Песма за лаку ноћ

[Снежана]

 

Dokoni mač

o bitkama sanja.
Moj san je drukčiji.

 

Jorge Luis Borges, ''Sedamnaest haikua (9.)''
Fotografija: Edouard Boubat, ''Shell''
 

[Снежана]

U dokolici jastuka

gutljaji slobode

 

Prekrij mi oči

dlanovima

 

Strpljenja imam

za još par stoljeća

 

ali na ovoj planeti

vrijeme nas guta

 

neumitno

prebrzo

 

Prekratko je

premalo je

 

sve što želimo

sve što čuvamo

 

„Nisam ti dospio reći“

pjeva Arsen

 

na samrtnoj postelji

moje babe

 

Moj djed već godinama

tiho pjevuši „Čamac na Tisi“

 

i svakog jutra

ljubi njenu fotografiju

 

A ja noćima

pokušavam da ti kažem

 

Prekratko je

prebrzo je

 

Premalo je

vremena

 

Prekrij mi oči

dlanovima

 

Dani će trajati

duže

 

 

Igor Varga, „Treća uspavanka” 

 

[Снежана]

 

 

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, nevini,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.  

 

Stevan Raičković, ''Kamena uspavanka''

[Снежана]

 

[Снежана]

Ona grabi oblake

bosonoga

grli kišu

u nemirnim polusnovima

u moru hrabrosti

ponekad zadržava 
zalaske sunca

 

Njen rukopis prepoznajem

u bistroj vodi

u žeđi

mudrosti i tišine

 

Spavaj

dok prvi snijegovi

potiru naše puteve

 

Spavaj

dok tutnje slijepci

praznim poljima

 

Spavaj

dok rđaju ratni brodovi

djetinjstva

 

Spavaj

dok tonu

gradovi

 

Spavaj

 

Na tvojim bedrima

našao sam

obalu

Igor Varga, „Prva uspavanka”

 

 

[Снежана]

Noć je velika sumnja

Noć je velika sumnja
svijeta i tvoje ljubavi.
Potrebno mi je da mi dan,
svaki dan da mi kaže
da je dan, da je on,
da je svjetlost: i da si ti tu.
Ono silno rušenje
mramora i trske,
ono veliko blijeđenje
krila i cvjetova:
noć; prijetnja
da će konačno nestati
boje i tebe,
sili me da drhtim: ništa?
Jesi li me već voljela?
I dok ti šutiš,
i dok je noć, ne znam
da li svjetlost, ljubav, postoje.
Potrebno mi je neobično
čudo: još jedan novi dan
i tvoj glas, da mi potvrde
vječnu čudesnost.
Pa iako ti šutiš,
u golemoj udaljenosti,
zora će, bar ona,
zora će, da. Svjetlost,
koju mi ona danas donosi,
bit će velika potvrda svijeta
za moju ljubav prema tebi.

Pedro Salinas

[Снежана]

Бранко Миљковић: УСНИХ ЈЕ ОД КАМЕНА

Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају, али не веруј мору које нас вреба и мам. Просторе невидљива снага сања којој се сунцокрети клањају видиш ли окренута заборављеним данима у тами? Тебе три света воле три те ватре прже. А ми идемо испред наде коју лутајуће пустиње прогањају. Они смо што су све измислили и остали сами, жено од светог мермера бела утехо којој се приклањају. На звучним обалама где древно завршава море каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо. Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе према врховима који загубише нам траг. Ал лудо не веруј томе мору које нас вреба и и мами. Кристална језера сањај у тами.

[Снежана]

 

 

Ptice pjevaju u mojoj sobi, a ne u kavezu,

puštene od ruku milosrđa u moj blaženi san.

Ptice mi javljaju da su radosno sa mnom u savezu,

ptice cvrkuću u misli i naviještaju crveni dan.

 

Ptice su ostavile šume i svježe granje stabala.

Sada se sjatile u grad, ali u pohode isključivo meni.

One kljucaju kljunom u plohu zvonkih stakala.

One pjevaju suncu i boji u ovoj ugodnoj sjeni.

 

One su rekle hvala vjetru i pjesmi ganuta lista.

