Вера и воља за моћ: неколико теза и антитеза о савременом стању Цркве

[Никола Ђоловић]

Један је Лазар Нешић.

Освежио си мало етар.

Допада ми се терминологија и приступ.

Бојим се да решење не постоји јер смо свагда у осцилацијама, што ће рећи да вазда пребивамо између тезе и антитезе ми сами. Она твоја поглавља о маргини постојања сам преточио у постојање, само тако чувам себе од гледања у туђе двориште.

Ако би се тражила нека спољашња (омасовљена) манифестација (пројава) да се било који црквени или теолошки проблем систематизује - изгубиће се суштина да и сам човек измиче као категорија а не само Бог. Тако да ако проблему прилазимо споља (мада наравно ниси негирао унутрашњи аспекат), гласам за став Зорана Јелисавчића: "Цркви је потребна револуција!".

[Deja Vu]

Теза девета: расцеп у теорији великих обећања и прича које се нуде („дођи у Цркву, читај свете оце, моли се и причешћуј и сваки ће проблем бити решен“, „бићеш обожен“, „спашћеш се“, „превазићићеш своју болесну природу“, „литургија лечи од свега“, „ово је предукус Раја и Царства Божијег“, „у Цркви је Истина“, итд.) и стварности која поражава (1.13% људи на службама, велики број психијатријских и агресивних болесника, разорене породице, велики број развода црквених бракова, одсуство човекољубља према сиромашнима, затвореност у себе, некомуникација, мржња, параноја, оговарања код црквених власти, међусобно денунцирање, крађе међу клиром, педофилија међу епископатом, а све то међу онима који редовно долазе у Цркву). Антитеза: Разборити аксетизам (бављење собом, конкретним стварима живота, потребама и оскудицама људи око себе, као и смањењем великих прича и још већих очекивања које велике приче изазивају, преусмерење критицизма са других на себе, прављење места за другачије од нас, те постављање питања о сопственом месту и месту Цркве, као и несакривање оних који су међу нама починили грађанске законске прекршаје и слично, одговорност у свему без затварања очију од истине, те подражавање јеванђељу у вери и делима) и вера (која претходи сваком потоњем писаном, говореном и наученом извору, вера која ја извор свег потоњег делања, па и вера из које другостепено избија теологија, писање, мишљење, говорење и слично, а не обрнуто) јесу шанса за будућност Цркве и хришћанства.

 

 

То је зато што се од литургије, причешћа, читања светих отаца очекују нека магијска дејства, причестим се и пуф ћирибућириба од манијака поста светац, Бог ми нашао посао, добру жену или богатог мужа. 

 

Чуо сам приче како има људи који читају тако свете оце, молитве, акатисте како би добили посао, каже једна тако читала неки акатист 40 дана и била у СПС-у и 40. дан одлучи она да напусти исти јер јој нису нашли посао (странке иначе служе да нађеш посао јел тако), и баш тај дан они је зову: ''Е немој да напустиш странку, ево нашли ти посао замисли''. И сад читање акатиста је узроковало проналазак посла. И тако људи долазе у цркву да купе те књижице како би смањили незапосленост у Србији. Чуди ме како то нису ови на власти узели у обзир. 

 

Али поента је што ти ова антитеза типа бављење собом подразмева и литургију и причешће. Ако на литургију дођеш и молиш се да Бог спомене друге у царству своме, да благослови, помилује, опрости грехове а не да молиш неке тако материјалне ствари од посла и куће до удаје, онда ти тиме радиш на себи, ти тиме бринеш за друге, за њихове личности, испољаваш љубав према њима. Наравно, то значи и бављењем неким конкретним стварима, помагању другима, раду на нечему што може да олакша људима живот (као што је радио Тесла нпр.) и томе слично. 

 

Тако да статистички подаци о томе како х% људи на литургији представљају ментални болесници свих категорија није никакав аргумент а ни разлог да се иста занемарује и да се те ''велике приче'' о томе како литургија обожује човека, ставе по страни. Људима треба рећи да те велике приче подразумевају ове конкретне ствари у животу што си споменуо, и да Литургија значи нешто друго невезано за њихове материјалне преференције. 

[Лазар Нешић]

ово што си написао је једна уопштена и паушална оцена, без разраде и потребне анализе и аргументације.

 

U pravu si, naravno, to sam i rekao na početku:

 

Јесте једнострано, упрошћено до крајности, па и крајње лично виђење и дијагноза, али боље виђење или решење за сада немам.

 

Evo i sada nemam baš vremena za detaljnije, samo onako nabacano odgovaram.

 

како оно што је декаденција може да диктира оно што би требало да буде.

