Презвитер Вукашин Милићевић: Љубав и Крст ( и друге теме)

[Milan Nikolic]

Презвитер Вукашин Милићевић: Љубав и Крст

10. март 2010 - 12:44

У свечаној дворани Змај-Јовине Гимназије у Новом Саду, презвитер Вукашин Милићевић, настојатељ параклиса Светог Јована Златоуста у Студентском граду у Београду и уредник радија Слово Љубве, одржао je у недељу, 7. марта 2010. године, предавање на тему Љубав и Крст. Учешћa у Трибини узео је и Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј.

Звучни запис предавања

http://www.eparhija-backa.rs/sites/default/files/users/user6/audio/o_vukasin_ljubav_i_krst_.mp3

[Guest свештеник Иван]

https://www.pouke.org/audio.php?cid=188

Ево и овде за директно слушање. Предавање је одлично, преслушао сам га-

[Guest - . . .-]

Свештеник Вукашин Милићевић

ПРИМА СЕ...

Управо то, тај амбијент, ваздух

непријатан нашој сујети, мога би се

означати као литургијски етос.

Има један мали манастир у који много волим да одлазим. Зашто? Зато што је манастир. А то се данас не виђа баш тако често. Е, сад, има један мој друг, па има његова сестра, па и она воли да иде у тај манастир. Али оде она, тако, једном у један други манастир да прошета, што би се рекло ту у близини; у том манастиру живе старе и не много образоване, али заиста честите монахиње. Прича она тако са њима, питају је где иде у цркву. Каже им:

- У манастир...

- Аууу - каже једна старица - Немој тако! Тамо кад се причестиш, тамо се причешће не прима. Знаш, тамо не служе к'о Свети Сава.

Да су рекле да се причешће „не прима" зато што понекад и ја тамо долазим, то бих некако и разумео; тешко је поверовати да „кроз мене" нешто делује. Међутим - не! Није к'о Свети Сава. Те честите старице вероватно не знају много о Светом Сави, поготово не о, рецимо, богослужбеним књигама које је користио. Веороватно не знају ни да се он баш нешто није  ни бавио тиме како треба Литургија да се служи. Ни очевидаца Савиног служења нема. Али оне знају како је он служио! Оне вероватно знају шта је и мислио! А знају тако што им је неко рекао. А тај неко свакако није Свети Сава нити ко њему близак. И рекао им је то с неком намером. А та намера је прилично, како би се рекло, вучија, с обзиром на то да је последица то да ове безазлене старице више немају поверења у своје сестре, следи да је тај неко вук, и то вук у јагњећој кожи. Можда не намерно јер можда и он то говори колико зна, а не зна много, рецимо, јер и њему је неко рекао, и тако у недоглед. Замислите да нема тога што се говори? Шта би онда било?

Ево овако би било: саберу се хришћани зато што верују да је Бог толико заволео свет свој да је и Сина свога јединороднога дао (Јн 3, 16). Па онда ти хришћани раде оно што им је Господ рекао да чине у његов спомен: Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хљеб, и заблагодаривши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен (1 Кор 11, 23-24). Па се притом моле речима које су им предали људи попут Светог Василија Великог. Ако се сећате (ако сте читали или, далеко било, чули), тамо се молимо за такве појединце и ствари као што су грешници, ублажење раздора међу црквама, мир и љубав (даруј нам мир твоју и љубав Своју, јер си нам дао све и сва). То су углавном ствари које се „не примају" зато што смо ми добри, него ствари које нам је Он даровао и дарује зато што нас воли и зато што хоће.

То би било тако да не постоји углавном неписмено, пардон, усмено предање, о најважнијим стварима за спасење; овако, све то не важи; јер ви не знате те две, три или тих пет најважнијих ствари. Ту нема никаквог простора за „сувишак срца"; ту нема много места ни за срце, штавише - све се своди на поредак тих неколико најважнијих ствари. А то што ми баш и не знамо шта је „писац" тј. аутор чак и таквог поретка хтео да каже и како је и зашто хтео да каже, то, наравно, нема везе. Важно је да ми знамо шта је истина иако то можда не знамо да изразимо без коришћења речи попут „не" „против", „борба" „непријатељ".

