Отуђење

[Јелена011]

Posto stvarno nemam ideju gde bih ovo okacila...

 

 

PRIMER

Kad čujem da je Tesla primer ili Đoković, ili ne znam ko spektakularno uspešan, to kod mene pobuđuje filozofsko nadimanje.

Prvo, ne treba Đoković da bude primer. 
Tesla još manje.
Sudbina Đokovića je jedna u milion sudbina i to u rasponu od 100 godina. 
To je posebnost, to je čitav niz teško objašnjivih veza između talenta, životnih poteza njegovih roditelja, okolnosti. 
To je pre fenomen nego primer.
To su neka dostignuća koja su takva da samo izuzecima slede.
To je pakt sa Univerzumom, to su izabranici. 
Možemo se diviti, biti inspirisani, identifikovati se, navijati, ali to uzimati kao primer gubi smisao, jer nije predviđeno da bude dostignuto, osim u nekim, opet, izuzetnim sudbinama.
A nama nije potrebna izuzetnost. Nama je neophodna normalnost.

Ko treba da bude primer?

Primer treba da bude neki učitelj koji svoj posao obavlja etički, sa puno ljubavi i koji radi na sebi, ne dozvoljava da u procesu rada postane prevaziđen. Neki taksista koji će potruditi da vam pruži uslugu na adekvatnom nivou i neće voziti petoro zato što se plaši kazne, već zato što to nije u skladu sa bezbednošću, normalnošću i kvalitetom usluge. 
Primer treba da bude čistač ulice koji tu ulicu čisti kao da stvara svoje remek-delo. Primer treba da bude potreba svakog običnog čoveka da da svoj maksimum u okolnostima u kojima živi.
Primer je ona žena koja tegli pocepan ceger i doziva promrzle kučiće ne bi li ih nahranila. 
Treba se maniti vip tripova, slave i koječega. 
Primer je moj kum koji je smršao 50 kg.
Primer je onaj tamo za tezgom koji je svoje jabuke i kruške poređao tako da je to milina gledati.
Primer su stanari neke zgrade koji su se dogovorili pa skupljali i sakupili pare za novu fasadu, pa podelili poslove i sredili okruženje.

Primer treba da bude neki direktor, neke ustanove koji ima svest o tome da je tu da bi stvari unapredio, a ne samo da bi bio tu gde je koeficijent veći.
Primer je onaj koji je odoleo da bude u dilu otimačine.
Primer je onaj čovek koji zastane i pokupi otpadak sa pločnika i ubaci ga u korpu za otpatke.
Primer su oni ljudi koji u vremenu otuđenja bar jednom nedeljno organizuju viđenje i razgovor o koječemu.
Primer je konobarica koja neće da vas potkrada i koja će biti magnet za bakšiš jer je ljubazna, vedra i vredna.
Primer je onaj koji neće zaslepljen svojim egom na prvu uvredu nasrnuti, već će tu uvredu obesmisliti do izvinjenja.
Primeri su u radionici, primer je osoba u trafici koji će taj kvadrat prostora ispuniti toplinom svoje energije i svog smislenog postojanja bez obzira što za tu platu neće moći da se valjano nahrani.
I nije primer to što ta osoba radi za male pare, već je primer stanje duha i dobre volje.
Primer je onaj koji svaki stav argumentuje, a ne onaj koji govori ''e, baš zato!!!''.
Primer je onaj koji je spoznao svoju zabludu i to priznao.
Primeri su u učionici, amfiteatru, prodavnici, na ulici...
Primer je onaj menadžer koji je izvršio adekvatnu selekciju, stvorio tim kompetentnih i tako doprineo pozitivnom rezultatu.
Primer je onaj što stalno pravi kvalitetan sladoled, a ne čim posao krene mleko zameni vodom.

Ne treba nama 7 milona Đokovića, 7 miliona šampiona, nama su potrebni normalni ljudi, koji kvalitetno obavljaju neke svoje poslove, jer bez šampiona Đokovića nekako možemo, ali bez dobrih učitelja, lekara, pravnika, radnika, čistača, teško da možemo. Bez titula se može, ali probajte da živite bar neko vreme bez onih koji prazne kontejnere.

Kada u tim ljudima prepoznamo inspiraciju, i njihov rad počnemo ceniti kao skup poslova koji vode do pobede, sve će biti drugačije. Svi ćemo imati neki svoj mali doprinos pobedi, što je veoma važno razumeti.

A, Đokoviću svaka čast, kapa dole, bravo... 
Nije Đoković sporan, ali primeri su tu negde među nama i moguće je da sve bude bolje, kada bismo ih spoznali, cenili i od sebe napravili primer. 
Sve dok to ne postane normalno. 
E, kad to postane normalno - POBEDILI SMO!

