Састанак руског патријарха и папе први пут у историји.

[Zayron]

 

О ком конкретном канону се овде ради? Апостолски канон или канон неког Васељенског или Помесног сабора?

 

 

Tih kanona koji spominje Sokrates Skolastikus u svojoj istoriji Crkve je više, ned radi se o jednom konkretnom kanonu sa "djelovodnim brojem i datumom" već o crkvenu opšte priznatu, poznatu i uhodanu praksu i tradiciju riješavanja crkvenih sporova mnogim drugim partikularnim presudama a na osbovu tumačenja relevantnih kanona odnosećih se na tu koju konkretnu zaležitost liturgijsku ili vjeronaučnu. To što se ne spoinje konkretan kanon ništa ne mjenja na smislu i značenju koji je jasan u obliku principa vrijedećeg svuda i u bilo kojoj situaciju  i kao takav bio notorno poznat svima: Isto kao kad bi danas rekli bez saglasnosti patrijarha SPC ne može se uraditi to i to, patrijarh SPC +Irinej misli da još nije vrijeme za posjetu pape i bez njegove saglasnosti, patrijarha SPC pozvan ne može biti ma koliko to neki u Srbiji npr. ekumenski raspoloženi i nastrojeni političar, klirici ili mirjani željeli. Dakle patrijarh koristi svoje pravo VETA koje ima i biskup Rima s razlikom da se patrijarhovo pravo veta tiče samo SPC i na nju samo odnosi a veto i apelaciono pravo tj. prinadležnost biskupa Rima na sve pomjesne Crkve i biskupije, episkopije koje nisu direktno pod njegovom upravom. Upotrebljen je simbolički singular, napisano je kanon a mišljeno kanoni i već važeće presude, isto kao kad danas kažemo "zakon zabranjuje to i to" a može se radit i o više zakona istovremeno koji se tiču jednog te istog predmeta, i o raznim paragrafima u njima. To je konkluzija - zaključak te tadašnje crkvene prakse.

 

"an ecclesiastical canon commands that the churches shall not make

any ordinances against the opinion of the bishop of Rome"

[Zayron]

Pod tim "an ecclesiastical canon commands" mišljema je zbirka pojedinih kanona koja se takodjer naziva "crkveni kanon" singular (usporedi slikarski, ikonografski kanon, zbirka slikarskih, ikonografskih pravilai, nije mišljen neki konkretan i jedan kanon ili paragraf) a sinonim je za riječ "crkveni kanoni", zbornik, zbirka crkvenih  kanonskih propisa (plural)canon

[Јанко]

Opet pogrešno, odluke su se ne bez pape kako to netačno navodiš, tamo nigdje nije napisano PAPA već BISKUP RIMA, bez njega su se odluke donositi mogle, ali ako su se ticale ordinacija u pomjesnim Crkvama, bilo je to ovako: ako Rim nije dao na znak nikakvo nezadovoljstvo ili protivljenje onda se to smatralo saglasnim stavom. Medjutim ako je biskup Rima iskazao nekim načinom nesaglasnost onda se to redjenje koje je proteklo i mimo protivljenja biskupa Rima i/ili bez njegove saglasnosti smatralo nekanonskim, nevaljanim i nevažećim. Što se tiče daljih ordinacija na Istoku, poslije exkomunikacije patrijarha Mihajla Kerularija i njegovih pobornika i istomišljenika (dakle praktično cijele istočnoobredne Crkve) od strane ovlašćenog legata biskupa Rima kardinala Humberta de Silva Candida i poslije uzvratne patrijarhove exkomunikacije koji je prema raspoloživim istorijskim dokumentima exkomunikovao, anatemisao ta dva legata (exkomunikacija se odnosila samo na njih ali ne i na papu Lava IX koji ih je poslao) ne može se više govoriti o papinskoj saglasnasti ćutanjem u smislu tog gore spomenutog kanona, s tim uzajamnim anatemama to otpada. Poslije povlačenja anatema papom Pavlom VI i patrijarhom Athenagorom su se obe strane našle na drugim pozicijama koje nisu iste kao one tada i ne može se govoriti o pravnom kontinuitetu, postoji kanonsko-pravni dikontinuitet koji se sada zalječuje drugim dostupnim načinima i sredstvima, ekumenskim dijalogom Balamandom, Ravenom, Bečom itd.