У чему је проблем? Да ли је истина стварно у тих неколико најважнијих ствари?

Наравно да није, али је лакше да мислимо да јесте; лакше је рећи да постоје а), б) и в) истина, него ли прихватити да је истина да је Син Божији умро на крсту људском смрћу; него ли да је умро за безбожнике, јер Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике. Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас (Рим 5, 6-8), него ли да је тиме сваком телу отворио у Живот вечни; него ли да чак и неко попут мене може да саслужује над-небеској тајни. Лакше је, зато што из а), б) и в) произлази ништа, а ништа не угрожава нашу величанствену истину о себи, чак је утврђује, поготово ако томе ничему подучавамо друге, док из овог другог долази много не тако пријатних ствари - за нашу сујету.

Управо то, тај амбијент, ваздух непријатан нашој сујети, могао би се означити као литургијски етос.

А у оном манастиру са почетка ваздух годи и, некако, реже.

Аутор је свештеник при капели Св. Јована Златоустог у Студентском граду у Београду и главни и одговорни уредник радуја Слово љубве

Извор: „Православни мисионар“, 1/2011,стр.63-64.

[JESSY]

0203_cool

[Mиљан Танић]

Оче, мислим да сам управо сконтао ЗАШТО су се на борби за вечеру појавила ЧЕТИРИ (!!!) "реаговања" против о. Вукашина и "Мисионара"... због тога што сте ви овде поставили текст. Потпуно исто форматиран, прво се појавио сам текст на борби... а онда ЧЕТИРИ "реакције" - последња од самог Владе Димитријевића. А данима се питам откуд им тек сад идеја да "реагују" (стављам наводнике јер не верујем да су то писма читалаца...) после месец дана откако је текст изашао...

[uros]

Ау како је Влада изврнуо тезу оца Вукашина, фуј. Дакле ако сам до сада неговао и 0.01 промил поштовања према "искрености" г. Димитријевића, он је сад нестао.

[Zeebedee]

Ау како је Влада изврнуо тезу оца Вукашина, фуј. Дакле ако сам до сада неговао и 0.01 промил поштовања према "искрености" г. Димитријевића, он је сад нестао.

Ti si imao postovanje prema tom egoisticnom i sujetnom bivsem drugu i clanu?

a inace o. Vukasin je pogodio bas gde treba; Borba za veceru ima cak pet osvrta na tekst ( sto govori koliko ih boli istina i koliko su se prepoznali).

[Guest - . . .-]

Оче, мислим да сам управо сконтао ЗАШТО су се на борби за вечеру појавила ЧЕТИРИ (!!!) "реаговања" против о. Вукашина и "Мисионара"... због тога што сте ви овде поставили текст. Потпуно исто форматиран, прво се појавио сам текст на борби... а онда ЧЕТИРИ "реакције" - последња од самог Владе Димитријевића. А данима се питам откуд им тек сад идеја да "реагују" (стављам наводнике јер не верујем да су то писма читалаца...) после месец дана откако је текст изашао...

У "Мисионару" су ми омиљени текстови управо о. Вукашина. То што појединима сметају или им кваре њихов верски систем није мој проблем. Опет његови текстови имају поднаслов "Из другачијег угла", па јасно говоре да имају један неконвенционалан приступ.

Борба за веру пише шта им је воља. Нека пишу, свако ко иоле воли Цркву и разумење њен смисао постојања неће узимати то што они пишу за нешто валидно.

[obi-wan]

Ау како је Влада изврнуо тезу оца Вукашина, фуј. Дакле ако сам до сада неговао и 0.01 промил поштовања према "искрености" г. Димитријевића, он је сад нестао.

Ne vredi, sav njegov nesumnjivi i veliki kvalitet kao publiciste i pisca potpuno je zgazen pisanjem ovakvih pamfleta...

