Однос Цркве према физичкој култури и спорту

[Помозбожница]

О спорту и духовном животу и каква је веза заправо између њих погледајте на линку:

 

http://www.pravoslavnohriscanstvo.com/svest.php#sport

[Volim_Sina_Bozjeg]

Moram vam reci braco moja mila, da je ovo sto cu danas podeliti sa vama, po meni istinski smisao zivota, koji moze da zadesi svetovnog coveka.

 

Prosto bi se osecao neprijatno, da ovakva prica nema Svetoga Duha, kao utesitelja i upravitelja zivota ljudi.

 

Meni je ovo poprilicno blisko Bogocovecanskim vrlinama, koje Bogocovek trazi od nas.

 

Milost trazim rece Isus.

 

Ja mislim, da sam jednu nasao ovde u ovoj prici.

http://sport.blic.rs/Kosarka/NBA/270944/Igrao-je-za-Amerikance-u-finalu-protiv-nasih-a-onda-je-uradio-nesto-NEVEROVATNO

[Volim_Sina_Bozjeg]

Kada je pre godinu dana ESPN pravio priču o Anferniju "Peniju" Hardaveju, a ta emisija nas je i podsetila da bi bilo lepo da i vi nešto saznate o čudesnim događajima koji su se desili, u uvodnim minutima je (i mlađa) publika mogla da sazna ono što nešto stariji ljubitelji košarke znaju: rođen 1971, Peni Hardavaj je sredinom devedesetih bio jedna od najvećih zvezda NBA lige. Igrao je na spoljnim pozicijama, "dvojku" ili "trojku", ali je igrao košarku kako ona i treba da se igra - veselo, iz ljubavi, uz mnogo treninga koji su nadgradili urođeni talenat.

 

 

 

 

Peni je bio tolika zvezda, da je bio viđen kao jedan od deset najboljih koji su se ikada bavili ovim sportom. Nagovestio je to još kada je u rodnom Memfisu bio proglašen za najboljeg srednjoškolskog košarkaša te države, pa onda dva puta najbolji igrač koledž-konferencije u kojoj je bio, da bi po dolasku u NBA bio izabran u najbolju petorku novajlija, stigao do NBA finala, a sledeće, 1996. godine, i do olimpijskog zlata za američkom reprezentacijom.

 

Tada, u Atlanti, u finalu je poražena naša reprezentacija (95:69), a malo ko bi mogao da se, tek tako, seti da je naspram Đorđevića, Danilovića, Bodiroge, Paspalja, Rebrače, Divca i ostalih, u timu u kome su bili i Hakim Olajdžuvon, Džon Stokton, Šekil O'Nil, Karl Meloun, Redži Miler, Dejvid Robinson, Skoti Pipen i Čarls Barkli - baš "mali Peni", tada 25-godišnjak, bio treći strelac svoje ekipe u finalu, sa 17 poena, četiri asistencije, tri skoka i dve osvojene lopte.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Od Memfisa je samo dva odsto američkih gradova opasnije, kaže zvanična statistika o kriminalu u SAD, a njegov kraj Binghempton je bio pravo stecište bandi. I, baš tu, Anfreni Hardavej je odrastao, zajedno sa dve godine mlađim Dezmondom Merivederom, najboljim drugom. Kada bi završili sa školskim obavezama, odlazili bi u obližnji park i igrali košarku. Neretko su se i pred njima dešavala brutalna ubistva članova bandi, ali - nisu odustajali od svoje ljubavi prema igri.

Čak i kada su se rastali, jer je svako gradio svoju košarkašku karijeru, ostali su u kontaktu. Pravo prijateljstvo je, prosto neraskidivo. Peni, čiji nadimak može da se prevede i nazivom novčića od jednog centa, zbog čega su ga u kraju još zvali i "Uan sent" ("1 cent"), i "Dez" bi se povremeno čuli, a ponekad i videli, kada bi Anferni Hardavej tokom svojih dana NBA slave stigao u stari kraj. Došao bi da vidi kako njegov najbolji prijatelj gradi svoje prve trenerske korake u osnovnoj školi "Ist haj" za decu od 5. do 8. razreda, pokušavajući da mališane odvuče od kriminala i usmeri ih na neki bolji put.

 

Dezmond Meriveder je, međutim, 2009. oboleo od raka. Karcinom debelog creva je brzo napredovao i, 2010. usred jedne ozbiljne infekcije koja je napala oslabljeno telo, lekari su ga uveli u komu. Nakon što su ga probudili, rekli su mu da je bolest definitivno neizlečiva, da je uzela maha i da mu je ostalo jako malo do konca života. Kada su ga pitali šta bi voleo, a to je zvučalo kao da ga pitaju koja mu je poslednja želja, samo je pokazao na papir. Pet puta je povukao olovkom po njemu, ispisavši samo:

 

 

"1 cent" ( Peni )

[Volim_Sina_Bozjeg]

Dezmondova supruga Inga je odmah pozvala Hardaveja. Pozvala je čoveka koji je zaradio 120 miliona dolara tokom svoje isprva sjajne a onda bolne NBA karijere. I, Peni se odmah odazvao.

 

Dez ga je, kada se malo oporavio sledćeg dana, tek toliko da može da govori, zamolio samo jednu stvar:

 

"Deca... Idi do moje škole, mog tima. Porazgovaraj sa decom. Uputi ih. Značiće im. To je sve što te molim".

