зову, Душко Ковачевић је однедавно (и) на челу Уметничког савета новооснованог позоришног фестивала у Шапцу а упитан шта нам та манифестација под именом „Седам дана пролећа“ данас значи, кратко и одсечно каже: „Драгоцену одбрану културе“.

 

А то ће рећи?

 

– У овој најезди и поплави ужаса некултуре шабачки позоришни фестивал „Седам дана пролећа“ је покушај да се један град, једна регија сачувају бар недељу дана. Пре 50 година гледао сам одличну представу „Село Секуле а у Банату“ са одличном Миром Бањац и то је јако утицало на мене. Можда ће се неким младим људима на овом фестивалу догодити нешто слично. Мора се младим људима понудити нешто друго наспрам свог овог ужаса неукуса и пораза памети којим су преплављени јер ко крене тим путем ужаса неукуса, колико год да је то постало мејнстрим, неће завршити добро.

 

Како ви видите и разумете тај ужас неукуса?

 

– То је врста обољења. Кад смо се ослободили стега лоших последица комунизма и цензуре и кад смо се дочепали слободе, ми смо се пре свега залетели у јавне куће. Од свих кућа на којима пише „образовање“, „напредак“, „развој“… масовно се потрчало у јавне кућу. Јавна кућа је постала симбол нашег занимања, јавног живота, духовног живота… Дијагноза. Али ни ту није крај. Јер у нашој јавној кући, за разлику од начина на који та институција вековима функционише, нема реда ни правила. Те се врло често са носталгијом сетим цензуре.

 

Убрзо нам следе избори?

 

– Избори су сад сваке две године тако да се човек више и не сећа кад оно беше није било избора. Све што сам старији уверен да, са ово памети колико ми је преостало, морам да размишљам пре свега из осећања будућности моје деце и унука, нарочито унука. Оне који ће изаћи у ту политичку арену треба гледати пре свега с обзиром на оно што ће да понуде. Уопште ме не интересује ко којој странци припада, него шта прича. Имам довољно искуства, довољно сам прошао система, партија, уређења да знам шта је лаж, шта је истина, да разазнам шта нам се прича и поручује.

 

А шта нам се прича и поручује?

 

– Приче су у принципу: „Ми то радимо за ваше добро. Ви нам не дате да вам помогнемо. И ви не разумете нас а ми изгинусмо због вас. Ми патимо због вас а ви то никако нећете да прихватите и мислите да ми то радимо из наше користи. И то нас јако вређа. А то што ви видите да смо се ми овајдили и обогатили то није тачно. Вас ваше очи варају. Ми се сломисмо због вас а то што смо успут ућарили, па то се нашло, онако, живи смо људи.“ Е, кад то склониш, онда можеш евентуално видети с ким имаш посла. Све ово говорим, истичем, из осећања одговорности према будућим генерацијама. Било би добро да се у предизборним кампањама што мање обећава глупости које нису тачне и нису могуће. Па ми више немамо не године, него ни седмице за бацање. Доћи ћемо у ситуацију да се боримо апсолутно за голи живот. И биће касно за све политичке опције и обећања. Кад погледате Србију, човек чудом не може да се начуди.

 

На пример?

 

– „Звездара театар“ је био у малој помоћи око народних кухиња сад за зимске празнике. Јад и беду које сам тамо видео и доживео срео сам само још у Дантеовом паклу. Па како је могуће да држава у оквиру које су регије што би објективно могле хранити трећину Европе као једно од најактуелнијих и најалармантнијих питања има – народне кухиње?!

Прича се о спољним, о унутрашњим непријатељима на сав глас а сваки дан је најмање једна жена убијена и питање сигурних кућа је такође једно од најактуелнијих у Србији.

И онда кажете па дај да се распише конкурс за неког уљудног окупатора да нас доведе у ред. Зато што то овако како је цивилизацијски служи само за заобилажење.

Доминирају значи силеџије и гладни. А ми животаримо између њих. И успут кад се образујемо и опуштамо, онда укључимо ријалити јер је немогуће избећи га пошто је на свим програмима. Тако да овај шабачки фестивал дође ко инцидент.

