Обожење: живети Царство Небеско у свету...Живети егзистенцијални модел литургијског "Иже Херувими..."

[trapa]

Браћо и сестре у Христу Исусу,

хајдемо за тренутак да искорачимо из зачараног круга тривијалности и секундарних истина и полустварности, те да заједно уронимо у једно квалитетно дијалогисање.

Волео бих да чујем ваша мишљења...

Моје речи без вас не вреде...

Ми се презнојисмо, а нигде закључка?!  klapklap

Који нам је курс за даље? 

dada  0104_cheesy

[Никола Ђоловић]

nasa katafatika se krece, i sto se vise priblizavamo apofaticnosti, tako se i reci smanjuju...

sad cekamo na druge...

[Tanja]

Sta je ovo!? Pa zar nikoga ne zanima da se bavimo ovom temom?

Jeste i jos uvek nije

Da i jos uvek ne....

Nemoguce je zaustaviti brod!!! Vetar je povoljan!!!!

OTVORITE PROZORE  0442_feel

[И.стојковић]

Иако је "овде" мало писано, по мени, доста тога ако не и све најбитније је написано. klapklap klapklap klapklap

    Сам наслов подстиче да сведочимо собом, својим животом, да ли већ препознајемо Царство небеско овде и сада, а онда је за очекивати да ће и сведочења бити различита, али саткана око једне исте нити, Пута.

    Као много малих поточића и речица, који уливајући се у Реку-Жилу куцавицу, теку ка Савршено бистром, неописивом светлошћу обасјаном, неограничено просторном језеру-Царству Небеском! Да поточићи и речице не би пресушили у својој жељи да што пре стигну до свог Циља, Језеро стално подиже део себе, водену пару-Дух Свети, и шири га свуда без ограничења- Дух Свети Јесте свуда! Што више од Језера прихвате у себе они који Га и чине, то ће постојати бујнији и плавити око себе, стварајући нове и нове...током плављења има и површина које су препречене, муљем, корењем, па за њих треба више времена док Поточићи и Речице не оснаже, сакупивши више снаге од Језера, али и њих ће опрати, умити, како би и они постали саставни део Неограниченог Бистрог Језера.....

    Када први пут, пре више од две деценије чух, Царство Небеско се стиче, сада и овде, одмах сам помислио на попис тога шта треба да радим, кога да се клоним, како би једном доспео до Царства Небеског. Прво питање које ми се поставило јесте, а шта ћу ја тамо, ако тамо не буду и моја деца, супруга, родитељи, кумови, сродници, пријатељи, сви они без којих ми је сада живот незамислив. Вођен својом помишљу о попису, пожурих да и другима кажем ту "генијалну" опцију за пут у Царство Небеско. Неки прихватише мене као тренутно полуделог, неки као нешто о чему се може размислити, а сасвим мало њих се обрадовало, силним правилима које брзо изучих и њима пренесох. Богу хвала, већ после годину дана, почех редовније да идем на Литургију, да се Причешћујем, и да почнем сам да увиђам сопствене промене. Некако одједном, нисам више био прек, као раније, гледам филм или читам књигу и расплачем се очас и сл...Потпуно се изненадивши сам собом, реших да мало дубље копам, али више не по правилима већ по себи...и нађох....малу притоку за Поточић, који ми у трену показа и Језеро....

    Прича коју већина од нас препознаје , јер сви су доживели онако или овако, али све води до тражења Царства у Себи. Цар је већ у нама, и Зове нас да покушамо да изађемо из себе и покушамо сами себе да сагледамо. Диван је осећај, када се сваким следећим сагледавањем себе, види отисак нечега што сте одбацили, али не и утицај...Потврда да ли смо правилан избор у одбацивању начинили, јесте осећај током Причешћивања, некакво посебно задовољство, могао бих чак рећи да у тренутку изгледа као и гордо, али поништење да је гордост у питању, јавља се већ после десетак минута, на Агапеу, где сви сијају исто као и ја, и деца и старци....Причешће ми је као долазак на Језеро, а Агапе, као боравак на Језеру.