 

То што Рим није признао и потписао 28 канон 4 ВСабора је његов и само његов проблем. А овај канон је де факто установљавао области (Понт, Тракија, Азија) у коме је Цариград постављао без икаквог питања Рима. Дакле, није се Рим увек и свуда питао...

"Канон 28

Следећи у свему установама светих отаца и уважавајући сада прочитано правило сто педесет најбогољубазнијих Епископа, сакупљених на сабору у царскоме Цариграду, новоме Риму, за време бившега цара добре успомене великога Теодосија, исто и ми одлучујемо и установљујемо у погледу повластица најсветије цркве истога Цариграда, новога Рима; јер су и престолу старога Рима оци правично даровали повластице, пошто је исти град владајућим био. Пак следећи истоме разлогу, сто педесет најбогољубазнијих Епископа признали су једнаке повластице и најсветијем престолу новога Рима, разложито просудивши, да град, који је удостојен цара и сената, и који ужива једнаке повластице староме царскоме Риму, уздигнут буде и у Црквеним пословима као онај и да буде други после њега.

Према томе, сами Митрополити понтске, азијске и тракијске области, а тако исто и Епископи иноплеменика у реченим областима, биће постављени од реченог најсветијега престола најсветије Цариградске цркве; то јест, сваки ће Митрополит речених области са епархијским Епископима постављати епархијске Епископе, као што је у божанственим правилима прописано, а Митрополите речених области, као што је казано, постављаће цариградски Архиепископ, пошто се по обичају изведе сугласни избор, о истоме он буде извештен." (не Бискуп Рима, моја примедба. Овде је могао да се буни до ујутру и не би му вредело по овом канону)

[Zayron]

http://catholicchampion.blogspot.cz/2009/07/quick-links-to-canon-28-of-chalcedon.html

https://www.ewtn.com/library/COUNCILS/CHALCEDO.HTM

http://www.papalencyclicals.net/Councils/ecum04.htm

 

28 [in fact a resolution passed by the council at the 16th session but rejected by the Pope]

 

prevedeno na svakodnevni jezik znači da je taj 28. kanon nevažeći

jer je donešen mimo saglasnost biskupa Rima tj. ptrotiv njegovom vetu

koji je upotrebio svoje pravo veta a tim ne može biti smatran validnim.

Following in every way the decrees of the holy fathers and recognising the canon which has recently been read out—the canon of the 150 most devout bishops who assembled in the time of the great Theodosius of pious memory, then emperor, in imperial Constantinople, new Rome — we issue the same decree and resolution concerning the prerogatives of the most holy church of the same Constantinople, new Rome. The fathers rightly accorded prerogatives to the see of older Rome, since that is an imperial city; and moved by the same purpose the 150 most devout bishops apportioned equal prerogatives to the most holy see of new Rome, reasonably judging that the city which is honoured by the imperial power and senate and enjoying privileges equalling older imperial Rome, should also be elevated to her level in ecclesiastical affairs and take second place after her. The metropolitans of the dioceses of Pontus, Asia and Thrace, but only these, as well as the bishops of these dioceses who work among non-Greeks, are to be ordained by the aforesaid most holy see of the most holy church in Constantinople. That is, each metropolitan of the aforesaid dioceses along with the bishops of the province ordain the bishops of the province, as has been declared in the divine canons; but the metropolitans of the aforesaid dioceses, as has been said, are to be ordained by the archbishop of Constantinople, once agreement has been reached by vote in the usual way and has been reported to him.

[Zayron]

Добро, да резимирамо: не постоји ни канон, ни збирка канона о томе да није валидно ниједно рукоположење без сагласности римског папе.

