Обожење: живети Царство Небеско у свету...Живети егзистенцијални модел литургијског "Иже Херувими..."

[Анастасија]

Ни Анђели ни Есхатон не могу бити посматрани као једна врста грубог или галантног "обезбеђења" од саркастичких страдања у личној историји. Благодатна озареност јесте прецизна у свом директном обраћању људској ипостаси али њена зумираност не трпи ограђивања.

Баш зато што смо слободни и отворени, бивамо подложнији потенцијалним рањивостима.

Од наше резолуције зависи интерпретација. А ко симулира импулсе који му долазе споља, почиње се изграђивати у бизарности унутрашњег пулсирања.

Ко је изнутра нашао постојану добродетељ која не долази од њега самога, не оптерећује се проблематиком "вањских ствари" које покушавају да изврше неблагословену промену ипостаси.

Зато и постоји вера. Не да би се поколебала попут прародитеља при првом сусрету са змијом, него да би се показала доследност - чак и по цену крајњег страдања - Ономе (Богу) ко се претвара да је одсутан.

Тумачење, егзегеза и превод slava3:

- о анђелима и есхатону: да не треба сујеверно гледати на своју веру као одбрамбени механизам од сваког проблема са којим се човек сретне у свом животу.

- благодатна озареност говори о Литургији која не трпи људске психологизације саме благодати

- увек смо рањиви али наша рањивост не долази само од смртне природе него од пале жеље да будемо још рањивији

- од наше резолуције зависи интерпретација: нажалост, наш доживљај мери нешто као истину а да тај доживљај не мора бити мерило истине

- симулирање импулса споља: двосмисленост - човек уображава да има благодат онда и када је нема; и ко верује само обличију овога света заборавља на стварност Царства Небеског

- постојана добродетељ изнутра: литургијска благодат која испражњава човека од грешних утисака или брига које покушавају да према себи изграде човека и заснују његов идентитет.

- последња реченица је јасна чак и деци са веронауке.

Ваљда сам помогао! 0442_feel

Хвала Богу да те и ја једном разумем,Никола!Ово ми је потпуно јасно. Помогао си 

[sleki]

Ни Анђели ни Есхатон не могу бити посматрани као једна врста грубог или галантног "обезбеђења" од саркастичких страдања у личној историји. Благодатна озареност јесте прецизна у свом директном обраћању људској ипостаси али њена зумираност не трпи ограђивања.

Баш зато што смо слободни и отворени, бивамо подложнији потенцијалним рањивостима.

Од наше резолуције зависи интерпретација. А ко симулира импулсе који му долазе споља, почиње се изграђивати у бизарности унутрашњег пулсирања.

Ко је изнутра нашао постојану добродетељ која не долази од њега самога, не оптерећује се проблематиком "вањских ствари" које покушавају да изврше неблагословену промену ипостаси.

Зато и постоји вера. Не да би се поколебала попут прародитеља при првом сусрету са змијом, него да би се показала доследност - чак и по цену крајњег страдања - Ономе (Богу) ко се претвара да је одсутан.

Тумачење, егзегеза и превод slava3:

- о анђелима и есхатону: да не треба сујеверно гледати на своју веру као одбрамбени механизам од сваког проблема са којим се човек сретне у свом животу.

- благодатна озареност говори о Литургији која не трпи људске психологизације саме благодати

- увек смо рањиви али наша рањивост не долази само од смртне природе него од пале жеље да будемо још рањивији

- од наше резолуције зависи интерпретација: нажалост, наш доживљај мери нешто као истину а да тај доживљај не мора бити мерило истине

- симулирање импулса споља: двосмисленост - човек уображава да има благодат онда и када је нема; и ко верује само обличију овога света заборавља на стварност Царства Небеског

- постојана добродетељ изнутра: литургијска благодат која испражњава човека од грешних утисака или брига које покушавају да према себи изграде човека и заснују његов идентитет.

- последња реченица је јасна чак и деци са веронауке.

Ваљда сам помогао!

0442_feel

Јеси! 

Заиста ти много хвала!

[timjančica]

Ни Анђели ни Есхатон не могу бити посматрани као једна врста грубог или галантног "обезбеђења" од саркастичких страдања у личној историји. Благодатна озареност јесте прецизна у свом директном обраћању људској ипостаси али њена зумираност не трпи ограђивања.

