Митрополит Амфилохије - актуелности и догађаји

[Guest]

Како време брзо пролази...

 

Да се подсетимо, на сутрашњи дан пре годину дана био је овај прелепи ЖРУ Диван са нашим драгим Митрополитом.

 

Било би прелепо када би смо поново овако на овај начин чули Митрополита његове утиске са прославе Миланског едикта и освећења велелпног храма Христовог Васкрсења.

[Guest]

Митрополит Амфилохије: Нема непожељних гостију на освештавању Храма

 

 

 

 

Церемонија освештања храма Христовог васрсења у Подгорици у служби је помирења и на њој неће бити непожељних гостију, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

 

На питање новинара да ли очекује долазак предсједника Скупштине Ранка Кривокапића, митрополит Амфилохије је одговорио да ће га дочекати са свим почастима.

 

-Ако његове поруке са мјеста на којем се налази нијесу баш много ни богољубне и човјекољубне, онда шта сте могли очекивати од мене као митрополита. Али, без обзира на то, господин Кривокапић ће бити дочекан у храму са свим поштовањем изјавио је митрополит Амфилохије за РТЦГ.

 

Када су у питању друге странке, за њих је навео да су се обратиле државним органима који су сада званични и у Црној Гори и пред свијетом.

 

Кога ће државни органи укључити у почасни одбор, не зависи од нас, већ од њих рекао је митрополит Амфилохије.

 

По протоколу који је урадила Митрополија црногорско-приморска, свечана литургија са освећењем почеће у понедјељак у осам часова, док је концерт предвиђен у 20 сати. Дан раније биће уприличен дочек гостију, делегација православих цркава, на челу са патријархом васељенским и цариградским Вартоломејом, патријархом јерусалимским Теофилом, патријархом московским Кирилом, патријархом српским Иринејем, архиепископом кипарским Хризостомом, архиепископом варшавским Савом и албанским Анастасијем.,

 

Храм има 1.380 метара квадратних, седам крстова на куполама, као и 17 звона, од којих је једно тешко 11 тона и највеће је на Балкану. Влада је поводом прославе 1.700 година Миланског едикта, у оквиру које ће се извршити освећење храма, именовала почасни одбор, на чијем челу се налази предсједник Филип Вујановић.

 

 

Драшко Милачић

Извор: ДАН

[Guest - . . .-]

С обзиром на погрешна и нетачна тумачења пастирског писма Митрополита црногорско-приморског Амфилохија поводом тзв. Параде поноса у Подгорици дужни смо обавијестити црногорску јавност о следећем.

Митрополит у том писму није рекао ништа ново у односу на оно што је било говорено у 2000 година Хришћанства по питању људског гријеха и разликовању људског гријеха од врлине и онога што и данас све хришћанске Цркве тврде и што је, на крају крајева, тврдња свих монотеистичких, па и других, религија.

Изношење хришћанског става по односном питању није и не смије бити схваћено као позив на било какво насиље против било кога и са било чије стране.

Оно је позив на разум, на мир, на братску љубав и слогу и на заштиту основних људских права свих људи без разлике.

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pa kažem ja samo ga nečovek neće shvatiti.

[Guest - . . .-]

 

 

 

Уочи празника Свете мати Параскеве у Подгорици је, у катедралној цркви Христовог Васкрсења, служена Литургија којом је началствовао Архиепископ цетињски Митрополит  црногорско-приморски Г. Амфилохије. Појали су хор Светог апостола и јеванђелиста Марка из Подгорице као и пјевница Цетињске богословије. У току свете службе Божје обављено је и литургијско крштење.

 

 

 

По завршетку Литургије, Подгорицом је прошла Петковданска литија, са више хиљада грађана. Литију је, седам дана након прве геј параде у Подгорици, организовала Митрополија црногорско-приморска, за црногорску част, образ, светињу брака и рађања дјеце.

 

 

 

Литија, са покровом са моштију Свете Петке, пошла је од Саборног храма Христовог Васкрсења и прошла је кроз центар града.

Митрополит Амфилохије данас је истакао да „дјеца Божија могу бити само они који се чувају свакога гријеха, видљивог и невидљивог“.

