Uloga ikona u Hriscanstvu

[Zayron]

Разуме се да су Божје енергије присутне свугде, па и у аду. Али Бог је у иконама присутан на посебан начин. Св. Дамаскин набраја "сместилишта божанских енергија": крст, Синајска гора, Назарет, Голгота, Елеонска гора, гроб Господњи са спужвом, копљем, пеленама и хитоном (реликвије Распећа),Гетсимански врт, злато и сребро свештених сасуда, мошти светитеља и иконе.

"… Томе и сличном ја приносим поштовање и клањам се, и сваком светом Божјем храму и СВЕМУ НАД ЧИМ СЕ БОГ ИМЕНУЈЕ — али не због њихове природе, него зато што су они сместилишта божанске енергије и зато што је посредством њих и у њима Бог саблагоизволео да учини наше спасење. Јер и ангелима и људима и сваком твари која је причасна божанској енергији и која је послужила моме спасењу, ја указујем поштовање и клањам се ЗБОГ ТЕ БОЖАНСКЕ ЕНЕРГИЈЕ (Слово III, 34).

Управо овај дио о "сместилиштима божанских енергија" и томе слична научавања се рјечником савремене католичке теологије називају "приватним научавањима или објавама" а изнад њих је актуално концилијарно учење Цркве које има предност над таквим "приватним научавањима или објавама". Она тако могу у том случају постати неактуалним а нека чак и неважећим ако ниису случитељни или како би се данас рекло "компатибилни" са актуалним важећим концилијарним науком Цркве па чак и кад су рецимо можда била дијелом пређашњих официјалних саборских одлука и проглашења. Тако тим начином ти садашњи официјални катехетски ставови могу постати у будућности "приватним научавањима или објавама" и обрнуто. Нешто што је данас само тим таквим "приватним научавањем или објавом" на неком од будућих концила може бити проглашено обавезујућим и официјалним концилијарним научавањем католичке Цркве. Сваки даљи концил код нас има власт увести сасвим нове одредбе и каноне или промјенити и потпуно срушити било које од тих пређашњих. Наравно да се то односи и на све видове литургијског и мимолитургијског богоштовља па и на иконе тј. на начин њиховог штовања. Концили су овлашћени потпуно или дјеломично измјенити или сасвим срушити било коју од прије донешених канона и одредби. А сасвим свеједно да ли је њиховим ауторем Свети Дамаскин, Свети Тома Аквински или било тко други од светаца, теолога, Папа или архијереја и јерарха.

[Огњен]

Мила, да ли је по вама потребна канонизација светитеља?

[Госпођица Марпл]

[Огњен]

ОК, кад већ "у то време није ни постојала молитва за благосиљање икона,

па није могло бити ни разлике између "благословљене" и "неблагословљене" иконе."

против чега су се онда ти иконоборци тачно бунили тим што су то тако изјавили и прогласили у Јерији?

Бунили су зато што су у иконама видели обичан предмет без било каквог сакралног смисла, који тај сакрални смисао није добијао чак ни посебном молитвом за освећење јер такве молитве није било. Помињање освећења које од "обичних предмета" прави свете предмете значи да је постојала пракса освећивања других предмета путем молитве. Али за иконе такве молитве није било и то јасно пише. "ИСТО ТАКО НЕМА НИ СВЕШТЕНЕ МОЛИТВЕ КОЈА ИХ ОСВЕЋУЈЕ КАКО БИ ИХ ИЗ ОБИЧНИХ ПРЕДМЕТА НАЧИНИЛА СВЕТИМ ПРЕДМЕТИМА". Нема је. Не постоји.

Да је постојала таква молитва и да су иконе, бивши обични предмети, освећиване молитвом, иконоборци би према њима имали другачији однос. А пошто молитве није било јер је православни нису сматрали потребном и јер је њихова теологија иконе била другачија, иконоборци су то доживљавали као аргумент више да иконе сматрају недопустивим делом култа.

