Обожење: живети Царство Небеско у свету...Живети егзистенцијални модел литургијског "Иже Херувими..."

[Milan Nikolic]

Бог нас познаје као Своју вољу, и ако хоћемо, као Своју децу. 0102_laugh

[w.a.mozart]

kroz Hrista... amen

[PD]

А како познаје оне који не знају за Христа, који не учествују у Св. литургији и не причешћују се телом и крвљу Христовом?

[w.a.mozart]

siguran sam da ih poznaje.... e,sad kako...valjda kroz Svetog Duha koji je duh života i u svima se nalazi i svuda je..... poenta je da ih zna  0104_cheesy stadaradim

[PD]

[Никола Ђоловић]

Nije rec o tome da definises blagodat Svetoga Duha kao neko cudo samo po sebi na katihetskom jeziku za decu. Blagodat jeste cudo ali ne samo po sebi, fiktivno I magijski, nego ako se razume da ona nastaje kao uzrok Boga Trojice a da joj je namena u uspostavljanju Carstva Nebeskog kao zelje Bozije za sve sto je dobilo postojanje da ostane u vecnom postojanju. Nije prioritet samouveravanje uma u neku nadprirodnost koja treba da pokrene veru, nego u opitovanju nove visnje prirode u svojoj staroj paloj prirodi. Nasu stvorenost prozima nestvorenost. To je ne akademska vec egzistencijalna dogma. Veru ne pokrece covek svojom autopsihologijom nego blagodat Svetog Duha. A gde je Duh, tu su I Otac I Sin. Covek tako ne biva I ne moze da postane individualac jer se sam osabornjuje prozimanjem svih Tri BogoLicnosti  u svom bicu. To iskustvo nestvorenih energija koje nevidljivo ali opitno menjaju prirodu u zalogu a ne u konacnoj besmrtnosti – jer je to privilegija eshatona – omamljuje um I uzvodi ga u neizreciva sozercanja. Ovo je moja katafatika apofatickog opita blagodati. Covek ulazi svim svojim telom I licnoscu u oblast savrsenoga ali ne na etickom vec na ontoloskom polju. On postaje svestan promene u svom bicu. Sto bi rekao Gondikakis, po uzoru na starozavetnu kupinu, u blagodati goris ali ne sagorevas. Nemoguce je biti imun ili ravnodusan na takav besplatan dar Boziji. Covek moze po egonaklonosti I dalje da gresi, ali I da uvek pamti da postoji bolje svise, koje odskace od ukusa greha, da bi se tome vratio. Radost greha se ne moze uporediti sa radoscu blagodati jer su to dve razlicite stvarnosti postojanja – stvorenog I nestvorenog. Tesko je definisati sta blagodat jeste. Ukratko, zivot I radost koji nije od ovoga sveta ali jeste u ovom svetu na osnovu prijemcivosti – iskrene bogotraznje – celog svog bica Bozijem Bicu. Sve vrline su dobile eticki karakter jer se previdela dogma Pedesetnice kojom je blagodat usla u svet. Tako da I ono sto je delo blagodati, umesto da se pripisuje Bozanskoj blagodati, pripisuje se ljudskim karakteristikama ovog sveta – ne odozgo vec odozdo. Zato neki ne dolaze do blagodati a neki koji je nadju brzo bez nje ostanu. Jer se zaboravlja ciji su darovi. Sve sto trazimo u ovom svetu ikona je te blagodatne potrage u smislu nedostajanja tog sadrzaja nasem bicu. A kada to nadjemo, blago zbog kojeg sve razdajemo da bi zadobili tu blagodat, onda pronalazimo svoje umirovljenje I zadovoljstvo. Nema vise glume jer sada Hristos pocinje da zivi u nama. Sav nas pogled I dobovanje srca postaje Njegov pogled I dobovanje – uzajamno. Tako eshaton nije vise daleki I apstraktni futur, vec Njegovo prisustvo u nama postaje neka vrsta ovekovecenja sadasnjosti. Buduce u sadasnjem kao nestvoreno u stvorenom, kao vecno u prolaznom.

[Никола Ђоловић]

Браћо и сестре у Христу Исусу,

хајдемо за тренутак да искорачимо из зачараног круга тривијалности и секундарних истина и полустварности, те да заједно уронимо у једно квалитетно дијалогисање.

Волео бих да чујем ваша мишљења...

Моје речи без вас не вреде...