„И која се очишћују и освећују оксрнављености било којим гријехом, па и оним којим је ових дана загађена Подорица“, казао је он.

Митрополит је рекао и да је прошлонедјељном парадом безстидности Црна Гора „обешчашћена“ и да је Подгорици потребно „вратити част“. Он је, такође, позвао мајке да се клоне чедоморства, да не убијају дјецу у својим утробама ни абортусима ни контрацептивним средствима.

 

 

„Без дјеце мртав је храм, мртва је земља, мртав је народ. А да би било више дјеце, онда нека Бог уразуми и просвијетли сваку мајку од чедоморства“, рекао је Митрополит Амфилохије на крају данашње литије у Подгорици.

 

 

Подгоричку Петковданску литију пратило је само неколико полицајаца, који су регулисали саобраћај. Њу није било потребно обезбјеђивати.

 

 

Svetigora

[Ignjatije]

Наш Свети Митрополит Амфилохије. Бог Га поживео и свако му добро даровао. Да још дуго сведочи веру Христову у ова смутна и релативистичка времена.

[Александар Милојков]

У прилог овоме што је митрополит рекао прилажем и један свој текст:

 

Човекољубље и хуманизам

 

„Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши“ (Јн 8, 11)

 

            Која је разлика узмеђу јеванђелског човекољубља и белосветског хуманизма? Наизглед, ове две речи су сличне, а често се и поистовећују. Опасност управо лежи у томе: у замени јеванђелског човекољубља белосветским хуманизмом и претварање хришћана у хуманисте. Прво је оригинал, а друго безуспешна копија и фалсификат. Хуманизам није јеванђелско човекољубље, па тако ни хришћани нису белосветски хуманисти.

Позната прича о каменовању блуднице из Јеванђеља по Јовану, помаже нам да разграничимо оригинал од фалсификата. Шта су хтеле окупљене јеврејске старешине са кемоном у руци? Хтели су да изврше Закон. Никакво зло они нису имали на уму. Блудница је по Мојсијевом Закону морала бити каменована. Окупљене јеврејске старешине су праслика данашњих хуманиста. Хуманизам почива на јуридичкој принципијелности. Права човека су дефинисана кроз те принципе. Хуманизам је имитирање човекољубља. То није љубав према човеку већ љубав према принципима који су „у тренду“. Отуда постоје разни хуманизми које се ругају један другоме и који се не подносе, не подносе међусобне „трендове“. Но, оно што је свим хуманизмима заједничко јесте да би сваки од њих жртвовао човека ради принципа. У хуманизму никада нису трпели принципи човека ради. Увек је трепео човек ради принципа. Тако, иако је наизглед човекоцентричан, хуманизам није љубав према живом човеку. То је љубав према идеологији човештва, љубав према апстрактним особинама од којих се тка замишљени идеални човек одређене епохе и њеног тренда. Хуманистички борци за људска права не боре се за човека као човека, већ за тренд, за идеје и схватања која су „у моди“. Зато хуманизам није човекољубље већ идеологија.