Ali, Peni Hardavej nije uradio samo to. Da, bio je do škole, na treningu, sam sa njima. Bio je tu i sledećeg dana. I sledećeg. A i onog kada je, posle novih hemiterapija, i Dezmond Meriveder ušao na trening.

 

Ne samo da je otišao jednom do škole, kako je glasila poslednja želja njegovog najboljeg druga, već je sačekao da drug, ma koliko teško, i sam dođe na trening - i postao mu pomoćnik.

 

Dezmond Meriveder nije mogao dugo da vodi treninge. Trener Dez je zato svoje mesto ustupio jednom drugom čoveku. Treneru Peniju.

 

Išli su zajedno na treninge. Išli su zajedno kod vođa sve četiri bande u Bringehmptonu, i kod Bladsa, i kod Kripsa, i kod Vajs lordsa i kod Gangster disciplisa. "Držite ruke podalje od naše dece, a i druge koja su u sportu", bila je jedina njihova poruka. I, bande su se složile.

 

Devetorica dečaka od njih 12 u timu odrastala su bez očeva, jer su ih ili bande ubile, ili narkotici odneli ko zna gde. Peni, koji je i sam odrastao bez tate, učio ih je da u tome ne traže opravdanje ili izvor svog besa, nego da veruju u ono što rade i to će ih odvesti ka Dobru.

 

Vodio ih je u elitni deo Memfisa, da im pokaže šta se može kada se talenti ne odbacuju, organizovao da provode vreme i u njegovoj kući, kako bi jedni na druge gledali kao na članove porodice, učio ih manirima, upućivao kako da pomažu drugima, naravno i treneru Dezu, koji je i dalje bio tu, samo u drugoj ulozi... Peni je počeo da od njih pravi - ljude. Istinske šampione života, iako sam - nikada nije osvojio šampionski NBA prsten.

 

Ekipa koja je imala učinak 3-23 pre nego što ih je Meriveder uzeo pod svoje, sledeće sezone je značajno napredovala, ali je tada njen trener oboleo od raka. Kada se timu priključio Peni Hardavej, stigli su zajedno čak i do državnog prvenstva u Memfisu. Na njemu, čak i do finala. A u finalu su gubili sa 15 poena razlike tri minuta pre kraja.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Kada je zatražio tajmaut, Peni Hardavej se obratio svim dečacima rečima "Samo dajte sve od sebe", a onda, posebno, najmanjem među mališanima, Niku. Rekao mu je:

 

"Pusti sada sve ove dosadašnje promašaje u finalu, trebaš ovom timu. Pogodićeš".

 

Bile su to reči upućene mališanu koji visok samo 149 centimetara. Kome nije bilo svejedno, jer je promašivao u finalu do tada, jer mu se obraćala NBA zvezda... Nije mu bilo svejedno, jer je čitave sezone imao osam poena po meču, jer su u tom trenutku on i drugovi mnogo gubili, a kraj se nazirao... Nije mu bilo svejedno i - jer mu je otac, Dezmond Meriveder, bio na klupi, možda i svojim poslednjim životnim snagama.

 

Publika je počela da navija "Binghemptone, ustani!", a mali Nik je ustao, ušao u igru, dobio loptu u ćošku - i pogodio trojku. Pa još jednu. Pa još jednu. Onda su i ostali drugovi počeli da pogađaju i...

 

... čudo se dogodilo: uspeli su da pobede, za poen.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Titula je bila njihova. Dečja. A i Dezova i Penijeva.

 

Prve od tri uzastopne titule državnog šampiona koju su zajedno osvojili.

 

...

 

Dezmond Meriveder je nedavno preminuo. Bitku sa kancerom je izgubio, ali je jedan mnogo značajniji rat dobio.

 

I, teško da bi to uspeo da nije bilo jednog velikog čoveka da mu se nađe pri ruci:

 

On je istinska NBA zvezda, bogataš koji je u svom kraju izgradio kompleks od 20 miliona dolara, sa sedam košarkaških terena za mališane, posebnim sektorom za njihovo obrazovanje i usmeravanje što dalje od kriminala, govoreći pritom svima "Ljudi, novac je lako dati. Deci je potrebnije - vaše vreme".

 

On je Anfreni Hardavej i za sebe i danas, kada je ostao bez najboljeg prijatelja, voli da kaže:Trener sam ekipe osnovne škole Ist Haj".

 

Više je Peni od toga. Baš zato što je to što jeste.

[Дејан]

Физичка култура и спорт ОДНОС ЦРКВЕ ПРЕМА ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ И СПОРТУ

8 фебруар 2012, за ФБР припремио Бранко Гајић

Зима је. Такмичарска спортска понуда је мршава због зимске паузе тзв. „летњих“ спортова. Хајде да ову паузу искористимо и још једном се подсетимо суштине док њени појавни облици мирују. Знатижељно гледамо такмичења врхунских спортиста, дивимо се  њиховим достигнућима и навијамо за своје играче и клубове, читамо у новинама извештаје са утакмица, са пријатељима претресамо и важне и неважне детаље… Неки од нас иду у теретану, други „џогирају, трећи у хали или на пољанчету пикају лопту, четврти играју баскет у школском дворишту, пети пливају, шести играју тенис на спортско-рекреационом центру….  И тако долазимо до једне друштвене делатности зване „физичка култура“ и њеног дела који се зове „спорт“. Физичка култура, као уосталом и све друштвене делатности, односно појаве има своју прошлост, односно историју, своју садашњост и своју будућност. Да не идемо у далеку прошлост у објашњењу овог феномена. Ми припадамо тзв „јудејско-хришћанској култури“ и зато ћемо кренути од једног њеног крака – хришћанства и његовог односа према физичкој култури као делу те културе.

