Проблеми у браку....

[JESSY]

7) Затворен породични систем. Да била је тако. Зато што смо хтеле да избегнемо увредљиве шале наших суседа или мојих једнокласника, и ми, како год смо могле изображавале смо фасаду благополучија (благостања). Мама нам је за последњи динар куповала одећу, и зато смо се цео месец лоше хранили. Но ја нисам хтела да ме прозивају у школи и мама је то схватала, она је такођер хтела да нас суседи не вређају.
8) Контроле код нас у породици није било. Живели смо једноставно. Мама је била веома уморна и код ње ни снаге неби било на неки конторол. Мени се чини да смо ја и мама живели другарски. Само је брат хтео да буде као сви, а мени је то било противно. И мама је плакала по том поводу.
О системи цености у родитељској породици ја не могу ништа да кажем. Мама и ја за такве речи нисмо ни чуле, као ни за личносни раст, стремљење к развићу, заједничко стваралаштво… Но вероватно је свеједно нешто било. Ја сам добро учила, волела сам да читам, ходила у библиотеку, узимала књиге. Најдражи предмети су ми били руски и литература. И није ми се свиђало када људе ништа није интересовало. Блиске односе са рођацима и мама и ја смо веома цениле. Но код нас није било рођака осим ми саме једна другој. Рођаци мог оца се нису знали са нама, мамини родитељи су умрели. Заједнички одмор је био само у виду маминих и мојих вечера и разговора за вечером. Брат с нама није волео да седи и одлазио је у собу да једе испред телевизора.

[JESSY]

Не могу да представим себи како смо могле нешто да изменимо. Нисмо се могли избавити из сиромаштва, брат се све више и више увлачио у таквав живот. То су била наша два највећа проблема. Но да нешто изменимо нисмо могле. Ја нисам могла игнорирати однос једнокласника према мени због нашег сиромаштва. Они су могли и да ме истуку. И суседе ја, такођер, нисам могла да игноришем, био је веома увредљив њихов однос према нама. Да заволим живот брата такођер нисам могла, мени је то противно. И убедити га да живи другачије такођер нисам могла. Мене је олакшање то што могу да не општим с њим. Жао ми је маме, она с њим живи у истом дому, он тренутно, мада и не пије, здравље му не дозвољава, но начин живота је остао исти – лежи пред телевизором и ни к чему не стреми. И он такођер страда, зато што не може да пије с другима.
Прочитала сам ко су ОДА (Одрасла деце алкохолочара). Из свега тамо написаног за мене важи само 14 тачка – Осећају кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другим. Ја се не осећам кривом, но постоји осећање страха. Ја се бојим да ако будем штитила своја права, и не будем уступала другима, они ће ме почети вређати. Викаће на мене, лоше ће се односити према мени. Ја се свагда претварам да сам као и остали и слушам шта ми говоре, да не буде горе. И 15 тачка – Осећају страх пред другим људима, а особито пред начаницима. Началници су за мене и свештеници и православни психолози. Њих се бојим више од свега, зато што се бојим Божије казне ако их не послушам. И 16 тачка – Боје се туђе злобе и скандала. Бојим се да ће ми учинити нешто лоше. Ако се уверим да ми човек не може ништа лоше учинити, ја се престајем бојати и постаје ми свеједно шта говори и да ли је злобан. Остало што би личило на мене тамо нисам нашла.

Ја нисам мислила да сам се случајно удала управо за мога мужа. Ја сам свагда мислила, и сада мислим, да сам погрешила због незнања, нисам знала да нису сви који не пију и с вишим образовањем – озбиљни и умни људи. После мушкараца у мом рајону чинило ми се да ако човек не пије и ако је завршио институт, значи да је он озбиљан и одговоран. Управо сам то тражила и тражим код људи, и такви људи мени се свиђају. Ја се никада не би дружила с таквим људима као што су мој муж и мој брат.

[JESSY]

свештеник Евномије 31.5.2015, 19:52

 

Хавла за подробан опис. Препоручујем да прочитате, у првом реду, књигу Москаленко.
Ваш одговор ме је учврстио у мисли да понашање Вашег супруга – одговара вашим унутарњим потребама скривеним од вашег сазнања. Имате кога да окривљујете за свеоје проблеме, на тај начин можете да скривате од себе своје унутарње конфликте, приписујући их мужу. Уопште, најтипичнија сазависност. Принцип: «Ето ја се старам да будем добра за тебе, и сада си ми дужан…» На самом делу  – ја не умем да будем срећна, не умем да прихватим себе таквом каква сам, не знам шта је то истинска љубав од стране мушкарца – јер је није било у породици. Једном речју, Одрасла Деца Алкохоличара. О томе говоре све књиге Москаленко[2].
Видим два пута. Први – продужити рад с психотерапеутом (из тога како сте га описали – осећам поверење према његовом раду).

