Сусрет са врачаром

[Данче*]

По завршетку грађанског рата у бившој Југославији, са женом и двоје ситне деце одем у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је прошао зна о чему говорим.
Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово. Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о великим празницима, али ја никада нисам био посебно верујући. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурне смрти, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ…

 

 

Дакле, тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. У сусрет ми иде једна тамнопута жена, просјакиња. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са „Сарајево, Сарајево, Срби најурили“. Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто. Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за „просјаке“ како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб… Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине. Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу кафане где се продају и цигарете.
Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило продире у онај најскривенији део душе. Каже она: „Ајде да ти гатам“. Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. „Не, не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе“, ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости. Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га међу дланове онако како се будисти моле… ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити. Али…
Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила крв у жилама. Иако сам рођен и растао далкео од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родитељи, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље! Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догађају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе. Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам се на једвите јаде уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније испричати. 
Завршила је и стала. Каже: „Ето, то је то“. Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле.
А даље? – Питам је ја. Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише.
Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, пошто сам познавао газду Турчина, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем, „Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио“.
Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља, шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. … Та будућност, по њеној тадашњој причи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. 

 

 

Тек када је отишла, ја сам приметио да сам сав мокар у голој води. Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла.
Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне ствари од оних које ми је прорекла онда.
Међутим, никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило. Трајало је то годинама. Остао сам „верник“ онолико колико сам био и раније.
Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче... Више „туристички“, него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. 
Како сам и раније научио, а схватао сам то као формалност, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. Када сам долазио, приметио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. На клупи није било никога. Али на повратку, ту је седела једна монахиња и гледала у мене. „Што се не помоли у цркви него онако на брзину изађе?“
Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог.
„Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како… не знам шта изговарати, како то иде…“
„Шта има ту да се зна?! Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио Богу не мораш да знаш молитве из књига, обрати му се онако, својим речима“
Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао.
„Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Створитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку“.
Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу… У мени се тада први пут у животу пробудио толики осећај мира, спокоја, блаженства.
„Синко, шта то носиш на души, какву муку“, упита ме.
Нисам знао како да почнем да јој причам причу са том циганком и цео тај догађај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи.
Међутим, уследило је за мене још веће изненађење од оног са Циганком.
„Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу ствари о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило“.
Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигурно био бео као зид.
„Да, мати, ништа“ једва сам успео да прошапућем.

 

 

„Синко, са ђаволом си причао тада“.
„Како… како… са ђаволом….?“
„Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он“, старица се прекрсти.
„Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти који гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи… И онда они тако варају људе, да, да… Варају лажу. А Сотона их тако гледа привући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу.“
„Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се“
„Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада.“
Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави:
„Да, знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекало. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па понекад нешто и погоде. Али, погоде, не знају они да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господар којем су предали душу не може то знати.“.
Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: „Значи ли то мати, да и судбина не постоји?“
„Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати. Запамти ово, док си год жив, ништа се не догађа случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по Божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испричао случајно. Све је то Његова воља.“ Старица се прекрсти. И ја.
„Не може нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола приче, не замери, јер, знала сам остатак.“

 

 

Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме мучило толико година, постало ми је јасно. Да, мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих сам се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догађале. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала: „Бог са тобом дете“.
За разлику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака,ја се окретох према храму, прекрстих се и изађох преко манастирске капије.
Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене.
Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и „хороскопџија“. Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ.
 

Аутор: Горан Јањић

Додао садржај:Пријатељ Божији

[Agaton Vuzman]

Мислим да је овај текст преузет баш са овог форума

https://www.pouke.org/forum/blog/86/entry-739-%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B5-%D0%B8-%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B5-%D1%81%D1%83-%D1%81%D0%BB%D1%83%D0%B3%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D1%87%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5/

[Данче*]

@@Agaton Vuzman, нисам знала, додуше није на одмет поновити.

[Данче*]

О чаробњаштву и вештичарењу

- Опростите ми што сам оваква: имала сам несрећу, - обратила ми се интелигентна пријатна жена са великим хематомом испод ока, дошавши са својим осамнаестогодишњим сином.

 

- А шта вам се десило? Како могу да вам помогнем? – питао сам жену која је страдала.

- Бринем се због свог сина Тимура – почео је да чује глас који га наводи на убиство.

 

- Одавно чујеш тај глас? – обратио сам се младићу.

 

- Трећи дан. Он себе назива Андрејем из Магадана, - одговорио је млади човек.

 

Нама у Руску Православну Цркву у Душанбеу често долазе муслимани, који моле за помоћ од последица злих духова. При томе их нама шаљу муслимански свештеници, муле, говорећи да у њима седи руски демон и да због тога треба да иду у руску цркву. То је наравно, нетачно: демони немају националност, мада могу, као у овом случају, назвати себе руским именом, да би наивним људима измучили главу. Не сретавши се по први пут са таквом ситуацијом питао сам директно жену:

 

-Да ли сте се обраћали врачарама?

 

Она се збунила од неочекиваног питања и након неколико тренутка ћутања је признала:

 

- Да, пре недељу дана.

 

- А када сте доживели несрећу?

 

- Пре пет дана.

 

- И трећег дана је ваш син чуо демонски глас. Да ли сада разумете зашто се вама то све догодило?

 

- Да, разумем: ја сам крива. Појавиле су се потешкоће у породици и на послу код мужа. И због тога сам пошла код неке бабе, врачаре, - одговорила је жена сагнувши главу.

 

Код једног у породици не иде добро, неко се несрећно заљубио, код другог има проблема на послу, код трећег нема посла, четврти мисли да је проклет, - и сви они иду слугама злих духова. И дешава се затим: муж оставља љубавницу и враћа се жени, а верни муж изненада одлази љубавници која га је зачарала; на послу долази до пораста каријере или се отварају нове пословне могућности, и проблем је, изгледа, негде ишчезао. Али, ускоро ће се разјаснити да то није дугог века. Муж постаје зао и агресиван, деца отказују послушност, на послу, да би опстали, бивају принуђени да дају и узимају мито живећи у непрестаном страху да ће бити ухваћени и послати у затвор, или, као у последњем случају – нерећна демонска опседнутост њеног сина. И људи, уместо да се пробуде и кажу шта их је повезало са нечистом силом трче опет ка врачарама, спремни на то да им дају било какве новце, да би опет добили решење проблема.

