Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...

[obi-wan]

Moram da budem iskrena. Ne osećam se kao da pripadam u našoj sabornoj crkvi, jer su iz nekog razloga svi jako neprijatni. Jednom sam zamolila sveštenika da malo popriča sa mnom i da mi pruži bilo kakvu utehu jer se tada zaista nisam osećala dobro. Bila sam u depresiji. On je počeo da se dere na mene i viče kako nije to njegov posao i kako treba da idem kod psihijatra a ne da dolazim njemu da on rešava moje probleme. Ako mi verujete, išla sam ulicom i plakala. Posle toga oko godinu dana nisam ulazila u crkvu, bila sam jako uplašena i razočarana. Požalila sam se komšinici koja mi je rekla da je imala slično iskustvo i povela me u par manastira u koje i dan danas idem, upoznala sam jednog predivnog protu i uživam da odlazim u crkvu u kojoj on služi i mogu da kažem da je moje poverenje prema njemu neizmerno, a i ljubav koja isijava iz svakog njegovog pokreta i svake njegove reči, ne samo prema nama nego prema svoj njegovoj ,,duhovnoj deci'', kako on često voli da kaže.

winter

Avaj... sad se i ja osecam bzvz...

Na zalost, nije taj jedini, ima ih puno svuda sirom SPC... to su ti nazovi-pastiri, u stvari hijene i grabljivi vuci, koji ce, ako se hitno ne pokaju, dati stravican odgovor na Sudu Ljubavi...

Tesko onom ko se o milost ogresi, odgovarace bukvalno za svaki uzdah sto ga je izazvao!

[Booba]

осећала бих већу припадност кад бих стајала са мужем, а не одвојено, на северној страни. тамо, међу својим сестрама у Христу,женама, не соећам баш увек припадност. у манастирима. у цркви, парохијској, да (ту се сви знамо по 15 и више година, комшије, рођаци, друштво из града...). а у манастиру, у који идемо често, као да ме гледају испод ока. ничим се не издвајам (увек марама, дуга сукња,...). али, ако на пример моја беба заплаче, одмах се врти главама у и каже:"ето, родитељски греси". а малац напунио памперс и смета му. ако хоћу да подојим бебу:"неееее у цркви, ијууууу!!!!" (а напољу -5 Целзијуса + дува север). ако иазђем са бебом ван, кад се унервози:"како си изашла ниси питала оца за благослов?"...и милион неких других ситуација. немам ја проблем са свештенством. немам ни са верницима, него изгледа сама са собом, чим ми те неке ствари малко сметају. дакле-сујета.

поправи ме Господе!

[Благовесник]

Na zalost, nije taj jedini, ima ih puno svuda sirom SPC... to su ti nazovi-pastiri, u stvari..

То је зато што су вероватно и други били такви према њима тј. њихови претпостављени. Онај који не прими не може ни дати. То је као и пример насилника у породици који су такви јер кад је требало да приме љубав нису је добијали (но, то није правило).

[Natasa.]

осећала бих већу припадност кад бих стајала са мужем, а не одвојено, на северној страни. тамо, међу својим сестрама у Христу,женама, не соећам баш увек припадност. у манастирима. у цркви, парохијској, да (ту се сви знамо по 15 и више година, комшије, рођаци, друштво из града...). а у манастиру, у који идемо често, као да ме гледају испод ока. ничим се не издвајам (увек марама, дуга сукња,...). али, ако на пример моја беба заплаче, одмах се врти главама у и каже:"ето, родитељски греси". а малац напунио памперс и смета му. ако хоћу да подојим бебу:"неееее у цркви, ијууууу!!!!" (а напољу -5 Целзијуса + дува север). ако иазђем са бебом ван, кад се унервози:"како си изашла ниси питала оца за благослов?"...и милион неких других ситуација. немам ја проблем са свештенством. немам ни са верницима, него изгледа сама са собом, чим ми те неке ствари малко сметају. дакле-сујета.

поправи ме Господе!

