Шокантно: Ђаци се с поштовањем односили према професорима!

[коЖељ њацИ]

Шокантно: Ђаци се с поштовањем односили према професорима!

• петак, 20 новембар 2015 22:12

 

inShare

 

У београдској гимназији „Милунка Савић“ одиграо се несвакидашњи догађај. Наиме, ђаци те школе устали су и поздравили професора математике кад је ушао у учионицу, стојећи уредно поред својих столова. Професор Тешић, који је навикао да ученици с њим збијају шале, рекао нам је да је у први мах био збуњен, али када су ученици сели и након неколико минута непрекинуте тишине нико од њих није извадио свој мобилни телефон, забринуо се.

„У тренутку кад је ученик ког сам прозвао на таблу, кренуо ка мом столу, помислио сам да ће да ме одалами, као што су ми то чинили ђаци у другим школама. Нисам могао ни да наслутим да ће уредно да стане пред таблу и уради тачно све задатке, уз прецизне дијаграме које је том приликом нацртао. Није било друге, него да му закључим пет за крај, иако смо тек у првом полугодишту. Ученик који уради један задатак тачно на табли, заслужује и десетку, да се ја питам. Још увек сам шокиран, молим вас, дајте ми мало времена да се саберем“, рекао је за ТАБУ овај, видно збуњени професор.

Да се ово необично понашање ђака наставило и на другим часовима, потврдио нам је и професор физичког васпитања, који је на свом часу доживео такав шок, да је након часа реаговала и Хитна помоћ.

„Ја сам преплакао цео тај дан. А како и не бих?!? Ученици су одрадили све вежбе загревања, нико није изостао са часа, нико није укључио мобилни телефон, и на крају смо одиграли једну рукометну утакмицу, у којој су показали невероватан ентузијазам. Када то упоредим са другим школама у којима сам радио, где ми је пола ученика изостајало са часа, а друга половина није имала спортску опрему, седела је на клупи играјући игрице на телефону, мени ништа друго није преостајало, него да на часу читам новине. Могу само да вам кажем да сам најзад, после 20 година рада са децом, поново осетио како изгледа бити професор физичког.“

Директорка гимназије рекла нам је да је школа већ ангажовала тим педагога и психолога, који обављају разговоре са свим ђацима, покушавајући да установе шта је проузроковало овако необично понашање београдских гимназијалаца. Према незваничним информацијама, сумња се да су деца изложена високо стресним ситуацијама, јер свакодневно морају да долазе у школу, једном недељно имају домаћи задатак, а два контролна годишње, како нам је саопштила педагог школе, за њих су превелико оптерећење.

„Покушаћемо да умањимо обим градива и да контролне сведемо на један годишње, али сумњам да ће то донети неки резултат, јер је штета већ учињена.“

Насловна фотографија: ТВ Двојка

Извор: ТАБУ

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Realno nasim skolama nedostaju bazeni.

[Рапсоди]

Realno nasim skolama nedostaju bazeni.

Реално.....

[aliluja]

Daj Bože da se sva omladina vrati na pravi put... i da svi zajedno sa nastavnicima plačemo od radosti..

Gispodi pomiluj!

[Juanito]

Daj Bože da se sva omladina vrati na pravi put...

 

А шта је у овом контексту прави пут?

 

ОК, претпостављам да ћемо се сви сложити да у прави пут спадају елементарна култура, одсуство било каквог насиља итд.

 

Али многе ствари које наставници у Србији сматрају правим путем мени су лично врло проблематичне. На пример:

 

 

 

У београдској гимназији „Милунка Савић“ одиграо се несвакидашњи догађај. Наиме, ђаци те школе устали су и поздравили професора математике кад је ушао у учионицу, стојећи уредно поред својих столова.

 

Чему устајање кад наставник уђе и чему став мирно? То само ствара један нездрави поданички однос и успоставља хијерархију ауторитета, што после ту децу прати кроз цео живот, а манифестује се кроз одсуство критичког мишљења, храбрости да се мишљења ауторитета доведу у питање, посматрање професора универзитета као малих богова, идолопоклоништво према разним "интелектуалцима" итд.  Знак поштовања? Па и родитеље и пријатеље поштујемо, али не устајемо и не стојимо мирно кад уђу у кућу. 