Други – укључити се у програм 12 корака Ал-Анон или ОДА (ACA – Adult Children of Alcoholics).

Мислим да нисте довољно озбиљно схватили утицај оца и окружења на Вас. Проблеми с мужем су само надводни дио леденог брега. Подробније ту тему можемо да разаберемо по скајпу (Evnomiy1) – сутра рецимо, у 19.00

Још бих молио психолога да прокоментарише преписку.

[JESSY]

свештеник Евномије

 

Хавла за подробан опис. Препоручујем да прочитате, у првом реду, књигу Москаленко.
Ваш одговор ме је учврстио у мисли да понашање Вашег супруга – одговара вашим унутарњим потребама скривеним од вашег сазнања. Имате кога да окривљујете за свеоје проблеме, на тај начин можете да скривате од себе своје унутарње конфликте, приписујући их мужу. Уопште, најтипичнија сазависност. Принцип: «Ето ја се старам да будем добра за тебе, и сада си ми дужан…» На самом делу  – ја не умем да будем срећна, не умем да прихватим себе таквом каква сам, не знам шта је то истинска љубав од стране мушкарца – јер је није било у породици. Једном речју, Одрасла Деца Алкохоличара. О томе говоре све књиге Москаленко[2].
Видим два пута. Први – продужити рад с психотерапеутом (из тога како сте га описали – осећам поверење према његовом раду).

Други – укључити се у програм 12 корака Ал-Анон или ОДА (ACA – Adult Children of Alcoholics).

Мислим да нисте довољно озбиљно схватили утицај оца и окружења на Вас. Проблеми с мужем су само надводни дио леденог брега. Подробније ту тему можемо да разаберемо по скајпу (Evnomiy1) – сутра рецимо, у 19.00

Још бих молио психолога да прокоментарише преписку.

[JESSY]

Здраво отац Евномије. Хвала вам за одговор. Могуће је ипак да сте у праву. Ја просту у томе ништа не разумем. Код мене заиста није било нормалних односа с мушкарцем у породици. Тај психотерапеут ми је говорио да ја у себи носим увреду од мог оца, зато што нас је оставио, што смо због тога имали тежак живот, што се он о нама није бринуо. И ја због тога, као, сматрам њега за непријатеља. Исто и мушкарце из мог рајона, зато што је мој отац сличан њима. И та осећања је преносим и на мужа.

Он ми је све време говорио да ми је на почетку потребно научити се добро разумети саму себе, разабрати се са самом собом, и тек касније ћу моћи да се разаберем с мојим осећањима према мужу и у томе шта ја хоћу. Ја сам сагласна с тим да је мени нужно занимати се собом и научити себе добро разумети. Но с друге стране, ја не разумем, зар су други људи у том смислу намного здравији од мене? Но они себи ипак бирају с ким ће да опште, с ким да се друже, у кога да се заљубљују.

Изабирају ко им се свиђа, а ко не. Зар је тако важно због чега се мени тамо неко не свиђа. Зар није нормално просто не општит с човеком који ти није симпатичан? Да, нема код мене љубави према њему. Зашто сам ја дужна да себе на силну натеравам да живим с њим у супружничким односима? На самом делу мене више угњетава то што ја не могу да изаберем себи човека који ми се свиђа, и бити с њим срећна управо у супружничким односима. Та безнадежност ме угњетава више од свега. И то је оно главно што ме брине.

Колико људи имају односе с човеком који им се свиђа, заљубљују се и имају у браку нормалне интимне односе. А ја сам се из грешке, из незнања удала и сада не могу ништа да изменим… Може бити да ћу ја радећи на себи потом и престати видети у њему лоше, и почети се према њему односити спокојније. Но је у њему никада нећу видети то што ми се код људи свиђа, то, шта би ја могла жарко волети. Код њега тих особина нема. Могуће је да је он и добар човек, у сваком постоји нешто добро. Но тога што је потребно мени, код њега нема. Ја никада нећу моћи заљубити се у њега и радовати се томе што он постоји. Само ја више немам избора.