Ovo je jace od mene :D

http://www.relentlesslyoptimistic.com/2011/09/first-make-sure-that-you-are-notsimply-surrounded-by-assholes.html

[nana]

Zbog takvih stvari ljudi i napuštaju Crkvu i odlaze u sekte.

Уффф..ово је крајње поједностављење.

Хвала Оцу ,КоКо нам даје супротну,корисну поруку ,да се због једног таквог попа..нити због било кога-чега дугог не одустаје.

Ја сам се на почетку осећала као уљез и да су сви присутни,без изузетка много много бољи од мене.Све сам стрепела да ће ме нешто "згромити" сто сам се и усудила да уђем. Одржало ме је то што сам осећала да ми ни напољу никако мије место..и остајала сам.

Сада на којој год да сам служби и у којој год цркви ја осећам порипадност...типа-какви год да смо наши смо и волим што смо заједно.Кад ме чиме узнемире трудим се да то "прескочим".

Најтеже ми је, рецимо сад тренутно, што у мојој Цркви нису баш "популарне мараме.. па је понекад и ја ,да од осталих не штрчим и да им не изгледам ко да сам пала са Марса,скинем.И то ме нервира и много ломи.

[obi-wan]

То је зато што су вероватно и други били такви према њима тј. њихови претпостављени. Онај који не прими не може ни дати. То је као и пример насилника у породици који су такви јер кад је требало да приме љубав нису је добијали (но, то није правило).

Ne znam, ne bih bas to vezao za njihove pretpostavljene...

[Ратко :(]

- али, ако на пример моја беба заплаче, одмах се врти главама у и каже:"ето, родитељски греси"

-"како си изашла ниси питала оца за благослов?"

Ју, ју, ју, каквих ликова има... дал је могуће?

Грозно.

[Srdjan Kotur]

Hvala na odgovorima.

Međutim, izgleda da nisam dovoljno dobro postavio pitanje pa da ga dopunim.

Da li imate osećaj da ne pripadate crkvi, a da to nema veze ni sa nekim lošim ličnim iskustvom sa sveštenicima ili narodom koji se u crkvi okuplja. Naprosto, smešni ste sami sebi jer ste tu.

Hvala!

[Natasa.]

Hvala na odgovorima.

Međutim, izgleda da nisam dovoljno dobro postavio pitanje pa da ga dopunim.

Da li imate osećaj da ne pripadate crkvi, a da to nema veze ni sa nekim lošim ličnim iskustvom sa sveštenicima ili narodom koji se u crkvi okuplja. Naprosto, smešni ste sami sebi jer ste tu.

Hvala!

Da.

[Млађони]

Da li vam se desi da doživite "ne pripadam ovde" osećaj u crkvi?

Meni nekako uvek takav osećaj.

[Natasa.]

Kad idem sama u crkvu-nemam osecaj da tu ne pripadam, ali pred Liturgiju, vrlo cesto pomislim - sta ces tamo :unsure: .

[Ратко :(]

Ја бих рекао Срђане да су то, просто и једноставно, помисли.

[Дијана.]

Nikad nemam takav osjecaj, hvala Bogu. Ni prije, kad sam isla relativno rijetko, ni sad, kad idem redovno. Ni u kojoj crkvi, mada, zaista, sto sabraca vise lice na hriscanski ideal, i sto sluzitelji iskazuju vecu duhovnicku ljubav i zarkiju vjeru, osjecaj je velicanstveniji.

Svaka primisao, osjet, osjecanje koji odvracaju od crkve, liturgije, pricesca su podmetanje onog kojemu nije milo nase spasenje. Lijece se pogledom u sebe i molitvom... Duhovnicke greske pojedinih svestenika uvijek se cudesno isprave; dodje 'poravnavajuce' iskustvo, samo treba kucati. Iskusenja sluze da jacaju vjeru, ne da je slabe, treba ih pravilno shvatiti. Mada su i ushicenja opasna, korak do prelesti i slijede iskusenja...

[Јанко]

Ne, pripadam ovde !!!

[Natasa.]

Ne, pripadam ovde !!!

BIG LIKE prst ka gore