Где је раскрсница између патолошког перфекционизма и уподобљавања?

[Никола Ђоловић]

На једном блогу сам читао занимљиву тему па се ауторка дотакла само летимично ове тематике која је веома субверзивно нашла место у мојим зеницама. Питао сам је за мишљење али нисам био задовољан одговором.

Моје питање за све древне и новопечене форумаше гласи:

Где је та граница и где место разликовања између тежње да се уподобимо (усличнимо) Ономе Који даје заповест: „Будите савршени као Отац ваш небески!“ и тежње ка болесном перфекционизму. Мислим да је ту корен проблема код многих психопатологија које се после рефлектују на духовни живот.

 

Хвала унапред.

[Volim_Sina_Bozjeg]

На једном блогу сам читао занимљиву тему па се ауторка дотакла само летимично ове тематике која је веома субверзивно нашла место у мојим зеницама. Питао сам је за мишљење али нисам био задовољан одговором.

Моје питање за све древне и новопечене форумаше гласи:

Где је та граница и где место разликовања између тежње да се уподобимо (усличнимо) Ономе Који даје заповест: „Будите савршени као Отац ваш небески!“ и тежње ка болесном перфекционизму. Мислим да је ту корен проблема код многих психопатологија које се после рефлектују на духовни живот.

 

Хвала унапред.

Kad bi malo krenuli naokolo i okolo, pa da tvoje pitanje sprovedemo pod pojam ideologija. (iako to sustinski nije ali eto igramo se i olaksavamo sebi i drugima objasnjenja).

 

Dakle ideologija (bolest perfekcionizma) sama po sebi nije opasna stvar ali vatrena zelja da se rasiri ta ideologija na svekoliko covecanstvo, tj da to nazovemo pravoslavno na Drugog jeste zaista opasna i djavdjavski istolika rabota.

 

Eto.

[Никола Ђоловић]

Kad bi malo krenuli naokolo i okolo, pa da tvoje pitanje sprovedemo pod pojam ideologija. (iako to sustinski nije ali eto igramo se i olaksavamo sebi i drugima objasnjenja).

 

Dakle ideologija (bolest perfekcionizma) sama po sebi nije opasna stvar ali vatrena zelja da se rasiri ta ideologija na svekoliko covecanstvo, tj da to nazovemo pravoslavno na Drugog jeste zaista opasna i djavdjavski istolika rabota.

 

Eto.

 

Хммм, ок разумео сам твоје намере и објашњење истог, али заиста нисам имао ни као асоцијацију појам идеологије у овом контексту. Не кажем да нема могућих преплитања али мислим да је очигледно да то овде није случај.

Кад бих покушао да продубим проблем онда би то овако изгледало: ако смо свесни (а ваљда смо) да је уподобљавање заправо примање отиска Духа које богослужбено искуствујемо, и које, заврштком службе покушавамо да задржимо (а да ли се Бог може задржати а не ограничити га?), или, да аскезом воље и тела опитовано подражавамо, где су границе између тога да јасно разликујемо да ли наше усавршавање није застранило у патолошки перфекционизам уместо у богодолично уподобљавање?

[Марио Токовић]

Теоретски посматрано, лако је разликовати. Једни су очигледно задрти. А други се уче, и то је и од њих самих скривено, једењу од воље Очеве.

Задрти могу бити друштвено врло успешни људи, цењени итд. Али чешће су огољено неостварени људи. Првима рађа успех и када не сеју, другима не рађа и када сеју.

Једне задртост држи у облацима друге у јаругама живота. Задртост је најопаснија особина. Јер тик испод ње се крије подлост. А подмуклост је најдубља спојница са светом демона. Свети Порфирије је био благ човек. Али лажно смирење је изобличавао као демонизам. Јер је управо лажно смирење преиспуњено скривеним селф-перфекционизмом.

Они пак који се уче да једу од воље Очеве, морају да се науче прво пажњи и стрпљењу. Јер ће их ово чувати од задртости. Јер ће их Бог у прави час постидети, кад год крену ка задртости. Пажња као таква има природни ток кроз ум и срце. А ум природно тежи мудрости, лепоти и доброти. А срце природно тежи љубави, благости и милосрђу. Док Дух човечији природно тежи истини која ослобађа. Али свако наше противљење овим токовима води ка задртости. А наше саглашавање ка распећу и страдању. И ко се научи природној пажњи, после дуго, дуго времена ће се све више стидети себе. Али и радовати таквом стиду. Јер тај стид је од миловања Очева.  

[Никола Ђоловић]

Болесни перфекционизам је (у суштини, тј. негде у дубини) тежња ка уподобљавању својој умишљеној величини - себи као човекобогу;  то је уздање у самог себе, прикривена гордост. 