 

Препустимо се чланку магистра Николаја Николајевича Соколова у преводу Танкосаве Дамјановић, објављеног у часопису српског мушког манастира Лепавина у  Западној Славонији, Хрватска.    (поднаслови, болдирања и избор друге и треће фотографије: уредник) ФИЗИЧКА КУЛТУРА У ЖИВОТУ ХРИШЋАНИНА

Спој духовног и физичком у једном човеку

 

„Бављење физичком културом важно је исто колико и бављење духовном културом. Богу је угодно да се духовно и физичко споји у једном човеку – као што је Божанствено и људско спојено у Једној Личности Богочовека Господа Исуса Христа. На сједињењу једног и другог гради се цео човечији живот…“

Данас се ни мало случајно, и то веома често, у црквеној тематици поставља питање односа према физичкој култури и спорту. Зашто је баш данас, као никада до сада, то питање толико актуелно?

Данас на ту тему одговара професор за физичко васпитање, Магистар за спорт у области лаке атлетике, заменик председника Удружења православних родитеља, Николај Соколов.

 

Физичка култура и спорт нужни за спасење душе човекове

 

Зашто се међу православним верницима поставља питање – да ли је корисно или је пак штетно бавити се физичком културом и спортом? Чини се да сви желимо да будемо здрави и јаки и да нисмо болесни. Али, полемику око тих питања започињу неки противници здравог начина живота, који сматрају, да физичка култура и спорт нису нужни за спасење душе човекове, и да чак могу бити предмет греховног понашања за православног хришћанина. Хајде да покушамо да ово питање разјаснимо…

«Када читамо делове Јеванђеља, где видимо како је Христос васкрсао мртвога или исцелио болесника, ретко размишљамо о томе шта људско тело значи за Самог Бога, који га с љубаљу сазда за вечни живот, а шта би оно могло да значи за нас?“ – рекао је Митрополит Антоније Сурожски у својој беседи. И стварно, наше тело је створио Бог, и зато је оно физички тако савршено, јер је у њега Господ „уложио Своју Љубав“. Апостол Павле је написао: „Прослављајте Господа и у телима вашим и у душама вашим, јер су они суштина Божија“. (Прва посл. Коринћ. 6,20))

У суштини, здравље нашег тела, односно, одлични физички резултати – јесу непроцењиви дар Божији. Да ли верујући сме да не поштује тај дар? Одговор на ово питање налазимо у православном аскетизму, који нас учи да живот тела мора да буде усклађен са животом душе, где само телесно здравље није једини циљ хришћанина. Зато би правилније било да сада причамо не о томе, да ли тело смета спасењу, већ о томе, како тело управо може да помогне спасењу душе? О томе ћемо данас и разговорати.

 

СВЕТИ ОЦИ О ФИСКУЛТУРИ 

 

 

    

Пионири у фискултурној сали

Препоруке хришћанима о бављењу физичком културом

У светоотачким књигама постоје конкретне препоруке хришћанима, који желе да се баве физичком културом. На пример, познати учитељ хришћанске Цркве Климент Александријски у свом познатом делу „Педагог“ пише: „Дечаци морају да раде телесне вежбе. Никаквог зла неће бити ако они буду вежбали своје тело за оно што је корисно, односно, за здравље, под условом да их те вежбе не удаљују од оног што је корисно за њихово тело“. Свети Оци Цркве Христове су негирали да спорт удаљује човека од Бога и да пустоши и убија његову душу, другим речима, да је спорт оно што противуречи истинским хришћанским вредностима.

Какав је здравствени значај фискултуре у лечењу болесника, показао је свети Теофан Затворник. Људима, који се баве умним радом, светитељ је препоручвао да се баве гимнастиком. На пример, светитељ је саветовао да се прочита књига о „Собној гимнастици“, где се указује на разне вежбе за руке, ноге, тело, врат и главу. У писму свом духовном чеду он пише: „Здравље се мора чувати. Здравље је – исто што и коњче. Ако га префорсираш – немаш на чему да јашеш“. Светитељ је препоручивао да се свакога дана бар један сат упражњава шетња на свежем ваздуху, да се спава и једе строго по потреби организма, да се уздржавамо од опијања вином, да се одрекнемо седећег начина живота, и, по могућности да се бавимо интензивним физичким радом. Све је то преко потребно чинити, како бисмо постали „потпуно недоступни за телесне немоћи“.

И свети праведни Алексиј (Мечев) својим духовним чедима је саветовао да раде физичке вежбе. Препоручивао им је „да се баве гимнастиком, да би се тако борили са беспосличарењем, и да у себи развијају вољу. Неки савремени мирјани“, – писао је светитељ – „неће ни да чују за фискултуру. То је, вероватно, везано за чињеницу да они нереално поимају хришћански аскетизам и у буквалном смислу речи настоје да умртве своје тело“. По речима Пимена Великог: „Ми (хришћани) смо убице страсти, а не тела“.