 

Магија делује. И то делује на следећи начин: врши се одређени магијски ритуал у коме се употребљавају светиње: освешћене свеће, тамјан, иконе, уље, вода – оскрнављене светиње често појачавају дејство магијске завере, - и резултат је 100% ту (под условом да онај који врши магијски обред није варалица већ заиста маг, врачара, чаробњак, екстрасенс итд, то јест професионалац своје ђаволске творевине). У том стопроцентном достизању резултата се и крије тајна популарности свакојаке окултне праксе, толико широко распрострањене по целом свету. Чак иако и јудеизам, и хришћанство, и ислам под претњом смрти или најтеже казне строго забрањују одлазак врачарама, екстрасенсима и гатарама, река људи свих вероисповести не престаје да им одлази. Због тога што, како се то данас каже-то делује.

 

А реците,молитва свештеника не делује? Свевишњи је превише далеко, да би чуо молбу слуга Његових, или је пак сувише узвишен да би одговорио на сваку молитву? Не, сво указивање религије нас учи другачије. За библијског Јова Бог је толико близу да му пред Његовим сјајем обгоревају трепавице. И зашто свештеници бивају немоћни у својим молитвама пред Богом? Демони се не истерују, болести се не исцељују, мужеви се не враћају, ствари се не мењају. Одговор је једноставан: Бог не прави споразум са човеком. Он, по Свом свезнању, зна, да је једном за спасење душе корисна болест, другом жалост, трећег од страшног греха може да задржи само обузетост, четвртог, од затвора - дужност нижег ранга или да тренутно нема посао. И за све треба Богу захвалити: за тугу и за радост! Најправилнији однос човека ка Богу је објашњен у једној краткој формули: „ Да буде воља Твоја!“ И једна од најправилнијих молитви Творцу мора да се заврши речима: „Не како ја хоћу, већ како ти, Господе!“

 

У томе је суштинска разлика између молитве и магијских чини. У молитви ми молимо Бога да испуни Његову вољу, која се не поклапа увек са нашим жељама. А врачарска завера- то је пакт са ђаволом: ја теби душу тог несрећног човека, а ти мени решење његових малих проблема. И непроцењива људска душа, која је скупља од све васељене, иде под чекић на тој сатанској аукцији. Када не би било бескрајне милости Божије, ђаво би још давно у бесцење покуповао све до последње глупости лаковерног човечанства.

 

Али Бог допушта само то зло које ће се сигурно преокренути у добро. Тако је и са врачарама: они могу да нанесу штету само у тој мери, у којој је Бог допустио. А они који су страдали од њих, бивају кажњени, и стичу, макар то било и негативно, искуство, које могу да поделе са неискуснима. И уместо магијских чини ће вежбати молитве и молити не за благо земаљско, већ за Царство Небеско. Уколико нису сасвим глупи.

 

Шта да раде ти који су страдали од дејстава злих духова својом кривицом или кривицом блиских (као Тимур)? Као прво, покајати се и више се не обраћати за помоћ врачарама. Као друго, смирено и са стрпљењем издржати казну. И као треће, правилно се молити и тражити молитве за себе. Код нас, у храму Светог Николе сваког петка у 18:00 чита се молебан светом праведном Јовану Руском. Овај светац има поверење пред Богом да помаже онима који су страдали од вештичарења и нечистих сила, а такође и наркоманима и алкохоличарима. На тај молебан су почели да долазе и муслимани, опседнути злим духом. И свети праведни Јован Руски им помаже: неколико дана, до следећег молебана, они се осећају много боље. Ми таквим људима дајемо свету воду, коју они пију и којом прскају своје домове, да би их очистили од злих духова.

 

Бог је милостив, Он никада не оставља Своју творевину. Само је нама самима потребно да будемо верни Једином Свевишњем, Творцу неба и земље, и да не варамо Њега ради незнатне користи ступајући у контакт са слугама сатаниним. Јер наплата по ђавољем дугу ће доћи, како у овом, тако и у будућем животу.

 

                                                                           

Епископ Душанбински и Таџикистански Питирим

Са руског Слађана Митровић

Извор: Православие.ру

[DankaM]

Skoro mi se obratila drugarica, i ispricala mi kako je nazvala bivsa devojka njenog muza i rekla joj da mu je bacila neke vradzbine i potpuno joj opisala zdravstvene probleme koje muz moje drugarice vec godinama ima. Ko zna sta je istina, ali ljudska ljubomora, zloba i zavist stvarno ume da ode daleko. Moja drugarica je bila u potpunom soku, i pitala me da li da se obrati nekoj vracari, sta da radi. 

 

Ja sam im preporucila da odu do crkve, da se raspitaju sta da rade, posto mi je ideja da odu kod neke vracare bila potpuno bezumna; samo bi im jos to falilo da im smuti mozak. I na preporuku jednog drugara odu u jedan manastir kod Valjeva, a iguman ih je zaista toplo primio, sa puno razumevanja, iako su njih dvoje i po izgledu i po stavovima daleko od bogobojazljivih Srbalja Drugarica se taj dan krstila, bili su na liturgiji prvi put, a dobili su i akatist protiv vradzbina da citaju. 

U svakom slucaju, njih dvoje su mnogo mirniji, bolje se osecaju, a izbegli su dalja smucivanja. Drzimo im palceve da istraju  

[Данче*]

Drzimo im palceve da istraju

Дај Боже!

[Zayron]

To bude slično ovome:

 

Nevjerovatna slučajnost - islamisti započeli pucat upravo

u trenutku kad je grpa svirala: Cjelivaj (poljubi) djavla".

http://www.hlavnespravy.sk/neuveritelna-nahoda-islamisti-spustili-teror-prave-vo-chvili-ked-kapela-spievala-pobozkaj-diabla/708601

 

https://www.youtube.com/watch?v=CTEzQpZgIMg

Video Shows Moment Of Mass Shooting Inside Bataclan Concert Hall

https://en.wikipedia.org/wiki/November_2015_Paris_attacks#Bataclan_theatre_massacre

Inače Zeleni, anarhisti, proimigranstke multi-kulti i sl. grupe bi na ovo sigurno vrlo histerično reagovale i napale vas da ovom pričom širite na javnosti rasnu mržnju, nesnošljivost, potporujete rasizam i podnijeli krivičnu prijavu protiv vas. Tako to rade kod nas kad kritikujete islam zbog kamenovanja, krvavih praktika, nesloboda, proganjuanja inovjeraca i ateista, terorizma itd.

[Данче*]

Треба ли се плашити чини и урока?

 

Вероватно је већ сасвим уобичајена ситуација кад се неко изненада разболи, па каже да су на њега бачене чини. Ако је човека задесила изненадна болест, па још ако је праћена низом личних непријатности, већ се рађа мишљење да је неко одлучио да му магијским чинима причини штету. «Несрећник» се одмех присећа злонамерника, оних који би се радовали његовим незгодама. Уобразиља само долива уље на ватру стварајући живописну слику.

