Сергеј Александрович Јесењин

[Данче*]

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.

Биографија

Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.

Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина

Песник

У дечијем часопису «Мирок», 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.

У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање («с највишег врха») болничара у Царскосеоском војно-болничком возу №143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом «Новосеоских песника» и издао прву збирку («Радуница» — 1916), која га је учинила веома познатим.

 

Прва збирка песама С. Јесењина

Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.

Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером, који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.

У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — «Трерјадница», «Исповест хулигана» (оба — 1921), «Песме кавгаџије» (1923), «Москва кафанска» (1924), поема «Пугачов».

Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. мајадо 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.

Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.

Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. «Црвени исток», се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана «Посланица јеванђелисту Демјану».

Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.

У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело "Дело четырёх поэтов", у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.

Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли «да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу», предлажући: «позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…».

Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби № 5 хотела «Англетер».

У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.

Приватни живот

Потомци у Србији

Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији «Друштва И. Д. Ситина», где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.

Бракови и деца

Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица, и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.

Период од 1918 до почетка 1920-их година, везан је за познанство и блиске односе Јесењина са руским песником-имажинистом Анатолијем Маријенхофом, с којим је, судећи по недавно пронађеним писмима, откривено да је био у интимним односима.

Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.

Са Исидором Данкан, године 1923.

У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва. Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.

Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса «Љубав хулигана». У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: «Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)». У јесен 1976., када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.

12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.

Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја

18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957)^[11], унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.

Смрт

28 децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу «Англетер». Последња његова песма, била је "До виђења, друже, до виђења" "(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)". По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио, да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу. После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.

Намештено самоубиство

На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. У периоду од 1970. до 1980., појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов^[14][15]. Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији «Јесењин» (2005).

Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.

Гроб Сергеја Јесењина 1983.

После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина. Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.

Поезија

Од првих збирки поезије («Радуница», 1916; «Сеоски часослов», 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923 сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима «Кобыльи корабли» (1920) и «Кафанска Москва» (1924) и у поеми «Црни човек» (1925). У поеми «Балада о двадесетшесторици» (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци «Рус Совјетска» (1925) и поеми «Ана Сњегина» (1925), Јесењин стреми да достигне «комуном приморану Рус», иако је наставио да се осећа песником «Русије одлазеће», «златне избе».

Тематика стваралаштва

Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа («Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…», «Бреза», «Пролећно вече», «Ноћ», «Излазак сунца», «Пева зима — јауче…», «Звезде», «Тамна мала ноћ, не да да се спије…» и др.).

Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи («Бреза», «Ковач» и др.). Пооетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.

На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина «Радуница». У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.

Стваралаштво Јесењина 1914—1917 постаје сложено и противуречно («Микола», «Јегориј», «Рус», «Марфа Посадница», «Брк», «Исус-младенац», «Плаветнило» и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи «Кључеви Марије» (1918), песник пише: «Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта». Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и «повезане» једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.

„

Не видать конца и края,
Только синь сосёт глаза…

”

Касније је он говорио: «Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији». Херој лирике се моли «земљи која се дими», «на пурпурној зори», и поклања се отаџбини: «Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву».

У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: «замишљена и нежна», смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми «Ниси ти у мог бога веровала…» (1916), песник зове Русију — «принцезу поспану», која се налази «на магловитом брду», ка «веселој вери», којој је сада привржен он сам. У песми «тучи с ожереба…» (1916) песник буквално предсказује револуцију — «преображење» Русије кроз «муке и крст», и грађански рат.

И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, «чисте» и «нечисте». Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918 делује могућа «нечистоћа»: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:

„

Ниси ти у мог бога веровала,
Русијо, отаџбино моја!
Ти си, као чаробница, даљине мерила,
И био сам, као посинак твој, ја.

”

Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све «уском родбином»: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати «браћа».

Познате песме

 

• Бреза (1913)
• Јесен (1914)
• Песма о керуши (1915)
• Мангуп (1919)
• Исповест мангупа (1920)
• Ја сам последњи песник села (1920)
• Молитва за умрле (1920)
• Не жалим, не зовем, не плачем (1921)
• Пугачов (1921)
• Писмо мајци (1924)
• Кафанска Москва (1924)
• Ко сам, шта сам? (1925)
• Ана Сњегина (1925)
• Снежно поље (1925)
• Црни човек (1925)
• Качаловљевом псу (1925)
• До виђења, друже, до виђења (1925)
• https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B3%D0%B5%D1%98_%D0%88%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B8%D0%BD

[JESSY]

Čežnja

Utkala u jezero zrake rujna zora. Kroz zvonjavu tetrebi jecaju sa bora. Plače negde žunja, u duplji se krije. Samo ja sam veseo - do plača mi nije. Znam, u suton ćeš doći daleko od puta, sešćemo uz naviljak pored stoga žuta. Ko cvet ću te skoliti poljupcima ludim, bezumnom od radosti nikad se ne sudi. Ti ćeš sama baciti bluzu razdragana, odneću te pijanu u žbunje do dana. Neka plaču tetrebi i neka romore, grca čežnja vesela u rumeni zore.