Што се тиче важења 28 канона 4. Васељенског сабора, видели смо да за Православну Цркву он важи, припада корпусу њеног канонског права. То што римокатолици мисле да он не важи, јесте њихов проблем.

 

A Sokrates Skolastikos piše o čemu ako ti kanoni i takva praksa

tada ne postoji niti je ikada bila poznata kako tvrdite vi, fabulluje?

Ovdje je riječ o smislu u kojem se taj njegov citat tumači, on takodjer

ne piše u svojoj istoriji Crkve o konkretnom kanonu ili kanonima ali se

poziva na opšte važeću, generalno poznatu praksu i tradiciju i zavedene

norme i principe kanonskog rasudjivanja a jedna od tih takvih normi je ta

o pravu veta rimskog biskupa koju upravo spominje u svojem djelu Crkvena istorija

 

"an ecclesiastical canon commands that the churches shall not make

any ordinances against the opinion of the bishop of Rome"

 

https://www.pouke.org/forum/topic/42160-састанак-руског-патријарха-и-папе-први-пут-у-ист/?p=1409444

[Zayron]

Добро, да резимирамо: не постоји ни канон, ни збирка канона о томе да није валидно ниједно рукоположење без сагласности римског папе.

Што се тиче важења 28. канона 4. Васељенског сабора, видели смо да за Православну Цркву он важи, припада корпусу њеног канонског права. То што римокатолици мисле да он не важи, јесте њихов проблем.

 

A vaš je problem što mislite da veto biskupa Rima kojim je taj kanon proglašen invalidnim,neplatnim, nevažećim i kao takav odbačen za vas ne važi i na vas se ne odnosi, nije to valjda naš problem? To pravo veta imamo doloženo na više mjesta i načina, jedan od njih je i kod Sokratesa Skolastikosa. Apelaciono pravo je pravo procesno, pravo rasudno posljednje instance a tom je rimski biskup a pravo veta je pravo interventno. Rimski biskup je raspolagao kao prvi medju jednakim s oba ta prava.

[Zayron]

Види, хајде се ти лепо објасни са Сократом Схоластиком, јер  то правило у Православној Цркви важи. Донето је на Вассељенском сабору који је потврђен и од потоњих Сабора, и све то зацементирано и на Трулском сабору. И то је оно што је за Цркву важеће.  Да је папин вето имао тај значај о коме говориш, све ово се не би десило, канон би од следећих сабора био одбачен. Чињеница да се то није десило показује да папин вето нема за Цркву значај.

То што Сократ нешто пише не може ни на који начин да има ауторитет и значај ако  није потврђено у канонском корпусу Цркве.

 

Ja se ne moram sa prečasnim Sokratesom Skolastikosem objašnjavat oko ničega, ovdje se samo raspravlja o tom citatu, načelu, principu navedenom i zabilježenom u tom njegovom djelu Crkvena istorija za koji je usttanovljeno da reflektira kanonsku praksu tadašnje Crkve i da je u skladu sa svim saborskim do tada donijetim kanonima i odlukama, da se za njega znalo, bio u opštoj primjeni i tim načinom bili rješavani crkvenopravni, kanonski sporovi. Tako što je bio aplikovan po potreni i situaciji ili veto biskupa Rima ili apelacija na biskupa Rima kao posljednju instancu u crkveno-pravnim zaležitoistima ili oboje, svako se mogao pozvat na njegovu arbitražu u crkvenim sporovima i spornim pitanjima. Tačka.

 

O ostalom nek se ddogovaraju vaši i naši "kanonisti", stručnjaci za tu oblast crkvenog prava i crkveni istoričari.

Meni je dovoljno da ukažem kako ta problematika nije uopšte tako jednostavna i da će biti predmetom dijaloga.