Баш зато што смо слободни и отворени, бивамо подложнији потенцијалним рањивостима.

Од наше резолуције зависи интерпретација. А ко симулира импулсе који му долазе споља, почиње се изграђивати у бизарности унутрашњег пулсирања.

Ко је изнутра нашао постојану добродетељ која не долази од њега самога, не оптерећује се проблематиком "вањских ствари" које покушавају да изврше неблагословену промену ипостаси.

Зато и постоји вера. Не да би се поколебала попут прародитеља при првом сусрету са змијом, него да би се показала доследност - чак и по цену крајњег страдања - Ономе (Богу) ко се претвара да је одсутан.

Тумачење, егзегеза и превод :

- о анђелима и есхатону: да не треба сујеверно гледати на своју веру као одбрамбени механизам од сваког проблема са којим се човек сретне у свом животу.

- благодатна озареност говори о Литургији која не трпи људске психологизације саме благодати

- увек смо рањиви али наша рањивост не долази само од смртне природе него од пале жеље да будемо још рањивији

- од наше резолуције зависи интерпретација: нажалост, наш доживљај мери нешто као истину а да тај доживљај не мора бити мерило истине

- симулирање импулса споља: двосмисленост - човек уображава да има благодат онда и када је нема; и ко верује само обличију овога света заборавља на стварност Царства Небеског

- постојана добродетељ изнутра: литургијска благодат која испражњава човека од грешних утисака или брига које покушавају да према себи изграде човека и заснују његов идентитет.

- последња реченица је јасна чак и деци са веронауке.

Ваљда сам помогао! klapklap

jedan drukčiji pogled na vjeru

da dodam još, vezano za naslov teme koji si postavio, da te ne bi neko pogrešno shvatio: dakle ne misliš na drukčiji pogled na vjeru, nego naši kanoni, dogmati, učenje pravoslavnih otaca, već kritikuješ poganski način pogleda na vjeru ili sujevjerje kako se to u narodu zove, jeres, je li tako? pa zato kažeš:

„о анђелима и есхатону: да не треба сујеверно гледати на своју веру као одбрамбени механизам од сваког проблема са којим се човек сретне у свом животу.“

- увек смо рањиви али наша рањивост не долази само од смртне природе него од пале жеље да будемо још рањивији

vezano za „smrtnu prirodu", mogao bi neko pomisliti da se radi o jabukama i grožđu u posudi za voće, čestom slikarskom motivu mrtve prirode, link na temu: https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,9551.0.html

[Никола Ђоловић]

Црква "спушта" Вазнетога да би ми разумели и искусили Живот који превазилази живот којим устаљено битишемо, уласком у нову егзистенцију (нови начин постојања) која реформира све наше односе са онима са којима улазимо у директне или индиректне историјске додире.

Тако и ми постајемо након "одраза" у Христу, као огледала у светлости. Постајемо "спроводници" благодати која нам је дата. Ми одашиљемо благодат за све око нас. И ми то први осећамо. И други то осећају. Али се нико не обмањује да тај осет долази од наше природе и личности већ од Бога.

Наравно, и поред изобилне Литургијске благодати, остаје проблематика, присутна и ризична, јер се неко може понашати или учити другачије супротно благодати која му је дата.

Дакле, кроз нас и бива успостављање есхатолошког Царства Божијег "сада и овде" и "док траје данас"...

Колико разумемо свој дар у којем учествујемо?

И колико покушавамо тај дар умножити рефлектовањем на другим равнима постојања?

Јер, некад стичем слику, као да се ми хришћани понашамо као да се ништа ново није догодило под небом и као да је Литургија негде маргинализована и поред тога што је неко механички истиче као "образац". Јер када човек прими благодат, зашто не "труби" о њој на сваком кораку свог постојања него се занима оним што је ниже од Божијег дара?

[Никола Ђоловић]

Хришћанин није извор благодати већ сведок Царства Небеског у историји. Он не твори чуда већ се преко њега, силом Другог (али и Првог и Трећег) пројављује Сам Чудотворни.

Може да говори - али и не мора.

Може да дела - али и не мора.

Његово постојање у Христу, макар и "глувонемо", указује на Есхатон. Он је већ запаљена бакља у тами (смрти) овога света.

Одржати ту бакљу неугасивом у себи - то је Литургијски подвиг хришћанина, то је његова мисија...