 

 

 

Директорка гимназије рекла нам је да је школа већ ангажовала тим педагога и психолога, који обављају разговоре са свим ђацима, покушавајући да установе шта је проузроковало овако необично понашање београдских гимназијалаца. Према незваничним информацијама, сумња се да су деца изложена високо стресним ситуацијама, јер свакодневно морају да долазе у школу, једном недељно имају домаћи задатак, а два контролна годишње, како нам је саопштила педагог школе, за њих су превелико оптерећење. „Покушаћемо да умањимо обим градива и да контролне сведемо на један годишње, али сумњам да ће то донети неки резултат, јер је штета већ учињена.“

 

 

Овај текст је спрдачина њуз.нет типа, али, као и сваки такав, садржи дозу збиље. На пример, зашто бисмо прихватили здраво за готово да су деци неопходни домаћи задаци или чести тестови и контролни? 

 

Па чак и овај део о свакодневном доласку у школу се узима здраво за готово, али да ли је заиста очигледно да је свакодневно висечасовно седење у клупама заиста боље уа стицање знања од бројних могућих алтернатива?

Овај школски систем, какав данас постоји мање или више свуда у свету, је успостављен у 19. веку. И не кажем да није имао и да нема и добрих страна, као што је знатно смањење неписмености. Али видим барем два проблема: прво, узима се здраво за говото, као да је дат од самог Бога, а не измишљен од неких конкретних људи у конкретном времену са конкретним циљевима; друго, ретко ко се сетио да процени систем у контексту огромних промена кроз које је наша цивилизација прошла у последње две деценије. Данас у џепу носимо апарате кроз које имамо приступ свом знању које постоји од почетка цивилизације, па до данас. Ја нисам много матор, али је то било потпуно незамисливо кад сам ишао у школу. Можда је тада и било смисла да се што више информација чује од наставника и запамти. Данас је то много мање смислено. Много је корисније да сами учимо, радимо на пројектима итд. а да часови остану резервисани за консултације и креативне дискусије.

[Џуманџи]

1. Па чак и овај део о свакодневном доласку у школу се узима здраво за готово, али да ли је заиста очигледно да је свакодневно висечасовно седење у клупама заиста боље уа стицање знања од бројних могућих алтернатива?

2. Много је корисније да сами учимо, радимо на пројектима итд. а да часови остану резервисани за консултације и креативне дискусије.

1. Dodala bih da se neretko "sticu" i kifoza i skolioza...

2. Jedino se sa ovime ne slazem, inace je ceo post odlican. Mislim da se ipak treba negovati drustvenost, ali da casovi budu takvi da svako dobije rec, da se saslusa drugo i drugacije misljenje. Onda se vec stice osecaj da bez drugih ne mozemo i da su jako vazne tudje (a ne samo nasa) perspektive.

[Srdjan]

...

Па чак и овај део о свакодневном доласку у школу се узима здраво за готово, али да ли је заиста очигледно да је свакодневно висечасовно седење у клупама заиста боље уа стицање знања од бројних могућих алтернатива?

Овај школски систем, какав данас постоји мање или више свуда у свету, је успостављен у 19. веку. И не кажем да није имао и да нема и добрих страна, као што је знатно смањење неписмености. Али видим барем два проблема: прво, узима се здраво за говото, као да је дат од самог Бога, а не измишљен од неких конкретних људи у конкретном времену са конкретним циљевима; друго, ретко ко се сетио да процени систем у контексту огромних промена кроз које је наша цивилизација прошла у последње две деценије. Данас у џепу носимо апарате кроз које имамо приступ свом знању које постоји од почетка цивилизације, па до данас. Ја нисам много матор, али је то било потпуно незамисливо кад сам ишао у школу. Можда је тада и било смисла да се што више информација чује од наставника и запамти. Данас је то много мање смислено. Много је корисније да сами учимо, радимо на пројектима итд. а да часови остану резервисани за консултације и креативне дискусије.

 

Тако је. Заправо, најбоље би било да постоје сви облици стицања знања: кроз самосталан и кроз групни рад, слушањем предавања наставника и излагањем својих идеја у одељењу са пратећом дискусијом, коришћењем интернета, уџбеника, школске библиотеке, разменом са другим ученицима и консултацијама са наставницима, коришћењем апликација, игрица, симулација на ел уређајима и извођењем огледа, радом на пројектима, читањем биографија, научно-популарне литературе, посетама музејима, изложбама, кроз корелацију различитих предмета, кроз игру, забаву итд. У основној школи нарочито.