Ма да је тако било нашао би се одмах неко тада да их напише. Да су иконоборци били спремни да прихвате иконе уколико се напише одговарајућа молитва, освануо би цео псалтир за један дан.

[Госпођица Марпл]

[mila]

Ма да је тако било нашао би се одмах неко тада да их напише. Да су иконоборци били спремни да прихвате иконе уколико се напише одговарајућа молитва, освануо би цео псалтир за један дан.

Не кажем да би их поштовали у православном смислу, него да их вероватно не би макар уништавали. И не верујем да би православни ни из икономије пристали на то да форме ради напишу такву молитву, јер би она представљала директно побијање смисла иконе. У време спорова, односно духовног рата, нема места таквим компромисима, јер је то било време да се исповеди шта икона јесте и да се на ту тему стави тачка. Што је и учињено на Седмом сабору. А то што смо ми тој тачки дописали још две тачке није проблем Седмог сабора, него наш. 

[mila]

Мила, да ли је по вама потребна канонизација светитеља?

Да не буде забуне, мислим да није потребно наглашавати да ни остало што сам писала о теологији иконе није моје лично мишљење, и ваљда сам аргументе за то дала. Тако ни о овоме немам своје мишљење.

Колико знам, сам акт канонизације нема онтолошки значај. Званично прослављање светитеља ништа не мења чињеницу да је он свет - то је само констатација факта. Оно га неће учинити нимало светијим, нити ће канонизација непокајаног грешника учинити истинским светитељем. Осим тога, и неканонизовани и непознати светитељи се исто тако моле за нас као и канонизовани. Канонизација има пре свега педагошки смисао. Канонизовани светитељ је не само молитељ за нас, него и образац за угледање.

[Огњен]

Ма да је тако било нашао би се одмах неко тада да их напише. Да су иконоборци били спремни да прихвате иконе уколико се напише одговарајућа молитва, освануо би цео псалтир за један дан.

Не кажем да би их поштовали у православном смислу, него да их вероватно не би макар уништавали. И не верујем да би православни ни из икономије пристали на то да форме ради напишу такву молитву, јер би она представљала директно побијање смисла иконе. У време спорова, односно духовног рата, нема места таквим компромисима, јер је то било време да се исповеди шта икона јесте и да се на ту тему стави тачка. Што је и учињено на Седмом сабору. А то што смо ми тој тачки дописали још две тачке није проблем Седмог сабора, него наш.   

Како сте ви сигурни да православни ни из икономије не би написали такве молитве ја сам сигуран да би се нашао неко ко би. Дефинитивно. У сваком случају на молитву у требнику коју данас имамо треба гледати не као на магијску формулу већ као на препознавање иконе од стране Цркве, на благослов за њену употребу. Тако нешто је одувек сигурно постојало у некој обавезној или необавезној форми и то није никаква јерес.

[mila]

Како сте ви сигурни да православни ни из икономије не би написали такве молитве ја сам сигуран да би се нашао неко ко би. Дефинитивно. У сваком случају на молитву у требнику коју данас имамо треба гледати не као на магијску формулу већ као на препознавање иконе од стране Цркве, на благослов за њену употребу. Тако нешто је одувек сигурно постојало у некој обавезној или необавезној форми и то није никаква јерес.

Нисам рекла да сам сигурна, него да не верујем. И очито правилно радим што не верујем, јер такве молитве нису написане у време спорова, него тек у време Петра Могиле. Не можете рећи да је "тако нешто одувек сигурно постојало у некој обавезној или необавезној форми", јер нити то можете доказати (историјска је чињеница да је први пут на православном простору таква молитва дошла с Петром Могилом), нити се то може усагласити с учењем Седмог сабора, који јасно каже: "Нека они чују истину. Над многим предметима које ми сматрамо светима не чита се свештена молитва, јер су они по самом свом имену пуни светости и благодати<…> На исти начин и сам образ животворног крста, мада не постоји посебна молитва за његово освећење, ми сматрамо достојним поштовања и он нам служи као довољно средство да добијемо освећење <…> Исто важи и за икону". Ово је, да подсетим, одговор на објаву иконоборачког сабора да не постоји чак ни молитва за освећење иконе. Како можете ићи против тога и рећи да сте сигурни да је молитва за освећење иконе одувек постојала? Иконоборци сведоче да није, православни сабор сведочи да није, а ви тврдите да јесте?