 

                                                          

[JESSY]

                                                                     

[Данче*]

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

[JESSY]

                                                

[Данче*]

Govorili ste: rastati se treba, da vas je slomio, ovaj život gadan, da vam je služit koru hljeba, a meni je - da sve niže padam. Ljubljena! Srce niste dali meni. I niste znali da sred toga drača ja bijah kao konj, i sav u pjeni, ošinut bičem smiona jahača. Vi niste znali, u dimu što se klati i u životu koji šiba bura, mučim se stoga što ne mogu znati kamo nas sudba događanja gura. Licem k licu lica vidjet nije. Vidi se bolje na rastojanju. Kad more kipi i vrije - brod je u bijednome stanju. Zemlja je brod! I naglo neko u život novi, novu slavu i pored bure, ravno prijeko, uputio je lađu pravu. Tko od nas nije na palubi tako psovao, bljuvao, padao s nogu? Malo je tih što sasvim lako valjanje takvo podnijeti mogu. Tada sam i ja, uz huku voda, no dobro znajući što radim, sišao na dno ovog broda, jer povraćanja tog se gadim. To dno bješe - ruska krčma neka i ja uz čašu svakim danom, znajuć da patnji nema lijeka, ubijam sebe u otrovu pjanom. O ljubljena! ja bijah zao i oči su vaše bolno sjale, jer pred vama sam često znao traćiti sebe na skandale. Vi niste znali, u dimu što se klati i u životu koji šiba bura mučim se stoga što ne mogu znati kamo nas sudba događanja gura. Godine su prošle. ja sam u dobu inom. Ne osjećam i ne mislim po staru. I govorim za praznike, uz vino: hvala i slava kormilaru. Danas me neka tiha nježnost peče. Sjetih se vašeg umora i jada. I evo, žurim, hoću da vam rečem kakav sam bio i kakav sam sada! Ljubljena! Mogu ponosno da pišem: ja nisam pao umirući i sad u ovoj zemlji, više od sviju, saputnik sam ljući. Ja nisam taj što bijah tada. Ne bih vas mučio ko u ono vrijeme. Za znamen slobode i časnog rada čak do Lamanša spreman sam da krenem. Oprosti mi … ja znam: vi ste druga - vi provodite s mužem život čedan i ne treba vam prošli jad i tuga, i ja sam vama posve nepotreban. Nek život vodi vas zvijezda što plamti, pod toplim dlanom obnovljene sjeni; No s pozdravima zauvjek vas pamti poznanik dobri, vaš Sergej Jesenjin..

[Данче*]

Немој да ти је свеједно. Од тога се човек не опорави.
Јесењин

[Чунга Лунга]

[Данче*]

Osećam, draga, osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.

Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš:
"Proći će godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu."

I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati

***
I vernošću ne muči me,
vernost svaka meni smeta.
Ko pesnika rodiše me,
ljubiću te k'o poeta.

***
Neka zvoni pesma,
nek se pesma lije,
ipak neće biti
što je bilo prije.

Od gordosti prošle
i snage, što posta?
Ova svirka tužna
jedino mi osta.

***
Izljubiću te, taći telom
i kao s drugom poć' u dom.
Ja voljeh devojku u belom,
sad plavu volim dušom svom.

[Данче*]

