Сергеј Александрович Јесењин

[Данче*]

Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća--
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče",tiho ćeš mi reći.
"Dobro veče, miss", i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

[Данче*]

РАСТАНАК

 

Вече црне обрве натуче.
Нечији коњи пред улазом стоје.
Да нисам младост пропио јуче
Да се јуче нисмо растали нас двоје.

Не шкрипи више тројко задоцнела!
Наш живот оде без трага румена.
Можда ће сутра болничка постеља
Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други
Отићи одавде исцељених груди.
Да песму кише слушам у час дуги
И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заборавићу све зле силе мрака,
Оне што ме муче док не дотуку.
Облици нежни и појаво слатка!
Памтићу заувек ту нежну руку.

Заволим ли другу, нек буде ма која,
Али и с другом, у сутону благом,
Причаћу о теби, о љубави моја,
Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна
Тек’о наш живот, ружа неувела
О главо моја, главо моја бујна...
До чега си ме ти само довела?

 

Сергеј Јесењин

[Војвода7]

Život vam je

 

Život vam je – varka s toplom čamom.

Zato će nas uvek opčiniti s nova.

Jer nam svojom grubom rukom samo

piše kobno sudbonosna slova.

 

I ja uvek kad zažmurim sada

kažem: „Samo srce da oseti draž,

život vara no i on nekada

radostima ukrašava laž.

 

Lice svoje pred nebom obnaži

pa,dok čitaš sudbu s noćnog neba,

ti se smiri, smrti, i ne traži

tu istinu koja ti ne treba“.

 

Dobro je u snegu tih cremuša

da se misli da je život lug.

Nek’ obmane koja laka duša,

neka izda i neverni drug.

 

Nek’ me maze nežnom rečju milom,

nek’ je ko nož oštar jezik zao –

ja sam davno spreman na sve živo,

ja sam na sve, već grub, navikao.

 

Hladi dušu nebo polutavno,

bez topline oganj zvezda plamti.

Voljeni mi ostaviše davno,

i najbliži više me ne pamti.

 

Ali ipak, progonjen i gažen,

sa osmehom što ga zora dala,

ja ne zemlji voljenoj, sav blažen,

tom životu za sve kažem hvala.

[Данче*]

Isidora Dunkan je bila u Parizu kad su joj saopšitili da je Jesenjin mrtav. Tu strašnu vijest saopštio joj je brat Rejmond. Nakon što je primila ovu kobnu vijest, njeno tijelo se ukočilo. Nije bila u stanju da riječ izusti. Cijeli njen život krenuo je kao niz provaliju.Jesenjinova smrt je pogodila hiljade ljudi. Tada je svima bilo jasno koliko je voljen i on i njegova poezija.Hiljade ljudi se tiskalo na Kalančevskom trgu pred dolazak voza iz Lenjingrada kojim je putovao mrtav Jesenjin. Kovčeg sa mrtvim pjesnikom postavili su u glavnoj sali DOMA ŠTAMPE na Nikitskom bulevaru. Na gvozdenoj ogradi Doma štampe bilo je razapeto ogrono platno na kome je crnim krupnim slovima pisalo : " TELO VELIKAVO RUSKAVO POETA SERGEJA JESENJINA POKOITSJA ZDES". Svu noć do svitanja beskonačna rijeka ljudi opraštala se od pjesnika svih vremena. Pogrebna muzika i škljocanje aprata u pozadini. Odlukom Sovjeta narodnih komesara, sve troškove oko sahrane Sergeja idu na državni trošak. Jutro, puno magle, 31. decembra, uz zvuke posmrtnog marša na rukama najbližih drugova kovčeg sa tijelom Jesenjina iznjet je iz Doma štampe, a hiljade ljudi uputili su se ka spomeniku Puškina. Ogromna tuga je ispunila srce svih prisutnih. Otišao je jedan veliki pjesnik, tvorac neponovljivih stihova. Čovjek kojeg su mnoge žene obožavale. Mnoge od njih teško su prihvatile činjenicu da ih je velika ljubav zauvijek napustila, a neke od njih su skončale svoj život na njegoovm grobu poput Galine Benislavske. Ona je bila vjerni Jesenjinov prijatelj. Znala je za sve njegove tajne i namjere. Jesenjin ju je mnogo volio, ali ne kao ženu. Trećeg decembra 1925. g, Galina se ublila na mjestu gdje su pokopali njenu ljubav, uz riječi " sve što mi je najdraže, leži u tom grobu ". Kada je na kraju potegla revolver, metak ju je izdao pet puta. Tek šesti put, uspjela je pogoditi svoje srce. Galinu su sahranili odmah do Jesenjina, do njene velike ljubavi. Poput Galine, još jedna velika Jesenjinova ljubav nikad nije našla svoj pravi smiraj. Nakon njegve smrti, sve više i više je padala u depresiju. U velikom očajanju, uslijed skrhanosti od života, jednom prilikom, prvi svom boravku u Nici,poželjela je da vratolomno pojuri automobilom, Ulazeći u kola, njen dugi crveni šal sa ispruženom žutom pticom, koji je bio sasvim omotan oko vrata, jednim svojim krajem visio je iznad točka. Uslijed vožnje, šal se tim dijelom zakačio za točak i udavio je. Tako je bio svršen život jedne balerine, velike Jesenjinove ljubavi. Žene koja je u mnogome promjenila svoj život.Tijelo su joj odvezli u Pariz, a njen kovčeg su spustili na ćilim po kome je igrala posljednji put..