Шта је хтео Христос у јеванђелској причи? Хтео је да спаси човека. Управо то Христово спасавање блуднице представља право човекољубље. Погледајмо дубине тог човекољубља како бисмо истакли јасне границе разликовања од његовог сурогата, белосветског хуманизма. Зашто блудница није осуђена? Прво, због недостојности самих судија. На то указују Христове речи упућене јеврејским старешинама: „Који је међу вама без греха нека први узме камен и баци на њу.“ (Јн 8, 7). Но, то је само површина испод које се крије дубина тајне човекољубља. Та површина, као какав талас који удара на савест судија, служи да растера оне који нису кадри да зароне у дубине човекољубља. Запљуснути, након ових Христових речи, таласом сопствене савести, стари хуманисти су се разишли. Нико не осуди блудницу. Бучни талас на површини растерао је бучне, површне и недостојне људе. Настала је тишина, баш као што су и дубине тихе. Пред блудницом је стајао достојни Судија. „Ни ја те не осуђујем,“ рекао је. Овде је тајна човекољубља. Христово неосуђивање је опроштај. Нема тог хуманизма који ће човеку опростити грех. Хуманизам не опрашта, он наплаћује. Коликогод хуманистички проповедници причали о људским правима и слободама, нема тог кривца који се огрешио о хуманистичке принципе а коме су хуманисти опростили. Не само да не прашта непожељна дела и особине, већ хуманизам људе жигоше њима чак и када им наплати кривицу. Лопов остаје запамћен и жигосан као лопов и након одслужене казне и без обзира на његово искрено покајање, са многим последицама по његов даљи друштвени положај. И поред казне и покајања, он остаје да носи терет окајаног и наплаћеног греха. Крене ли да некако организује свој живот у друштву, тражиће му „уверење да није осуђиван“. Само један грех и само једна осуда у хуманизму, заувек одузима то „уверење“ као улазницу у круг „нормалних“. Суд хуманизма неповратно мења само биће човеково. Зато хуманизам није човекољубље. Зато што само биће човека идентификује са његовим особинама, па чак и када оне више не постоје. Никада се хуманизам није одрекао свога камења и каменовања. Никада се није одрекао своје потребе да остави ожиљак и рану на човеку. Није се одрекао потребе да рана постане биће, да постане сами човек. Хуманизам и човекољубље су тако далеко као што су казна и опроштај далеко једно од другог. Јер, када Бог, Човекољубац прашта, он брише грех из човека, као да га никада није било: „Безакоња његова што их је учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће.“ (Јез 18, 21).

Шта је даље рекао Човекољубац? Рекао је: „Иди, и од сада не греши више.“ Ово значи да опроштај подразумева покајање. Бог ће увек опростити, ако буде имао коме. Зашто је за опроштај потребно покајање? Зато што опроштај није насиље, није казна. Опроштај је дар једне слободе другој слободи: дар слободе Божије слободи људској. А дар је дар, само када постоје двоје: онај који дарује и онај који дар прима. Покајање је прихватање опроштаја. Прихватање опроштаја, пак, јесте познање и прихватање да постоји грех. Ту је почетак мудрости. Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Човекољубље је слобода, а хуманизам је принципијелност. Слобода и принципијелност никада не иду заједно. Слобода је љубав и хтење, а принципи су узде и морање. Човекољубље прашта и порађа врлину у слободи. Хуманизам не прашта. Будући да не прашта, њега ни покајање не интересује. Хуманистичко „иди, и од сада не греши више“ није опроштај греха већ отпуст осуђеника и претња новом робијом. Хуманизам тражи „исправно понашање“ милом или силом – најамништвом и надом у добру плату или страхом од казне. Зато човекољубље има синове, а хуманизам робове и најамнике. Врлина и „исправно понашање“ нису исто. Врлина је у славу човека и живота – у славу живог, конкретног човека. „Исправно понашање“ је у славу опстанка система, у славу опстанка идеје, у славу опстанка „тренда“. Врлина је живљење човека, истинитог човека. „Исправно понашање“ је живљење принципа и дресирање човека.

Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Није, мада постоји белосветски труд да се хришћанско човекољубље претвори у хуманизам, а хришћани у хуманисте. Хуманистички проповедници покушавају да на место хришћанских врлина потуре своје принципе исправног понашања, те да хришћанство и хришћане доведу у „тренд“. Тако је хуманизам произвео хришћанске хуманисте. Шта говоре хришћански хуманисти? Позивају се на Христа, али како? Понављају „ни ја те не осуђујем“, али никада не говоре „иди, и од сада више не греши.“ Хришћански хуманисти су љубав заменили толеранцијом. То „толерантно“ „ни ја те не осуђујем“ није опроштај човеку. То је игнорисање и незаинтересованост за човека. Толеранција је умеће да се игнорише. Толеранција је окретање леђа и разлаз две слободе. Љубав је нешто сасвим друго. Љубав је сусрет две слободе, окретање лица к лицу. Љубав је и вапај за окренутим леђима и брига за другог. Зато хришћане не треба учити хуманистичкој толеранцији, већ Христовој љубави. Хришћани нису позвани да трпе и игноришу грешнике. Они су позвани да их воле. Но, хришћани треба да знају да се љубав према грешнику веома лако претвара у плагијат, у хуманистичку толеранцију, онда када се „ни ја те не осуђујем“ раздвоји од „иди, и од сада више не греши.“ Љубав према грешнику није и не сме бити повлађивање греху. Узалуд је љубити гладног и уморног, а не дати му храну и починак. Љубав треба до породи живот а не смрт. Хришћани имају одговорност према животу и према победи живота. Тек то је право човекољубље.

