Обожење: живети Царство Небеско у свету...Живети егзистенцијални модел литургијског "Иже Херувими..."

[anajrim]

...mislim da se "izmjena" desava,tajanstveno,nenametljivo,onako koliko neko hoce da primi...i,nikako ne po automatizmu,u smislu da,eto,ucestvujes na Liturgiji,pa odmah "izmjena"...mislim da je potrebna vjera,odredjeno 'raspolozenje',ceznja za Bogom,koji se tada upodobljava covjeku,ali svaki covjek nema 'uslove' da to i primi...

[Justin Waters]

Хм, каква измјена? Не долази ни до какве измјене. Ни видљиве ни невидљиве.

Долази од измјене емоција, расположења, мисли итд..а како за кога. Да долази до измјене људске природе, не бих баш рекао.

[Ристо Подвожњак]

Да ли уопште долази до промјене наше природе?

Ако литургију схватимо као догађај у којем слушамо једне те исте молитве и ми у себи се молимо (а послије молитве долази и мир, и радост, итсл), онда бојим се да нам литургија није потребна. Али ако себе видимо као једну личност која је ту дата и задата, и која изнова чује ријеч Христову, и изнова љуби ближње своје, и управо ту се учи заједници, онда ту долази до промјене наше перцепције ствари. Дакле занемаримо сав морализам, сву доброту, све добре врлине које нам требају или су дивне или је то неко прописао, а само погледамо да смо ми и наша браћа ту, Христом и Христа ради, онда се полако мијења, да ли сад наша природа, да ли наше врлине. Оћу да кажем, да ако имамо неког човјека који је пијаница или блудник, или лажов, он улази у литургијску заједницу такав (наравно умивен покајањем), али није сад литургија која ће аутоматски од њега да направи узора цјеломудрености, него ће литургијско сабрање бити огањ који ће да пече његову савјест, а благодат Духа Светога и молитва ће га дизати из тог стања мртвила. Или није тако  smej.gif

[anajrim]

...iako na Liturgiji nije moguce postici punocu "izmjene" nase prirode,ja mislim da se ona ipak desava u odredjenoj 'mjeri',ne po nasim djelima,vec po nasoj slobodnoj volji i Bozijoj milosti,i da mi tada ustvari opitujemo predukus potpune izmjene,koja ce se desiti obozenjem...

[Grizzly Adams]

imam neprestan osecaj da zlo sagoreva u meni  na Liturgiji  smej.gif

osecaj da samo u zajednici moze da sagori.

ocecaj da sam ne mogu nista

smej.gif

[Justin Waters]

Не треба бркати, личност и природу. До промјене личности вјероватно долази, до промјене природе не.

[emilija]

Ne znam sta se deshava, ali kad izadjem, ja vishe nisam ja i mnogo se ne pitam zbog chega tachno. Jedino se pitam dokle ce da "drzhi" 0205_whistling

Liturgije mi jesu pomogle da ljude razumem bolje, osudjujem manje i svakog gledam kao "sapatnika"i "saputnika" u ovom zivotu. Energija zajednicke molitve je nekad skoro opipljiva facenew22222222

[Ристо Подвожњак]

Ne znam sta se deshava, ali kad izadjem, ja vishe nisam ja i mnogo se ne pitam zbog chega tachno. Jedino se pitam dokle ce da "drzhi" prstgore

Liturgije mi jesu pomogle da ljude razumem bolje, osudjujem manje i svakog gledam kao "sapatnika"i "saputnika" u ovom zivotu. Energija zajednicke molitve je nekad skoro opipljiva .mense.

А како знаш. Не омаловажавам твоја осјећања, али говорим из своје перспективе. Некад дођем неодморан и неиспаван на литургију, тешко се концентришем, једва чекам да заврши, а истовремено не дам себи да ме обузме та тотална умртвљеност. Заврши се литургија и ништа (говорим кад се не причестим из управо поменутих разлога), али зато некад имам и ја сличан осјећај, па је питање, гдје је ту субјективни осјећај. Међутим овај други дио си у праву, литургија заиста мијења нашу личност, или што је неко рекао ту престајемо да будемо индивидуе, а постајемо личности.

[emilija]

e, dragi Klackalice, ja rekoh u sadashnjem vremenu kako SAD dozivljavam Liturgiju...ali za to su bile potrebne godine, jer deshavalo mi se isto sto i tebi, da bi se doshlo do duhovne promene potreban je napor, trening, vezba, a da li promena dolazi zbog te upornosti i zbog sadejstva blagodati, pomoci Duha Svetog, verovatno...

poenta kod mene je da znam da nije isto kao pre, rekoh, ne pitam zbog cega, jednostavno znam dada

nekad sam odlazila, vracala se s Liturgije ista kao sto sam i otishla, pa jela sebe ne znajuci da je potrebno strpljenje, upornost i vera...nekad sam je prestajala nezainteresovano, nekad se bome podzapala pred samo sveto pricesce pa posle nisam ni htela da se takva pricescujem..

ali nikad se nije desilo da izadjem gora nego sto sam usla.