У једној парохији нека бака је доживела мождани удар. После оздрављења функција говора се није потпуно повратила и могла је да изговори врло ограничен број речи. Кад је дошла код свештеника бака је пре свега с муком процедила: «К-к-ко ј-е-е т-т-о-о-о б-ба-ци-о чи-и-ини на ме-не?» Свештеника је потресао овакав поглед на сопствену болест. Колико се ниско, испоставља, срозавамо, приписујући догађаје из свог живота неким «злобним» људима или јадним, одбаченим духовима, док заправо Бог дозвољава да се десе болести и то на нашу корист.

Народна свест лако види магију тамо где је никад није ни било. Тако су се, кад је Степан Разин почео да осваја победу за победом, у народу одмах прочуле гласине да је Разин чаробњак и да самим својим повиком може да заустави ратни брод, а само погледом – пукове војника. А кад је трећа жена Ивана Грозног, Марта Собакина, преминула две недеље после склапања брака, савременици су једногласно изјавили: од урока. Сва ова мишљења су била производ обичног сујеверног страха.

Шта су чини и урок и како православни хришћанин треба да се односи према њима? Под чинима се обично подразумева утицај мрачних сила на човека услед чаробњаштва, који изазива телесне и душевне болести, негативне жеље, мисли, осећања и осећаје. Неки чини покушавају да баце на засаде, на животиње и на стамбени простор. Уз помоћ магијских чини покушавају да преотму другарици човека који им се свидео или да напакосте конкуренту у послу – претпоставља се да у човеку на којег су бачене чини треба да се појави антипатија према ономе кога је раније волео, или треба да наступи апатија, одсуство животне енергије и интересовања за посао.

Наравно, Свето Писмо нам говори о томе да постоји свет палих духова – демона, који могу да начине штету и да изазову разарање. Али из Јеванђеља знамо да демони не могу да уђу ни у свиње без посебне дозволе Господа (в.: Мт. 8: 28–31). А то значи да хришћанин не треба да размишља о мрачним демонским силама, већ о Богу поред Којег стичемо духовну снагу и власт по речима Самог Спаситеља: «Ево вам дајем власт да стајете на змије и шкорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће нудити» (Лк. 10: 19).

Вероватно на земљи нема таквог човека којем би сви желели само добро. И заиста, има људи који би се веома радовали кад би бајањем могли да изазову не само нашу болест, већ и смрт – као да би им због тога било лакше да живе. Тим пре пали духови желе погибељ, несрећу и вечне муке људским душама. Али кад би могли слободно да остваре своју мрачну вољу сви бисмо ми одавно били потпуно измучени, уништени, неспособни и за живот, и за рад, и за стваралаштво. Кад би светом управљала само мрачна стихија туђих злих жеља, одавно би нестао у агонији међусобних клевета.

Преподобни Серафим Саровски је једном рекао да би ђаво, кад би му то било дозвољено, једном канџом могао да преврне целу земљу. Али пошто је до сада није преврнуо, то значи да ипак не влада он историјом. Човеков живот је дар Божији и свет опстаје, пре свега захваљујући Промислу Божијем, чак и ако се не види од покрова људске таштине. У рукама Божијим су болест и здравље, срећа и патња, успеси и неуспеси, сам наш живот или смрт. И зато је све што нам се догађа неопходна животна лекција која се дешава по Божијем допуштењу.

Аутор ових редова је често у контакту са стручњацима Рехабилитационог душепопечитељског центра светог праведног Јована Кронштатског. Центар се бави рехабилитацијом лица која пате од зависности од дроге и алкохола, као и оних који су настрадали бавећи се окултизмом или од утицаја тоталитарних секти. Центру се редовно обраћају бивши окултисти. Они су се некад бавили магијом, покушавали су да баце или да скину чини, такође су се бавили биоенергетиком – и сви трпе тешке последице своје праксе. Али има међу људима који долазе и много оних који тврде да су искусили туђи окултни утицај и да су на њих наводно бачене чини. Стручњаци центра овим поводом с тугом кажу да је од свих оних који се жале на чини, само 1% оних који су заиста доживели окултни утицај, али је 99% људи који су сами измислили чини, и довели себе у такво стање панике и страха да нису у стању да слободно и трезвено гледају на ствари.

За нас би било корисније, чак и ако се невоља десила због демонских сплетки, да уперимо свој ум ка Небеском Оцу који воли Своју творевну, Који по Промислу допушта да нам се десе најнепријатније ствари. И чак ако је неко заиста врачао и бацао своје тамне чини, за хришћанина је важно да гледа дубље и да смисао својих личних патњи тражи у Промислу Божијем, а не да размишља о клетвама непријатеља.

На овом свету нема ничег јачег од благодати Светог Духа, зато хришћанин који се труди да се моли у складу са својим могућностима, да одлази у храм, који се пажљиво исповеда и са свештеним страхом причешћује Светим Тајнама, није подложан утицају магијских чини. Јер сила крсног знамења, различите светиње и богојављенска водица, а тим пре Тајне Цркве, дати су нам да се демонске силе не би чак ни примакле нама и нашим домовима.

Старац Пајсије Светогорац је говорио: «Црне силе таме су немоћне. Сами људи, удаљавајући се од Бога, чине их снажнима, зато што удаљавајући се од Бога људи дају ђаволу право на себе.» Ако се хришћанин не исповеда и не причешћује, ако уопште само формално припада светој Цркви, не знајући ни молитве, ни богослужења, такав човек није заштићен благодаћу Божијом. Зато за њега лако може прионути нека ђавоља пакост. Суштина духовних невоља није заправо у чинима и враџбнама, већ у сопственој безбрижности човека који занемарује благодатне дарове, које је Црква спремна да му понуди.

На основу посматрања може се доћи до закључка да се ђавољи напади најчешће дешавају људима који их се унапред боје. Дозвољавајући себи страх испољавамо маловерје, зато што не верујемо у Божију помоћ. Немајући живу веру доспевамо у власт тамних сила. Господ је свемогућ, Он је увек с нама, а то значи да нам је Његова помоћ увек доступна. «Ако је Бог с нама, ко ће против нас?» (Рим. 8: 31) – каже свети апостол Павле. Али како ће Он помоћи човеку који нема живу веру у Њега и који Му не отвара своје срце? То је слично понашању апостола Петра који је ишао по води док је имао веру у Христа, а кад је посумњао и дозволио да у њему делује страх, почео је да тоне. Суштина је у томе да пре свега треба размишљати о Богу и Његовим заповестима, а не о роварењу демона и чаробњака.

Један од највећих ранохришћанских подвижника, преподобни Антоније Велики, је поучавао: «Тамо где је крсно знамење, чини губе снагу, чаробњаштво не делује.» Јер, на Крсту су искупљени људски грехови и зато Христов Крст враћа људима Божију благодат која одагнава демоне.