 

Foto: Isidora Dunkan i Sergej Jesenjin u New Yorku, 1922. godine

https://www.facebook.com/110803995648747/photos/a.629937810402027.1073741827.110803995648747/1073489649380172/?type=3&theater

 

[Данче*]

Uzaludno duša za njom žudi,
U grudima traži slične zvuke,
Zato što su i snagu i grudi
Iznurile nevolja i muke...

[Поинтер]

А сад нешто мало другачије...

 

***
Ветер веет с юга
И луна взошла,
Что же ты, б*ядюга,
Ночью не пришла?

Не пришла ты ночью,
Не явилась днем.
Думаешь, мы дрочим?
Нет! Других е*ём!

***
Не тужи, дорогой, и не ахай,
Жизнь держи, как коня, за узду,
Посылай всех и каждого на х*й,
Чтоб тебя не послали в пиз*у!

***
Мне бы женщину - белую, белую
Ну а впрочем какая разница
Я прижал бы ее с силой к дереву
И в задницу, в задницу, в задницу

[Иоанна]

А сад нешто мало другачије...

***

Ветер веет с юга

И луна взошла,

Что же ты, б*ядюга,

Ночью не пришла?

Не пришла ты ночью,

Не явилась днем.

Думаешь, мы дрочим?

Нет! Других е*ём!

***

Не тужи, дорогой, и не ахай,

Жизнь держи, как коня, за узду,

Посылай всех и каждого на х*й,

Чтоб тебя не послали в пиз*у!

***

Мне бы женщину - белую, белую

Ну а впрочем какая разница

Я прижал бы ее с силой к дереву

И в задницу, в задницу, в задницу

Sva sreca da niko ne razume ovo [emoji6]

Отправлено из моего iPhone используя Tapatalk

[Војвода7]

Sva sreca da niko ne razume ovo [emoji6]

Отправлено из моего iPhone используя Tapatalk

Sad smo znatizeljni, prevedi nam...

[Иоанна]

Sad smo znatizeljni, prevedi nam...

Neeeee,antipravoslavno je mnooooogo [emoji51]

Отправлено из моего iPhone используя Tapatalk

[Војвода7]

Tužne i duboke, misli tajnovite,
Misli teške, gorke, misli kao pelen,
Misli, što od sreće večite bežite,
Saputnice mog života nevesele!

Misli, roditeljke patnje i mučenja,
I misli ledene, misli očajnice,
Misli što ste izvor suza, ogorčenja,
I misli slobodne, misli kao ptice.