Стереотипа „патње и привидног смирења“ је заблуда

На жалост, стварно бива тако, да то и сами хришћани не схватају, тако да њихово тело буде нападнуто разним болестима, које се управо појављују због неодговорног односа према свом здрављу. Код таквих људи често се догађа да више немају снаге ни за духовни живот. Ту је још врло распрострањени стереотип „патње и привидног смирења“ хришћанина, који постаје својеврстан аргумент да се здравље не јача помоћу физичких вежби, које су, по њиховом мишљењу, неспојиве са Православљем.

При свим овим позитивним наводима, који долазе због болести духовног стања човека, ипак се не смемо сложити, да је толеранција у односу на своје здравље оно што је добро. И ако говоримо о православном прилазу овом питању, противници телесног одржавања здравља не смеју да забораве „социјални“ аспект физичког здравља. Јер, ако смо болесни, ми не можемо да помажемо не само другима, већ често ни нашим најближима о којима морамо да се старамо. Дакле, морамо да будемо свесни, да само ако ми имамо добро здравље, да тек онда можемо да помажемо ближњима, да рађамо и васпитавамо децу, да много радимо и да се трудимо да одржавамо породицу, да помажемо свима око нас, и, на крају крајева, да у старости не будемо терет за своју родбину.

Шта је циљ фискултурних вежби?

Чини ми се да су речи светог Ингњатија (Брјанчанинова) у извесном смислу `1одговор на питање шта је циљ фискултурних вежби: “ Допуштено је молити се и тражити од Бога исцељење при чврстој намери да враћено здравље и снагу употребимо за служење Богу, а никако да буду у служби сујете и греха“. Другим речима, лечити се помоћу физичких вежби и одржавати свој организам у доброј спортској форми, православним хришћанима је потребно, управо да би се у потпуности могли посветити Богу и ближњима. Како год да окренеш, али, помоћи другима у животним потребама или екстремним ситуацијама у пуној мери може само онај, у кога је снажан дух, а он сам, здрав и јак.

Познато је да се света преподобна мученица Јелисавета бавила спортом, да је пливала, играла тенис, и да је својим ближњима често честитала црквене празнике, желећи им, поред душевног спасења, и добро здравље, које им је неопходно, – како је писала – „да би имали снаге да се моле“. Коначно, њена физичка припрема јој је омогућавала да издржи веома тешка послушања од настојатељице Марфо-Мариинске обитељи.

Свети праведни Јован Кронштатски настојао је да свакога јутра иде у башту, да би се пре почетка тешког и напорног дана прошетао и читао своје молитвено правило.

Свети Јован Златоусти је рекао да у нежном и раслабљеном телу свест „није у здравом стању, већ је слаба и умртвљена, а да без тога нема ни свести о добром здрављу“. У свету се све квари од нерада. Тако, стајаћа вода ће да се убуђа, а и гвожђе, које се не употребљава, а директно је изложено утицају ваздуха – ће да зарђа. Тако је и са човеком.

 

УЛОГА ФИСКУЛТУРЕ У НАШЕМ ЖИВОТУ

Од нерада тело се дегенерише а душа страда

„Физички рад игра важну улогу у формирању наше личности и у очувању од греха, јер рад нашу душу учи да буде сконцентрисана, да има циљ, да је активна и још много чему“, – писао је свештеник Георгије Рјабих. На жалост, данас људи, живећи у великим градовима, често немају могућности да раде неки физички посао, тако да убрзо тај психички премор почиње да делује на ум и на емоционалну сферу. У условима комфорног живљења тело просто постаје дегенерисано …, а, као крајњи резултат – страда душа, јер се раслабљени организам брзо замара и често болује, па због тога човеку постаје тешко да се моли, да комуницира са људима и да чини добра дела. Зато је животно важно да се тело нечим оптерети, односно да стално има неки тренинг. Међутим, наравно, овде спорт није важан сам по себи, јер, онима, који физичке напоре чине ради личних циљева, спорт може бити и штетан. А ако спорт омогућава да људима, са хришћанске тачке гледишта, донесе неки нови квалитетнији живот, вежбе могу допринети спасењу душе. Али, када је спорт – само парада, када је човеку циљ искључиво демонстрација лепоте и снаге свога тела, жеђ за победом и популарншћу – е, тада спорт одваја човека од Истине“.

 

Вежбе фискултуре и спорта усађују чврстину, циљ и снагу карактера личности

Православни лекар К.В. Зорин тврди, да „рационалне вежбе фискултуре и спорт усађују чврстину, циљ и снагу карактера личности, умеће да владаш собом у екстремним ситуацијама и да пребродиш неизбежне животне тешкоће, развијају снагу, еластичност и издржљивост. А беспосличарење и лењост чине човека малаксалим, слабим. Закржљало, неутренирано тело или, на против, измождено од неумереног оптерећења, често оштећује и психу – слаби вољу, ствара комлекс ниже вредности, снижава животни тонус, доводи до депресије… На тај начин, хришћанство сматра да је умерено физичко васпитање важна метода, која помаже очувању здравља, повећању и очувању високе радне способности, виталности и стваралачке активности. Слава Богу, што људи развијају физичке дарове и таленте, које је Творац уградио у човекову природу“.