Блиц

[Милан Ракић]

Душан Ковачевић: „Дај да се распише конкурс за неког уљудног окупатора да нас доведе у ред“

 

Мој земљаче из Мрђеновца... Сад је касно.

[Ћириличар]

Доминирају значи силеџије и гладни. А ми животаримо између њих. И успут кад се образујемо и опуштамо, онда укључимо ријалити јер је немогуће избећи га пошто је на свим програмима. Тако да овај шабачки фестивал дође ко инцидент.

Доминирају јер им ми допуштамо. Ријалити гледамо јер ми то желимо. Када не би било тражње, не би ибло ни понуде. "Доведимо неког окупатора да нас доведе у ред." - опет одговорност и кривицу бисмо на некго другог пренијели. Значи, власт коју бирамо нам је лоша, али нисмо ми криви. Ријалити су свуда и праве се, али не зато јер их ми желимо да гледамо. Земља и народ нам је у нереду не због наше кривице јер ми ни не знамо да се доведемо у ред.

 

Ма да... Него сине, засучи рукаве и упрљај руке мало.  

[Аурор]

Подсетило ме на цитат мога тате:  "Све би се решило кад би се ова држава ставила под немачку управу (окупацију) на једно 15 година".  

[Снежана]

Мој земљаче из Мрђеновца... Сад је касно.

Што, мислиш нема довољно уљудних окупатора?

[Милан Ракић]

Што, мислиш нема довољно уљудних окупатора?

И то... Ал прохујаше прилика још од оног академиковог огледа о стању након контрамитинга... Када многе учеснике тражиху недељама изгубљене по престоничким парковима...

[Снежана]

Подсетило ме на цитат мога тате:  "Све би се решило кад би се ова држава ставила под немачку управу (окупацију) на једно 15 година".  

[зеленизуб]

Наша ће колективна катарза бити дуга и болна, па ко преостане.

Дозволићеш ми и да ти се дивим на катарзи?

katarza (gr.) medicinski : čišćenje, ispražnjavanje creva; fil. moralno čišćenje i uzdizanje duše iznad svih telesnih, čulnih strasti i prljavština (po Aristotelu cilj tragedije). http://www.vokabular.org/?search=katarza〈=sr-lat

[Grizzly Adams]

Е мој брате Дуле... Што је некад била "издаја" постао је вапај очајника. Мада ти боље чувај леђа.

[GeniusAtWork]

Није бре проблем у никаквим ријалитијима него у менталитету који жели да се докопа власти да би се обогатио преко ноћи, паразитирајући на нормалним људима и ширећи кроз корупцију цео тај наказни систем на следеће генерације. И у онима који су неми посматрачи тога. А добар део најбучнијих противника сваког режима су управо они који би хтели да и сами добију мало парче колача, па им криво што не могу. Врло мало људи капира да је такав систем рак-рана друштва, а не Пера или Мика на власти.

 

Ријалитији, кич и шунд су само последица тога, не узрок.

[Ћириличар]

Али тог тражења увек има, увек га је било и увек ће га бити, и никад неће нестати. Само је суштина у томе да ли ће се наћи неко промућуран са адекватном понудом, под условом да сме. Дај керу коску да се игра и он је миран. А кер ће увек да полети за коском. Полетеће он и за другим ђаконијама, ако буде могао и ако има , али ако нема добра је и коска, тога се не одриче.

 

Па гле бато иста ти је варијанта у питању, јал страни окупатор јал наша власт, у оба случаја имаш однарођене структуре, тако да се комотно може рећи да су нас и ови наши окупирали. Или, још једноставније, народ је увек под окупацијом власти. Народ је хтео промене крајем 80их, сви су клицали Слоби: ратови, несреће, изневерене наде, разочараност, ћорак, онда је дошла 2000. ерупција протеста, хоћемо слободу, хоћемо ово-оно, опет разочараност и ћорак, досадиле нам демокраДе, дође Вучић, убедљив и са обећањима, реформисан, европски, кренусмо у одбројавање 2014, 2015, 2016, 2017....