kako je SAD...doshla sam do toga da ne mogu da izdrzhim ako ne odem bar jednom nedeljno, vec ulaskom u Crkvu osecam da sve moje "loshe" ostaje napolju i ne nalazim ga vishe kad izadjem i da sam ispunjena i uteshena i da dobijem odgovore na mnoga pitanja a zbog cega je ne znam..i kakva je tacno promena u pitanju..prepotentno bi bilo reci-blagodat, umisljeno bi bilo reci - moj trud, Duh sveti nas cuva kad mu otvorimo samo srce prstgore

[Ристо Подвожњак]

Их, ја сам био у стању да једноставно морам да идем, осјећам неку жеђ, горим ако не идем, при уласку у храм трептим. Данас, ако останем до касно у граду не пробудим се на вријеме и не одем (али се трудим да прскочим једну недељу у мјесецу или да надокнадим неоправдани други дан  prstgore). Знам да је борба велика, али издржаћемо, Божијом помоћу.

[emilija]

ne znam...mislim da bi trebalo da nam bude cilj da takvo stanje postane uobicajeno i redovno i prirodno, Boze daj..

deshava se danas i meni nepaznja, nervoza, rastresenost ali mislim nije kao pre.....uvek gledam one koji su daleko napredniji, pa eto, zajednica "vuche" prstgore

[Ленка*]

nekad sam odlazila, vracala se s Liturgije ista kao sto sam i otishla, pa jela sebe ne znajuci da je potrebno strpljenje, upornost i vera...nekad sam je prestajala nezainteresovano, nekad se bome podzapala pred samo sveto pricesce pa posle nisam ni htela da se takva pricescujem..

ali nikad se nije desilo da izadjem gora nego sto sam usla.

kako je SAD...doshla sam do toga da ne mogu da izdrzhim ako ne odem bar jednom nedeljno, vec ulaskom u Crkvu osecam da sve moje "loshe" ostaje napolju i ne nalazim ga vishe kad izadjem i da sam ispunjena i uteshena i da dobijem odgovore na mnoga pitanja a zbog cega je ne znam..i kakva je tacno promena u pitanju..prepotentno bi bilo reci-blagodat, umisljeno bi bilo reci - moj trud, Duh sveti nas cuva kad mu otvorimo samo srce :cheesy:

Као ја да сам ово писала prstgore

Само што сам ја још увек слаба па то лепо код мене не траје дуго   Углавном, док прошетам до куће. Зато се трудим да што спорије ходам nesiguran bliss jeeee

[emilija]

Само што сам ја још увек слаба па то лепо код мене не траје дуго  Углавном, док прошетам до куће. Зато се трудим да што спорије ходам

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

bliss jeeee nesiguran :cheesy:

E, draga Helena, ko nije slab? Slabi se radjamo, slabi umiremo, prelomni momenat je kad sebe konacno prihvatimo takvim...to kontam ovih meseci i nekako kao da sebe manje kinjim zbog toga...

dok shetash do kuce, opet se molish, pa krene razgovor s Gospodom, pa sve cesce razgovarash i ujutru i uveche i kad je frka i kad je lepo i kad si i tuzanu autobusu, tramvaju, na poslu, cak i dok pricas s nekim.... i ni ne primetish momenat svojih velikih unutrasnjih transformacija..

Bolje je i ne videti, tako se stalno upinjesh da budesh jos bolji...... prstgore

[Никола Ђоловић]

Не треба бркати, личност и природу. До промјене личности вјероватно долази, до промјене природе не.

Не треба бркати али опет их не треба ни раздвајати јер обе компоненте чине целог човека.

Сад рећи да долази до промене личности а не и до промене природе, подвојено је, јер не може једно да напредује у Духу а друго да стагнира без Духа.

Или ћемо рећи да благодат само за једно од та два мари? Или пак да Васкрсава само личност али не и природа? Садашња природа (+личност=човек) учествује у благодатном пресаздању, иако остаје помало загонетно (да не кажемо антиномично) како оно што је освећено остаје и даље пропадљиво (можда је одгонетка у апостолском: сеје се тело душевно, устаје тело духовно) - али ту нема контрадикторности између природе и личности.

Долази до промене личности и природе иако човек остаје и даље какав јесте као личност и као природа (као што принесени хлеб и вино не мењају своју суштину али постају Тело и Крв Исуса Христа).

Човек добија прилику да кроз Духа постане двоприродан по узору на Христа али не и дволичностан. Међутим, ако бисмо указали на заједничарење а не на шизофренију, да, онда и "дволичностан" јер синергише.

Оно што остаје отворен проблем (питање) јесте: на који начин Бог мења природу човеку на Сабрању јер Педесетница не повлачи своје огњене језике и даље. Исте језике који озарују природу (+личност=човек) и мењају га према икони Будућег Века. Јер не мора неко ни да познаје Писмо или разуме богослужбени символизам да би задобио ту благодатну промену.

[pokajnik83]

Nikola otvara super teme. Zašto su ovako slabo posećene? 0203_cool

Uuuuupravo tako.