[Nebojsa]

Gospodin Dimitrijević je sektaš ima taj mentalitet tu stalnu želju da se bori protiv nekog i nečega ne shvatajući suštinu Hrišćanstva da se treba boriti za nešto ,za Hrista ,ne protiv Mike ,Laze borda grupe g17+ ili šta znam već .

Takvi ljudi nisu sposobni da porode novu vrednost i da istraju sa njom .

[Mudrov]

Због вређања канонског клирика СПЦ имаш од мене опомену.

nishizawa

[antics]

Јаооо, што су смешни ови на барбизазаверу.... Да је друг Тито имао овакве крај себе 1948. Америка и Енглеска би заиста биле једна земља пролетерска.

Свака част, другови "верници"! Баш сте сјупер...

[Guest - . . .-]

У Пра­во­сла­вљу од 15. ју­ла 2011. об­ја­вљен је текст „Има ли шта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“ ко­ји пред­ста­вља ре­ак­ци­ју на мој текст „Бли­ски су­срет тре­ће вр­сте“ об­ја­вљен у Пра­во­сла­вљу од 15. ју­на 2011. Пот­пи­сник ове ре­ак­ци­је је игу­ман Дај­баб­ске го­ре, ви­со­ко­пре­по­доб­ни Ар­хи­ман­дрит Лу­ка. Иако то мо­жда ни­је уоби­ча­је­но, осе­ћам по­тре­бу да пре по­ку­ша­ја да од­го­во­рим на пи­та­ња ко­ја овај текст по­ста­вља ка­жем ка­ко је о. Лу­ка лич­ност пре­ма ко­јој га­јим из­у­зет­но ве­ли­ко по­што­ва­ње и ува­жа­ва­ње. У том кон­тек­сту, сма­трам да ми је тек­стом „Има ли ишта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“ учи­ње­на ве­ли­ка част. Упра­во за­то се осе­ћам оба­ве­зним да од­го­во­рим на при­мед­бе из­не­се­не у овом тек­сту.

Не мо­гу да се от­мем ути­ску да ове при­мед­бе не­ма­ју мно­го ве­зе са ста­во­ви­ма ко­је сам из­нео. У тек­сту ре­ак­ци­је се не на­ла­зи ни­јед­на ре­фе­рен­ца, ди­рект­на или ин­ди­рект­на, на мо­је ста­во­ве. Упр­кос то­ме, по­ку­ша­ћу да од­го­во­рим на по­ста­вље­на пи­та­ња упра­во узи­ма­ју­ћи у об­зир ста­во­ве ко­је сам из­нео у тек­сту „Бли­ски су­срет тре­ће вр­сте“.

Нај­пре, на­чел­но: ниг­де у тек­сту ни­сам ре­као да „ван­зе­маљ­ци“ по­сто­је, те да су они „уз­ви­ше­ни­ји“ или „зна­чај­ни­ји“ од чо­ве­ка. Мој текст је по­ку­шај да се бо­го­слов­ски вред­ну­је исти­на (за са­да) о то­ме да се мо­гућ­ност по­сто­ја­ња ин­те­ли­гент­ног об­ли­ка жи­во­та ван Зе­мље не мо­же ис­кљу­чи­ти. Ако се не­што по том пи­та­њу про­ме­ни­ло, из­ви­ња­вам се, ни­сам оба­ве­штен.

Тврд­ња да се „те­за о мо­гућ­но­сти по­сто­ја­ња ин­те­ли­гент­ног жи­во­та на дру­гим пла­не­та­ма не по­кла­па са пра­во­слав­ним бо­го­сло­вљем и на­шом ве­ром“ не „по­кла­па се“, по мом ми­шље­њу, са основ­ном исти­ном на­ше ве­ре: да је Бог у сво­јој све­сил­но­сти сло­бо­дан. Ве­ру­јем да је Бо­жи­ја сло­бо­да пр­ва по­ру­ка ко­ју нам пре­но­си От­кри­ве­ње, не са­мо Но­вог, већ и Ста­рог За­ве­та. Бо­га не мо­же­мо „за­тво­ри­ти“ ни у ка­кво уче­ње; сми­сао уче­ња је да нас осло­бо­ди и осло­ба­ђа за су­срет са Жи­вим и Сло­бод­ним. Екс­пли­цит­ни­је, у ве­зи са те­мом: Бог је мо­гао да ство­ри би­ћа о ко­ји­ма се не го­во­ри екс­пли­цит­но у Књи­зи по­ста­ња и био је сло­бо­дан да нас о то­ме, као и о раз­ло­гу ства­ра­ња, не оба­ве­сти, упр­кос то­ме што би се мо­же­би­ти ње­го­во ве­ли­чан­ство чо­век на­шло ти­ме увре­ђе­ним.