 

Лепо је то што имаш осећај за сопствену индивидуалну одговорност, хришћански је,  и млад си (мислим нисам ни ја матор ал имам нека "искуства" са модерним револуцијама ) па би ти сходно твојим левичарским нагињањима вероватно пасовала и нека нова револуцијица, али брате мој то је лагарија, прича за малу децу. А од колективне метаноје нема ништа, то је исто утопија. Наша ће колективна катарза бити дуга и болна, па ко преостане. 

Ех, али не правиш разлику између туђинске и наше однарођене структуре  Ова туђинска је макар искрена и отворено ти каже да те окупира. А овако са нашима мораш играти тај неки плес са њиховим родољубљем, што је много иритантије и теже.

 

Млад сам, 22 годинице само, али ученик сам историје. Свака револуција доста тога промијени да би доста тога опет остало исто ( најбољи примјер су царска Чека и совјетски НКВД и КГБ ). Али мимо тога, неке ситнице се промијене. Сад, колико је исплативо да се све дрмуса због пар ситница, питање је за сваки конкретан случај. Ето, погледај Француску револуцију, дигли се грађани да свргну краља који их је угњетавао, затварао и искориштавао, а онда дођоше Робеспјер и остала дивна господа па започеше невиђени терор да је краљ испао мила мајка. И шта би на крају? Наполеон постаде цар и узе сву власт у своје руке, као и краљ прије њега. Али, једна разлика је постојала - нове идеје које је Наполеон промовисао, највише кроз свој "Code Civil" који су постали основа савремене Европе и Запада ( слободе и права човјека и грађанина, политичке слободе и сл. ). Па тако гледам и на овај наш 5. октобар, дошла иста братија са другим именом, 90% све исто, али неко зрно промијене је и прошло кроз све то. А сад питање је да ли је то зрно било вриједно онаквог свргавања и свега послије или није? Ни сам не знам.

 

Но далеко од тога да сам какав револуционар. Чак штавише, ја сам сав за борбу против система уз коришћење правила самог система, а против револуција    Најмање је турбулентна, а и најквалитетнија је таква борба, иако је уједно и најтежа. А овако, пушкарања, убијања и рушења зарад "права радничке класе" или "слобода појединца", "политичке слободе" и сл... ма бјеж' шта ће нам то ако ће конкретан човјек претрпјети штету или погинути зарад апстрактних идеала. Још што сам из Босне поготово ми дефинише антиреволуционарни став. Ето, рат '92-'95 је била насилна промјена поретка и читава земља оде тамо гдје Сунце не сија. А обична раја када се сретне на ничијој земљи усред рата вазда се узме зезати или каже:"Ајд послије рата да се нађемо шта попит.". На Сарајеву Срби и Бошњаци су једни другима добацивали паклице цигара минобацачима ( лијепо залијепе паклице за гранату у којој оставе осигурач, па је испале. Онда ови с друге стране скину цигаре и врате гранату. Господа   ). Каква револуција, какви бакрачи. Него не дати поново мајмунима да нас увуку у нешто слично и да сваки засуче своје рукаве и да диже своју земљу и народ колико може и умије, а не да кука. Зато сам јерезан на овакве изјаве:"Да је нама неки страни окупатор.", иако и сам некад то помислим. Криви смо ми... што смо их пустили

[Ћириличар]

Кажем ти, дуг је то пут и болан. То су ти она уска врата, а знаш оно, "широк је пут што води у пропаст и много их је који њиме иду".

Многи су позвани, али мало их се одазва. 

 

Па не баш, ови иностранци баш и нису толико експлицитни у окупацији, углавном причају неке лепе приче, пуни толеранције, дође ти да им се затрчиш у загрљај и онако љуцки се ижљубиш ко са браћом, кад би био слеп код очију...а за ту окупацијску работу имамо ми своје квислиншке екипе који воле да се вабе са "либерали", што би нас све онако либерално похапсили кад би могли, укључујући и ове што су прави либерали...а и неке делове из власти за које и не знаш више за чије племе јашу јербо им иностранци праве конкуренцију, не могу да дођу до окупацијског изражаја...

Па извини молим те, да видимо ко ће надмашити Сабљу. Не може то ни Вучко, треба бити талентован за то