Počinje rehabilitacija Milana Nedića

[Дидим]

"Срби и Српкиње, ступите у фронт Немачког Рајха!"

 

 

 

 

 

"Српски народе, изабери немачки национал-социјализам = живот!"

 

[Дидим]

Можемо говорити о позитивној или негативној историјској улози генерала Милана Недића, али многи бркају појам рехабилитације са тиме.

 

У оно време, и међу нацистима је било часних и поштених људи. Али то ако је неки нациста био частан и поштен, не значи да није био нациста. То што је генерал Недић као активни сарадник нацистичких окупатора чинио све што је било у његовој моћи да очува Србију и сачува животе што више Срба, не значи да није био активни сарадник нацистичких окупатора, а рехабилитација се тиче тога и само тога.

 

Не тога да ли је неко био добар или лош човек. Ако ћемо по томе, Тито је био најгори. Сплеткарош, курвар, масовни убица, среброљубац итд. Али није био сарадник окупатора...

[Дејан]

Meni nije jasna samo ta plitika ratovanja po svaku cenu, da smo mogli da se odbranimo pa ne bi Nemci ni ušli u našu državu.

Država i služi da propadne, osnovna stvar je da se očuva stanovništvo i da stvari ne rešavaš sam.

[Дејан]

@@Дидим, Inače. Vladika Nikolaj u logoru Dahau piše baš o takvoj evropi, a mnogi su sebi dali za pravo da ga tumače kao sadašnjeg antievropjca i fašistu.

[Плутон]

Meni nije jasna samo ta plitika ratovanja po svaku cenu, da smo mogli da se odbranimo pa ne bi Nemci ni ušli u našu državu.

Država i služi da propadne, osnovna stvar je da se očuva stanovništvo i da stvari ne rešavaš sam.

 

Није то тако једноставно. У условима окупације каква је нацистичка то често значи сачувати свој живот у замену за живот другог тј. узети учешће у одузимању живота другог.

[Плутон]

Извор

[Дејан]

Ne znam, nisam pametan.

Al opet, Hitler je na zahtev svetogoraca postao zaštitnik Svete Gore.

Mišljenja sam da pored toliko bogate istorije koju nismo u stanju da zapamtimo i naučimo, osudjeni smo da nam se ponavlja.

Mi prosto nismo dovoljno zreo narod kako bi se na pravi način nosili sa izazovima vremena.

[Баба]

Извор

 

 

Препоручујем један веома објективан текст од Ање Вебер на тему рехабилитације Недића.

Њој као Јеврејки је страдао већи део фамилије у том холокаусту.

Ипак јој није то сметало да напише један текст ни по бабу ни по стричевима.

Прочитајте па ће вам многе ствари бити јасније:

 

http://vojvodjanskenovine.rs/2015/12/01/anja-veber-nedic-kolaboracionista-ili-srpska-majka/

 

 

На страну комунистичка пропаганда, на страну наша субјективсност људска и склоност ка осуђивању других али у случају Недића је заиста тешко бити објективан.

 

Било како било, ја лично сматрам да га не треба рехабилитовати. Бог га је рехабилитовао.

[Дидим]

Ниједан народ није зрео.

 

Наш проблем није незрелост народа него апсолутни недостатак националне елите и то што није на позицијама моћи.

 

Имамо довољно квалитетних људи да попуне неки средњи слој друштва и административни слој државе, али без елите такви људи су у овој нашој мутној бари или на дну, или су побегли што даље, или тумарају као изгубљени у међупростору, виде проблеме, али су превише малобројни и превише слаби да их реше.

 

По мени је све ово јасан показатељ одсуства Божје благодати. Ни око те историје из које треба да учимо не можемо да се договоримо каква је била, а камоли садашње проблеме да решавамо.

[Плутон]

Препоручујем један веома објективан текст од Ање Вебер на тему рехабилитације Недића.

 

Читао сам већ тај текст.

[Баба]

https://twitter.com/nedic2milan

[Плутон]

https://twitter.com/nedic2milan

 

 

Лако је бити у влади под нацистичком окупацијом, седни на Вучићево место да видиш шта значи тешко!

[Sofija_]

https://www.youtube.com/watch?v=Sf2QaPL3tnk

[Баба]

https://www.youtube.com/watch?v=Sf2QaPL3tnk

 

 

Ово је колико видим слава српске државне страже а не смотра.