[Никола Ђоловић]

Благодат не мења свет око нас већ нас саме...

Црквена благодат, невидљиви огањ, пламен сваке богослужбене радости, присутна је, непоштедно искорењујући сваку обамрлост у човеку, али она није, иако чудотворна, магијски акт који аутоматски искорењује проблеме везане за самог човека у неким другим сегментима постојања као што су: посао, емоције, здравље, итд. Некад, као да човек слепо верује у оно што не разуме, те благодати приписује и оно што јој не припада. Не мора то нужно имати негативан контекст али некад сама благодат добије антропоморфни карактер. Јер она јесте благотворећа за самог човека али се не меша у односе који не зависе од ње саме. Зато је човек крстообразно створење јер је увек некако на раскрсници између историје и есхатона будући да јесте актер у две равни постојања - онога што зовемо страдањем (које још траје) и блаженства (које је наступило али не у коначном облику). Отуда човек може истовремено трпети своју или туђу палу природу, а опет исто тако може бити причасник светости Божије сведочанством у себи кроз искуство Сабрања. Трпељивост је најтежи подвиг, и без благодати човек само може полудети од толико сложених радњи које гуше сваку смислену креативност и спокој у телу.

[Никола Ђоловић]

Благодат је увек иста али није иста пријемчивост оних који приступају престолу благодати - Евхаристији. На пример, на путу за Дамаск само је Савле (Павле) видео и чуо Христа, док остали нису; Тома није одмах поверовао док није додирнуо Благодатног; тиме што Христос само тројицу води на Тавор наспрам других ученика показује да нису сви били исте пријемчивости за виђење (опитовање); итд.

Зато када кажемо да је некада велика или мала благодат, то није до благодати - она не мери, нити се смањује или увеличава - већ до човека који скупља или шири своје срце ка Богу Који је свагда исто отворен ка човеку.

Губитак благодати не значи то смењивање, нити је она коначног карактера, већ ставља човека на (само)испитивање, и да би у човеку, према дару његове слободе, изазвала још приснију и већу богочежњивост.

Повратак благодати је заправо повратак човека богослужбеној реалности Литургије. Од тод доласка на Сабрање зависи умоножавање дарова, надоградња и утемељење личности у Христу.

Зато човек, видећи благодат у себи (не)посредним опитовањем, може да каже оно апостолско: "Не живим више ја него Христос у мени!". Јер када би благодат укидала личност, не само апостол већ било ко не би имао свест о своме "ја" него би постао Сам Христос. Али, овде је реч о синергији две воље и две личности коју благодат повезује и усавршава, доводећи човека у процес обожења и созерцања - до оних граница докле може примити.

Што је више људи - већа је благодат, и што је мање људи - мања је благодат. Још је св. Јован Златоусти говорио да молитва Сабрања више вреди пред Богом од молитве појединца. Један пламен слабо светли а више пламенова пуно обасјава простор. То и јесте Црква, то је непрестана Педесетница - и о томе није досадно понављати.

Али, колико год било људи, пламен Евхаристије је највећи, јер се Црква не темељи на људима већ на Христу, али Христос "опламењује" све људе јер они чине Његово Тело и јер Он жели да се пројави усред Свог народа. Тако се од једног пламена (Литургије) пале сви остали, и да нема Христа, нико не би могао сам себе да запали, нити преда пламен другоме. Пламен благодати који мења само оне који то желе - зато свет још увек не препознаје и не прима ову нестворену светлост.

[Никола Ђоловић]

Вера није више потребна када приђе благодат, односно, када човек приђе благодати Литургије. Јер када благодат озари човека она му даје уверење, и више, само "виђење" Бога. Када се човек испуни благодаћу он проповеда веру не на основу вере већ на основу онога што је искусио, доживео и апсорбовао у себи.

Не аутопсихотично изнутра већ благодаћу свише изнутра!

Вера ти је потребна када сагрешиш или пропустиш наитије благодати у Цркви.

Дакле, када се "обасјаш" одозго, шта ће ти вера поред очигледног? Јер вера служи за оно што се не види (не опитује) а благодат за оно што се види (опитује).

Вера је потврда благодати, а када се доживи, благодат је потврда вере.

Можемо рећи да на неки начин вера престаје онога трена када се искуси благодат јер је циљ вере достигао врхунац и може да заустави кретање.