 

To zavisi od ugla gledanja. Za mene aktuelno stanje Crkve nije dekadentno. Ono je takvo kakvo jeste: šareno. U nekim aspektima Crkva je na sasvim suprotnoj strani od svog jevanđelskog ideala, a negde nikada bliže tim istim idealima. Poetna teze je da se uradi nešto sa onim pto se trenutno ima.

 

Шта су окоштале фразе и памфлетске флоскуле, цитати из прошлости?

 

Sve reči koje se beskonačno ponavljaju i upotrebljavaju samo radi priče, a bez konkretnih dela. Svaka reč - pa bila i najpametnija i najdublja - ostaje mrtva ako se sa njom ne prekorači prag slova na papiru.

 

Дух није никад обитавао на маргинама, него је био у центру,

 

Ne tvrdim da znam šta je radio Duh, ali ovde sam mislio na tenziju koja započinje od samog početka Crkve, a to je tenzija jerarhije (volje-za-moć) i blagodati (Duha). Ovo potonje je u široj istoriji Crkve uvek dolazilo od marginalnih likova (najčešće progonjenih od strane sabraće: Grigorije Bogoslov, Maksim, Zlatousti, itd.), skoro nikada od crkvenih vlasti. Naravno, ne mislim da je ovo jedino ispravno viđenje stvari. Možda je drugačije.

 

Који су то појединци у 20. веку који су покушавали да "мисле ствар хришћанства" на савремени начин?

 

Za mene lično, to su ljudi poput: Josifa Isihaste, Justina Popovića, Pavla Florenskog i Georgija Florovskog, pre svih.

 

Шта значи да је језик Цркве неразумљив, у ком смислу? Конкретно. Да ли се ради о богослужењу, или о теолошким концептима, или...

 

I jedno i drugo.

 

Тачно је да епископи нису довољно у контакту са телом Цркве и његовим проблемима, али Црква је епископална, хијерархијски структурисана и то се не може изменити. Оно што се може изменити јесте, у првом реду, рецимо, смањење епархија и рад на евхаристијском, а не институционалном доживљавању цркве. Антитеза је општепозната ствар, али није у контакту са тезом.

 

Naravno, ne treba menjati episkope, ali treba menjati njihovo ponašanje. Otuda ipak mislim da je antiteza u vezi sa tezom, jer je na vernicima da učine nešto na tom planu. Od episkopa ova promena pristupa i ponašanja neće doći nikada. E sad, da li vernici imaju snage da urade nešto? Mislim da imaju.

 

Шта значи да је исповедање вере (илити јавни дискурс вере-теологије) "аутистичан и нарцисоидно затворен у себе"?

 

Nisam mislio na ispovedanje vere, već na stil crkvenih obraćanja svetu po raznoraznim pitanjima. Isto važi za teologe. To je stil - gotovo uvek - gluvih telefona, nedorečenosti, priče sa visine, nekomunikacije. Odatkle autizam i narcisoidnost. Pa da, ima i ovde izuzetaka.

 

Шта је пут инжЕњера и песника којим се то превазилази? Ја бих рекао да је једини пут - пут (истинске) теологије, тј. не теологије-спекупације и научног дискурса, него светотајинске и световрлинске теологије-боговиђења.

 

Mislim da ipak ne treba odbacivati ni naučni diskurs. Teologija jeste i to. Tako bi u ovoj mojoj shemi "inženjeri" bili ozbiljni radnici (teološko obrazovanje, prevođenje, pisanje, sistematsko izučavanje teologije) a "pesnici" ovo što ti kažeš (teologija bogoviđenja, svetih tajni i poetskog nadahnuća Duha). Teologiji treba i plot (inženjeri) i duh (pesnici).

 

1) У неизбежној напетости Цркве као Богочовечанског организма и Цркве као организације постао доминантан овај други аспект, који се, најједноставније речено, огледа у свепрожимајућем формализму са свим, њему инхерентним, манама и недостацима који се огледају и у вери, и у теологији, и у васколиком животу у Цркви. 2) Институционални дух који је преовладао, по некаквој унутарњој логици, повукао је Цркву на широки пут секуларизације, саображавања духу овога света. Једини могући пут, како за сваког члана Цркве, тако и за Цркву у целини, јесте идење уским путем љубави, жртве, крста. Односно живљењем Јеванђеља, а не (само) проповедањем Јеванђеља. Онда се све изнутра доводи у ред и склад.

 

Da, ovo mi je blisko, slažem se!

[Лазар Нешић]

Али поента је што ти ова антитеза типа бављење собом подразмева и литургију и причешће. Ако на литургију дођеш и молиш се да Бог спомене друге у царству своме, да благослови, помилује, опрости грехове а не да молиш неке тако материјалне ствари од посла и куће до удаје, онда ти тиме радиш на себи, ти тиме бринеш за друге, за њихове личности, испољаваш љубав према њима. Наравно, то значи и бављењем неким конкретним стварима, помагању другима, раду на нечему што може да олакша људима живот (као што је радио Тесла нпр.) и томе слично.