Свети оци наводе поређење: кад је котао распаљен у ватри, на њега не може да слети ниједна мува са својим бактеријама, а кад се охлади, по њему трчкарају разни инсекти. Тако и душа коју греје молитва Богу, бива недоступна за рђав утицај темона. Истакнути пример за то видимо у житију свете мученице Јустине (III в. после Р.Х.). Њено срце је покушавао да освоји младић Аглаид, док се Јустина ради Господа Исуса Христа посветила чистом и девственом животу. Видећи да света девојка не пристаје на грех, Аглаид се обратио за помоћ чаробњаку Кипријану. Он је на свету Јустину слао тамне духове који су покушавали да је натерају да се заљуби у младића који је чинио напоре да је освоји. Али без обзира на то колико да су се демони упињали да пробуде у њеном срцу и телу страст, ватрена молитва мученице Јустине је расејала све чини тако да је чаробњак Кипријан, задивљен таквом духовном снагом, признао немоћ ђавола, сам је примио хришћнство и временом је примљен у клир, па је чак постао и свештеномученик.

У Светом Писму Новог Завета постоје веома важне и значајне речи: «Ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавоља» (1 Јн. 3: 8). Сам Бог Се родио на земљи као човек, претрпео је тешкоће нашег живота и примио је срамну смрт на Крсту как би искупио грехове човечанства и самим тим ослободио људе од власти лукавог. Својим Васкрсењем Он нам је прокрчио пут у вечне обитељи Царства Божијег. А пославши на дан Педесетнице Светог Духа основао је на земљи Цркву у којој можемо бити заједничари плодова Његове победе. Важно је да схватимо: Спаситељ нам није даровао земаљску власт или моћ, материјална добра или блага трулежне земље, већ духовну силу пред којом су ништавне све сплетке невидљивог непријатеља. У поређењу с оним што Господ даје човеку сви демонски напади представљају некакве јадне и безначајне непријатности. «Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима» (Лк. 10: 20).

Хришћанин не може бити лишен благодати Божије коју је добио у Тајнама Цркве, услед нечијег недобронамерног додира, подметнуте уклете хране или магичне игле која је стављена у његову ташну. Зато што благодат није нежива одећа или предмет који се може одузети или скинути без воље онога ко је поседује. Благодат је посебно освећујуће присуство Божије. Зато Сам Господ одлучује у којој ситуацији и како да поступа са хришћанином, а не чаробњак, биоенергетичар или злонамерник који баца чини. У Светој Евхаристији се свакоме ономе ко се причешћује дарује Сам Христос – оваплоћени Бог. Зар Он неће наградити Своје верне? Ако је као распет Христос извео из пакла душе људи који су Га чекали, шта паклене силе значе за хришћанина после Његовог Васкрсења?

Сујеверан човек се плаши да прође, да додирне, да поједе нешто – само да не прими чини. А Господ каже: «Слушајте и разумејте! Не погани човека оно што улази на уста, него што излази из уста оно погани човека» (Мт. 15: 10–11). Главна ствар која квари људску природу јесте грех који као невидљива губа разједа и унакажава човекову душу.

Наша исквареност је толика да нипошто не желимо да видимо узрок невоља у себи самима, већ га увек налазимо у некаквим спољашњим злим силама. Задржавајући пажњу на неуспесима, сакупљајући увреде, такав човек сам себе доводи у стање жртве и као да намерно тражи ко му је шта напакостио. Јасно је да у случају таквог односа према животу човек примећује само зле сплетке. Његовој свести је лакше да прихвати мисао о чинима и уроцима него о сопственм сагрешењима и Промислу Божијем који нас исправља.

У духовном животу велики значај има оно на шта усмеравамо пажњу. Делотворније је оно на чему задржавамо свој мисаони поглед. Кад долазимо у храм, чујемо црквено појање, видимо на иконама ликове Спаситеља, Мајке Божије и светаца, кад учествујемо у богослужењу – наша душа прима благодат Светог Духа, која осењује храм, и ми невидљиво усходимо ка Господу у Чијој близини више нису актуелни сујеверни страхови. Ако нас заокупљају неке, како нам се чини, сумњиве старице, ако размишљамо о чинима, уроцима и магији, на прво место у нашем мисленом погледу избија злоба невидљивог непријатеља. Усредсређујући душевну пажњу на зло бивамо све даљи од добра, а то значи незаштићенији од напада тамних сила. Зато је за хришћанина важније да не гледа око себе ко шта хоће да нам науди, да не пребира у уму због чије клетве се десила невоља, већ да умом и срцем усходи ка Богу, поред Којег земаљски живот добија духовну чврстину и бива обасјана небеском радошћу.

«Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити» (Мт. 6: 22–23). Нека свима нама Господ помогне да чистимо своје срце и нека нас учврсти у изградњи нашег духовног живота, у вери и нади у Њега – Онога Који ће под ноге православног хришћанина бацити све невидљиве непријатеље.

Свештеник Валерије Духањин

Са руског Марина Тодић

26 / 11 / 201

[Grizzly Adams]

Врачари имају веома важну улогу у друштву - наплаћују глупост.

[Ненад Р.]

Врачари имају веома важну улогу у друштву - наплаћују глупост.

И заводе лаковеран народ. 

[Данче*]

Шта је окултизам?

Почећемо од једног кратког, истинитог догађаја. Долази дете кући кад тамо читав под посут рижом. „Мама шта се догодило?“ „Ја то сине, лошу енергију изгоним из куће“ – одговорила је она, објашњавајући једну од пракси некакве источне мистике, сагласно којој се под посипа обајаним житом. Ко би могао помислити да ће у XXI веку упоредо са развитком електронике, најновијих видова технике и перспективних грана науке остати старо, сујеверно занимање окултним знањима. Познато је да се савремени певачи и глумци занимају кабалом, на пример, Мадона која је лично основала Центар за изучавање кабале у Лондону, а по њеном примеру и Елизабет Тејлор, Мик Џегер, Парис Хилтон, Кортни Лав, Филип Киркоров, Лолита Миљавскаја и многи други. Норвешка принцеза Марта Луиза је 2010. године отворено изјавила своју приврженост ка езотеричним учењима и спиритизму. Бизнисмени пажљиво слушају астролошке прогнозе, политичари и спортисти уочи озбиљних догађаја журе по консултацију код гатара и врачева. 