Уподобљавање је тежња да се усличиш Богу, да будеш богочовек, бог по благодати. Уподобљавање Богу стоји на уздању у Бога и подразумева смирење.

Или једноставније: болесни перфекционизам је љубав према себи. Уподобљавање је љубав према Богу (и ближњем).

 

Да, то би могла бити једна од могућих анализа.

Мене ипак брине како то можемо уопште разлучити у нутринама сопства?

Ко нам гарантује да оно што идентификујемо као уподобљавање није заправо самообоготворавање?

Та линија ме брине.

Јер теорију је јасно упознати али кад се преточи у живу праксу, по ком критеријуму можемо разликовати да нисмо негде застранили чак и ако смо имали добре намере?

[Никола Ђоловић]

Теоретски посматрано, лако је разликовати. Једни су очигледно задрти. А други се уче, и то је и од њих самих скривено, једењу од воље Очеве.

Задрти могу бити друштвено врло успешни људи, цењени итд. Али чешће су огољено неостварени људи. Првима рађа успех и када не сеју, другима не рађа и када сеју.

Једне задртост држи у облацима друге у јаругама живота. Задртост је најопаснија особина. Јер тик испод ње се крије подлост. А подмуклост је најдубља спојница са светом демона. Свети Порфирије је био благ човек. Али лажно смирење је изобличавао као демонизам. Јер је управо лажно смирење преиспуњено скривеним селф-перфекционизмом.

Они пак који се уче да једу од воље Очеве, морају да се науче прво пажњи и стрпљењу. Јер ће их ово чувати од задртости. Јер ће их Бог у прави час постидети, кад год крену ка задртости. Пажња као таква има природни ток кроз ум и срце. А ум природно тежи мудрости, лепоти и доброти. А срце природно тежи љубави, благости и милосрђу. Док Дух човечији природно тежи истини која ослобађа. Али свако наше противљење овим токовима води ка задртости. А наше саглашавање ка распећу и страдању. И ко се научи природној пажњи, после дуго, дуго времена ће се све више стидети себе. Али и радовати таквом стиду. Јер тај стид је од миловања Очева.  

 

Лепо написано. Али мислим да детекција нечијих особина није нужан параметар по којем препознајемо да ли је неко застранио (иако бих могао инсистирати на томе). Чак не бих рекао задртост (ти пазиш на изражавање и то је ок) али волим ствари назвати јасним именом као нпр: олош. Ипак, понављам, мислим да то није нужно мерило јер и неко ко има смирење и добре намере може запловити путем безводним. Ако се разумемо. Дакле, не претендујемо на моралистички максимализам. Проблем је дубље природе.

[Марио Токовић]

Да, то би могла бити једна од могућих анализа.

Мене ипак брине како то можемо уопште разлучити у нутринама сопства?

Ко нам гарантује да оно што идентификујемо као уподобљавање није заправо самообоготворавање?

Та линија ме брине.

Јер теорију је јасно упознати али кад се преточи у живу праксу, по ком критеријуму можемо разликовати да нисмо негде застранили чак и ако смо имали добре намере?

По томе да ли се здраво стидимо себе, или смо стало љути на друге.

[Никола Ђоловић]

По томе да ли се здраво стидимо себе, или смо стало љути на друге.

 

Не, то је добра дефиниција али не одговара контексту.

[Марио Токовић]

Не, то је добра дефиниција али не одговара контексту.

Па добро, ти си попут в. Атанасија. Волиш директан израз, па макар био и непримерен.

Али и то је вид задртости.

[Никола Ђоловић]

Па добро, ти си попут в. Атанасија. Волиш директан израз, па макар био и непримерен.

Али и то је вид задртости.

 

Скрећеш са теме.

Не оповргавам своју нарав коју не знам зашто сад уводиш у полемику.

Само се трудим да тема нађе свој центар.

И раније сам ти скретао пажњу да имаш добар стил писања али да често не одговара контексту.

Ништа страшно.

Осим скенирања другог на моралним теразијама какав јесте, покушавам да и сам нешто научим. Зато ми то са тим тумачењима нечијих особина није довољан аргумент. 

[Никола Ђоловић]

Ауторка је на моје питање одговорила следећим речима које могу бити параван за даље тумачење:

 