[Zayron]

Malo se vrtimo u krug, a? Pokazao sam da za Crkvu važe kanoni koji su donošeni na Saborima, Vaseljenskim i Pomesnim, ništa drugo. Ti kanoni su pobrojani izričito i u citiranom 2. kanonu Trulskog sabora. To što je Sokrat napisao mora da ima potvrdu i u

 

 

Јосипе, прво си тврдио да је канон јасан и гласан (Nema se tu šta unosit ni iznosit, kanon je kristalno jasan da jasniji ne može biti) . У претходном посту си помињао "збирке канона" која говоре о папином тобожњем праву. Сад причаш да се он позива на општеважећу праксу и традицију и принципе канонског расуђивања.

 

Već sam objasnio da ni Sokrates Skolastikos ne navodi konkretne kanone već konkretna jasna načela i konkretnu juridičku praksu koja je deskriptivno objašnjenja u detalje a dosta podrobno i jasno i transparentno a tom praksom juridičkom je pravo veta biskupa Rima u stvarima ordinacija koje je važilo svuda, univerzalno u svim pomjesnim Crkvama i koje je jasno upućivalo na to da biskup Rima ima pravo vetovat bilo čiju kandidaturu na bilo koji svešteni čin, tim su glavno mišljene epskopske tj. biskupske hirotonije jer sa nižim kliricima takve stvari nije rješavao. Znači sasvim je svejedno zbog čega se biskupu Rima nije svidjela nečija kandidatura na hirotoniju, nekad je to moglo bit zbog vjerouke, nekad zbog načina života itd. zbog čega mu se taj kandidat učinio nepodoban. Tu nejde o te konkretne razloge već o načelo, princip da biskup Rima može i ima pravo zablokovat bilo čiju konkretnu hirotoniju ili neko drugo svećenje, svešteničko, djakonsko, ipodjakonsko, no, na tom nivou se radilo uglavnom o hirotonijama episkopskim, naravno. A svaki taj konkretan razlog ako je postojao je onda bio povezan sa kanonima kkoji su tu nepodobnost definisali, svaki put drugim načinom u zavisnosti od vrste nepodobnosti i zato se ne može govoriti o konkretnom kanonu već se govori o konkretnom jasnom načelu da nepodobnog kandidata na ordinaciju biskup Rima ima rezervisano, pridržano pravo zablokovat, banovat, odbit kao nepodobnog i naredit tražit kandidata drugog, novog i podobnijeg. A ukoliko bi došlo do realizacije hirotonije ili bilo kojeg drugog svećenja mimo saglasnot biskupa Rima, tj. pomjesna Crkva bi se oglušila o veto biskupa Rima, ta hirotonija ili to svećenje su bili smatrani s kanonske, crkveno-pravne tačke nevaljanim, invalidnim i neplatnim, nevažećim, kao da se nisu desiloe uopšte a ta osoba se nije mogla smatrat zaredjenom i posvećenom, hirotonisanom kako treba. A upravo zato ni sam Sokrates Skolastikos ne navodi ni razloge, ni kanone jer njih za takvu odluku može biti mnogo i razloga, neko može biti nepodobon kao jeretik, neko se bavit poslom nespojivimj sa episkopskom službom, neko ne mora imati uzoran život, neko opet ne ispunjava sve uslove hirotonije i svećenja itd. To sve uopšte nije bitno, bitan je jedino taj princip da biskup Rima ima pravo intervenisat svojim vetom u svim tim slučajevimna za koje si misli da nešto tamo nije u redu i to u svakoj od pomjesnih Crkvi na svijetu, svejedno kojoj. A baš o tome se piše tamo u toj crkvenoj istoriji od Sokratesa Skolastikosa.

[Zayron]

Дакле, не видим да си на било шта од онога што сам написао одговорио.