 

Мала је корист ако је телесно здравље само себи циљ

 

Апостол Павле је подсећао да телесно здравље није довољно само по себи и није само себи циљ. Његов задатка је само да човеку обезбеди нормалан живот. За то време, без сваке сумње, много је важније духовно здравље. “ Јер тјелесно обучавање мало је корисно, а побожност је корисна за свашто, имајући обећање живота садашњега и онога који иде“. (1 Тим. 4,8). Али, ако обратимо пажњу – „мало корисно“ не значи и „штетно“.

По мишљењу Апостола, видећи колико спортисти улажу напора да победе на такмичењима, хришћани морају да изведу моралне закључке и да се одушевљавају подвижништву у вери. Коначно, сви смо ми, попут спортиста, позвани да будемо, као прво, исто тако упорни – али у борби са грхом, а као друго, велики борци – али у достизању духовних победа. „Не знате ли да они што трче на трку, сви трче, а један добије награду? Т а к о трчите да добијете. Сваки пак који се бори, од свега се уздржава: они, дакле, да добију распадљив вијенац , а ми – нераспадљив“. (1 Кор. 9, 24-25).

 

„ОБЕЗГЛАВЉЕНА ПЕДАГОГИЈА“ 

Кретање – неопходан услов за нормалан рад организма детета

Превелико физичко оптерећење, које нам данас приређује овај наш савремени свет, захтева од човека да има огромну резерву и чврстину животне и физичке снаге, да би могао да се одупре свим негативним деловањима.

Данас су чак и деца основне школе већ у стању сталног стреса, показује још необјављени експеримент, који се бави утврђивањем стабилности нервног система детета, које још није ојачало, дакле, које још није формирано. Да ли ће и колико издржати организам детета, чији часови у току једног дана, уз озбиљно школско оптерећење у настави, трају као један радни дан одраслог човека? Плус разни кружоци и секције, углавном стручни, где деца опет седе, цртају, свирају на музичким инструментима, уче стране језике итд. А увече, код куће, треба да се уради домаћи задатак, и ако има времена, обавезно тада гледају телевизор или компјутер – и тако је сваки дан. Па, чак и ако се при томе деца правилно хране и довољно спавају, њихов организам, ипак, током узрастања, због недовољног кретања, слаби и изнурује се. Резултат тога је да су данас многа деца већ у средњој школи прилично слаба, да имају неправилан положај тела, као и разне психосоматске болести. Кретање – то није само користан додатак за побољшање стања здравља, већ неопходан услов за нормалан рад организма.

 

 

     Пирот,   16-18.03.2011. године,

Републичко   такмичење средњих школа у одбојци

Број часова, који је предвиђен у школском програму за физичку културу, потпуно је недовољан. Сви стручњаци се слажу да је детету у развоју неопходно најмање 8 часова фискултуре недељно, а оптимално око 2 сата физичке активности у току дана. Међутим, на физичке вежбе у оквиру школског распореда, отпада тек 1,5 сат, односно два школсака часа недељно. Дај, Боже, да се ситуација у најскорије време промени, и да се у школи добије макар један час фискултурних вежби дневно, при чему је потребно да се ти часови распореде равномерно у току недеље, а не да се два или три часа одржавају у једном дану. Овде ја и не говорим о квалитету часова, јер, у многим школама дешава се да наставник само дође и деци баци лопту, тако да у току тих 45 минута деца нешто играју – да ли је то рагби или кошарка, но, никако није физичка култура. Осим часова фискултуре било би добро да се уведе да деца пре часова ураде неколико обичних вежби, као и да се предвиде мање паузе у току часа, на 1-2 минута, где би се урадиле вежбе за растерећење очију и смањење напрегнутости мишића. Овако, поред редовних часова фискултуре потребно је да самостално допунимо време физичке активности било часовима у спортским кружоцима или секцијама, било шетњом на свежем ваздуху. А ако у току тог времена родитељи макар и мали део времена проведу заједно са сином или ћерком, то ће бити корисно породично дружење, а велики допринос у очувању здравља, не само детета, већ и родитеља.

У своје време К.Д. Ушински је писао: „Било која хришћанска педагогија за нас је – ствар незамислива, обезглављена, наказна, то је делатност без циља и унапред без резултата“. Сматрам да је у данашње време код нас педагогија у области фискултуре управо таква – „обезглављена“ и једнострана.

Физичко вежбање као супститут физичког рада

Зашто се сада велика пажња обраћа на ово питање?

Па, управо зато, што се у време, када је физички рад био уткан у наше животе, човек развијао природно…, тако да тада људи нису познавали ни половину савремених болести. Зато је потребно да настојимо да добро схватимо, шта су то физичке вежбе? То је свакодневна неопходност, захваљујући којој учвршћујемо животни циљ и водимо здрав начин живота, где нема места за пасивну животну позицију и хроничан умор. Физичка култура треба да буде средство, које нам омогућава извршење животних задатака.