 

Naravno, nisam pomenuo litrurgiju čisto zbog stila pisanja i ovih drugih stvari koje sam hteo da naglasim: ne zato što nema liturgije, već zato što se ona uvek podrazumeva. Pa, to je jasno!

[Кратос]

Теза прва: Идеално (теоријско) поимање Цркве одступа од њеног актуелног (реалног) стања. Много је великих прича, а мало дела. Антитеза: Актуелно стање Цркве (реалност) једино може да диктира идеал (теорију) према коме Црква тежи.

 

A kako bi izgledalo to idealno stanje Crkve?

[Лазар Нешић]

A kako bi izgledalo to idealno stanje Crkve?

 

Na primer onako kako je opisano u Delima apostolskim.

S druge strane, ideal i jeste ideal zato što je uvek maltene nedostižan.

 

Ja lično ne žudim da živimo baš kao u Delima apostolskim (pitanje je da li je moguće to danas i da li je potrebno), ali ponekad mi se realni život Crkve čini predalekim od ovog početnog ideala. Treba makar u malim koracima smanjivati udaljenost idela i realnog stanja.

[Paradoksologija]

Ja nisam za osnivanje sekti, ne brinite; ja bih volela da se nekako umesto ekstrema "ne diraj ništa, ćuti, jer ko si ti naspram savršene crkve?"/"crkva duradi nešto, ništa ne radi" ko koliko može pokrene u smeru koji je Janko pomenuo - da se iskorači ka konkretnim ljudima u našoj fizičkoj okolini i pomogne im se na konkretan način.

[Кратос]

Na primer onako kako je opisano u Delima apostolskim.

 

Pa meni iskreno ni  to stanje nije idealno,idelano stanje je ostavljeno za eshatološku realnost budućeg veka kada neće biti predukusa nego punoća ukusa da smo svi Jedno u Hristu.

[Justin Waters]

Hiljaduipo godisnje konstantinovo nasledje mislim da je nemoguce skinuti, ali makar je moguce odbaciti ponesto od tog "tereta" i pribliziti se idealima ranohriscanske Crkve, dovelo bi i Crkvu i ljude blize tom idealu. 

 

Danasnje drustvene okolonsti, i napredak tehnologije cine vise nego mogucim da se napravi taj zaokret, samo kada bi bilo volje. 

[Лазар Нешић]

Pa meni iskreno ni to stanje nije idealno

 

Ni meni, ali to je najidealnije što imamo zabeleženo za sada u istoriji. Videćemo za eshaton kako će biti ...

 

Danasnje drustvene okolonsti, i napredak tehnologije cine vise nego mogucim da se napravi taj zaokret, samo kada bi bilo volje.

 

Da, na kraju krajeva, možda će jednog dana to biti i "moranje". Ne znam da li ćemo mi to doživeti.

[Лазар Нешић]

Пођимо само од молитве. Колико само обичних верника у молитви тражи нешто конкретно, нешто видљиво и опипљиво.

 

Da, tako je. Ovde treba poći od spisa starih teologa i otaca o molitvi (Origen, Kliment, Evagrije posebno, pa nadalje do Palame i isihasta, sve do Josifa Pećinara i Justina Popovića) pa videti koliko se insistira na suprotnom. Naravno, ipak su to priče za malo zrelije hrišćane, da ne kažem upućenije i posvećenije. Do tog stupnja se mora postepeno doći.

 

 

 

Такође, чини ми се да ту има и очекивања неког терапеутског дејства које би Црква требало да пружи, отуда трчање за харизматицима.

 

S druge strane, ovo je osetljiva tema. Zadnjih decenija se u našoj teologiji (najčešće preko Zizjulasa, Janarasa i drugih) ovo gura u stranu. Ja mislim neopravdano. Ima mnogo, ali zaista mnogo, bukvalno gomila, mišljenja otaca i ranih teologa i o terapeutskoj ulozi hrišćanstva, vere, crkve, pa i svetih tajni. Uz sve ono drugo, zakozvano ontološko. Ne samo u monaškoj literaturi, nego i kod Grigorija Bogolova, Maksima, Simeona Bogoslova, pa i drugih.

 

Tamo je praktiki (askeza, delanje, podvig, smirenje, vrline, isceljenje unutrašnjeg čoveka, itd.) uvek neodvojiva od teologiki (bogopoznanje, oboženje, svete tajne, predukus budućeg života, istina bića).

 

Za starcima se trči iz ovih razloga koje si naveo gore: ljudima treba neka magija, nešto što će brzo i instant da radi, najčešće umesto njih i njihovog truda.  Ako se starcu trči kao savetodavcu i saradniku u hrišćanskoj stvari vere (naravno, još ako imamo sreće i naletimo na takvog čoveka), onda ne vidim u tome ništa loše.