    Вратило ми се оно питање с почетка, шта ћу ја у Царству Небеском, ако мојих најмилијих нема, али сада сам се само насмејао, јер у међувремену, сваки мој одлазак код било кога од мојих најмилијих, Језеро у мени је "искористило" да их помало умива. Не ја, већ Он и Царство Небеско у мени!Сад се више не бринем, јер Он Зна да за мене не постоји нико кога не бих волео да буде у Царству Небеском, ја знам да је то и Његова жеља.....Он Зна да дајем себе Њему да кроз мене Умива остале, ја знам да их Умива Језерском Водом....

0442_feel 0442_feel

И ето, од старога мене, најочигледније што је остало јесте, опширност у писању.... crvenilo

[Tanja]

Da znas da si u pravu sto se tice ovog "starog" 

Jedva stigoh da procitam, jest da je u radno vreme, ali kako da propustim.

Eto i jos jedne dimenzije... Da li postoji pravo vreme, radno vreme... ili se dimenzija vremena vec izgubila 0442_feel

[Никола Ђоловић]

      Загледаност у небо може маргинализовати сунце. И посвећеност у историји може сакрити највећег госта унутар ње – Литургијског Христа. Неки због малих ствари превиде оне највеће. И док обратимо пажњу на недостатке других заборавимо на оно најлепше у њима. Садашњост је битна али није пресудна за будућност. Сада смо као гусенице али у есхатону ћемо постати лептири. И као што лептир постаје леп и спреман за полет одбацивши претходно обличије, тако ће и ово трулежно тело постати по васкрсењу светлоносније и подобно за вазнесење. А након тога, у суштини то је један исти лептир, баш као што је човек још увек иста личност.

[Никола Ђоловић]

Градимо ли Бога према свом лику или свој лик према Божијем?

Наш проблем је што све оно са чиме имамо психоемотивна искуства, надовезујемо на Бога мислећи да Он има везе или да треба да има везе са тим. То су махом институције и односи са којим Есхатон нема додира јер их сам Есхатон не садржи у себи будући да се не поистовећује са смртним стварима већ са бесмртним Богом. Тако Бога молимо да нагиње ка нашим идејама, жељама и релацијама, а да Он жели да нас избави од свега тога даровањем благодати. Морамо да раставимо све оно што сакупљамо на улици од онога што добијамо у Цркви. Довољно је проћи гробљем и видети давно изумреле људе који чекају васкрсење ништа мање од нас. Свако од њих је имао своју историју запамћену према свом опредељењу као: фудбалер, музичар, војник, радник, итд. Али, за њих смо и ми могли бити на неки начин „есхатон пре Есхатона“ гледајући све те пролазне споменике који немају ништа заједничко са нашом данашњом ситуацијом у којој би нас хтели „поставити“ или „гурнути“. То и ми радимо са Богом који је далеко испред нас.

[Никола Ђоловић]

Ми смо сада у Месијанском времену, између Педесетнице која се догодила и још увек се догађа на свакој Литургији, и Другог Христовог доласка. Изван перспективе Цркве - време је први показатељ смртности, а унутар Литургије време је показатељ вечности: Царства Небеског.

Сада и још не - пловимо ка Царству али не без Царства, не без Кормилара али да смо допутовали - нисмо јер се Суд и свеопште Васкрсење још није догодило.

Да се Христос није Вазнео, након Васкрсења, не бисмо добили Другог Утешитеља - Светога Духа. То пак не значи да смо сада тобоже без Оца и Сина. Ради се о поштовању наше слободе јер да је Христос остао са нама некоме би Његово славно присуство представљало принуду.

Дух Свети је овде, на нама, у нама, са нама, у свету али Он Сам није од овога света јер није створен већ нестворен будући да нема почетка као ми у одређеном времену и простору.

[Никола Ђоловић]

Нашао сам код св. Јефрема Сирина у делу "О Рају" ово па ме занима ваше мишљење:"Тело праведника биће слично духу који може кад пожели да се шири и увећава, и када жели да се скупља и смањује, и кад се скупи може бити на једном месту, а кад се рашири може бити свуда."

Такође, занима ме како објашњавате промену Христовог тела након Васкрсења јер они који су са Њим провели три године нису могли одмах да Га препознају? На пример, два путника за Емаус препознају Христа тек након Евхаристије али Он нестаје пред њиховим очима.