ПРАВОСЛАВНА КУЛТУРА И КУЛТУРА ЗДРАВЉА 

Физичка култура – култура тела

 

Недавно је Његова Светост Патријарх Кирил, на састанку са омладином у Њижњем Новгороду, између осталог, рекао: „Бављење физичком културом је изузетно важно, колико је важно овладавање духовном културом. Богу је угодно да споји духовно и физичко у једну људску личност – као што је Божанствено и човечије спојено у једну Богочовечију Личност Господа Исуса Христа. На том сједињењу гради се цео човечији живот… Ја веома позитивно оцењујем физичку културу и спорт, а, ево и зашто? Физичка култура је усмерена на развој, на усавршавање наше природе. То је управо тако, иначе, не бисмо употребљавали реч „култура“ у односу на спорт“, – рекао је Поглавар Руске Православне Цркве.

Ово питање није случајно било дотакнуто управо међу омладином. Јер, због деце и омладине, који иду у школу, који уче, часова физичке културе мора да буде неупоредиво више него што је то један обичан школски час. То није ни мало неважан детаљ за грађење целовите културе човека. Да ли је довољно познавати само историју и књижевност или добити високо образовање, да бисмо се назвали културним човеком? Даље, зар култура укључује само понашање или само познавање како да се користимо ножем и виљушком, како да се поздрављамо и уступамо место у саобраћају? Чини се, ипак, да је човеку неопходна и култура тела, и култура исхране, затим, култура покрета, култура понашања – што тек у целини чини културу здравља. А, да би човек био здрав као већ одрасла особа, ту културу је потребно познавати још од најранијег детињства, а још је боље ако је већ имају будући родитељи, који имају намеру да рађају здраву и јаку децу.

Па, да ли је православном вернику потребна култура тела? На жалост, у православној свести укорењено је једнострано гледиште на физичку културу, као на сферу развоја само покрета тела, који, ето, често подстичу сујету и друге греховне наклоности.

Иван Иљин у свом делу „Основи православне културе“ поставља једно осетљиво питање: „Да ли се поред велике духовне кризе, процес масовног одласка из Правослане Цркве објашњава и тиме, што хришћанство још увек није променило негативан однос кретања ка свету, и да још увек не учи да свету треба одговорно и радосно прићи, да би се и у њему творило све у Славу Божију“. Чини ми се да је Његова Светост Патријарх Кирил пред младима у Њижњем Новгороду баш о томе беседио.

Православни човек мора да буде пример свима, не само показујући своју честитост, поштење, доброту и друге врлине, већ да буде пример физички уравнотеженог човека. Хришћанин нема право да занемари културу очувања свога тела и свога здравља. Још једном желим да наведем познате речи светог Апостола Павла, који, говорећи о греху према свом телу, врло јасно указује на то „да су тела ваша црква Светога Духа, који живи у вама…“ (1 Кор.6,20). А физичка култура – јесте неизоставан услов хармоничног развоја, како личности човекове, тако и здравог тела.

 

„СВЕ МИ ЈЕ ДОЗВОЉЕНО, АЛИ МИ НИЈЕ СВЕ НА КОРИСТ…“ 

Велика оптерећења у професионалном  спорту нарушавају здравље

У Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве речено је „…за одржавање здравља појединца и народа, веома су важне превентивне мере, дакле, веома је важно стварање реалних услова за вежбе физичке културе и спорта“. Желим да скренем вашу пажњу да је овде реч управо о превентиви да не дође до болести, односно, о очувању здравља. Што се пак тиче професионалног спорта, где преовладавају велика физичка оптерећења, која од преоптерећености могу да наруше како здравље, тако и психу човека, а посебно младог, и где се, осим тога, због велике жеље за победом, у души спортисте рађају веома снажне и погубне емоције, као што је страст, мржња према супарнику, гордост, сујета и среброљубље… Да ли су те вежбе усмерене на очување здравља и да ли су спасоносне? Поменимо такође и коришћење наркотика и допинг средстава са свим разарајућим последицама у односу на психу човека.

Култ лепог тела – једнострано свођење на ниво страсти

Поводом тога, којом врстом спорта се можемо бавити, а којом не, јединственог мишљења нема. Међутим, практично, увек су критиковане спортске дисциплине као што је аеробик, фитнес, спортски плес, уметничко пливање и слично, јер се у оквиру ових вежби користе сексуално-осећајни покрети тела који саблажњавају, како самог спортисту, тако и људе који га посматрају. Што се тиче фитнеса, та мода нам је културолошки дошла са Запада. Култ лепог тела – јесте чисто језичка појава, а својствена још и у античкој култури. Данас је то цела индустрија, која сама ствара неки култ, неку своју религију, своје богове и иконе – а то су фотографије оних, који имају најбоље, најлепше тело, своје атрибуте, своје принципе… Овде је цео живот посвећен једино обликовању свог тела. Ако је нечије бављење спортом чин да се од тога сачини култ, да се све сведе на ниво страсти, да се за то веже целом душом, и да осим обликовања тела око себе ништа друго не види, то одиста, не може бити душекорисно.

Такође, ми не одобравамо вежбање источних двобоја, односно, такмичарских дуела, где може да дође до повреде тела и лица човека, као носиоца Лика Божијег. ,

Спортска шоу представа као извор ниских страсти

Још један важан аспект што се професионалног спорта тиче. Дакле, то је шоу, повезан са огромним новцем. У те арене долазе фанатици, који на трибинама, за време меча, падају у масовну екстазу. Тако се мрачна емоција масе сложно излива, где се чују побеснели крици, који раздиру душу, затим непристојни звиждуци и безобразне псовке. То се чак назива „културно проведено време“. А шта се при томе дешава у души спортисте-идола, какве душепогубне страсти обузимају цело његово биће, навијачи чак и не наслућују. О томе је писао још свети Јован Златоуст, када је неколицина његових слушалаца након беседе са њим отишла на трке, “ где су сви запали у такаву разбеснелу екстазу, где се цео град испунио непристојном циком и крицима, који су изазивали смех, али, и више од тога – плач“.

