Песма за лаку ноћ

[Снежана]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[Снежана]

У СНУ РУЧАК

Туђим прогоњен страхом страх нас ко дивљач крупну

из језика у језик терајући

догна међ чудне речи неке као кући

као у неку песму свеукупну

где гроб у гробу лежи и нема простора новог.

Носимо на језику реч

ко прстен птицу и облак у сафирном оку што носи.

Опадају нам власи са лишћем

и птицама гнезда у својој градимо коси.

Од брадатог камења и последње беле земље у вину

Сазидасмо пећ у пољу и покрисмо је црепом.

Кашике пуне речи откидамо од уста и хранимо уши

но кућу не подигосмо и у ноћима под стрехом пећи

на кишама младим припитомљавамо памћење

и претражујемо у срцу помрчину

бројећи колико слова у мрак још смемо рећи.

М. Павић

 

 

 

 

https://scontent-frt3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xaf1/v/t1.0-9/11136645_10153149423156011_7417342510442630615_n.jpg?oh=3a9762f4b3a6b410d6b9acc7d1234a22&oe=56B9A04F

[Снежана]

[Снежана]

http://fc02.deviantart.net/fs70/f/2013/174/6/a/starry_night_with_the_doctor_by_clmine-d6aa0wd.jpg

 

 

 

 

 

ЗВЕЗДА

 

Звездо, да умем као ти да сјам,
али не сам у заводљивој тами,
да следим вечним оком вечни плам
ко боник ког сан у природу мами,

да будем вода коју вуче ток
да чисти земљу прљану људима,
и гледам маску света нову, док
на горски врх је снегом ставља зима -

не – још бих чврсто, још бих без промене
грудима драге да се свијем ближе
да је осетим, чујем како дише,

да неуморно сласт буде уз мене,
још, још да слушам те покрете, нем,
да тако вечно живим – ил да мрем.

 

Џон Китс

[Снежана]

 

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xat1/v/t1.0-9/12088095_10153582622081011_4707137471279866727_n.jpg?oh=86bb724fd0d01b80836683a4b690f3de&oe=56C1D0BE

 

ИЗМЕЂУ НОЋИ И ЈУТРА

 

Ослушни, срце моје, и послушај шта говорим:
Душа ми беше моћно стабло
Чије корење сеже у дубине земље,
А гране му се извијају према бескрају.
Душа ми процвета у пролеће, плодове даде у лето,
А када јесен дође сакупих плодове у сребрне посуде
И ставих их на раскрсницу.
Пролазници су их узимали,
Јели и својим путем настављали.

Када јесен мину, када се њени кликтаји
У плач и јадиковку претворише,
У посудама видех само један плод
Који људи мени оставише.
Ја га узех и видех да је несношљиво горак,
Кисео као зелено грожђе, те рекох својој души:
Тешко мени.
Људима сам у уста ставио проклетство
И у утробе непријатељство.
Шта си, душо, учинила са слашћу коју си
Корењем сисала из дубине земље,
Шта си учинила са мирисом
Који су твоје гране упијале из сунчеве светлости?
Потом ишчупах моћно стабло своје душе.

Ишчупах га заједно са кореном из земље
Из које је расло и из које се хранило.
Ишчупах га из прошлости и одузех му
Сећање на хиљаду пролећа и хиљаду јесени.
Затим посадих стабло своје душе на друго место.
Засадих га у поље далеко од стаза времена.
И бдио сам над њим говорећи:
Бдење нас приближава звездама.
Заливао сам га крвљу и сузама говорећи:
У крви има мириса и у сузама сласти.

А када дође пролеће,
Моја душа поново процвета и у лето плодове даде.
У јесен сакупих зреле плодове у златне
Посуде и ставих их на раскрсницу.
Људи су пролазили, сами или у групама,
Али нико не пружи руку да узме из мојих посуда.
Узех и поједох један плод те осетих
Да је сладак попут меда, укусан као рајско врело,
Пријатан као вавилонско вино, мирисан као дах јасмина.
Тада ускликнух:
Људи не желе да кушају благослов, нити истину,
Јер благослов је плод суза , а истина је плод крви!
Затим седох у сенку стабла своје осамљене душе,
У пољу далеко од стаза времена.
Ћути, срце моје, до јутра.
Ћути, јер ваздух засићен одвратним мирисима
Које дах неће да куша.

 

Халил Џубран

[Снежана]

[drvce]

[Снежана]

ČETVRTA USPAVANKA

 

Kopamo
tek onako
djelujemo
postajemo
opstajemo

U prepredenim namjerama

Mojim zemljama
haraju
mrtvi vladari
i mitovi

Mojoj ženi
pjevaju
mrtvi pjesnici
i nerođena djeca

Igor Varga

 

 

https://scontent-frt3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/12191864_10153630831166011_379473239653489352_n.jpg?oh=ffe22adf68aec508c8bbeed64386e35f&oe=56F74EFA

[Лапис Лазули]

https://m.soundcloud.com/stardiver-x/stardiver-dream-visitor

[Столе]

Несаница

Сутра ћу бити будан
сада ме снови зову,
зове ме санак чудан
прави реалност нову.

Не бих сањао тако
да могу баш да бирам,
сан се наметне лако
а ја само солирам.

Немам куда да бежим
ово су снови моји,
понекад се најежим
али их бројим, бројим.

Чујем већ прве петле
а ја сам још увек будан,
звезде све мање светле -
мори ме санак чудан.

[Снежана]

Душан Анђелковић: У ТРИ УЈУТРУ

У три ујутру у пустој улици

срео сам Дилена Томаса,

за кога тврде да је мртав,

додирнуо сам га скоро руком.

Питао је зашто се и словенски песници,

анархистички обрасли тугом,

убијају.

Казао сам да су сви коначни

одговори код Шекспира,

који је певао да и лупежи

имају љиљански белу џигерицу.

Али смрт нема никакву власт.

Патња и увреде имају моћ.

Зато се отварају ноћу

у млечној безазлености тела

речи кô арсеник

и разједају горућим безданим устима.

Али

смрт нема никакву власт.

[Снежана]

NE ODLAZI TIHO U TU BLAGU NOĆ

 

Ne odlazi tiho u tu blagu noć,
Gori i bunca starost na kraju dana.
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!

Iako mudri shvate: tama je pravedna,
Jer rečma munju nisu razgranali, ipak –
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Dobri poslednjim nariču drhtajem
Nad krhkim delima u zelenoj uvali:
Žeste, besne, dok svetlost se gasi.

Divljaci sunce love, opevaju mu let.
Kad kasno saznaju da su ga ražalostili,
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Trezveni pred smrt, sumračnim pogledom
Vide: i slepčeve oči gore i raduju se,
Pa se žeste, besne, dok svetlost se gasi.

A ti moj oče, u tužnim visinama gore:
Kuni me, blagoslovi, tim gorkim suzama!
Ne odlazi tiho u tu blagu noć!
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!

 

https://www.youtube.com/watch?v=s1fTlIsUGks