Налазећи се у Богу, вера човека отпочива у благодати савршенства. И када благодатни утицај прође (а што зависи од човековог стремљења "од" или "ка" Богу), вера се опет активира у свом трагању за оним што је синергијски у себи једном реализовало (обожило).

Зато вера нема јуридички карактер, нити се односи стриктно на периоде искушења како је неки презентују, него је њена концизност у живљењу дара Духа Светога.

Како је само апостол још увек провокативан са оним богослужбеним речима када каже да нико не може рећи да верује у Христа осим Духом Светим.

[ego]

smiley-dance007  smiley-dance007 

[Никола Ђоловић]

Чињеница је да човек не треба да намеће своје сведочанство. Он је довољан свету као такав какав јесте, ма колико на први поглед изгледао анониман. Ако га Бог познаје кроз Литургијског Сина, он собом уноси "онострано" у "овострано"...И гле, људи некако интуитивно препознају таквог човека као некога ко собом уноси у овај свет "нову твар" ма колико се не слагали са његовом појавом или га етикетирали као надприродно-моралног човека....

[Никола Ђоловић]

Вера = Христос.

Да ли нам вера није увек потребна?

Да ли се Литургија увек завршава или је као сунце које залази само иза нашег видокруга док она наставља да траје?

Зар за Анђеле "Свјат, свјат, свјат!" постаје ограничено богослужење док они сами пребивају изнад времена и простора?

Зар човек може нужно бити неко изван Литургије чак и кад не дође на Сабрање?

[w.a.mozart]

i što je još lepše, ljudi često osećaju blagonaklonost prema takvim osobam i svesno ili podsvesno prosto žele da budu slični takvim,Hristovim ljudima... usudio bih se da dodam da je jedan od naših zadataka da sa Hristom, koračajući kroz ovu dolinu smrti koju On učini rajem, svedočimo ljubav Božiju i svedočimo da nas Bog sve ljubi ljubavlju neiskazanom... a tajna i  lepota Božije ljubavi je u tome da se ne mora uvek pričati o Bogu da bi se Bog proslavio... ovo smo,čini mi se,pomalo zaboravili... sirova polarizacija na dobro i loše je uzela svoj danak pa tako imamo podelu na Božije i svetske stvari... kao da te svetske stvari potiču od Kineza a ne od Boga...

sve je Božije... i mi smo Božiji.... ima ona fora kod apostola-skupo ste plaćeni.... ili kako beše... a ja bih dodao-manje više što smo skupo plaćeni ali smo se toliko nalutali da je Odisej za nas tj. ljudsku vrstu amater...

Da bi svedočili carstvo treba da budemo carstvo... a kako će neko ko razmišlja o tome da li će se spasiti svedočiti carstvo...

Što je ljudima nemoguće Bogu je moguće...

[w.a.mozart]

klapklap klapklap klapklap za temu

baš sam skoro razmišljao kako reč VERA nema snage da izrazi ono što mi imamo sa Bogom i u Bogu... vera ukazuje na neku vrstu verovanja ili poverenja što opet u sebi nosi neku vrstu nedorečenosti jer mi kao imamo poverenje u Boga a on će kao sve da sredi,mi samo treba da verujemo....  iskreno,ne verujem da je Gospod to imao na umu kad je rekao "Ne boj se, samo vjeruj, i biće spasena" (Lk. 8, 50).

A vrlo je prosto... nije poenta u verovanju... verovali su milioni i u Tita,Staljina..... Ekrema...

Stvar je u tome KOME se veruje i kakav odnos imamo sa njim... a taj odnos i jeste vera-uslovno rečeno... jer ja ne verujem Hristu... ja Ga svim svojim bićem ZNAM... a ako Ga znam... šta ima da mu verujem

:cheesy: 4chsmu1

malo se šalim ali zaista.... meni nije (toliko) bitno da li Bog opravdava moje poverenje... koliko god to bezobrazno zvučalo.... meni je bitno da je ON uvek sa mnom...

i verovatno je Dostojevski na to mislio kada je rekao da  kada bi nekim čudom Gospod i istina mogli da budu odvojeni on bi izmedju Hrista i istine izabrao Hrista...

confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='confused1' />  0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

[w.a.mozart]

sve se vrti oko te slobodne volje... daleko joj lepa dr. house

[ego]

:cheesy: 

Како да верујем, када знам.  0212_rolleyes