Већ сам размишљала о том да се вратим к мом психотерапеуту, он ми је све тако добро објаснио, научио ме је да много тога схватам. Он чак ни новац не узима од људи, из неког разлога не сматра да то он ради. Он говори да он ради очно, а тако он просто општи с људима и говори своје мишљење и то шта зна. Све врем је понављао да ја неправилно схватам духовност и црквена правила. И покушавам да их применим на себи, и то се показује за мене не по мојим моћима, претешко бреме. И код мене настаје унутарличносни конфликт, приморавам себе да бидем таква, каква на самом делу нисам и исисамам из себе осећња, којих нема, а она осећања која имам себи забрањујем. Приморавам себе да будем правилна, онако како ја то схватам.
Када сам читала «12 веровања», прочитала сам тамо, да људи страдају и да се са њима дешавају несреће не само зато што су они грешили. И приводи се за пример праведни Јов, који је био праведник, но с њим се десила велика несрећа. Мене је то ужасно потресло. Ја сам у потпуном ужасу. Тај психотерапеут је све време питао, због чега ја желим да испуњаван црквена правила. И тада сам му признала да ми то даје безопасност. Док ја испуњавам правила, мени се не може ништа десити. Мене не брине правилно ли ја поступам или не, ја на самом делу не желим да будем правилна. Ја се просто бојим казне ако нешто урадим како не треба. Ја осећам само страх.

Ја не желим да будем духовна, ја се просто бојим да будем кажњена. И мени је веома важно знати правила, да се са мном не би десила беда и да ми не би било лоше. Но ако се несреће дешавају не зато што је човек сагрешио, то значи да је немогуће човеку тако се подстроити под нешто, па да се са њим ништа не деси? Тада за мене губи сваки смисао испуњавати правила. И ја сам сада у потпуном растројству и страху, шта да радим? Држала сам се за та правила зато што сам се тако осећала у безопасности. Била сам спремна натерати себе да радим било шта, и натеравала сам се, само да би била сигурна да ми се неће десити никаква несрећа. И у том браку мене држи само страх од казне. И у цркву да идем мене тера само страх од казне. И исчитавати све молитве мене такођер тера страх од казна.

Но раније, до удаје није било тако. Повремено сам ишла у цркву, но ишла сам зато што сам то сама хтела. Видела сам у цркви и у проповедима нешто добро, важно за мене, нешто блиско мени. И код мене тада није било никаквих проблема, знала сам шта хоћу и бирала сам с ким ћу да живим и с ким да се дружим. Имала сам другарице с којима ми је било веома пријатно дружити се. Биле су умне и озбиљне. Било ми је интересантно с њима општити. Имала сам посао који ми је причињавао задовољство. Код мене је било све добро. Радовала сам се животу и била сам срећна. Ето ви говорите да ја не умем да будем срећна, не умем да прихватам себе таквом каква сам. Но видите ја сам била срећна и радовала сам се животу. Тада нисам размишљала каква сем ја, какву себе могу а какву не могу да прихватим. Ја сам просто живела и радила сам што ми је било потребно.

Потом сем се венчала за свог мужа и почела да питам за савете баћушку, зашто у мом личном животу не иде добро. И тада сам почела да слушам, да ми није добро зато што сема грешна. Ја тада још нисам схватал какав је мој муж, ја сам све још мислила, да је он озбиљан човек и уман, но због чега се тако према мени почео односити. Баћушка ми је рекао да га то беси смућују, и да сам дужна да се више молим. Потом су ми ракли, да ме то Бог кажњава на тај начин зато што сам грешна. Потом су говрили још таме слично.

И како-то постепено сам почела све више да обраћама пажњу на речи управо о казанама. Чујем да на пример, ако жена иде без мараме, она ће да буде кажњена упалом мозга, или ако не исчитамо пред причешће бар једну молитву из правила, то се може и умрети, нпр. ауто те удари. Почела сам да обраћам пажњу на такве примере и да се бојим. Истина је, да ја не знам истински смисао црквених правила. Пре него сам схватила смисао ја сам слушала о казнама за неиспуњавање тих правила. И тога сам се бојала. И већ сам све радила само из страха да ћу бити кажњена.

Нисам прихватала себе такву каква сам, зато што сам слушала да нас Бог не прихвата греховне, и кажњава нас ако се не преправљамо. И да би избегла казне покушавала сам да себе преправим. Мама ми је говорила «Ћеркице што је с тобом? Ја те не препознајем». А ја сам јој одговарала «Мама , не ваља бити грешним. Можеш случајно да паднеш под кола и готово, попаднеш у ад и вечне муке!» Сећам се како се мама чудила «А зашто сам ја обавезно дужна да паднем под кола?» А код мене је био одговор, како је баћушка говорио «Зато што не знате када ће Бог да прекрати ваш живот». Ето тада сам ја и почела да се старам да испуњавам црквена правила. Била ми је потребна гаранција, да ме неће дирати. Да није било тог страха ја би се просто равела и следећи пут би пажљивије гледала, да ли је човек заиста такав, каквим ми се учинио, има ли те особине које се мени свиђају код људи. На самом делу мене у браку држи само страх.
Ја хоћу да се занимам собом, хоћу да научим себе да разумем, хоћу да добро схватим које су моје потребе. Хоћу заново да научим како правилно да верујем у Бога и како правилно да схватам црквена правила. Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту. Ако није битно то што он нема статус православног психолога, и ако нећу да будем кажњена због тога што га слушам. И хоћу да прихватим савет психотерапеута да живим одвојено од мужа, да би дошла себи и спокојно се занимала собом, а коначно решење о мом браку ћу да донесем тада када будем добро разумела себе и добро знала шта ми је потребно.