Тајна би могла бити у томе да не зна левица шта чини десница. Све чешће се срећем са људима који траже помоћ, а који апсолутно верују себи и грчевито служе оној слици коју су о себи изградили. Свака околност, догађај, сусрет, који макар и наговештавају конфронтацију (термин „конфронтација“ овде користим у искључиво како је дефинисан у психологији; јер суштина сваке психотерапије јесте конфронтација са неинтегрисаним деловима наше личности.) са тиме што ми сматрамо стварношћу(=истином) наилази на отворени или прикривени отпор(=противљење). То конкретно значи да смо на речима (ментално/разумски) јаки, МИСЛИМО да смо спремни да примимо „отров увида“ како то Јунг каже, али на делу тј. када нам се за то укаже прилика покажемо сву своју немоћ и наготу – не разликујемо основне духове и као православни хришћани слабо се крећемо путањом смирења/самоиспражњења, јер то боли и, као што знате, у том рингу нема писаних правила. Дакле, чини ми се да границу коју покушавате разумски да видите/дефинишете тешко се може одредити као опште правило. Све што сам Вам написала јесте покушај да свој утисак из реалног живота уопштим. Само још да додам како би употпунила ову причу да сам се и сама „спотицала“ о питање које сте ми поставили, па када сам одговор затражила од једног духовног лица речено ми је да питање јесте тешко и да се у њему крије сукоб форме и суштине. Јер онај ко се уподобљава Богу задобија божанске особине (смиреноумље, јеванђелску љубав…), док онај који се искључиво рационално бави собом он тежи префекционизму, који ипак подразумева да се узда првенствено у себе и своје снаге. А шта светлост има заједничко са тамом?
Надам се да сам бар делимично одговорила на Ваше питање. Драго ми је што се посетили овај блог, хвала Вам на труду да прочитате текст, а посебно сам благодарана на овако подстицајном питању. Срдачан поздрав!

[Снежана]

@@Никола Ђоловић ,

 

Хм, па ја бих пре рекла да је банкина у питању, а не раскрсница...проблем је у кретању, многи људи себе су сами ограничили само на праволинијско кретање, и разумем их, они сматрају да ће тако најбезболније доћи до циља, и да потпуно се слажем да такав начин путовања јесте узрок многих патологија.

[Марио Токовић]

Задртост није морална категорија. То је синдромо комплекс најдубље духовне природе. Задртост је стање целокупне личности и све нутрине њене.

Задртост почиње тражењем воље своје, наставља се инсистирањем на вољи својој, а завршава се одбацивањем воље Очеве, до краја, то јест самобожењем.

Благодатни стид и страх су оно што нас чува од тога. Када човек погледа сасвим малу децу, може лако да осети благодатни стид и благодатни страх пред децом.

А какав ли је тек свети стид и свети страх који човек осећа пред Богом.

[Volim_Sina_Bozjeg]

@@Никола Ђоловић ,

 

Хм, па ја бих пре рекла да је банкина у питању, а не раскрсница...проблем је у кретању, многи људи себе су сами ограничили само на праволинијско кретање, и разумем их, они сматрају да ће тако најбезболније доћи до циља, и да потпуно се слажем да такав начин путовања јесте узрок многих патологија.

To prelazi u patologiju tek kad vatreno hoćeš da nametneš drugome.

 

Sve ostalo se leći i faza je.

 

U principu to sam i hteo da iskažem mislio sam da ću biti jasan.

[Човек Жоја]

Где је та граница и где место разликовања између тежње да се уподобимо (усличнимо) Ономе Који даје заповест: „Будите савршени као Отац ваш небески!“ и тежње ка болесном перфекционизму. Мислим да је ту корен проблема код многих психопатологија које се после рефлектују на духовни живот.

 

Да покушам да одговорим...

 

Мислим да се та граница прелази у ситуацији када почнемо више да волимо врлину од Бога. Шта то значи? Свакако да је интроспективност важан и неизоставни елемент уподобљавања, али, без односа са другим прелази у аутаркију. Човек који је загледан само и искључиво у себе тешко да види друге, и тако из себељубља, које је темељ љубави према другоме ("љуби ближњег свога као самог себе") прелази у самољубље. У том положају самољубивости други више није важан, тачније други више није субјект и личност већ средство којим се користимо. Тако практично долазимо до сутуације у којој себе апсолутизујемо. И то би била она негативна страна индивидуалности коју и Црква стално критикује а у којој човек остаје на самом себи.

 

Или , на психолошком нивоу, како се мени то чини, то би био останак на индивидуационом процесу који искључује другост. Дакле, моја маска је пала, ја видим да то нисам ја, уочавам мане и крећем пут Сопства, али, улазећи у себе улазим у ризик губљења другога из вида. Недостаје ми искорак из себе, екстаза ка другом, а самим тим лишен сам обожења. То би се могло илустровати оним Фромовим разликовањем "волим те зато што ми требаш" од "требаш ми зато што те волим", где би оно прво био одраз самољубља, у којој је други средство.

 

У таквом "односу" упадамо у формализам у којем нам испуњавање норми и правила даје илузију врлине и усавршавања/уподобљавања, а фактички представља психолошку штаку којом се поштапамо не бисмо ли елиминисали непријатност: од уочавања сопствених страсти (човек не жели да види себе лошег и да то призна) и од сопствене скучености. Тако се човек лишава реалног преображаја а тиме и уподобљавања.