Ispričale su povijest stvari u toku između zelje i neba.

Ptice mi dragaju lice i nude cjelov iz čista.

Ptice mašta krotkosti primiti s ruku zrnja i hljeba.

 

Došle su ptice k meni, k valu, na idealnu rijeku.

One, jedine iskrene, u ovoj građi zidanog mraka.

I, takve, predaju mrkim licima u turobnome vijeku

golemu poruku sreće iz plavetnoga zraka.

 

O ptice, i ja sam ptica, i ja se ljuljam na grani,

ili siječem prostore gdje se razmeđa zemlje brate.

Cvrkuće u mom srcu, jer ja sam duh izabrani,

a vi ste, ptičice, poslane da u mom snu zapjevate.

 

I kada odlete ptice, ostat će njihova krila

i moje glasnice iznutra sve nabubrene zvukom.

O ova pera šarena da bi se u let milja razvila

i pobjedu kliktala nad rasparanim mukom!

 

Vrlo rijetka odgonetka

živopisna sna:

cvrkuće

s vrh kuće

u moj zvučni Ja!

 

 

Tin Ujević, „Cvrkutanje srca u pokrajini sanja”

 

[Pancakes]

[Снежана]

U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla
Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepljenog stana
I svetli na pustim nasipima vena
I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
Na zemlju da sleti

Vasko Popa

[Снежана]

I opet mi duša sve o tebi sanja

I opet mi duša sve o tebi sanja,

i kida se srce i za tobom gine,

a nevjera tvoja daleko se sklanja,

kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,

iz prizraka tvoga blaženstva me griju,

pa bih opet tebi panuo na njedra

i gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi

još u nebo gleda i života čeka,

i ne misli: nebo da oblake vodi

iz kojih će nova zagrmiti jeka...

 

 

[Снежана]

U STRAVIČNOJ NOĆI

U stravicnoj noci, prirodnoj sustini svih noci,
U besanoj noci, prirodnoj sustini svih mojih noci,
Prisjecam se, budan, u nelagodnom dremezu,
Prisjecam se onog sto sam ucinio i sto sam mogao da ucinim u zivotu.

Prisjecam se, i neka tjeskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje proslosti - to je les!
Svi ostali lesevi mozda su samo varka.
Svi mrtvi mozda negdje drugdje i dalje zive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci mozda jos uvijek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U laznoj prolaznosti.
Ali ono sto nisam bio, ono sto nisam ucinio, sto cak ni sanjao nisam;
Sto tek sad vidim da sam morao uciniti,
Sto tek sad jasno vidim da sam morao biti -
To je ono sto je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - sto je zapravo bilo najbolji dio mene - ni Bogovi vise ne mogu da ozive...

Da sam u odredjenoj prilici
Skrenuo nalijevo umjesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umjesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvjesnom razgovoru
Imao spremne recenice koje tek sada, u polusnu, sklapam -
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a mozda bi se tada i sav svemir
Neosjetno privolio da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomisljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uvidjam da nisam rekao;
Al ovog casa naviru mi sve recenice koje sam propustio da kazem,
Jasne, neizbjezne, prirodne,
I razgovor uspjesno okoncan,
I sve nedoumice razrijesene...
Ali tek sada me boli sve sto nikada nisam bio i sto se povratiti nece.

Za ono sto mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizickom sistemu.
Mozda bih na drugi svijet mogao ponijeti svoje snove.
Ali zar cu moci da ponesem na drugi svijet ono sto sam zaboravio da sanjam?
I bas ti snovi, ti snovi koje jetrebalo snivati, oni su les.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvijek, za sva vremena, dok traje svijeta i vijeka.

Ove noci budan sred spokoja sto me obavija
Kao neka tudja istina,
A napolju je mjesecina,
kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.

Fernando Pesoa

[Снежана]

[Снежана]

 

[Снежана]

Sezona grubosti

Pejzaž upamćen po

modricama

 

Mali gestovi

u kojima najbolje

nestaje bol

 

Kap nježnosti

u tkanju budućnosti

 

 

Igor Varga, „Druga uspavanka”