[Огњен]

Мила, да ли је по вама потребна канонизација светитеља?

Да не буде забуне, мислим да није потребно наглашавати да ни остало што сам писала о теологији иконе није моје лично мишљење, и ваљда сам аргументе за то дала. Тако ни о овоме немам своје мишљење.

Колико знам, сам акт канонизације нема онтолошки значај. Званично прослављање светитеља ништа не мења чињеницу да је он свет - то је само констатација факта. Оно га неће учинити нимало светијим, нити ће канонизација непокајаног грешника учинити истинским светитељем. Осим тога, и неканонизовани и непознати светитељи се исто тако моле за нас као и канонизовани. Канонизација има пре свега педагошки смисао. Канонизовани светитељ је не само молитељ за нас, него и образац за угледање.

Поред педагошког значаја се треба нагласити да се након канонизације почиње и са богослужбеном прославом Светитеља, са уношењем његовог имена у диптих итд. Исто покушавам да вам кажем и у вези праксе "освећења" иконе. То је само "констатација факта", али потребна констатација, посебно уколико се почне радити на враћању у употребу само ауторски насликаних икона.

[mila]

То је само "констатација факта", али потребна констатација, посебно уколико се почне радити на враћању у употребу само ауторски насликаних икона.

Уколико се врате ауторски осликане иконе, тим пре неће бити потребно никакво констатовање факта да су оне свете.

[Огњен]

Како сте ви сигурни да православни ни из икономије не би написали такве молитве ја сам сигуран да би се нашао неко ко би. Дефинитивно. У сваком случају на молитву у требнику коју данас имамо треба гледати не као на магијску формулу већ као на препознавање иконе од стране Цркве, на благослов за њену употребу. Тако нешто је одувек сигурно постојало у некој обавезној или необавезној форми и то није никаква јерес.

Нисам рекла да сам сигурна, него да не верујем. И очито правилно радим што не верујем, јер такве молитве нису написане у време спорова, него тек у време Петра Могиле. Не можете рећи да је "тако нешто одувек сигурно постојало у некој обавезној или необавезној форми", јер нити то можете доказати (историјска је чињеница да је први пут на православном простору таква молитва дошла с Петром Могилом), нити се то може усагласити с учењем Седмог сабора, који јасно каже: "Нека они чују истину. Над многим предметима које ми сматрамо светима не чита се свештена молитва, јер су они по самом свом имену пуни светости и благодати<…> На исти начин и сам образ животворног крста, мада не постоји посебна молитва за његово освећење, ми сматрамо достојним поштовања и он нам служи као довољно средство да добијемо освећење <…> Исто важи и за икону". Ово је, да подсетим, одговор на објаву иконоборачког сабора да не постоји чак ни молитва за освећење иконе. Како можете ићи против тога и рећи да сте сигурни да је молитва за освећење иконе одувек постојала? Иконоборци сведоче да није, православни сабор сведочи да није, а ви тврдите да јесте?

Не говорим о писаној молитви. Обавезна или необавезна форма може бити да се икона предочи Епископу или некоме коме је он дао благослов за то и онда се она уноси у цркву или носи кући. Већ сам вам поменуо да постоји обичај остављања иконе да стоји неко време у олтару и нити се над њом читају молитве нити било шта слично. А ни у олтар се  не остављају из неких разлога "нарочитог освећења" (олтар се при освећењу цркве не освећује посебно, третира се као и цео храм) него из практичних.

[Огњен]

То је само "констатација факта", али потребна констатација, посебно уколико се почне радити на враћању у употребу само ауторски насликаних икона.

Уколико се врате ауторски осликане иконе, тим пре неће бити потребно никакво констатовање факта да су оне свете.

Не да су свете него да су адекватно урађене.

[Александрида]

[Александрида]