Како ће хришћани развити овај Христов етос човекољубља? Тако што ће се по свему угледати на Христа. Прво, да буду слободни као и Он. То значи да љубе не тражећи разлог своје љубави. Само онда када буду потпуно слободни да прихвате човека онаквог какав јесте, са свим његовим врлинама и манама, хришћани ће волети попут Христа. Све док буду волели само врлинске људе, оне који су им „по мери“, хришћани неће престати да буду исто што и идеолози и хуманисти. Наставиће да обожавају принципе и идеје и зарад њих биће увек спремни да се одрекну живога човека. А какво то „добро“ може победити ако изгубимо живог човека? Где је „добро“ ако немамо човека? Дакле, испуњење овог „ни ја те не осуђујем“ лежи у слободном, безусловном прихватању човека, грешника. Како ће хришћани испунити ово друго, „иди, и од сада више не греши “? Како ће своју љубав према грешнику учинити плодотоврном, оном која рађа покајање? Ову поруку човекољубља хришћани требају да упућују првенствено својим беспрекорним животом. Да буду „светлост свету“ (Мт 5, 14). Тек тада могу упутити и братски савет „иди, и од сада више не греши.“ Хришћани требају да остану смирени и истрајни у чекању покајања, као што је отац чекао свог блудног сина (Лк 15, 11-32).

То је тајна човекољубља. Љубав према грешнику, али не и релативизација греха и мирење са „трендом“. Хришћани данас можда више но икад стоје пред искушењем да човекољубље поистовете са јаловим хуманизмом. Такође стоје и пред искушењем да се претворе у насилнике и инквизиторе. Први, као јалови хуманисти, за своју паролу узимају „ни ја те не осуђујем“, а други, као казнена инквизиција, покушавају да наметну оно „иди, и од сада више не греши.“ Оба ова искушења располућујући Христово човекољубље праве сурогат љубави и сурогат правде. Та два сурогата хришћанства воде коначној пропасти човека. Оно што ће хришћанско човекољубље сачувати од белосветског хуманизма и мрачне инквизиције, јесте изговарање и живљење Христових речи јединствено и до краја: „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши.“

 

                                                                                    Александар Милојков

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Милијана Џодић]

Ово је Александре прелепо што сте написали и објаснили разлику. Хвала Вам.

[Andre Williams]

     

[Guest - . . .-]

ово је мало старији снимак?

[Andre Williams]

јун ове године

[Срђан Ранђеловић]

Имајући на уму значај Музеја Српске Православне Цркве као централне музејске установе која чува српско духовно, културно и уметничко бесцен-благо које је претрајало страдања и разарања током векова, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије предао је, 26. новембра, у фундус музеја реплику Подгоричког дискоса из 4. века,  монографију о Саборном храму Васкрсења Христовог и први каталог ризнице Цетињског манастира.

 

 У име Музеја СПЦ предмете је примио г. Владимир Радовановић, директор а пријему су присуствовале Радмила Петронијевић и Биљана Цинцаревић, стручно особље Музеја; мр Драган Макојевић, директор Добротворне установе СПЦ Човекољубље,  г. Махмут Бушатлија, потомак кнежевске породице Црнојевића и монах мр Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске на Цетињу.

 

Примерке монографије о Саборном храму Васкрсења Христовог и каталог ризнице Цетињског манастира, Митрополит је предао и у Патријаршијску библиотеку, библиотеку САНУ, Народну и Универзитетску библиотеку у Београду. 

 

У поподневним часовима Митрополит је присуствовао свечаности поводом 65. година Музеја примењених уметности у Београду која је одржана у Народној библиотеци Србије.

 

П. Кондић

 

 

 

 

СПЦ

 

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]