[JESSY]

ŽIVIMO U DOBU USAMLJENOSTI

Zbog čega uništavamo samu suštinu čovečanstva – našu međusobnu povezanost?

* * *

Antropocen, kako su naučnici nazvali epohu u kojoj živimo, doba je čovekovog ogromnog uticaja na biosferu, ali se po malo čemu razlikuje od ranijih doba.

Ipak, jedna razlika je očigledna: ovo je doba usamljenosti.

Kada je Tomas Hobs tvrdio da u prirodnom stanju, pre nego što je čovečanstvo iznedrilo autoritete koji će ga kontrolisati, vlada "rat svih protiv svih", nije mogao više pogrešiti.

Od uvek smo društvena bića koja u potpunosti zavise jedna od drugih. Naši preci nijednu noć nisu mogli da prežive jedni bez drugih. Mi smo oblikovani i to u većoj meri od bilo koje druge vrste, kontaktom s drugima.

Doba u koje ulazimo, u kom postojimo potpuno nezavisno jedni od drugih, drugačije je od svih ostalih.

Pre tri meseca objavljena je vest da je usamljenost postala epidemija među mladim ljudima. Nedavno je isto rečeno za starije.

Ebola nikad neće ubiti toliko ljudi kao ova opaka "bolest". Društvena izolacija može dovesti do prerane smrti, koliko i pušenje 15 cigareta dnevno, a istraživanja pokazuju da je usamljenost dva puta smrtonosnija od gojaznosti.

Demencija, visok krvni pritisak, alkoholizam i nesreće postaju učestaliji kada se prekine komunikacija među ljudima. Sami ne možemo.

 

Tačno je da su se fabrike zatvorile, da ljudi češće putuju automobilima nego autobusima, da više gledaju Jutjub nego što odlaze u bioskope, ali te promene ne uspevaju da objasne brzinu urušavanja modernog društva.

Ove strukturne promene prati ideologija koja se protivi životu i koja podstiče i slavi našu izolovanost od društva. Rat svih protiv svih - kompetitivnost i individualizam - postao je religija modernog doba, koju opravdava mitologija o usamljenim rendžerima, samoizgrađenim ljudima, samostalnim preduzetnicima... Za najdruštvenija od svih stvorenja, koja ne mogu preživeti bez ljubavi, društvo više ne igra nikakvu ulogu - samo herojski individualizam. Važno je samo pobediti, a ostalo je kolateralna šteta.

Deca u Britaniji više ne žele da budu vozači autobusa ili medicinske sestre - više od petine reklo je da samo "žele da budu bogati". Bogatstvo i slava su jedine ambicije za čak 40 odsto ispitanih.

I jezik se menja u skladu s tim. Najuvredljvija reč postala je "gubitnik". Više ne govorimo o ljudima, nego o individuama.

Jedan od tragičnih ishoda usamljenosti jeste to što se ljudi okreću televiziji, kao utesi. Čak dve petine starijih ljudi smatra TV svojim najčešćim društvom.

Ovo samolečenje pogoršava simptome bolesti.

Istraživanje ekonomista Univerziteta u Milanu pokazalo je da televizija podstiče takmičarski duh i paradoks visokog dohotka: naime, to što nacionalni dohodak raste ne znači da raste i sreća stanovništva.

Naučnici su otkrli da su osobe koje često gledaju TV manje zadovoljne svojim prihodima, od onih koje ga gledaju retko. TV ubrzava pokretnu traku hedonizma i primorava nas da još više radimo, kako bismo imali identičan nivo zadovoljstva.

Šta je poenta? Šta dobijamo iz tog rata svih protiv svih? Konkurencija podstiče rast, ali rast nas više ne čini bogatijim. Čak i da je to istina, ne bi nas učinila srećnijim.

Čak ni taj jedan procenat svetskog stanovništva, u čijem je vlasništvu 48 odsto svetskog bogatstva, nije srećan. Istraživanje Koledža u Bostonu pokazalo je da osobe sa prosečnim godišnjim primanjima od 78 miliona dolara sebe ne smatraju zadovoljnim, nego paralisanim anksioznošću, nezadovoljstvom i usamljenošću.

Mnogi su rekli da se osećaju finansijski nesigurnim: da bi stali na čvrsto tle, veruju oni, potrebno im je, u proseku, oko 25 odsto više novca. Da ga kojim slučajem dobiju, verovatno bi im bilo potrebno još 25 procenata. Jedan ispitanik je rekao da se neće smiriti dok ne bude imao milijardu dolara na bankovnom računu.

Za ta osećanja rastrgli smo prirodu koja nas okružuje, degradirali uslove življenja, predali svoju slobodu i zadovoljstvo kompulsivnom hedonizmu bez zadovoljstva u kom, pošto smo progutali sve ostalo, počinjemo da vrebamo sebe same. Zbog toga smo uništili samu suštinu čovečanstva - našu povezanost.