„Бог је по­стао чо­век. Има ли он­да ишта ви­ше од чо­ве­ка?“. Ве­ру­јем да не­ма. Мо­ја основ­на на­ме­ра у ве­зи са тек­стом би­ла је упра­во «ан­тро­по­ло­шка». Же­лео сам да на за­ни­мљив на­чин по­ста­вим не­ко­ли­ко пи­та­ња у ве­зи са ма­ње-ви­ше са­вре­ме­ном те­о­ло­шком ан­тро­по­ло­ги­јом, пи­та­ња за ко­ја др­жим да су ве­о­ма ва­жна. Су­шти­на про­бле­ма се од­но­си на за ме­не спор­не по­ку­ша­је да се чо­век де­фи­ни­ше го­то­во ис­кљу­чи­во на осно­ву за­ми­сли о са­вр­ше­но­сти тре­нут­ног ста­ња („на­чи­на по­сто­ја­ња“) људ­ске при­ро­де. Ве­ру­јем да нам на­ше бо­го­слов­ско пре­да­ње о чо­ве­ку (о ко­ме нам по­нај­бо­ље го­во­ри Све­то Кр­ште­ње), на­су­прот ова­квој „на­ту­ра­ли­стич­кој“ ан­тро­по­ло­ги­ји, го­во­ри о чо­ве­ку као о би­ћу ко­је је на пу­ту, ко­је се кре­ће ка свом истин­ском по­сто­ја­њу. Прем­да у свом гно­се­о­ло­шком аспек­ту, ми­слим да јед­на ан­тро­по­ло­ги­ја на­лик „на­ту­ра­ли­стич­кој“ сто­ји у осно­ви те­зе да је От­кри­ве­ње мо­гу­ће раз­у­ме­ти као по­зи­тив­но зна­ње о „ства­ри­ма са­да­шњим и бу­ду­ћим“, а ко­ју упра­во ви­дим као под­текст при­мед­бе ко­јом по­чи­ње текст „Има ли ишта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“. Ја, на­и­ме, ве­ру­јем да чо­век сво­јим ра­зу­мом не мо­же ис­цр­пе­ти От­кри­ве­ње и пре­то­чи­ти га у не­ка­кав си­стем по­зи­тив­них зна­ња о све­ту, чо­ве­ку и Бо­гу.