[trapa]

Не живим више ја него Христос у мени, јел си ли то хтео рећи  :smiley:

[Никола Ђоловић]

Не живим више ја него Христос у мени, јел си ли то хтео рећи  :smiley:

Uh, ako bi se trazila jedna kompaktna definicija kojom bi se iscrpela sva dubina blagodatnog hriscanstva, u toj Bogoprozetosti, pa da, moglo bi se i tako reci...kratko i jasno a da opet pomera nebo i zemlju svojom smislenom dubinom

0110_hahaha

[Ivan Vladimir]

kako lepo priča...

a ja ga uopšte ne razumem

[Никола Ђоловић]

kako lepo priča...

a ja ga uopšte ne razumem

ајд превешћу ти шта ти није јасно, само питај и конкретизуј проблем, и наравно, питање ће твоје имати већи примат од статичне ироније без питања...

[trapa]

Схватити реченицу "Ништа без Мене не можете чинити" је велика ствар али чудесно је то да Бог нама даје благодат да се боримо иако не схватамо и не мислимо тако. Многа дела сами себи приписујемо а Бог нам даје благодат без обзира што тако размишљамо, али некад претерамо па благодат одступи да би видели своју голотињу. И кад не видимо Божији промисао и Његову милост и кад нам Бог делује као неумољив и суров, Он и тад скривено нама даје благодат да се боримо и свако дело Он чини. Нема ничег доброг на свету а да није од Бога. Зато је заиста смирење најлепша врлина и достојна сваке хвале.

[Tanja]

Iako ni sama nisam sigurna koliko cu biti u temi, a verujem da cu najbolje shvatiti kada podelim. Juce sam pocela nesto da pisem, drugacije je, nisam bas sigurna ni kuda cu, ali evo, ovo je pocetak:

Gubim predstavu o vremenu, dani, datumi...

Vreme "merim" dogadjajima, sve drugacije me ogranicava, sputava.

Vreme curi, odlazi dok u sebi, kroz sebe spajam juce u danas, sada u sutra. Zadrzavam, odbacujem, zaranjam i nalazim prostranstva neispitana.

Zaranjam a telo je lagano, letim ali po sebi u sebi...

Mislima vise ne trazim uzrok, pustam ih da se iskazuju, orudje sam.

Tako je toplo, kao u krilu majke.

Mozda je ludo, ali slobodna sam.

Kao dete! Da, zato je poznato, ali i drugacije, slobodnije. Da li je to uopste moguce!?

Mozda sam stvarno malo poludela, mozda sam i pobrkala loncice, ali ono o cemu razmisljam, onaj kome se prilepljujem se i ne moze iskazati. Reci ogranicavaju nekako mi je lakse sa slikama...

Stvarno ne znam da li sam u temi, ako nisam izvinjavam se. Pisanje je nekada i meni novost za mene, ali pisem, nemoguce je cutati, ugusila bih se. Carstvo je kada Goran i ja setamo psa, tada dok hodamo, nas troje, mozemo da se posvetimo sebi, nama. Carstvo je i kada smo svi u kuci, kada zaustavimo vreme, zatvorima svetu vrata i prepustimo se i konacno uzivamo!!!

To je Carstvo, nase Carstvo, mi u njemu, Carstvo u nama. Ne znam, valjda tako izgleda. Prepustis se i plovis.

[trapa]

Чини ми се да често благодат доживљавамо као неку енергију саму за себе коју Бог шаље, али ја бих рекао да је благодат управо додир Божији и сусрет са Богом, наравно кроз енергије Божије али она мора да везује за личност Божију а не да буде као награда сама за себе. Чини ми се да то најбоље описује чињеница да је апостол Павле више вредновао то што је био у оковима Христа ради него што је био узнет до трећег неба, Јован Златоусти говори о томе у једној од својих беседа. Јер лепота Царства је сам Бог, а не нека радост коју нам Бог даје због неке наше заслуге, Он нам даје Целог Себе. Врлине су лепе, светитељи су дивни, радост живот, све је то лепо, али Бог лични однос са Богом је неупоредиво лепши. Зато Достојевски каже да ако би на једној страни била истина ( као логички појам а не као сам Христос) а Христос на другој он би пре изабрао Христа. Тако и ми треба да кажемо да би пре изабрали Христа него Царство Небеско са свим добрима у њему, наравно Царство Небеско је неодвојиво од Христа али ово овако пишем да би схватили да је лични однос са Богом суштина, а сва остала лепота само последица. И зато треба да тражимо Бога а Он ће нам се дати благодаћу, а не да тражимо благодат одвојено од личности Божије.

Не знам колко сам разумљив био.

[Tanja]

Браћо и сестре у Христу Исусу,

хајдемо за тренутак да искорачимо из зачараног круга тривијалности и секундарних истина и полустварности, те да заједно уронимо у једно квалитетно дијалогисање.

Волео бих да чујем ваша мишљења...

Моје речи без вас не вреде...

Ми се презнојисмо, а нигде закључка?!  dada

Који нам је курс за даље?