Држиш се Сократа као пијан плота. Као да је његова тврдња канонски аксиом.  А Сократ је суштински непостојећа фигура са становишта канонског корпуса у (Православној) Цркви,  јер његова тврдња није ничим поткрепљена. Међу тада постојећим канонима, а ради се канонима који су до тада донети у Цркви - Васељенски, Помесни, Светих Отаца (све скупа неколико стотина) - овакве  праксе, норме, нема, а морало би је бити да је тако како Сократ тврди. Ко хоће, може о овој лажној претензији папа на апелацију и вето у целокупној Цркви  да прочита код Никодима Милаша - "Словенски апостоли Кирил и Методије и истина православља", стр. 221-235. Папа је ово право имао само на Западу, у својој дијацези, не у целој Цркви.

Што се тиче важења 28. канона, да је папин вето у Цркви нешто значио, канон би био обрисан, укинут. А није. Ниједан каснији Сабор га није укинуо. А то значи да је папин вето на тај канон за Цркву потпуно небитан. То јест, не постоји папино право вета у Цркви.

 

To samo potvrdjuje da te stvari nisu za forumske rasprave jer

se tvrdjenjem protiv tvrdjenja s tim mnogo ne uradi. Ja tvrdim

da djelo Sokratesa Skolastikosa dokumentuje važne, krucijalne,

ključne momente i priikazuje način kako se tada razmišljalo,

kojim su se načelima i principi ti crkveni oci i jerarsi rukovodili

itd. a ti tvrdiš da sve to nije postojalo, nije bitno, neda se tom

vjerovat, nije vjerodostojno ili da je lažno, svejedno šta. Ja sam

ono što sam smatrao potrebnim dokazao a vaša takva tumačenja takodjer

meni nisu mnogo bitna kao ni vama ovakva moja, pričekajmo onda da se o

tom svemu izdogovaraju teolozi vaši i naši tj. za to pozvaniji i kvalifikovaniji.

Dalja rasprava je očigledno besmislena, poricati nos medju očima slobodno

i dalje nastaviti možete ali ja takodjer imam pravo o tome mislit si to svoje.

[Zayron]

Ништа ти, Јосипе, ниси доказао, и то је и теби јасно, као и свима који су ово пратили. Једноставно, ниси одговорио ни на шта од онога што сам изнео. Сократова тврдња није никакав ауторитет и никакав доказ јер је ништа друго не потврђује. 

Понављам, о овом наводном папском праву на апелацију и вето у целој Цркви ко хоће може да прочита код епископа Милаша на горе наведеном месту.

 

Pogledaj. Meni su vaše pozicije kristalno jasne a takodjer i naše. Radi se medjutim

o demistifikaciji pošto se u vašim krugovima pojavljuju ovakve nepodložene tvrdnje.

 

1. Primat biskupa Rima je po vama u cjelini mistifikacija, to kad ne pripustite da takvo nešto postoji ili da je ikada postojalo.

2. Kad već pristanete na to da je ipak u nekom obliku postojao onda je to naravno "samo u časti" i u apsolutno u ničem drugom

3. A pravo na veto i apelaciju biskupa Rima su takodjer bili nešto drugo, veto je bilo "saborno moguće analizirat" a apelacija nije bila arbitraža, bila je ograničena na jurisdikciju biskupa Rima iako izvori dokazuju suprotno itd. dalji niz relativizacija i izvrtanja.

4.. No, da bi se aplikovao na biskupa Rima onda bi biskup Rima trebao bi biti nasljednikom svetog Petra što po vama nije.

5. A ni ta sukcesija od svetog Petra mu u tom ništa mnogo ne pomaže jer odredjeni jevandjeljski stihovi imaju sasvim

nekakvo drugo značenje, ukoliko se odnose na svetog apostola Petra onda se ne mogu primjenit na njega niti na njegove

sukcesore u slučaju da izglledaju kao argumenti na potvrdu tog primata i karaktera Petrove službe tj. službe njegivih sukcesora u Crkvi.

6. A ni drugi bilo kakvi izvještaji kao Sokrates Skolastikos (ordinance), sv. Avgustin (Roma locuta, causa finita) ne mogu poslužiti kao dokaz nečeg takvog jer se po vama ili ne odnose na merito tematu, ne tiču se prema vama toga, ili toliko nisu važni, ili su izmišljeni i nevjerodostojni ili lažni a sve to je bilo drugačije nekako nego što se o tom tamo piše u tim djelima..