Сто­га сма­трам да кон­ста­та­ци­ја ка­ко „не­ма ни­шта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка“ ни­је до­вољ­на да би се од­го­во­ри­ло на пи­та­ње „шта је чо­век?“. Лич­но, као што на­зна­чих у „спор­ном“ тек­сту, ве­ру­јем да би де­фи­ни­ци­ја чо­ве­ка мо­гла да се кре­ће у сле­де­ћим окви­ри­ма: „чо­век је пси­хо­со­мат­ско би­ће ко­је мо­же да раз­у­ме и од­го­во­ри на по­ру­ку Еван­ђе­ља“. Ако хи­по­те­тич­ки „ма­ли зе­ле­ни“ за­до­во­ља­ва­ју ове усло­ве, он­да су они љу­ди, упр­кос фор­мал­ној слич­но­сти, од­но­сно не­слич­но­сти. У том сми­слу, ве­ру­јем да су „еуге­нич­ке при­мед­бе“ у ве­зи са њи­хо­вим за­ми­шље­ним из­гле­дом и ар­гу­мен­ти ко­ји по­ла­зе од не­ка­кве ле­по­те чо­ве­ко­вог те­ла у нај­ма­њу ру­ку не­у­ме­сни; на­жа­лост, мно­ги су то­ком исто­ри­је све што се не укла­па у од­ре­ђе­ну сли­ку све­та и чо­ве­ка дис­ква­ли­фи­ко­ва­ли као „де­мон­ско“. Се­ти­те се са­мо европ­ских бај­ки о „ди­вља­ци­ма“ из но­вих све­то­ва, ан­ти­се­мит­ских пам­фле­та о де­мон­ској при­ро­ди Је­вре­ја (уз оба­ве­зно ка­ри­ки­ра­ње фи­зич­ких осо­би­на), док­три­не аме­рич­ких „хри­шћан­ских“ ра­си­ста о роп­ству као о „при­род­ном“, бо­гом­да­ном ста­њу... При­ме­ра ра­ди, би­ло је нео­п­ход­но да па­па Пи­је III 1537. из­да бу­лу Su­bli­mus De­us ка­ко би ја­сно ста­вио до зна­ња да став ка­ко аме­рич­ки уро­ђе­ни­ци ни­су љу­ди пред­ста­вља де­ло Са­та­не. За­ступ­ни­ци ова­квог ста­ва су се упра­во по­зи­ва­ли на Све­то Пи­смо: на­и­ме, ако Но­ви За­вет ка­же да ће се Еван­ђе­ље про­по­ве­да­ти свим на­ро­ди­ма, па ако Еван­ђе­ље ни­је до са­да про­по­ве­да­но „Ин­ди­јан­ци­ма“, то са­мо мо­же да зна­чи да они ни­су на­род, тј. љу­ди. Та­ко­ђе, Све­то Пи­смо го­во­ри о то­ме да се људ­ски род де­ли на по­том­ке Си­ма, Ха­ма и Ја­фе­та. По­што се „Ин­ди­јан­ци“ у ту сли­ку не укла­па­ју, то зна­чи да они ни­су љу­ди.

На­ста­ви­мо:

„Шта је он­да Ва­си­о­на за чо­ве­ка?“

Ва­си­о­на је све­ште­ни про­стор у ко­ме се чо­ве­ку от­кри­ва Бог, у ко­ме се чо­ве­ку пре­да­је Еван­ђе­ље. Ми­слим да је нај­бо­љи зна­мен те Ва­си­о­не хлеб ко­ји при­но­си­мо у Ев­ха­ри­сти­ји. Он, на­и­ме, у се­би бу­квал­но са­др­жи део Ва­си­о­не. При­ме­ра ра­ди, да би жи­то са­зри­ло, нео­п­ход­на је Сун­че­ва то­пло­та. На кра­ју кра­је­ва, Зе­мља, ма ко­ли­ко зна­чај­на или бе­зна­чај­на би­ла у ма­си Све­ми­ра, од кре­та­ња у ње­му фи­зич­ки за­ви­си. Суд­би­на Зе­мље нео­дво­ји­ва је од суд­би­не Све­ми­ра.

За­то је по­ме­ну­ти хлеб та­ко­ђе од­го­вор на пи­та­ње „Тре­ба ли му она не­што и мо­же ли му она не­што да­ти?“.