[Juanito]

2. Jedino se sa ovime ne slazem, inace je ceo post odlican. Mislim da se ipak treba negovati drustvenost, ali da casovi budu takvi da svako dobije rec, da se saslusa drugo i drugacije misljenje. Onda se vec stice osecaj da bez drugih ne mozemo i da su jako vazne tudje (a ne samo nasa) perspektive.

 

"Сами" у смислу "без да наставник предаје оно што је већ у књизи". Несрећно сам одабрао реч. У то би, поред самосталног учења, спадало и заједничко учење са друговима или заједнички пројекти... 

[aliluja]

А шта је у овом контексту прави пут?

 

ОК, претпостављам да ћемо се сви сложити да у прави пут спадају елементарна култура, одсуство било каквог насиља итд.

 

Али многе ствари које наставници у Србији сматрају правим путем мени су лично врло проблематичне. На пример:

 

 

Чему устајање кад наставник уђе и чему став мирно? То само ствара један нездрави поданички однос и успоставља хијерархију ауторитета, што после ту децу прати кроз цео живот, а манифестује се кроз одсуство критичког мишљења, храбрости да се мишљења ауторитета доведу у питање, посматрање професора универзитета као малих богова, идолопоклоништво према разним "интелектуалцима" итд.  Знак поштовања? Па и родитеље и пријатеље поштујемо, али не устајемо и не стојимо мирно кад уђу у кућу. 

 

 

 

 

 

Овај текст је спрдачина њуз.нет типа, али, као и сваки такав, садржи дозу збиље. На пример, зашто бисмо прихватили здраво за готово да су деци неопходни домаћи задаци или чести тестови и контролни? 

 

Па чак и овај део о свакодневном доласку у школу се узима здраво за готово, али да ли је заиста очигледно да је свакодневно висечасовно седење у клупама заиста боље уа стицање знања од бројних могућих алтернатива?

Овај школски систем, какав данас постоји мање или више свуда у свету, је успостављен у 19. веку. И не кажем да није имао и да нема и добрих страна, као што је знатно смањење неписмености. Али видим барем два проблема: прво, узима се здраво за говото, као да је дат од самог Бога, а не измишљен од неких конкретних људи у конкретном времену са конкретним циљевима; друго, ретко ко се сетио да процени систем у контексту огромних промена кроз које је наша цивилизација прошла у последње две деценије. Данас у џепу носимо апарате кроз које имамо приступ свом знању које постоји од почетка цивилизације, па до данас. Ја нисам много матор, али је то било потпуно незамисливо кад сам ишао у школу. Можда је тада и било смисла да се што више информација чује од наставника и запамти. Данас је то много мање смислено. Много је корисније да сами учимо, радимо на пројектима итд. а да часови остану резервисани за консултације и креативне дискусије.

Pravi put je put mira.. Da se u smirenju ophodimo jedni prema drugima...

Bilo bi dobro kada bi deca imala mogućnost da se zdravo fizički i psihički razvijaju u realnom svetu.. da izađu iz imaginarnog... da vide gde su kao i ljude oko sebe... Oni kao i da nisu tu... Sve su više i više odsutni... Decu treba vratiti hristovoj crkvi.. pa ako bi se desilo i da zalutaju... imali bi pred sobom uvek taj put kojim mogu da se vrate.

Naravno najveću odgovornost snose roditelji... Ne znam kako je u vašim parohijama.. Ali ja u ovoj koju posećujem vidim svake nedelje ne više od 5 omladinaca i to uvek onih istih.. . nisu tu celu liturgiju.. Ali barem dodju da celivaju ikone... Većina njihovih vršnjaka u to vreme sede za igricama.... I za to nisu deca krivac ego društvo u celini . To su samo deca kojoj je potrebna struktura.

Naša deca su zalutala... a mi im nedovoljno pokazujemo put kojim se mogu vratiti... To je osnova moga mišljenja o današnjem vremenu u kojem omladina odrasta... kao da su zaspali... Time sve druge problematike socijalnog života u raznim sferama bivaju manje ili više ugrožene.. Dolaze u stanja lenjosti, kao i nezainteresovanosti.. Svi ih zajedno moramo probuditi.. kako mi roditelji.. tako i učitelji.. - svojim angažovanjem i neprekidnim interesovanjem za svaki problem njihove svakodnevnice..