[Дијана.]

Brate L., jesi li primijetio novi odjeljak na forumu - Svedočimo veru? https://www.pouke.org/forum/forum/318-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%83/ Vidjećeš po sadržajima tu o čemu se radi... Tu sam ja nešto piskarala kao pokušaj sažimanja misli i osjećanja na temu svjedočenja, evo  ovde   https://www.pouke.org/forum/topic/35443-%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE-%D0%BE%D0%B1%D1%99%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D1%87%D0%B8%D0%BC%D0%B5-%D1%9B%D0%B5-%D1%81%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%98/page-9#entry1317956  Ne znam da li je baš odgovor na temu, ali srodna tematika jeste. 

Tema ti odlično napreduje (ne kao one neozbiljne, ali ne ni kao prosjek ozbiljnih tema, -tj.  veoma malo i sporo). Tu je još par srodnih tema, koga zanima nek pogleda: https://www.pouke.org/forum/topic/39436-pad-crkve/

https://www.pouke.org/forum/topic/35443-%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE-%D0%BE%D0%B1%D1%99%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D1%87%D0%B8%D0%BC%D0%B5-%D1%9B%D0%B5-%D1%81%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%98/page-1

https://www.pouke.org/forum/topic/41932-jer-se-ime-bo%C5%BEije-zbog-vas-huli-me%C4%91u-neznabo%C5%A1cima-rim-224/

[Pancakes]

Okrenutost unutarnjem zivotu, kako ste istakli, je cini mi se osnova svakog ozbiljnijeg djela kojom se stice ona jedinstvena ludost koju obican svijet ne poznaje. Nema ni velikih bez tog unutrasnjeg zivota. Cisto sumnjam da bi starca Pajsija toliko gotivili, ili starca Porfirija, Jefrema,  Siluana da nisu bili toliko posveceni, radikalno posvecni sebi, svom zivotu i istinama hrisanstva. Postavljanje Krsta u sredistu svega. Uvjek se klackamo izmedju zeljeti i trebati, zadovoljstva i bola, pozude za svim i kranje srvhe nasih zivota. Dualizmi nas prozdiru. Smrt je tu, svaki sekund, minut, sat ,dan, godine. Nije bitno. Sve je tren. 1000 godina kao jedan dan, i jedan dan kao 1000 godina. Plac uhvati od same pomisli na to. Stalno ushodjenje i nishodjenje kroz jevandjelske price. U pustinji Hristos je bio kusan troglavom zmijom > hranom, novcem i slavom. Nista se nije promjenilo. Treba poci u pustinji, koja je tu u nasem dvoristu. 

Citao sam jedan tekst na temu 'Trazenje Boga a ne samo onoga sto je bozije.' vrlo otreznjujuce ali naporno djelo.

Mnogo brinemo a samo je jedno potrebno. Nikad lakse pricati a nikad teze zivjeti, iako je breme lako, pismo kaze.

Prica je poznata, svako hoce da kaze ono sto je vec receno.

 

Crkva je sva u tezama.Nemamo mnogo nade. Svaki ideal je u nasim glavama i beskoristan je. Nema velikih preokreta. U duhu rane Crkve, i ovo vrijeme dozivljavamo kao poslednje. Blizu je kraj je jedina pomisao koja krasi sve nase uzdahe i izdahe. Ne kazem to ja, kazu i oni koji imaju nase povjerenje, oni posvecenici. o.Lazar Abasidze kaze: 

 

"Nama su ostali samo nemoći i patnje, i zato je za nas najspasonosnije upravo sledeće: stalna smirena molitva i uzdisanje zbog naše ogrehovljenosti; najskromniji i najsmerniji pogled na sav sopstveni trud i delanje; najsnishodljiviji i najmilosrdniji odnos prema bližnjima; ponizno i zahvalno prihvatanje svega što se sa nama dešava; potpuno uzdanje u milost Božiju i neuzdanje u svoja dobra dela ili očekivanje nečeg visokog u sebi."

 

Ovo zvuci pesimisticno? Mozda, ali i umirujuce. Kao blag vjetric proci kroz ovaj zivot, i to je to. Kraj.

[Ламех]

Mene jako rastuzi kad cujem od mladog teologa, veroucitelja, jok ja na parohiju pa da posle zavisim od nakvog vladike...

 

[Лазар Нешић]

Tema ti odlično napreduje

 

Jednoga dana - recimo za 150 godina - ovo će biti istorijska tema, pisaće se knjige i doktorati o njoj i njenim učesnicima, a naši će potomci i naslednici čitati i govoriti: e, kakvi su ovo bili ljudi, a ne ko mi sad