Да­ље, да би­смо раз­у­ме­ли смрт­ност хи­по­те­тич­ких би­ћа о ко­ји­ма го­во­ри­мо, ни­су нам по­треб­не ни­ка­кве „сом­на­бу­нол­но­сти“. Те­за да је „смрт­ност по­сле­ди­ца гре­ха“ још увек не зна­чи да је смрт­ност по­сле­ди­ца „кри­ви­це“ за грех. Да­кле, стра­да­ње од смр­ти, ка­ко ка­же Св. апо­стол Па­вле (Рим 8, 19-22), по­га­ђа сву твар. О овом про­бле­му на ве­о­ма убе­дљив и уте­ме­љен, али и са­жет на­чин го­во­ри о. Јо­ван Ма­јен­дорф у свом по­зна­том де­лу Ви­зан­тиј­ско бо­го­сло­вље, го­во­ре­ћи о ра­зли­ци из­ме­ђу за­пад­ног и ис­точ­ног раз­у­ме­ва­ња ми­сли Св. апо­сто­ла Па­вла о смр­ти и гре­ху из По­сла­ни­це Ри­мља­ни­ма (на­ро­чи­то Рим 5, 32). Ка­ко би из­бе­гао на­ши­ро­ко ци­ти­ра­ње ина­че при­лич­но по­зна­тог тек­ста, упу­ћу­јем са­мо на основ­не те­зе ко­је за­сту­па о. Јо­ван, а то су су сле­де­ће те­зе: не­при­хва­тљи­ва је тврд­ња да су у Ада­му, услед при­род­не за­јед­ни­це са њим, сви са­гре­ши­ли; при­ро­да не мо­же да гре­ши, већ са­мо лич­но­сти; уче­ње о то­ме да при­ро­да гре­ши је је­рес; по­сле­ди­ца Ада­мо­вог гре­ха је смрт ко­ја је за­ра­зи­ла и ис­ква­ри­ла људ­ску при­ро­ду, њен на­чин по­сто­ја­ња; љу­ди гре­ше због смр­ти, смрт их је учи­ни­ла скло­ни­ји­ма гре­ху [Ј. Ма­јен­дорф, Ви­зан­тиј­ско бо­го­сло­вље, Пла­то, Бе­о­град 2001. (прев. Јо­ван Ђ. Ол­би­на), стр. 209-215]. С об­зи­ром на зна­чај ко­ји чо­век има као ми­кро­ко­змос, као спо­на све­то­ва, смрт се про­ши­ри­ла на сву твар, све до по­след­њег кра­ја ва­си­о­не. Не­дав­но сам, у свој­ству па­ро­ха, са­хра­нио че­тво­ро­го­ди­шњег де­ча­ка ко­ји је па­тио од ни­за уро­ђе­них ср­ча­них ма­на, је­дин­ца си­на ста­ри­јих ро­ди­те­ља. Сва­ка при­ча о кри­ви­ци у том кон­тек­сту је, ма­кар за ме­не лич­но, рав­на из­да­ји Еван­ђе­ља; из­ме­ђу оста­лог, ми­слим да се упра­во по­се­бан чин по­гре­бе­ња де­це, ко­ји са­др­жи не­пре­ста­но ин­си­сти­ра­ње на не­ви­но­сти и не­по­роч­но­сти упо­ко­је­ног, мо­же раз­у­ме­ти са­мо у кон­тек­сту пре­дањ­ског уче­ња Ис­точ­не Цр­кве о гре­ху, кри­ви­ци и смр­ти.

Ко­нач­но, за­вр­шна ми­сао тек­ста „Има ли шта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“ ба­ви се од­но­сом на­уч­них исти­на и исти­на ве­ре: „Спо­знав­ши јед­ном от­кри­ве­ну исти­ну... оста­ви­мо на­у­ку да се ба­ви про­ја­ва­ма те исти­не у на­шем сваг­да­шњем жи­во­ту“. За­вр­ши­ћу пи­та­њем: уко­ли­ко су на­уч­не исти­не за­и­ста про­ја­ва от­кри­ве­не исти­не у сваг­да­шњем жи­во­ту (са чи­ме се сла­жем, уко­ли­ко, на­рав­но, узме­мо у об­зир и фак­тор гре­ха), да ли он­да за­и­ста мо­же­мо да их оста­ви­мо?

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=8316&do=view

[Guest - . . .-]

Текст на који је отац Лука одговорио својим текстом  „Има ли шта уз­ви­ше­ни­је од чо­ве­ка?“ 

БЛИСКИ СУСРЕТ ТРЕЋЕ ВРСТЕ

Аутор: презвитер Вукашин Милићевић

Није могуће засновати хришћанску антропологију или козмологију без узимања у обзир нових базичних научних сазнања о човеку или свемиру. А та сазнања, бар за сада, не могу искључити могућност постојања интелигентног живота ван Земље.