 

Takvim načinom je zaista neozbiljno raspravljati o bilo čemu a ovo nema za ambiciju dokazat ni toliko primat biskupa Rima i njegovu istorijsku i što je važnije svetopisamsku, egzegetsku osnovu i porijeklo tim koji ubijedjeni u to apriori ne žele biti već ima pokazati kako izgledaju vaši "misaoni pohodi" i vaša argumentacija u takvim zaležitostima, jednostavno te neprijatne i nezgodne stvari i dijelove koji to potvrdjuju i o tom smislu bilo šta dokladaju, dolkumentuju, dokazuju najbolje ili preskočiti proglašujući ih za nerelevantne, nepostojeće, nevjerodostojne, neistinite i netačne. A s takvim načinom "rasprave" je nemoguće dokazati ili je problem nekom objasniti da je dan dan a noć noć a kamo li nešto drugo jer ako ja kažem da je dan doba kad se pojavi sunce vi argumenrujete to tim da to nikako istina nije jer se može pojaviti za oblacima i tada ga nije nigdje vidjet itd. itd. Zato je bolje, kako sam to rekao, prepustiti kovanje kovačima, šivanje krojačima, pečenje pekarima a ovakve rasprave teolozima i kanonistima koji će valjda imati s obe strane dovoljno hrabrosti i iskrenosti da priznaju fakta takva kakva jesu..

[Драган_Петровић]

Протојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић

ДА ЛИ РУСИЈА БЕЗ СВОЈЕ ЦРКВЕ СВЕ ОДЛУЧНИЈЕ КОРАЧА НА СВЕТСКУ СЦЕНУ?

(Појашњење црквено-политичког самита Патријарха Кирила и папе Франциска у Хавани, Куба)

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/OLjuboMilosevic_SusretPatrKirilaiPapeRimskog.htm

[Zayron]

@ Josip

 

Могао бих још један круг да окренем и поновим све што сам већ рекао, али нема смисла, јер ти очито чујеш само себе. Тако да одустајем.

А пошто је ово парадигматично, волео бих када би и православни екуменисти дошли до сличног закључка - да се разговор са Ватиканом на крају своди на питање власти, а да је све остало, што би рекао владика Атанасије, завођење за Голеш планину.

 

@ Велизар

 

Za prvo, umirovljeni vladika +Atanasije Jevtić nikad nije nigdje

rekao da je ekumenizam zavlačenje za Goleš planinu, naprotiv,

svuda se rado odaziva i učestvuje na ekumenskim simpozijima:

http://www.docfoc.com/justin-popovic-zapisi-o-ekumenizmu-atanasije-jevtic-ed-tvrdos-2010-ocr

Za drugo: ja učestvujem u raznim temama i na njima se probiraju

razne stvari, ovdje na primjer epikleza i Filioque itd.šta već naleti:

https://www.pouke.org/forum/topic/42160-састанак-руског-патријарха-и-папе-први-пут-у-ист/?p=1406061

ovdje opet primat biskupa Rima u prvom mileniju na osnovu knjige

tj. svjedočanstva crkvenog klasika Sokratesa Skolastikosa - Istorija Crkve:

http://www.databazeknih.cz/images_books/22_/226098/big_cirkevni-dejiny-226098.jpg

Što se tiče pape, što je to što mu ekumenizam može dati a da to on već nema?

Vlast, moć, pare - to pape sve već imaju, vladu nad više od milijardu i 200 miliona katolika.