Окултизам (од латинског occultus- тајни, сакривени) јесу тајанствена учења и култови који изражавају стремљење продрети у духовни свет, сазнати оностране моћи и њима овладати. То делује тако тајанствено као шкрипа старих врата која су се отворила у напуштеној шупи што је деци истовремено страшно и занимљиво туда погледати. Окултизам сматра да у човеку, природи и космосу присуствују тајанствене, натприродне силе које је могуће открити и пронаћи. Окултизам позива да се овлада тим силама и на тај начин да се достигне савршенији живот на земљи. Али, зар ка томе не позива људе и религија? У религији (под којом ми подразумевамо, пре свега, хришћанство као истинску религију) познање духовног света нераскидиво следи после заједнице са Богом. У окултизму човек покушава да се пробије ка духовним силама без Бога. „Када сам почео да се бавим окултизмом, - говорио је аутору овога чланка, један бивши врач који је достигао екстра сензорне способности, - био сам запањен тим ефектом и тим могућностима које ми је магија откривала. Људи који су долазили код мене по савет и са молбом да им помогнем очигледно су се уверавали у невидљиву силу, која је деловала на њих посредством моје праксе“. Сам духовни свет у окултизму се доживљава као инструмент ка личној срећи а егоизам је основна покретачка сила окултиста. Стога је и животна девиза успешног окултисте: „Ја нисам као други; што је недоступно околини, за мене је могуће“. Окултизам се на најочигледнији начин огледа у магији. Магија је покушај овладати натприродним и природним силама уз помоћ врачања, ритуала и посебних мистичних радњи.

Када се појавио окултизам? Сачуван је древни акадски споменик који датира две хиљаде година пре рођења Христовог. То је цилиндар на чијој је средини нацртано дрво са седам грана и два плода. Са страна дрвета седе два човека са испруженим рукама, судећи по покривалима на глави мушкарац и жена. Иза жене изображена је змија. То је најстарије изображавање греха наших праотаца. Саблазан окултизма је директно повезана са првородним људским грехом. Ђаво је обмануо наше прародитеље тиме да ће окусивши забрањени плод, они добити тајно знање уз помоћ којега ће постати моћни, једном речју као богови: „Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло.“ (Пост.3,5). Шта је тако посебно ђаво могао да предложи првим људима? Јер човек је од почетка био позван да постане богоподобан а првоствореним људима Бог је ионако дао власт над земаљским светом: „И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се миче по земљи.“ (Пост. 1, 28). Али, сачувати ту власт и царско достојанство било је могуће само на путу јединства са Богом, односно био је потребан напор, рад на себи. Ђаво им је шапнуо, како се чини, простији и лакши начин: рекао им је да плодови сами по себи поседују магичну моћ која човека чини равним Богу. „И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси.“ (Пост. 3, 6). По наговору змије, Ева је пробала забрањени плод, управо желећи да задобије посебно знање које се наводно налазило сакривено у самом плоду. Грешка првих људи се састојала у томе што су на рајско дрво гледали као на неки тајанствени талисман, којим ако насилно овладају могу истог трена постати самостални владари целога света.

На тај начин, грех првостворених људи је постао полазни принцип окултне праксе, основа магије и тражења тајних знања. Ако се до греха човек налазио у најтеснијем унутрашњем општењу са Богом и ако је од тога зависила његова срећа, онда је првородним грехом Бог престао за човека бити сакривено благо које је изнутра освећивало његов живот. Сада се забрањени плод, тај за човека спољашни али примамљиви објекат, почео да доживљава као „златни кључић“ уз помоћ кога је могуће самостално достигнути срећу и бити самодовољни господари свога бића. Ако се власт првоствореног човека над светом могла остваривати само при његовој личној хармонији са Богом, онда је сада човек покушао да достигне савршенство улазећи са „задњега улаза“. Од тада срећемо људе који су желели да овладају тајним моћима, способностима, да измисле такве магијске ритуале или формуле не би ли утицали на свет, постали „као богови“ без Бога. Људи задобијају тајна знања и поносе се њима а после као и наши праоци, губе апсолутно све.

У канцеларији врача ви ћете уочити посебну, очаравајућу атмосферу - тајанствени полумрак, свеће у свећњацима, кристалну куглу а такође посетиоцу ће дати посебни, опуштајући чај. У оваквој атмосфери у човеку се гуши прво неповерење ка врачу. Затим врач некаквим радњама побуђује посетиоца на концентрацију, пажњу и интеракцију. Врач пружа да се његова власт и способности конкретно осете. Пацијент себе већ осећа у потпуној зависности од „чудотворца“ и брзо се саглашава са сваком препоруком коју „специјалист“ убеђујуће произноси. Тако врач постепено омађијава посетиоца, као што је змија омађијала Еву.

Шта се директно односи ка окултизму, предивно је изложено у тренутно употребљаваном Чину одрицања од занимања окултизмом. После детаљне исповести онога који се покајао због окултне праксе, пре разрешне молитве, свештеник ономе који се каје поставља питања на које овај одговара са утврђеним одговорима. У том Чину читамо: „Питање: Признајеш ли да занимање различитим видовима окултизма, таквим као екстра сензорика, биоенергетика, безконтактна масажа, хипноза, народно исцелитељство, нетрадиционална медицина, скидање урока, мађијање, врачање и бајање, контактирање са духовима који изазивају полтергејст, спиритуализам, астрологија, контактирање са „вишим разумом“, са НЛО, прикључивање ка „космичким енергијама“, парапсихологија, телепатија, „дубока психологија“, јога и други источни култови, медитација а такође други видови окултизма приводе ка дубљој сарадњи са палим духовима? Одговор: Признајем и кајем се за те поступке“.

На тај начин, окултисти постају сви екстрасенси, народни исцелитељи, психотерапеути који користе хипнотизерски начин сугестије, биоенерго-терапеути који делују на људе својим „био-пољем“, врачеви, магови, астролози, гатари и сви њима слични. Сами екстрасенси тврде да лече људе посебним силама које поседују и које називају био-токовима, биоенергетиком, акумулираном космичком енергијом и томе слично. Многи од њих сматрају да владају силом којом их је обдарио сам Бог. У суштини, окултизам је Богом забрањена веза са невидљивим светом злих духова, као што је речено у Чину, окултна знања „приводе ка дубљoј сарадњи са палим духовима“.

Да ли је окултизам прави начин спознаје духовног света? Ако нас привлачи нека слика у музеју онда је могуће проћи кроз свима доступни улаз, подразумева се, испунивши одговарајуће услове са плаћеним трошковима и тек тада ћемо видети права ремек дела. А могуће је и ноћу, кришом се увући кроз прозор удаљеног ходника и пратити куда ће нас он одвести. Незаконит начин никада није доводио до истинског созерцања уметности. Због тога што је ради потпуног познања потребно одговарајуће узвишено настројење у души а не ниска радозналост лопова који можда и види издалека експонате истинске уметности али неће схватити његову дубину а можда ће се ограничити и на созерцавање степеница или јефтине потковице над вратима просторије. 