Поново наслов филма. Наравно, у питању је дело Стивена Спилберга из 1977. године (Close Encounters of the Third Kind). Користим га јер желим да се позабавим питањем за које заинтересованост не јењава већ више од пола века. У питању је могућност постојања интелигентног живота ван планете Земље. Наравно, могућност, јер до сада немамо доказа ни pro, ни contra. Али ипак, с обзиром на све што се зна и сазнаје о свемиру, могућност је више него достојна покушаја да се на њу одговори.

Кажу да је Гагарин, када се вратио из свемира, рекао да тамо није видео Бога. Ово, наравно, није тачно; Гагарин ништа слично није рекао, али је зато друг Хрушчов, говорећи на неком од састанака, ЦККПСССР или чега већ, а који је за тему имао религију, рекао да је „друг Гагарин био у свемиру и да тамо није видео Бога“. Излишно је рећи да друг Гагарин није имао много прилике да демантује друга Хрушчова, пре свега из разлога лично-безбедносне природе, претпостављам.

Чему све ово? Па овако: замислите, након хиљада година теологије и размишљања, тумачења и приче о томе шта су то небо и земља о којима говори Свето Писмо, где је то Бог и како се до њега долази, нашао се човек да тврди да Бога нема зато што га Гагарин није видео у свемиру. И то не било који човек! Е сада, тема којом се бавимо има сличну тежину; многи мисле да би евентуално откривање живота у свемиру, поготово интелигентног облика живота, био нови „доказ“ којем би се нарочито обрадовали људи интелектуалног кова попут друга Хрушчова. Другим речима, био то је још један у низу доказа против онога у шта хришћани верују. Но, да ли је то заиста тако?

СПОНА СВЕТОВА

Најпре, ова прича траје више стотина година; на много места се може прочитати како је успостављање нове астрономије заправо оспорило оно што се може назвати хришћанском козмологијом. То није без основа, нарочито уколико се узме у обзир реакција оновремене Римокатоличке цркве у одбрану класичне, традиционалне, у основи античке, козмологије; међутим, никако не треба заборавити да су многи оци модерне астрономије били не само хришћани, већ и свештеници. У том смислу, треба разликовати фактичку супротстављеност тадашње Цркве модерној астрономији, условљену многим спољашњим разлозима, од могуће начелне, за коју, верујем, нема простора, јер хришћанско предање и знање о свету и човеку може да интегрише у себе резултате модерне науке. Са друге стране, у мери у којој су истинити, ови резултати имају апсолутну релевантност за теологију и у њој одговарајуће им аспекте. Тако, примера ради, није могуће засновати хришћанску антропологију или козмологију без узимања у обзир нових базичних научних сазнања о човеку или свемиру. А та сазнања, бар за сада, не могу искључити могућност постојања интелигентног живота ван Земље.

Верујем да основни проблем у вези са овим питањем није козмолошке, већ антрополошке природе. Јер оно што се њиме доводи у питање јесте средишње место човека у домостроју спасења. Наше предање нам говори о човеку као о бићу које је спона светова. Допуштањем могућности да постоји интелигентан живот ван планете на којој обитава човек, био би доведен у питање овај битни чинилац хришћанског веровања.

ДЕКОНСТРУКЦИЈА

Ови ставови, наизглед веома заокружени, захтевају оно што се обично назива деконструкцијом.

Почнимо од човека као споне. Respondeo dicendum:

То да је човек биће које представља „место“ сједињења свега што постоји још увек не значи да под тим човеком треба искључиво подразумевати биће које живи у одређеној земљи или, зашто да не, на одређеној планети, биће које има одређену боју коже, одређени промер зенице, одређене пропорције главе, или шта томе слично. Да је то тако, доказаћемо позивањем на негативне примере из, надамо се, прошлости. Наиме, све до скора било је много оних који су веровали да се под људским бићем подразумева, у правом смислу те речи, само јединка светле пути, индоевропског порекла, по могућности мушког пола, која насељава оно што се сматра центром света (Европа), а што се, када погледамо било коју мапу или модел Земље млађу од 400-500 година, баш и не може узети за очигледно. А било је потребно неколико стотина година да се докаже да то није тако... Такође, да не помињем да је таквих противеванђелских уверења било, а и данас понегде има, међу онима који су се сматрали хришћанима. Дакле, изгледа да нема основа да „дефиницији“ човека какву свако од нас подразумева придамо апсолутни карактер. Њена слабост лежи у методу; ова дефиниција је индуктивне природе, а такве дефиниције су апсолутнo истините само уколико је број узорака апсолутан. Ми, наиме, немамо доказа да се у догледно или недогледно време неће појавити још нека „врста“ људи која би проширила ову подразумевану дефиницију човека. Рецимо, дефиниција човека би до пре пар десетина година могла да укључује и искључиво природни начин постанка или зачећа новог људског бића. То данас не важи у истој мери, јер имамо људе који нису у потпуности зачети природним путем, а извесно је да ће се у том правцу још даље отићи, ма шта ми о томе мислили. Такође, ова дефиниција полази искључиво од онога што је видљиво, а за човека, посматраног у контексту истина вере, још је важније оно што је невидљиво. Зато ћемо насупрот овој „подразумеваној“ дефиницији човека покушати да на исто питање одговоримо из перспективе предањског учења о човеку као бићу створеном по икони и подобију Божијем.

ДОМОСТРОЈ И ГРАНИЦЕ

Наиме, управо се у овом учењу крије одговор на то зашто о човеку можемо говорити као о спони света јер се спајање света остварило у догађају који представља испуњење залога Божанског лика у човеку, у догађају оваплоћења Сина Божијег. У том смислу, подразумеваној индуктивној дефиницији човека супротстављамо дедуктивну у којој се човек дефинише као биће које може да узме удела у догађају оваплоћења Сина Божијег и тако заузме централно место у домостроју спасења. Другим речима, човека дефинишемо у перспективи његовог есхатолошког остварења. Верујем да се у овој тачки приближавамо старохришћанском виђењу човека које нам је понајбоље предато кроз данас некако запретене нивое значења тајне крштења. Јер управо је крштење оно што обнавља, или пре конституише човека као створеног по лику Божијем. Зато једина позитивна тачка и темељ хришћанске антропологије може бити само крштење. У том контексту, теолошко-антрополошка дефиниција човека би била: човек је биће које може да се крсти. То, наравно, не значи и да мора да се крсти. Човек је биће које може слободно, са да или не (Мт 5,37), одговорити на позив Еванђеља. Верујем да се у тој могућности исцрпљује сва дубина и ширина концепта интелигентно живо биће.

Стога, мислим да нема потребе да ми хришћани стрепимо уколико икада дође до блиског сусрета треће врсте. У том случају треба да радимо што и иначе: проповедамо. Уколико се одазову проповеди, пронашли смо браћу. Како и зашто? Бог зна, а откриће и нама када и ако буде било потребно. Наиме, уколико су у домостроју спасења превазиђене границе порекла, језика, пола и томе слично, зашто исто не би важило и за „границе“ планете? Лично верујем и знам да светлост васкрсења допире до последњег „кутка“ свемира који, како ствари стоје, умире од сопствене величине.

Да ли вам је то однекуд познато?

ИЗВОР

[Лидија Миленковић]

Зар није црква некада тврдила да је Земља равна плоча, те да се Сунце, Месец,звезде и сва васиона врте око ње ? Па, шта би ?!

Зар није Бог творац свега, самим тим и свемира ?Ако је тачна тврдња да нема ништа узвишеније од човека, и да васиона није потребна човеку

("Има ли онда ишта више од човека? Ако је васиона мала за Сведржитеља, исто тако је мала и за човека који благодаћу и заједничарењем постаје сутелесник Творца. Чак и анђеле Бог одређује да служе човеку. Шта је онда васиона за човека? Треба ли му она нешто и може ли му нешто дати? "),

Зашто је , онда Господ створио ? greengrin

Зато, оче Иване, за ваш текст „Бли­ски су­срет тре­ће вр­сте“, један вееелики  thank_you777