Ne može sav svijet
pjevati, ni da jabukom
do tuđih nogu pada.
Ovo je najveća ispovijest
jednog mangupa do sada.
Ja se namjerno i raščupan i nesan,
glave nalik petrolejskoj lampi, smucam.
Ja volim da kroz ogoljelu jesen
vaših mračnih duša zasvjetlucam.
Ja volim kada na mene se sruči
ko žestoka kiša kamen poruge.
Ja samo čvršće stisnem u toj tuči
mjehur kose, poput prsle čvoruge.
I tada mi se u živ spomen vrati
šibljikav prud i sipljiv šumor jova,
i da negdje žive otac moj i mati,
kojima sada nije do mojih stihova;
a kojima sam drag ko krv i raž u polju
ko proljetni dažd pod kojim livade zelene.
I vilama bi pošli na vas , da vas kolju
za svaku ružnu riječ i povik protiv mene.
O jadni, jadni seljaci!
Zacijelo poružnjeste, patite
u strahu od boga i pokislih usijeva.
O, kad biste mogli shvatiti
da je vaš sin najbolji
pjesnik u Rusiji!
Zar niste nad njim zebli kad je bosim
nožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka?
A sad cilindar nosi,
i cipele od laka.
Al u njemu plamsa stara narav
seoskog vragolana i lole.
On se svakoj kravi s cimera mesara
izdaleka klanja da ga leđa bole.
I kad na trgu kočijaše spazi
te se sjeti smrada gnoja s rodne oranice,
on je pripravan pomesti svakoj razi
rep ko šlep vjenčanice.
Ja volim zavičaj.
Ja tako volim zavičaj!
I mada mu tuga rđom vrba soči,
drage su mi blatne svinjske njuške
i zvonka kreka žaba u gluhoj noći.
Od sjećanja na mladost tiha bol me muči
i travanjski sumrak sanjam, svjež i snen.
Vidim gdje pred vatrom zore čuči,
željan da se ugrije, naš klen.
O, kako sam često krao jaja vranja
verući se uza nj, do gnijezda gore!
Je li i sad isti, pun zelena granja,
Je li i sad svježe snažne kore?
A ti, moj dragi,
vjerni šarove?
Od starosti i sipljiv i slijep,
ne nalaziš njuhom ni vrata ni torove
pa dvorištem lunjaš, podvinuvši rep.
O, i sad me nestašluk naš veseli,
kad sam znao majci čitav hljeb ukrasti,
da bismo ga naizmjence jeli,
bez uzajamna gađenja, u slasti.
Isti sam kao prije.
U srcu sam isti kao prije.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Dok zlatnom steljom stiha zemlju krijem,
još bih nešto nježno htio da vam kažem.
Laku noć!
Svima laku noć!
Utihnu u travi mraka kosa zore.....
Volio bih danas, kad se veče stiša,
s prozora i mjesec da....
Sjaju plavi, sjaju tako plavi!
U tom plavetnilu tko da mrijeti žali.
Pa što, ako cinikom se pravim
vješajuć o zadak fenjer mali?
Pegazu moj stari, dobri, isluženi,
treba li to meni tvoj lagašan kas?
ja sam došao ko majstor nesmiljeni
da štakore pjesmom slavim, a ne nas.
Moja tikva kosom vedro
šiknu kao rujan vinom.
Želim biti žutim jedrom
U zemlju koju plovimo.

 

Ispovijest mangupa

 

[Војвода7]

Ne tugujem , ne zovem , ne plačem ,

sve će proći ko jabuka cvat,

zlatnom lišća uvela zahvaćen,

nikad više neću biti mlad.

Ni ti srce nećeš kucat tako,

otkad zima stiže na moj prag ,

ni brezik me neće više lako,

namamiti bosa na svoj prag.

Skitnje duh sve rjeđe mi , sve tiše ,

rasplamsava vrelih usta žar,

svi zanosi već me ostaviše,

plima čuvstva i očiju čar .

Rasplinuše sve se želje moje,

oj živote, bje li pusti san,

na konjiću ružičaste boje

ja projurih kroz proljetni dan.

Sve nam život na tom svijetu krati,

past će skoro s granja lišće sve.

Nek blagoslov barem vazda prati

Sve što stiže da cvjeta i mre!

Sergej Jesenjin

[Данче*]

Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća--
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
"Dobro veče",tiho ćeš mi reći.
"Dobro veče, miss", i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema --
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

[Данче*]

Doviđenja, druže, doviđenja . U životu ima mnogo zla, svaki korak, prati nova patnja, na ovom svetu, sreće nemam ja. Doviđenja, bez stiska i bez reči! Zašto bol i vrelih suza žar? Na ovom svetu nije novo mreti, pa i sam život nije nova stvar.

[Данче*]

Sergej Jesenjin - Pismo Majci

[Данче*]

Ne dolazi meni pod prozore

 

Pod prozor mi više ne dolazi,

prestala sam davno da te volim.

Zalud travu zelenu ne gazi

i ne plači iako te boli.

 

Tvoja patnja kao nož me seče,

do lepote moje što ti stalo?

Što me mirnu ostaviti nećeš,

zašto ti je srce uzdrhtalo?

 

Zalud patiš, tvoja biti neću,

ne ljubim te, nit volim ikoga.

Žalim tvoju izgubljenu sreću,

odlazi mi od prozora moga.

 

Zaboravi da sam bila tvoja

i da sam te volela bezumno.

Idi, umrla je ljubav moja.

Zašto mučiš sebe nerazumno?