Окултизам никада није узводио људе ка правим духовним висинама, већ је њихово обитавање ограничавао у сфери празнине и нематеријалног, која је далека од светости света а чији су становници исти ти пали, као и сам човек. Окултизму је уопште страно Божанско Откровење. Ако се тамо и користи Библија, онда се и користи само као једна од тајанствених књига по којој чак проричу, но коју не посматрају као безпоговорну Божију Реч. Познати теоретичар и практичар окултизма Рудолф Штајнер је писао: „Када окултиста говори, он не даје догмате, он пружа своје живе догађаје, он препричава шта је видео на астралном и на духовном плану или што су му открили учитељи које је он познао као такве“. На пример, ауторитативни маг Алистер Кроули је написао своју „Књигу Закона“ у стању транса под диктирањем невидљивог духа. А познати екстрасенс Алан Чумак у својој књизи „Онима који верују у чудо“ говори да су га специјалним способностима обучавали гласови који су му говорили у глави „који су вршили диктирање по сменама“. Он је забележио оно што су му открили и тиме се руководио у својој лекарској пракси. При чему, како тврди Чумак, гласови су га учили да се користи само сопственим способностима да би лечио људе и наводно да им при томе не би нанео штету, а такође су му говорили и о устројству света.

Све у свему, окултизам је унакажена духовност у којој уместо причасности Богу и укрепљивањем Његовом благодаћу човек стреми ка афирмацији уз помоћ „скривених“ сила. Стога се окултизам увек појављује тамо где оскудева или просто недостаје истински духовни живот. Као замена за материјализам окултизам се у нашој земљи појавио почетком 1990-их година, који је као поток из проваљене канализације почео да поплављава својим непријатним садржајем просторе наше отаџбине Русије. Појављивање окултизма се увек одигравало у периоде кризе, социјалних потреса, када су људи желели да реше своје проблеме некаквом невидљивом помоћи, да сазнају будуће, да од себе отклоне невоље простим, магичним начином, а то су користили заљубљеници у лаку зараду. И иако је главни период занимања за „тајна знања“ прошао, опет је занимање за окултизам остало у њеном хроничном облику. Оно се појављује на пољу свакодневног живота људи као бајање и талисмани, сујеверни предмети и астролошке прогнозе, а такође и као свемогуће методе раширења свести и сакривања у себи потајних способности.

Окултизам има свој принцип: ради тако и тако и сигурно ћеш добити оно што си тражио. На жалост, то се често преноси и на религију, када се црквени обреди и молитве доживљавају као заштитни ритуали који сами по себи човеку дају сва могућа блага. Већ први син Адама и Еве, Каин је доживљавао религију у смислу магичне заштите од земаљских недаћа. Изгубивши благослов Божији, он је рекао: „Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси.“ (Пост. 4,14). То јест, да нисам потпао под Твој гнев онда не би био лишен посебне заштите и мој земаљски живот био би изван сваких опасности. Саму религију он је доживљавао само као средство ка земаљском благостању, као неки чаробни кључ који отвара браву земаљске среће. Људи са магичним знањем желе да на рачун религије достигну земаљски комфорт, онда када им сам Бог апсолутно није потребан. Христос је говорио таквим људима: „Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме што чудеса видесте, него што једосте хлеба и наситисте се.“ (Јн. 6, 26). 

Човек са магичним знањем би хтео да добије такав златан кључ, такав чаробан штапић уз помоћ којих би било могуће достићи сва могућа блага. На пример, савременог обожаваоца Кабале (и уопште магије) могуће је познати по црвеном вуненом концу на подлактици - сматра се да човек који те воли би требао да завеже нит на седам крајева и изговори посебно врачање, у складу са чим, човек наводно постаје заштићен од туђе зависти, бајања и других негативних деловања. Све се своди на одређени ритуал или на вербалну формулу, као на неке техничке инструменте уз које би било могуће преокренути свој живот са болести на здравље, са страдања на срећу.

Хришћански духовни живот се гради на сасвим другим принципима. У човеку је драгоцена пре свега његова бесмртна душа и стога је првостепена духовна срећа а не телесна, значајно небеско благо а не земаљско. Човек је створен по лику Божијем и стога истински срећан он може бити само са Богом. Живо обраћање ка Богу уз покајано одбацивање грехова јесте срж духовног живота. Испуњавање Божијих заповести уз искрену, топлу молитву, исповедањем и учешћем у богослужењу даје души ту слободу и радост које им ништа на свету неће дати. И ако окултизам умилно примамљује ка моћи, а затим поробљава душу демонима, онда хришћанство кроз испуњавање воље Божије чини човека стварно јаким, јер када је Бог са човеком код тог човека нема никаквог недостатка - унутрашње благо допуњује спољашно сиромаштво. Наравно, овде те не обухвата дах мистичног узлета, а када се занимаш окултизмом душа мисли да узлеће увис, а у ствари само пада у пропаст. 

Истински духовни живот се гради мирно, природно, просто: постепено преображавајући душу и надахњујући је чистим, јасним и осмишљеним животом. То је тај пут пењања на којем се враћа рајска хармонија и јединство са Богом који су некада изгубљени због умилних саблазни окултизма. 

Рекло би се да је хипноза - распрострањени облик лечења, који употребљавају многи психотерапеути, допустљив, на пример у случају лечења од алкохолизма. У ствари, то је у потпуности окултни чин, чија је научна природа веома сумњива. Хипнотизирани човек постаје својеврсни живи робот који без своје воље испуњава сва наређења „газде“. Хипноза јесте погружавање човека у свет илузија и стога је тај свет по својој суштини лажан. Човек доживљава окружење и самог себе, не у њиховој стварности него како му сугерише хипнотизер. У случају примања хипнозе он постаје пријемчив на сваки утицај. Демонстрирајући парализовање воље у сеанси хипнозе, човек је подложнији и утицајима тамних сила. 

Чак ће се светски научници сложити, да је једна од најачих страна човечије психе способност анализирања свога стања, умеће оцењивања свог сопственог понашања. Тај поглед на себе са стране: како ја мислим, на који начин примам решења, шта се са мном уопште догађа - помаже стваралачки приступ ка своме животу, да се иде напред а не да се остаје у месту као смрзнута статуа. Захваљујући активности нашег унутрашњег ока који проницљиво посматра све што се догађа у нашој души ми можемо остати сами своји а не да будемо тужне марионете којима читаво време нешто намећу и сугеришу. Трезвена оцена информације која долази споља и свега што происходи у нама јесте основа правог здравља и животне делатности. Стога, добровољно подчињавање себе утицају хипнотизера и уопште окултном утицају доноси души, у позадини првих побољшања, само монструозни неуспех и нелагодност.