[Плутон]

Мухарем Баздуљ - Избор традиције

 

Нема те силе која може да помири Милана Недића и Слободу Трајковић, двадесетчетворогодишњу студенткињу и вереницу Иве Лоле Рибара, коју је Недићева полиција ухапсила и пребацила у Бањички логор где је заједно с родитељима, братом и сестром угушена у гасној комори

 

Вози ме летос знанац кроз Праг па ми говори како се зове која улица и објашњава по коме или по чему је добила име, ако су ми личност или догађај непознати. Занимљиво ми је како Праг, рецимо, још увек има Улицу југословенских партизана. У тренутку док улазимо у једну широку улицу добацује како се она зове по 5. мају, односно датуму кад је у Прагу подигнут устанак против нацистичке окупације. Која је то година, питам: четрдесет прва или четрдесет друга? Он се смеје, мисли да се шалим. Кажем да питам озбиљно, па он одговари да се то десило 1945. Чекај, прекидам га, хоћеш да кажеш да је Хитлер био већ данима мртав кад је у Прагу подигнут устанак против нациста, а он потврђује.

 

После сам мало истражио ствар. Испоставило се да је устанак заиста подигнут тек 5. маја 1945. У целој причи је можда најапсурдније то што су Немци и у време док су их савезници свуда немилосрдно газили успели да угуше тај устанак и то за само три дана. Устаници су поражени 8. маја, а већ сутрадан Црвена армија је ослободила Праг.

 

Не волим приче о националним карактерима и менталитетима и бизарни су ми стереотипи према којима су Срби, ето, листом слободарски настројене бунџије, док су Чеси облапорни хедонисти којима је само до пива. Историјски контексти су увек одвише различити да би се могле повлачити директне аналогије. Уосталом, не треба никад заборавити на атентат на Хајдриха који су починили чехословачки антифашисти Јозеф Габчик и Јан Кубиш, а након чега су нацисти у одмазди починили масакр у Лидицама.

 

У историји сваког народа постоје различите тенденције, а сваки народ у сваком тренутку бира на коју од тих тенденција ће да калеми своју будућност. Зато је Ренан и рекао како је нација „свакодневни референдум“. Без обзира што су се на устанак против нациста дигли тек четири дана пре коначног пораза Трећег рајха, Чеси свој идентитет темеље на борби за слободу и на антифашизму. Уосталом, из захвалности на доприносу оствареној слободи чешког народа, војник Франтишек Лебл је запамтио место тајног гроба Гаврила Принципа. Из исте захвалности су његови посмртни остаци уз све почасти враћени у Југославију. Из исте захвалности је Масарик поклонио прелепу зграду уз сам Карлов мост за амбасаду Краљевине Југославије. Успут, у тој згради је данас амбасада Републике Србије.

 

Кад Љубиша Ристић ових дана коментаришући најаву рехабилитације Милана Недића огорчено каже како је „једини стварни континуитет у историји Србије била и остала сарадња са окупатором“ то се још увек може читати као уметничка хипербола. Ристић је, међутим, сасвим у праву када каже да разлог за рехабилитацију није ревизија историје већ оправдавање данашњих квислинга и њихове сарадње са окупатором додавши: „Устанак и борба за независност у нашој историји је само инцидент који ћемо касније окривљавати за наше невоље и чиме ћемо оправдавати оне који стрељају ђаке у Крагујевцу или бомбама убијају новинаре РТС.“

 

Евентуална рехабилитација Милана Недића била би коначан печат на истинитост Ристићевих речи. Јер колико год да је погрешна и рехабилитација Драже Михаиловића, она се не може изједначити са рехабилитацијом Недића. Михаиловић никада идеолошки није био антифашиста, али се његове снаге барем неко време јесу бориле против окупатора. Његове снаге јесу починиле ратне злочине, али он се никад није клањао пред Хитлером као Недић.

 

Рехабилитацијом Недића Србија би изабрала традицију сарадње са окупатором. И није да се за избор те традиције последњих година ударнички не агитује у медијима и јавности. Труби се о томе како је Гаврило Принцип скупо коштао Србе и Србију, како је 27. март био злочиначка британска ујдурма, како је Аустро-Угарска била баш супер, како не може шут с рогатим, и тако даље, и томе слично.

 

Међу јужнословенским тоталитаристима постоји тај култ каудиља Франка који је измешао кости републиканаца и ројалиста у сврху помирења шпанског народа. На тај начин је и Туђман хтео да мири хрватске партизане са усташама. Нема, међутим, те силе која може да помири Милана Недића и Слободу Трајковић, двадесетчетворогодишњу студенткињу и вереницу Иве Лоле Рибара, коју је Недићева полиција ухапсила и пребацила у Бањички логор где је заједно с родитељима, братом и сестром угушена у гасној комори. Био је 9. мај 1942, тачно три године пре Дана победе.

 

Не може, Србијо, и Недић и Слобода. Бирај.

 

Извор: Политика