Ако ме Бог неће казнити због тога, ја ћу тако и да урадим. Тако ми је лакше и морално и физички. Нећу морати да спремам тако много, да би било и за њега, и дозволићу себи да нађем други посао, лакши, па нека је плата и мања. Но главно је да ће ми бити морално лакше, престаћу да приморавам себе да живим с човеком који ми се не свиђа. Нека то буде и неисправно но ако ме Бог не казни неким страдањима, ја ћу тако и поступити. Почећу да читам књигу Москаљенко како ми и саветујете. И хоћу да сазнам како да радим у ОДА. Ако је могуће да вас позовем скајпом, биће ми драго, обавезно ћу позвонити у 19.00 –  то је по московском времену?

[JESSY]

Здраво Елена. Ја сама већ хоћу да продужим рад с психотерапеутом из германије. Само што с њим никад није било очног формата, била је само иста таква преписка и скајпом, као телефоном. Да ми је потребно много времена да би све добро схватила ја се слажем. И он је био сагласан да се занима са мном даље.

Хвала за ваше одговоре и вашу пажњу.

[JESSY]

свештеник Евномије

 

«

Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту

.»

Потпуно вас подржавам. Ви сами одлучите шта је за Вас корисније – разводити се или не. Такођер нема смисла гледати како и шта бива код других – од тога се ништа неће изменити у вашем животу.
Мој предлог је – радиите на соби активно око годину дана – и то ће помоћи да стекнете здравомислије, када ћете моћи адекватније и разумно донетио одлуку о даљњем животу.

Ресурси ОДА:
http://www.detki-v-setke.ru/
http://www.detki-v-setke.narod.ru/
http://vda-text.ru/
http://www.fgump.ru/
(наводени су интернет ресурси на руском, за рад по програму 12 Корака, код нас на српском постоји само  www.aasrbija.com)

Тамо ћете наћи у кога да питате и одакле да почнете – они ће вам помоћи[3].

[JESSY]

Здраво отац Евномиј. Хоћу да вас питам за један савет. Мој психотерапеут је рекао, да ја треба да заборавим све што знам о Богу до сада, и да сама кажем каквом Богу желим да верујем. Он је то објаснио тим да су већина мојих представа о Богу и вери неисправне. И те поставке ми сметају. А све што ја могу да замислим – то је нешто добро и значи биће истинито. И све што ја могу да замислим сама – то  је оно што ја тренутно могу да схватим о Богу. Ако то не буде све, то ћу ја с временом мењајући се сама моћи да разумем и више.
И хоћу да питам, могу ли ја то да прихватим и да слушам мог психотерапеута?

На ОДА ћу обавезно поћи, мој психотерапеут говори, да ми је обавезно потребно општење с људима који оздрављују од својих проблема. Хвала вам велико.

[JESSY]

свештеник Евномије

 

Предлог психотерапеута има смисла. И то ће бити не измишљање – него пре, ослобођење од лажних представа, прихватање истинске, оригиналне јеванђелске благовести.

Хтео би да добијем његов контакт – к њему се слободно могу упућивати људи. Наравно ако се он сагласи.
Више не видим неопходност за наш скајп разговор – Ви сте нашли свој правац. Биће нам драго ако нас будете повремено обавештавали како вам иде.