 

Валериј Духањин

Извор:Православие.ру

За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео: чтец Дејан Ђуричић

[Милан Ракић]

Па ово било бре...

 

Как`о је то било форумско рокање...

 

`ел зна неко ди се налази линак?

[Данче*]

ПРОТИВ ЛЕЧЕЊА КОД ВРАЧАРА - СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

 

Велики Отац и Учитељ Цркве, Свети Јован Златоусти, много је говорио против врачара и гатара и упозоровао људе да се код њих никако не лече. Његове речи и данас важе; данас можда више него икад. У својим беседама "Против Јудеја", у којима је одвраћао Хришћане Антиохије да не одлазе у синагоге и моле се Јудејима, велики Отац је говорио поуку и онима који су се лечили код јеврејских врачара ( као што Срби данас по амајлије и "записе" иду код хоџа, нап.прев. ). Људи којима је беседио правдали су се тиме да су болесни, и да зато одлазе код "чудотвораца".

 

Њима је Златоуст одговарао да су болести Божје посете ради исправљања грехова и тврдио да за такве поступке нема никаквог оправдања. У наставку доносимо део његове беседе који се тиче лечења код врачара:

 

"Слуге од својих господара и синови од очева трпе често чак и онда када их ови неправедно кажњавају; а зар ти не желиш да пр?трпиш казну од Бога Који је изнад свих (господара), и који те воли више од било ког оца, Који све предузима и чини не због гнева, него ради твоје користи? Напротив, чим се деси било каква лакша болест одмах бежиш од Његовог Господства, хиташ ка демонима и журиш у синагоге? Можеш ли на крају добити опроштај? Како ћеш опет бити у стању да Га призовеш? Може ли било ко други, макар имао и смелост Мојсејеву, да умоли за тебе? Нико. Зар не слутиш шта Бог говори Јеремији о Јудејима: "Не моли се за тај народ, јер, и да Мојсеј и Самуил стану преа Ме, нећу их услишити" ( Јер. 7,16, 15,1). Тако да постоје греси који су изнад сваког опроштаја и не могу бити опроштени. При томе Јудеји, мада, привидно својим враџбинам и прекидају грозницу ( у телу )- у самој ствари они то не чине, - али зато у савест уводе другу, још страшнију, грозницу, због тога што ће те свакодневно рањавати сопствена помисао, савест ће те мучити, говорећи: "Поступио си безбожно, учинио си безакоње, нарушио си завет са Христом, због лаке бољетице си издао побожност. Зар си ти једини оболео? Зар нису много више од тебе претрпели други? Па ипак се нико није осмелио на дело слично твоме: а ти, слабић и размаженко, изгубио си душу своју.

 

Како ћеш одговорити Христу? Како ћеш Га у молитви призвати? Са каквом ћеш савешћу ући у храм? Каквим ћеш очима гледати свештеника? Како ћеш се усудити да руком дотакнеш Свету Трпезу? Којим ушима ћеш слушати Свето Писмо које се тамо чита?"

Ево шта ће ти сваког дана говорити мучитељска мисао и савест која мори. Какво је то здравље кад у себи имаш толико тужилаца? Али ако мало претрпиш, ако одбациш, са великом срамотом из своје куће избациш оне који су хтели да те наговоре на било какве враџбине или хтели да ти на тело ставе било какву амајлију, одмах ћеш од савести добити росу спокојства. Нека те грозница пали колико хоће: душа ће ти пружати свежину бољу и спасоноснију од сваке росе, од сваке влаге. На исти начин на који ћеш, ако примиш неки враџбински "лек" осећати се горе од оних што болују од грознице, и то због помисли о греху ( који си учинио идући врачару, нап. Прев. ), тако ћеш сада, одбацујући све безбожнике, макар и страдао од грознице и трпео мноштво невоља, осетити се боље од било ког здравог, зато што ће ти мисао бити светла, душа весела и радосна, а савест ће те хвалити, одобравати и говорити: "Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама него да издаш поверено ти благочешће; у дан Суда бићеш са Мученицима".Они су били спремни да трпе бичевање и муке да би задобили част ( од Бога ): и ти си се сада решио да трпиш ударце и муке од грознице и рана, само да не би пристао на безбожне враџбине и амајлије; и храњен тим надама ( на вечне награде ), ти ни нећеш осећати јаке болове. Ако те ова болест не однесе, однећа те, на крају крајева, нека друга: ако сада не умремо, умрћемо касније. Трулежно смо тело задобили не ради тога да бисмо, кад оно боли, пристали на безбожност, него ради тога да бисмо се болестима утврдили у побожности. Сама трулежност и смртност тела ће нам послужити само ако будемо благоразумни, као основа славе и у дан ( Суда ) ће нам дати велику смелост, и не само у тај дан него и у садашњем животу. Јер, кад ти врачаре изгониш из своје куће веома их посрамивши, сви, који за то чују, похвалиће те, задивиће се и рећи један другом: тај и тај, у болести и немоћи, мада су га неки умољавали, убеђивали и наговарали да узме неке враџбине, није их примио, него је рекао да је боље и умрети у том стању него издати веру. Затим ће уследити многа клицања од слушалаца који ће сви бити задивљени, прослављајући Бога. А од колико ће то бити за тебе бити почасније, од колико слика славније, од какве части знаменитије? Сви ће (тебе) похвалити, блаженим назвати и венцем окитити; и сами ће бити бољи, поревноваће и почеће да подржавају твоју храброст. Ако и други учине оно што си ти учинио, награду ћеш добити управо ти, јер си први почео са тим ревновањем. Међутим, последица твог доброг дела неће бити само похвала, него и најбрже могуће окончање болести, зато што ће и сама јуначна одлучност твоја Бога покренути на благовољеније и сви свети ће се скупа радовати твојој усрдности и из дубине срца ће се молити за тебе. Ако су овде такве награде за ту храброст, поразмисли колико ћеш венаца добити тамо, када Христос, у присуству свих архангела и ангела дође и узевши те за руку изведе те на средину тог призоришта и да сви чују, каже: "То је човек кога је некада мучила грозница, који је, кад су га веома много убеђивали да се излечи од болести због Мога имена и страха (Мога ) да ме не би било чиме увредио, одбацио и презрео оне који су му обећавали да га излече ( врачарским средствима ), и одлучио да је боље умрети него издати љубав према Мени". У самој ствари, ако Христос прославља оне који су Га напојили, оденули и нахранили, још ће више прославити оне који су ради Њега исто решили да претрпе муке грознице. Није исто дати хлеб и одећу и претрпети дуготрајну болест; не, ово последње је много теже од првога. А што је већи напор то ће блиставији бити венац. О томе ћемо и сами размишљати били здрави или болесни и са другима о томе разговарати; и кад се нађемо, било када у тешкој грозници, ево шта ћемо рећи: " А шта би било ако би нас неко оптужио, а затим нас извели на суд, а тамо нас ухвате и почну да бију; зар не бисмо онда, невољно, морали да трпимо све, и то без икаве користи и награде?" тако ћемо и сада расуђивати; себи ћемо при томе представљати и награду за трпљење, која може да ободри душу која је упала ( у чамотињу ). А шта ако је грозница јака? Упореди је са огњем пакленим, који ћеш сигурно избећи ако решиш да ту болест трпељиво поднесеш. Сети се колико су апостоли страдали; сети се праведника који су свагда били у невољама. Сети се блаженог Тимотеја - он никад није имао покоја од болести, него је увек живео у немоћима. Указујући на то, Павле је говорио: "Пиј по мало вина, због свог желудца и честих болести" ( 1. Тим. 5, 23 ). Ако је такав праведник и светац, који је васкрсавао мртве, изгонио демоне и друге лечио од безбројних болести, ако је он страдао тако тешко, какво ћеш извињење имати ти који се и за време краткотрајних болести смућујеш и ропћеш?
Зар ниси слушао да Писмо каже: "Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима?" Колико много њих и колико пута је желело да добије венац мученички? Ево, то је (трпљење у болести ) прави мученички венац! Мученик не постаје само онај коме (мучитељ) заповеда да принесе жртву паганским боговима, а он реши да му је боље да умре него да ту жртву принесе: не, очито је да је мучеништво и то када човек уопште Христа ради држи оно због чега на себе може да навуче смрт. /.../