[Џуманџи]

.....коришћењем апликација, игрица, симулација на ел уређајима и извођењем огледа, радом на пројектима, читањем биографија, научно-популарне литературе, посетама музејима, изложбама, кроз корелацију различитих предмета, кроз игру, забаву итд. У основној школи нарочито.

U potpunosti se slazem. Mozda je kamen spoticanja upravo to sto se prema skolovanju odnosimo kao prema datosti. Ne moze tako, skola treba bukvalno da se takmici za deciju paznju, da deca zele da idu u skolu, da zele da uce i rade, a ne da im se to namece po difoltu. Najlakse je obremeniti slabije, a posle "oni ne valjaju".

[GeniusAtWork]

Чему устајање кад наставник уђе и чему став мирно? То само ствара један нездрави поданички однос и успоставља хијерархију ауторитета, што после ту децу прати кроз цео живот, а манифестује се кроз одсуство критичког мишљења, храбрости да се мишљења ауторитета доведу у питање, посматрање професора универзитета као малих богова, идолопоклоништво према разним "интелектуалцима" итд.  Знак поштовања? Па и родитеље и пријатеље поштујемо, али не устајемо и не стојимо мирно кад уђу у кућу. 

 

 

Не знам како је било код тебе у основној и средњој, ја кад сам ишо неустајање чим наставник отвори врата се сматрало за озбиљан прекршај. Онда би читаво одељење морало да стоји неколико минута док би профа питао све редом "Је ли ја вама личим на чистача или неког са улице овде?" или слични коментари. Онда би дозволио свима да седну и прозвао би да одговара оног ко није устао, без обзира да ли је планирао само да предаје тај час или не.

 

[Џуманџи]

Онда би читаво одељење морало да стоји неколико минута док би профа питао све редом "Је ли ја вама личим на чистача или неког са улице овде?" или слични коментари.

Komplexi. Mene je odusevio jedan profesor na fakultetu koji je insistirao da ne ustajemo. I morao je da ponavlja to do kraja semestra, prosto smo ustajali po navici. :/ Rekao je: "Ja vama treba da ustajem, vi ste nas zivot, nada i buducnost". Nemam reci, ali se nadam da cu pamtiti to do kraja zivota.

[БанеЛ]

Шокантно: Ђаци се с поштовањем односили према професорима! петак, 20 новембар 2015 22:12

 

 

Деси се и то. Имате одељење које стално критикујете и ученици реше, за промену, да буду пристојни на часу и заинтересовани за рад. Десило ми се скоро. Али, то важи за тај час. Они би рекли, довољно је. И није да их не разумем делимично. Прва и основна ствар коју стално имам на уму везану за школство односи се на то да не могу сви да уче исто. Немају сви исте могућности, а ни интересовања. Неко би рекао да постоје стандарди постигнућа, али то би значило да ја некако поделим мозак на три дела, па да све испратим. Могуће је, али вам требају изузетне организационе способности и маневарске вештине. 

 

Слажем се да су ученици преоптерећени вишком информација. Много тога би требало избацити и редуковати.

 

Следећа важна ствар у целој причи је и мотивација. А шта ће то нама у животу? То је реченица коју често можете чути. Нису деца глупа, виде како се долази до посла. Јасна је њима ситуација у држави. Када би они знали да са знањем и дипломом аутоматски долази и пристојан посао и живот, потрудили би се они много више. Овако, пробају нешто да смуте. Ако не може другачије, онда може и поштено.

 

Тачно је да родитељи сносе велику одговорност, можда и највећу. Нека  посвете деци мало више времена, а дају им мало мање новца. Новцем се не купује љубав. Испред знања ја бих више ставио акценат на то да нам из школа ђаци излазе као добри људи. Образован је онај ко има образа, а то имају само добри људи.

 

Силом се ништа не постиже. Треба много љубави и пажње. И ми треба да будемо бољи да би деца била боља. Сви заједно!

[Zayron]

Ovdje na ovom videu dole imate, mladenci dragi, 15 tipova učitelja i možete si u njih razvrstat i te nastavnike i profesore svoje i bilo čije, svaka slučajnost je (ne)slučajna, pardon, svaka sličnost je slučajna, ahahahaha.

15 tipova učitelja