Zašto mi umorne razdirete grudi,
Kad hoću da svojim putem idem mirno?
Zašto vaš zov snagu slomljenu mi budi
I vodi borbu s tamom neprozirnom?

Raspaliti nećeš dogoreli oganj,
I poslednja iskra u pepelu trne.
Lek nećete naći bolu srca moga,
Vi bolesne misli, beživotne, crne!

[Milica Bajic]

Никад друже ја нећу умрети.

[Milica Bajic]

Све што живи на овоме свету неки ожиљак има.

Да нисам рођен за поету, био бих међу лоповима.

Слабачак и низак, али први увек међ' децом у тучи, 

Тако често са носем у крви у предвечерје враћ'о сам се кући.

Говорио сам, али нисам плак'о уплашеној мајци кад ми дође-

НИШТА, О КАМЕН САМО СЕ СПОТАКОХ

А ВЕЋ СУТРА СВЕ ЋЕ ТО ДА ПРОЂЕ.

Па и данас кад у крви нема ватре што је знала да је драга

преко мојих се прелева поема она иста дрска, дивља снага.

А по злату мојих речи свако, по речима што се дивно вију

препознати увек можеш лако ветропира старог и делију.

К'о и некад смео сам, а коса и корак су ми сасвим нешто друго.

Некад сам иш'о крвавога носа, а сад са душом крвав идем дуго.

И не говорим више крвав тако мајци већ руљи која зла ми дође-

Ништа, о камен само се спотакох а већ сутра све ће то да прође.

 

[Milica Bajic]

Ко је љубио тај не љуби више

 

Ти ме не волиш и не желиш, зар леп нисам ни мало, мала?

Не гледајући од страсти, уз жар, на раме ми је твоја рука пала.

С' кежењем млада, осећајним, ја с' тобом нисам ни нежан ни зао.

Колико си их миловала сјајних, ко ти је све до сад руке, усне дао?

Знам, они су прошли као санке мила, не додирнувши твој огањ у снима,

на коленима многима си била, а сада ево седиш на мојима.

Нека ти очи трепавица руби, нека ти у мисли дође други неко, 

та и ја те баш јако не љубим, тонућ' у нешто драго и далеко.

Ову везу судбином ни случајно не зови, веза лакоумна то је.

Као што смо се сусрели случајно, растаћемо се уз смешак и нас двоје.

Својим путем поћи ћеш у смирај да прокоцкаш дане и плач нови,

нељубљене само ти не дирај, негорене никако не зови.

У ћорсокаку с' другим ћеш се наћи о љубави брбљајућ' без свести,

тад ћу можда у шетњу изаћи и са тобом поново се срести.

Ближе плећа окренувши другом и мало се погнув не мислећи

-Добро вече, рећи ћеш ми с' тугом

-Добро вече мис, и ја ћу рећи.

И ништа не може душу да зањише нити у дрхтаје може да је свали

ко је љубио тај не љуби више, изгорело нико не запали.

 

 

 

[Milica Bajic]

 

[Дијана.]

пре 11 часа, Milica Bajic рече

Никад друже ја нећу умрети.

Jesenjin je ubijen, nije se samoubio. (kao i Miljković naš)

Njegov prijatelj umjetnik je nacrtao leš, bio je zajedno s policijom u prvim momentima na licu mjesta. Žao mi je što nemam sad sliku, ali je jasno pamtim. mrtvo tijelo sa dignutom desnom rukom iz lakta ka bradi.

jasno odbrambeni poslednji pokret.

Imalo je na RTS 1 film o Miljkoviću Princ od poezije, gdje sam čula to da su ga ubili.

Ovo o Jesenjinu vjerujem da su Rusi sad ubacili u film / seriju.

Užasan, užasan sistem, 'komunizam', koji je na tako ružan i podao način ubijao genije koji su se usudili da progovore, tj. propjevaju.. a MIljković je i rekao.. moje pesme traže moju glavu.