Обожење: живети Царство Небеско у свету...Живети егзистенцијални модел литургијског "Иже Херувими..."

[Aquilius Cratus]

Onoliko koliko nam je pomisao/zagrljaj bliznjeg blazenstvo.

[Никола Ђоловић]

0212_rolleyes

[Guest о. Агапије]

Колико смо ми заправо свесни тога да смо становници Царстав Божијег и да сваке Недеље када одлазимо у Цркву заправо одлазимо у то Небеско Царство које које је иконично присутно већ сада и овде на земљи ?

Једина наша Отаџбину је Царство Небеско, оно Царство за које се молимо сваког дана, а колико смо свесни тога (!), у молитви : "...да дође Царство Твоје" а које је већ невидљиво присутно у нама и међу нама на св. Литургији.

"Иштите најпре Царство Небеско остало ће Вам се само додати" (Мт. 6, 32-33)

"Царство Божије је унутра у вама" (Лук. 17,21)

"Благославено Царство Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин." (сам почетак св. Литургије)

Посланица Диогнету (2.век) :

"Хришћанима је свака туђина као отаџбина и свака отаџбина као туђина"

Да ли сте о овим стварима размишљали на овај начин ?     0205_whistling

[Милан Меденица :)]

да, зато ми и смета што се толико потенцира српство, па још и на уштрб других нација - чист шовонизам у вери, који уствари онда прља приступ.

какве везе има што сам Србин, неко Хрват, неко трећи шта-ти-ја-знам?

ако смо Христови, све остало је минорно у односу на то.

као и како се зовем, ако ми није име Христово на уснама и срцу.

[Пантелејмон Нови]

Ценим да су свесни они који активно живе Литургијским животом а не они чији је мото:''Тако се ваља!''

[Guest srna u izgubljenom raju]

Ima ljudi koji kazu "Pa I Bog je Srbin!"  89898989898989 , "I Rusi su Srbi" ,"ja sam po vjeri Srbin"

[Carinik]

Лако би ми били свесни да смо на сабрању у Цркви иконично - у Царству Божјем  - кад би оно што је невидљиво  постало свима нама видљиво. Замућене су нам очи вере, она нам је млака, ми смо слаби, а врло често Тело и Крв Христова коју нам Сам Господ из Своје руке по преобиљу љубави Своје несебично пружа да бисмо ојачали и прогледали од нас је, ту присутних, нашим незнањем, слабошћу, неукошћу, равнодушношћу и страхом од недостојности, далеко. Ту смо, у Царству Божјем,  телима ван Тела Христовог, душом и духом ван Духа Светога...

[Никола Ђоловић]

Ценим да су свесни они који активно живе Литургијским животом а не они чији је мото:''Тако се ваља!''

isus-sinai

[Vesna V. Lalovic]

Jesmo...stanovnici i zitelji najdivnijeg Carstva Bozijeg, koje nije od sveta ovoga - varljivog i propadljivog... To je Carstvo koje se nikakvim novcicima i srebrenjacima ne moze kupiti i potkupiti... To je Carstvo u Istini, u Crkvi, u

...

To je Carstvo koje vec sada i ovde u svetu varljivom i propadljivom, predokusamo u Svetoj Tajni Evharistije, koja je najznacajnija za vaspitanje i preoblikovanje svakog krstenog stvora na bolje... Jedino u Liturgiji i kroz sjedinjenje sa Vaskrslim Hristom zadobijamo zalog tog buduceg Carstva obecanog...

To je Carstvo koje se ostvaruje vec sada i ovde ukoliko sebe cistimo od palosti, a ukoliko sebe obogacujemo i odevamo u ruho vrline i vrlinskog uzrastanja - zivljenja... jer uparvo vrlina jeste delic toga Carstva u nama... To je Carstvo naseg polaganog uzrastanja i ushodjenja sa zemlje na nebo...

To je Carstvo u koje je ukljucen vasceli kosmos... a koje podrazuma nadrazumne odnose ljubavi, mira i harmonije, i Boga i coveka i prirode... odnose koji treba da su zdravi i radosni...

To je Carstvo skriveno i zakljucano u  nasim malenim srcima...