No, kao što se kaže u nekim reklamama, zajedništvo, ljubav, sloga - to vrijedi neizmjerno više

A može nas obogatiti sve i nas i vas uzajamno i obostrano:

http://3.bp.blogspot.com/_NfsdvUxYGkI/TJtquwe4R9I/AAAAAAAAYJk/Igy7LZNQweg/s1600/300dpi_4342919_.jpg

https://goo.gl/9WLQFZ

https://goo.gl/l3Jn4L

https://goo.gl/zhfz8p

https://goo.gl/6yIjoN

[Васијан]

Брате Зајроне,

 

Разлика измађу Православних и римокатолика није у формалним стварима, нити у расправи коју си покренуо, нити је проблем у примату римског епископа. Дубинска и непремостива разлика је у вери. Православна и Католичка вера се дијаметрално разликују. 

Канони и њихова примена у животу Цркви су промењљивог карактера и полемика око њих је друго степена.

Православна Црква и Католичка, дакле, имају суштинско размимоилажење у најосновнијим догматско - опитним истинама вере,

Православна и Латинска црква не верују у исту веру ( да се тако најпростије изразим ), као што Православна и  Несторијанска црква не верују у исту веру. Имамо само неке спољашње и формалне сличности, али у самој, понављам, суштини нисмо иста вера, већ супротно различита. 

Тако да ова тема око примата римског бискупа је друго, или чак, трећезначајна, у битности. Тек кад се усагласимо ( то јест Ви да се повратите исправној вери / Ортодоксији и ортопраксији ) око догме - која мора бити непогрешива Богооткривена Истина, онда следе спољна формална усаглашавања. До тада, ви сте за Православну Цркву јеретици, као Несторијанци или било који други.

[Васијан]

Брате Зајроне,

 

Разлика измађу Православних и римокатолика није у формалним стварима, нити у расправи коју си покренуо, нити је проблем у примату римског епископа. Дубинска и непремостива разлика је у вери. Православна и Католичка вера се дијаметрално разликује. 

Канони и њихова примена у животу Цркви су промењљивог карактера и полемика око њих је другог степена.

Православна Црква и Католичка, дакле, има суштинско размимоилажење у најосновнијим догматско - опитним истинама вере.

Правослани и Латини ( другог миленијума ) не верују у исту веру ( да се тако најпростије изразим ), као што Православна и  Несторијанска црква не (верује) исповеда исту веру. Имамо само неке спољашње и формалне сличности, али у самој  суштини нисмо иста вера, већ супротно-различита. 

Тако да, ова тема око примата римског бискупа је друго, или чак, трећезначајна у битности. Тек кад се усагласимо (тачније када се и вратите Исправној Вери /=Ортодоксији и Ортопраксији) око Догме - која мора бити непогрешива Богооткривена Истина, онда следе спољна формална усаглашавања. До тада, ви сте за Православну Цркву јеретици, као Несторијанци или било који други.

 

(опростиће те ми што сам поновио исту поруку, имао сам проблема са компијутером и интернетом и нисам могао да извршим измену)

[Zayron]

Брате Зајроне,

 

Православна Црква и Католичка, дакле, имају суштинско размимоилажење у најосновнијим догматско - опитним истинама вере,

 

Ta suštinska razlika i nepremostivo razmimoilaženje tiče se toga što se jednim klanjaju jednom a drugi sasvim drugom Bogu? To bih ja očekivao pod tim nazivom i pojmom "suštinska razlika i nepremostivo razmimolilaženje" i tako bih si ja tu "suštinsku i nepremostivu" razliku predstavljao, šta tu ima tu toliko suštinskogg i nepremostivog? Naopak je suštinska stvar da i katolici i pravoslavci vjeruju u istog Gospoda, imaju isto sveto Pismo i iste hrišćanske obrede i tradicije. To bi se već moglo nazvati tim suštinskim i esencijalnim stvarima koje ih medjutim nikako ne razdvajaju već spajaju, i jedni i drugi su hrišćani. Dalje se ne budem tome vraćati jer sve su to rječičkovanja što sad ti i Velizar predvadite, razlike ko ih hoće nalaziti naćiće ih i kod blizanaca, o tom nema spora, svako vidi prvo to šta hoće.