 

Тако и ти, ако се одрекнеш магије, чини и враџбина и будеш умро од болести бићеш савршен мученик зато што си када су ти обећали оздрављење путем безбожја, ти решио да је боље да умреш у побожности. То ми кажемо онима који се хвале и говоре да демони исцељују. А да би се уверио да је то лаж, почуј шта Христос вели о ђаволу: "Он је човекоубица од почетка" ( Јн. 8,44). Бог каже да је реч о "човекоубици", а ти му хиташ као лекару? Реци ми како ћеш му одговорити на оптужбу да обманама тих љуид ( врачара нап. Прев. ) верујеш више него речи Христовој? Ако Бог говори да је ђаво човекоубица, а ти људи, упркос Божјој одлуци, веле да он може да лечи болести, и ти примиш њихове враџбине и враџбинске лекарије, тим поступком показујеш да њима верујеш више него Христу, мада то не кажеш отворено. А ако је ђаво -човекоубица, очито је да су и слуге његове - демони такви. То ти је Христос показивао на самом делу: када им је Он допустио да уђу у крдо свиња, они су читаво крдо потпили у језеро (Лк. 8,33) да би ти знао да би они то исто учинили и са људима и да би их одмах погубили само ако би им Бог то допустио. Али их је он задржао и обуздао и није им дозволио да учине ишта слично: то су они и доказали кад су добили власт над свињама. Јер, ако они нису поштедели свиње, још мање би поштедели нас. Стога, љубљени, не варај се њиховим обманама, него буди чврст у страху Божијем /.../

Каква је корист , у самој ствари, да се овде на земљи добије неко исцељење, а тамо бити послат у огањ вечни? А да ( врачари хвалишући се, нап. Прев. )не би указивали на своја исцељења, послушај шта говори Бог: " Ако међу вама устане пророк, или који снове сања, и да знамење и чудо и испуни се знамење и чудо, што рече, па каже: "Идемо и служимо другим боговима": не слушајте пророка тога: јер вас слуша Господ ваш, да ли љубите Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом" (Зак. Пон. 13, 1-3 ).

То значи: ако неки пророк каже: могу да подигнем мртваца, или исцелим слепога, само ме послушајте, и поклонимо се демонима, или послужимо идолима; затим ако би онај који говори чак и исцелио слепога или подигао мртваца, не слушајте га ни после тога. Зашто? Зато што Бог, кушајући те, допушта овоме да то учини, не због тога што Он сам не зна расположење душе твоје, него због тога да би ти дао могућност да докажеш да ли волиш Бога. Ако је Бог тако негда говорио Јеврејима, то још више важи за нас, којима је отворио двери васкрсења, којима заповеда да се не везујемо за садашње, него да све наде своје усмеравамо ка будућем животу."

[Volim_Sina_Bozjeg]

Оно,што би могао поновити у случају да неко не зна, то је, да је магија,потпуно људски изум и стара је скоро колико и религија.

 

Магија је Манипулација и користи се искључиво ради владавине силе у моћи над другим људима. Скоро па да не постоји властодржац илити држава која не користи магију. (по мени,најстарији облик манипулације,врло осмишљен и до танчина планиран)

 

 Магија као таква,се учи и усавршава,њени управитељи уз помоћ новца илити рада за властоджца, су на самом извору нових техничких достигнућа и то на жалост користе искључиво ради манипулације, силе, моћи и новчане користи. Зато се магија и преноси са колена на колено,стално се усавршава и увек је корак испред,остатка "смртног" света.

 

Оно што јесте Божја премудрост и промисао је, да магија није савршена и негде као људски изум мора да шкрипи (због разноразних околности илити грешке људског фактора).

 

Тако да сва срећа постоји,неко који је на ту манипулацију и злочиначком ђаволовом работом имун. А то је Сами Бог,који нас благодаћу својом штити,како магијски управитељи не би чак ни са ђавољском помочју могли постати владари света душа наших.(Односно да не би владали кнезом овога света иако јесу спремни на то)

 

Управо због тог слатког меда,владања,манипулације и моћи над другим,па усудио би се рећи и бесмртности силе, у неком тренутку маг губи себе и њиме руководи сами самцати кнез овога света,ђаво.

Бели или црни маг, свеједно, волео би ,чак и даје самог себе  тој заблуделој "моћи"

[Volim_Sina_Bozjeg]

U koliko drzave i vlastodrsci ne koriste magiju, pitam se otkud sve te male gatare i vracare, skoro pa kao folklor kroz citavo covecanstvo ispunjavaju nase ulice i domove?

 

Ono sto jeste dobro, to je, da je blagodat Bozja dovoljna, kako se dusa ne bi izgubila kad naleti na to slobodno i folklorno zlo.

 

Potsetimo se 90-tih godina i desavanja na nasim medijima, novinarskim stupcima... oni su bili deo jedne piramide i to ne male i neznacajne pri samom vrhu onih koji su ih napravili i cuvali.