[Никола Ђоловић]

Пред собом увек видим један пут који води до есхатона. Шта год да се испречи на том путу, не губим из вида есхатолошки циљ. Не желим да се задржавам на сваком центиметру тог пута ако ме нешто са њега ка есхатону помера од циља кретања. Међутим, нисмо сви исти. Можда неко поред нас не може увек да има пред собом тај пут. Можда он или она у томе виде себи препреку или наше заобилажење проблема. То нажалост може бити. Јер шта ми вреди да муњевито дођем до есхатона а тамо ме сачека Господ са питањем: „Куда си пожурио? Окрени се да видиш који си неред за собом оставио док си до Мене долазио!“. Дакле, морам да се крећем али не смем да заобилазим проблеме. Док се крећем морам и да чистим терен који сам проходао. Ако сам крчио пут, морам и гране да померим да неком другом не препречим пут и изазовем барикаду ка есхатону. У супротном, истина, доћићу до есхатона али са ускладиштеним барикадама у себи које нисам решио.

[Зорица екс Милева]

Baš danas sam mislila o tome, kakve posledice ima moje kretanje kroz ovaj život na druge ljude. Koliko ja u borbi sa sobom u stvari sprečavam druge u njihovoj borbi i putu ka Hristu? Nekad mislim ćutaću, potrpjeću sve što me mori od drugih ljudi, jer tako treba, ali u tom trpljenju ostavljam bližnjeg svoga u mišljenju da je nepogriješiv, i da je uvijek u pravu, i time se ne spasava, naprotiv. I naravno da sam odgovorna što nisam ništa rekla. S druge strane, i ako kažem kada neko biva u zabludi, onda ljudi namjerno rade po svome ili možda dođe do rasprave u kojoj se ogriješimo oboje. Gdje je mjera, gdje je granica, dokle trpiti, kada se oglasiti??? Za mene velika mudrost. Nadam se da će mi Bog dati mudrosti da razgraničim kako i kada.

Nadam se da nisam promašila temu. smej.gif

[Никола Ђоловић]

Draga Mileva, ti si se barem zapitala...

[Aquilius Cratus]

Svi smo mi eshatolozi da tako kazem. Svako zeli sebe da potvrdi kao vecno bice, da ne nestane. Svakako

svi imamo razlicite nacine kao to zamisljamo da izvedemo. Ali ono sto je sustinski pogresno a usput karakteristicno za svakog od nas sto smo na eshatolosko platno prvo nacrtali sebe a bliznje

ili stavili u pozadinu ili cak obezlicili i  okacili kao dekor.

Tu se naravno uvek u mislima vratim Oskaru Vajldu i njegovom Dorijanu Greju. Da stekne vecnost tako sto ce

sebe naslikati kao vecno bice. Ne ide to tako. Ili se postane monstrum kao ta slika iz price ili ledena 0102_laugh koja

se ucaurila da je zub vremena ne ubije.

Tek kad skica drugog zauzme centralno mesto na nasem eshatoloskom platnu onda sve zivotne boje postaju svete. Tada sve strasti, motivi i objekti koji bi usli u pricu te slike dobijaju angelsku lepotu.

Problem je sto smo mi dopola vec nasarali taj nas nesrecni autoportet pa ga sad tesko pocepati.

[dragisa]

@nikola

pitanje dali si nesto ostavio. jer ako si "stigo" znaci da nisi nista "ostavio neuredno" u smislu da to ima veze sa sadasnjim tobom, tobom u konacnoj istini. cak i ako jesi nesto pogresno uradio ili ostavio neku granu o koju ce se neko saplesti, sada kada si stigao, to postaje irelevantno, jer iako si to ucinio to nije vise deo tebe.

i ja razmisljam o tom odnosu licne vere/spasenja i moje obavez da sklonim prepreku koja ce mozda nekom drugom smetati (ako takva obaveza postoji) i dolazim do zakljucka da jedino sta mogu da uradim jeste kroz licni primer, licno uspravljanje od greha, licns zrtva...

ono budite svetlo svetu...

@akviljo

super receno, ta svetlost je upravo ljubav. a ona moze biti zdrava samo ako je uperena ka drugom a ne prems sebi.

cak i vrhunska ljubav, kao zrtva, neizvodljiva je ako se zrtvujes sebe za sebe, nego jedino je moguca kao zrtva sebe zarad drugog, a sve u ljubavi.

[Никола Ђоловић]

Dakle, nisam dobio ukor za antropomorfizam?...