КОЈОМ ВРСТОМ СПОРТА ДА СЕ БАВИМО?

Пред православним педагозима и родитељима несумњиво ће се раније или касније поставити питање како да организују слободно време свога детета, а да је то корисно за здравље? Наравно, ово питање треба да решавају родитељи и педагози заједно са искусним свештеницима.

 

Тимски спортови где се не развија агресија

Ср. Митровица, 27.05.2011. године, Републичко   такмичење ученица и ученика основних и средњих школа у атлетици

Значајан одговор на ово питање дао је игуман Јевменије, који је рекао да је потребно изабрати оне врсте спорта, које не изазивају осећај агресије, где је мање повреда, где се негује тимско јединство…. Бављењем боксом могу да се нанесу телесне повреде, а и да се развије грех туче; у бављењу рагбијем – много је буке и гурања; акробатика – ту је повећана опасност од пада и повреда. Најбољи су колективни спортови, односно, тимски, као што је одбојка, кошарка, ватерполо и други. Бавећи се њима, младић или девојка осећају одговорност пред тимом; ове врсте спорта развијају тимско размишљање, координацију покрета, опрезност и подвижништво…Спортисти ових дисциплина су мање у заносу, мање су агресивни од, на пример, хокејаша или фудбалера.

Препорука вежбања на чистом ваздуху

Осим тимских спортова желео бих да препоручим дисциплине, где спортисти првенствоено вежбају на свежем ваздуху. Ту је скијање, биатлон, веслање, коњичке трке, бициклизам и брзо ходање. Ове спортисте од миља зову „циклици“, и они су обично мирољубиви, смирени и одговорни у свом понашању.

Јаки мишићи и лепо тело не смеју бити циљ сам по себи

Што се тиче обичне фискултуре, за хришћане је прихватљив цео низ најједноставнијих али ефикасних вежби, које смо учили још у школи. Међутим, радећи фискултуру, хришћанин увек мора да има меру. Обичне фискултурне вежбе не треба код мушкарца да пређу у страст како би добио јаке мишиће, а да код жене старање о свом телу – не постане циљ сам по себи, дакле, само да добије извајану фигуру како би околину пленила својом телесном лепотом.

 

ЗАКЉУЧАК

 

Сводећи резултате о свему наведеном, закључујем: православни верници могу, и чак је и разумно да се баве фискултуром и спортом у Славу Божију, односно, да поступају онако, како је речено у Светом Писму: „И тако, да ли једете, или пијете, или нешто друго чините, све чините у Славу Божију“. Па, ако је наш циљ васпитање, односно, здравље сопствене душе, између осталог и кроз физичко оптерећење, онда нам тај унутрашњи орјентир неће дати да склизнемо са правог пута“.

И још једна важна примедба – физичка снага као развој покретачког апарата – је једно, али постоји још и снага духа, по којој су се прослављали и витезови и светитељи. Веома је много примера, где видимо како је неки човек физички веома јак, али духом – слаб, и како такав човек чак ни уличном хулигану не може да пружи достојан отпор. А дешавало се да је човек немоћан и физички веома слаб, али да је толико снажан духом, да су пред њим одступали пукови војске.

Међутим, ако се из разних разлога човек не бави ни фискултуром, ни спортом, а света Православна Вера одједном од руских мушкараца-хришћана затражи пожртвован физички подвиг ради заштите Отаджбине, њених православних светиња или наших ближњих – жена, деце, старих, – вероватно ће, многи од њих, уз помоћ Божију, знати да понове чудесан пример светих монаха Пересвета и Осљабе, као и светог праведног борца Теодора Ушакова, који су се у историји, иако се нису бавили спортом, прославили у векове, тако што су своју сјајну физичку снагу сјединили са несаломљивом духовном молитвеном снагом и тако чудесно допринели обнови Свете Русије.

Извор: http://www.orthedu.ru/eparh/585-09.html

 

http://facebookreporter.org/2012/02/08/%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D1%84%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B8-%D0%B8-%D1%81/

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

https://www.pouke.org/forum/topic/2357-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D0%B8-%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82/

[Зосима]

Е стврано мисим,већ замишљам како Христос ујутро построји 12 апостола ,и онда раде вежебе пре мисионарења...

 

Некад и не баш тако давно,људи су се "рекреирали" тако што су радили , на својој земљи ,имањима, а данас сви блеје по тертенама, фитнес клубовима и осталим дубокоумним просторијама...

[JESSY]

Otkrivamo ko je otac Ilarion, zvezdaš u ulozi duhovnog vođe Partizana

 

Ja sam zvezdaš, ali u tome što sam duhovni vođa Fudbalskog kluba Partizan nema ništa šizofreno. Možda jeste malo nezgodno, ali nije greh - kaže za “Blic” otac Ilarion Đurica.