Ako želimo da prekinemo taj ciklus i ponovo se udružimo, moramo se suočiti sa sistemom koji nas žive jede, a koji smo sami napravili.

Izvor: B92 / Guardian

[Иван Ивковић]

Селфи и дигитална ренесанса нарцизма

Аутор: Исток Павловић

петак, 15.08.2014. у 15:00

 

Тренутно најпопуларнија форма фотографије је такозвани селфи – слика на којој особа слика саму себе у неком амбијенту у којем се налази. Широм света људи фотографишу селфије и постављају на интернет, а брендови организују наградне игре у којима ће селфи с највише „лајкова” добити неке поклоне.

 

Ова појава само је део манифестације једног много ширег феномена – опсесивне самопромоције и константне потраге за валидацијом сопствене вредности, све то уз помоћ платформе која је све то омогућила – интернета и друштвених мрежа.

 

Пре појаве друштвених мрежа, нарцисоидни поремећај личности био је дијагноза код један одсто популације. Данас, та цифра је вишеструко увећана, и драматично расте из године у годину. Ово је посебно изражено код млађег дела популације, кажу психолози.

 

Паралелно с порастом нарцизма, аналитичари бележе смањење емпатије и алтруизма. Други људи нас интересују само када желимо да сазнамо шта мисле о нама – да ли су нам „лајковали” слику или оставили неки коментар.

 

Овај феномен, када превелика повезаност и блискост изазива у људима антисоцијално понашање, описао је још Фројд. Он је то назвао „јежева дилема”. Према њему, људи су као јежеви током зиме – морају да се збију једни уз друге да би се згрејали, али не смеју да се приближе превише, јер ће почети једни друге да пробадају бодљама.

 

Друштвене мреже за нарцизам су исто што и брза храна за гојазност. Оне су катализатор који у нама развија особине које су у нама одувек постојале, али нисмо имали начин да их испољимо и претворимо у свакодневицу.

 

Сама реч „selfie”, на енглеском језику звучи слично као „selfish” – себичан. Заиста, живимо у колективном одобравању опште себичности, која делује као лавински ефекат. Уместо да се самоопседнутост осуђује, преузимамо моделе понашања од других људи, по принципу „сви праве селфије, па зашто не бих и ја”.

 

Како је развој технологије медија утицао да се деси овај глобални пораст нарцизма? Једноставно – у време кад је постојала само телевизија, људи су могли једино да буду неми посматрачи нарциса на телевизији – певачица, примадона, звезда. Није постојао лак начин да и они покушају то исто – да би се доспело на ТВ екран, потребно је много труда.

 

Затим се појавио интернет као потпуно друга врста медија – ту свако има своју шансу да постане звезда, а многи су и успели. Џастин Бибер је постао најпознатија звезда на свету тако што је почео да снима себе на „Јутјубу”. Он, заједно са осталим сличним примерима, пружа наду људима широм света. Наду да ће нешто да се деси ако сваког дана бесомучно постављамо селфије и бројимо колико нас је људи заволело.

 

У овој новој медијској парадигми, сваки посматрач звезде истовремено је и потенцијална нова звезда. Ово се сада протеже и на локалне заједнице и микронивое. Постоје локалне звезде, постоји девојка с највише лајкова у Великој Плани и дечко с највише лајкова у Бачкој Паланци. Свако је сада власник своје мале медијске куће, свог профила на друштвеним мрежама, и добија шансу да промовише себе путем тог медија.

 

Психологија каже да је умерено тражење валидације од стране околине заправо нормално понашање здраве личности. Проблем настаје онда када то постаје опсесија, кад током целог дана проверавамо колико смо „лајкова” скупили.

 

Зависност од интернета, о којој се толико прича у последње време, заправо је зависност од валидације. Сваки пут кад нам неко остави коментар или „лајк” на слику, мозак лучи малу количину допамина, који делује као дрога. Ово је разлог што људи често проверавају друштвене мреже на телефону, чак и кад седе у неком друштву. Јер желе нову дозу допамина, који ће се излучити услед среће што неко мисли на нас.

 

Највећи проблем настаје јер све ово људима даје лажни осећај самопоуздања. Рађају се превелика очекивања, која најчешће не буду испуњена. На крају, настаје огромна депресија до које долази онда кад појединац схвати да се његов живот није променио без обзира на велики број сакупљених „лајкова”.

 

Волео бих да могу да закључим овај текст неким решењем, неким наговештајем да постоји начин да се ово промени. Нажалост, тренутно стање је такво да овај тренд нарцизма само расте и не видим како ће се то променити. Јер свака нова технологија пружа још више могућности за самопромоцију. Остаје само да видимо како ће се променити свет и друштвени односи у овом новом окружењу.

 

Факултет за медије и комуникације

 

Политика