Хвала!

[Guest ага пије млеко]

http://www.facebook.com/group.php?gid=251660515618&ref=ts

[Милан Меденица :)]

аха, сад схватам.

цела поента је да Господ препознаје само живе, али не и мртве.

мртве у смислу оних који свесно и слободном вољом одбијају живот, не они који су манипулисани до сламања воље, који не практикују живот, то јест одбијају га или ускраћују себи.

хм, занимљиво ...

имам ја нека размишљања зашто су греси смрт, а Црква и све то умножавање живота.

некако сам почео да схватам смрт, истинску смрт не уснулост, као фокус ка ''трошењу'' и ''сабирању'' наспрам ''умножавању'' и ''отпуштању'' као оличењу живота.

ставио сам неке речи под наводнике, јер неке ствари не могу да се потроше или умноже, нису квантитативна категорија, или их ја тако не схватам.

[Никола Ђоловић]

Синоћ сам гледао један занимљив клип, на којем се види како једна мачка покушава да оживи другу мачку коју је ударио аутомобил. Два сата је трајала њена "реанимација" тако што је шапама масирала другу мачку. За то време није допуштала другим људима да приђу. Нажалост, мачка није преживела јер су ветеринари касно стигли. Сличан случај овом, на клипу, има када једна веверица покушава да одбрани мртво тело друге веверице од неколико гавранова. На крају је, чак целим телом, легла преко мртве веверице само да јој птице не би пришле.

Шта хоћу да кажем?

Да се васкрсење односи и на животиње а не само за људе, као и за целу творевину, и да у овим примерима можемо видети нагон животиње да друга животиња поред ње има вечно постојање. Ако је то, макар и хипотетички, инстикт животиње за вечношћу, колико више би људи требали имати тај инстикт за бесмртношћу себе и другог?

[Никола Ђоловић]

... Чежња за самоћом, тишином, слободом - то и јесте чежња да се време "ослободи" од мртвих телеса која га затрпавају, да се време учини оним што оно треба да буде - сместиште, путир Вечности. Литургија: претварање времена, потпуно испуњавање времена Вечношћу... (протопрезвитер Александар Шмеман)

... Вечност као васкрсење и збирање времена... и човек који својим животом треба да оваплоти оне Христове речи (које могу да се протумаче као да се односе на време пре свега - Шмеман): "А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан" (Јн. 6, 39)...

[Никола Ђоловић]

Време, променљива категорија. Збуњено покушавамо да у један тренутак компресујемо непроменљиве ствари али се и оне показују релативним домашајем. "Пролази обличије овога света" и сведоци смо тога, хтели то или не. Међутим, и ми који живимо Литургијским плућима, који се хранимо вечношћу на кашичицу, примећујемо да не можемо да зауставимо време, да нас оно и даље разлаже. "Сада и још не", вечита дилема. У подвигу смо да време учинимо нетрулежним, Литургијским крилима, али без Бога ни Божије не можемо творити. Зато се и ми показујемо као време непостојаним. Док се не догоди пуноћа, док се време не преобрази из невремена у вечно збивање. Сада сведочимо за светлост која продире у пукотину наше пале (смртне) природе али још смо у трајању јер циљ још није достигнут. И докле год опитујемо од смрти и бола, знаћемо да се Други долазак још није догодио, да наша вера не сведочи неку тупу радост и да Црква још није завршена...

[Никола Ђоловић]

Ништа нема значење само по себи изван Оваплоћења, Васкрсења и Вазнесења Христовог. Тек у светлости Педесетнице све ствaри постају јасније. Благодат то показује и доказује. Философија и психологија показују највећи домен човека докле он може добацити собом, својим снагама, али теологија (црквена теологија као мера живљења а не као академске дисциплине) показује да човек може превазићи себе и своја ограничења само у синергији са Богом. Тада настаје мудрост као начин новог века. До сада смо били заробљени разглабањем о оностраном и овостраним, неизвесно и недоречено, а од сада смо постали носиоци оностраног у овостраном благодаћу Духа Светога, извесно и доречено.