 

Crno-beli su na pragu 26. titule, od momenta kada je ekipu preuzeo Zoran Milinković ostvarili su pet pobeda i jedan remi u prvenstvu. “Uz božju pomoć i sreću junačku”, najavio je šef stručnog štaba šampionske ambicije po dolasku u klub iz Humske, Otac Ilarion Đurica se savršeno uklopio.

- Moja saradnja sa Partizanom je upravo i proistekla iz dugogodišnjeg poznanstva sa Zoranom Milinkovićem. Prateći njega, upoznao sam mnoge fudbalere, bivše i sadašnje. Pronalazio svoje duhovne sinove. Oni su izabrali mene, sa radošću sam prihvatio da pomognem.

 

 

Susreti su raznoliki.

- Oni dolaze kod mene. Bilo je i pojedinačnih obraćanja, grupnih. Nezavisno od Partizana, kod mene dolaze Zoran Milinković, Vladimir Volkov, Ilija Stolica, Božidar Urošević, mnogi drugi.

Volkov je u derbiju protiv Vojvodine postigao dva gola, ali otac Ilarion Đurica kaže da to nema veze s njim.

- Naravno da znam da je Volkov dao dva gola. Ali nema tu moje zasluge, nikakvog uticaja, mada Volkov ili Milinković verovatno misle da ima. Pratim ih molitvama, savetujem. Tu sam da vršim svoju službu, oni slede svoju veru, ja im dajem koliko traže.

Jeromonah fudbal gleda i uživo i putem TV-a.

- Pratim fudbal, naravno. Ne toliko često uživo jer se poklapa sa bogosluženjima, ali se pronađe vremena.

Duhovni vođa Partizana ima nameru da razvija ideju o duhovnosti sporta.

- Sport je mnogobožačka preokupacija, duboko je zaronjen u mnogobožačku religiju. Islam zazire od idolopoklonstva u sportu, zazire jevrejstvo, ništa manje ni hrišćanstvo. Sport je kod nas došao pod veliku sumnju i moja želja je da uvedem duhovni red u sportu.

To podrazumeva povratak nekim zaboravljenim vrednostima.

- Pre svega, mislim na ljubav i poštovanje suparnika - završio je otac Ilarion Đurica.

 

Beseda igračima i stručnom štabu

“Igrajte razdragano, kao deca, ne tražeći, ne razmišljajući i ne pitajući se za cilj - krunu, venac slave! Za vašu sportsku sreću blagotvorno je da ne budete kao „luda đeca“ iz naših epskih pesama, već da budete ona deca koju je pozvao k sebi u svetom Evangeliju, naš Gospod Isus Hristos. Vaša igra je dovoljna, ako igrate nadahnuto i dobro, pošteno, lepo i prijatno, ali i nikome opasno i štetno. Igrajte najbolje što znate i umete, to je vaš sveti cilj! Junaci! Morate svoja tela nemilosrdno „ugroziti“ da biste duhovno procvetali u ono što se zove sreća neprestanog pobeđivanja! Svladajte u vašoj duhovnoj igri na zelenoj travi, pokorite ih, obuzdajte i naganjte ih u tesnac! Nadmašite, natkrilite ih kao protivnike, a ne kao neprijatelje. Morate misliti u velikim razdobljima kada vaša sportska sreća dospeva, a kada prispeva. To neka bude vaše geslo koje vam tu sreću donosi. Nastojte da se radujete, da budete srećni na račun svog tima, sastava, pa tek onda i u svoje vlastito. Kada vam krene dobro, kada ste srećni i zadovoljni, odmah ostvarite oduška, u jedinstvu sa saigračima. Iživite sve viškove radosti i zadovoljstva, ali bez raznih poroka, kao što je doping, alkohol i „quoupies“ đavolica. I ženite se mladi! Pravi fudbaler pita kako i šta voli i moli se za sebe, saigrače i za blagoslovenu ženidbu. Kada je ispunjen srećom, neka je odmah podeli sa drugovima kao bratsko dobro, kao blagoslov carskog sveštenstva. A carsko sveštenstvo su svi kršteni i miropomazani!”

 

http://sport.blic.rs/Fudbal/Domaci-fudbal/271933/Otkrivamo-ko-je-otac-Ilarion-zvezdas-u-ulozi-duhovnog-vodje-Partizana

[Дејан]

  On 7. 9. 2015. at 15:50, Зосима рече

Некад и не баш тако давно,људи су се "рекреирали" тако што су радили , на својој земљи ,имањима, а данас сви блеје по тертенама, фитнес клубовима и осталим дубокоумним просторијама...

Купи ми хектар земље, одрећи ћу се теретане

[Дејан]

  On 7. 9. 2015. at 15:50, Зосима рече

Е стврано мисим,већ замишљам како Христос ујутро построји 12 апостола ,и онда раде вежебе пре мисионарења...

Није било потребе, они су мисионарили пешке, причали стално, то је физички напор.

Нису мисионарили уз помоћ рачунара 

[Дидим]

  On 7. 9. 2015. at 15:50, Зосима рече

Некад и не баш тако давно,људи су се "рекреирали" тако што су радили , на својој земљи ,имањима, а данас сви блеје по тертенама, фитнес клубовима и осталим дубокоумним просторијама...

 

Радом на земљи се билдује грба, а дефинишу жуљеви.

[Дидим]

- Молим ти се Боже, да их сутра победимо бар 5:0.

- Молим ти се Боже, наши играчи су верници, а не као оне барабе из супарничког клуба.