[JESSY]

Здраво отац Евномиј. Огромно вам хвала за одговор. Веома ми је било важно да чујем ваше мишљење.
Молили сте да се повремено поделим с тим како ми иде. Продужила сам рад с психотерапеутом, и он је веома добро поразговарао са мном. Хоћу да се поделим тим како ми је објаснио по поводу мог брака. Питала сам га, зашто сам се ја могла не случајно удати управо за тог човека, ја сам то схватала тако, да је то нешто фатално што до мене не зависи. И када сте ви написали да је мој муж одговарао неким мојим скривеним потребама, ја сам то схватила као моју кривицу, да сам сама крива што је муж такав човек.
Психотерапеут ми је све веома добро објаснио, и ја сам схватила, да ми он говори истину. Он је рекао да сам се ја, пошто нас је отац одбацио, осећала увређеном. Он је за мене постао као непријатељ који ме је увредио. И у исто време ја сам несвесно хтела да то исправим, имала сам несвесну жељу да принудим оца да ме заволи, да ме прихвати, и да се о мени побрине. И от је истина, имала сам свагда осећање горке увреде према њему. И хтела сам да он схвати да није у праву и да му некако проради савест и да почне да брине о мени.
И када сам се састајала са својим мужем, само што би приметила да он не стреми да брине о мени, не досећује се шта треба да уради за мене, приметила сам неку сличност с мојим оцом, онако како сам га себи представљала, ја сам сав тај свој однос према оцу пренела на њега. Муж је стао за мене фигура на место оца. И с њим сам се венчала, тако што сам несвесно стремила да узаконим своје претензије к тој фигури, да је он дужан мене да воли и да се о мени брине, као и мој отац. То је одговарало мојим несвесним стремљењима да принудим оца да ме заволи и да га натерам да се усавести. И према мужу сам имала такву двојну поруку, као и према оцу. С једне стране сам од њег хтела љубав и бригу, а с друге стране сам се према њему односила као према непријатељу, који ме је увредио.  Психотерапеут је рекао да су можда и мојим братом цео живот управљала та осећања, и он је тако стремио да постане као и сви мушкарци из нашег рејона, зато што се стремио да буде прихваћен од нашег оца, и мислио је да ако га буду прихватали такви мушкарци као што је и наш отац, то ће се онда и оцу свидети.

У супружничком животу сам се одмах налетела на његову равнодушност према мени и прихавтала сам то као равондушност мог оца. Пошла сам к баћушки да питам за савет, зашто код мене у животу није како треба, и шта да радим. Несвесно је за мене то питање значило «Ево ја имам законско право на љубав и бригу. Како да га принудим да ме воли и да се брине о мени?» Баћушка је вероватно хтео да каже да људи воле и брину се добровољно, и да на то није могуће принудити. И да вероватно моја осећање к мужу нису искрена љубав. Но ја сам то схватила тако, да сам ја неправилна и грешна и зато је код мене све лоше. И ако ја будем њега више волела, тако да све њему и само њему, онда ће и он мене да воли. Тако сам ја и у детињству осећала, да када би отац видео како сам ја добра, он ме неби оставио. Имала сам несвесну жељу показати му како сам ја добра. Тако сам почела и к мужу да се односим, да му доказујем како сам ја добра. И што сам више наилазила на његову равнодушност, то сам више доказивала, како сам ја добра и наваљивала сам на себе све више обавеза и бриге о породици.
Мени се чини да је све то правда, ја сам посумњала да су код мене на самом делу била таква осећања и к оцу и к мужу.
Психотерапеут ми је објаснио да ако ја не прорадим добро своја осћања, то ће код мене тако и даље несвесно радити та иста шема, стремићу се да исправим нељубав оца према мени у детињству, и када будем примећивала у мушкарца нешто слично на мог оца, преносићу на њега сва моја осећања и стремљења к оцу. То ми се показало као веома тачно. И  почела сам да схватам зашто ми је потребно пре свега да се занимам собом и да се научим себе добро разумети, пре него што будем предузмала нека озбиљнија решења у животу.
Прешла сам с децом у стан другарице, да би ми било морално лакше. И занимаћу се собом с психотерапеутом и учићу се бринути о себи, како он и говори.

[JESSY]

Елена Громова

 

Здраво Клава!

Драго ми је што сте обновили рад са својим психотерапеутом!

Православни психолог – то и јесте специјалист који је стекао више образовање по психологији и истовремено верујући правослани човек.

Адресу ел. поште Вашег психотерапеута ћу да предам оцу Евномију, а из теме ћу да уклоним.
С уважењем Елена.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/07/12/nesrecna-u-braku-2/

[JESSY]

На жалост, не може се наћи породица у којој није било конфликта међу супрузима. О механизмима тих конфликата и начинима изласка из њих говори – психолог и психотерапеут Марина Филоник.

– Ти мене уопште не подржаваш када ми је лоше, – плаче она.

– Ја само то и радим, тебе подржавам, а теби ништа не одговара, – жали се он.

– Од твојих речи мени само постаје још горе, ја и без тебе знам да сам сама крива. Када би ме просто пожалио, рекао, да ће све да буде добро, да ме ти волиш, а тебе као да и не занима шта се са мном дешава, још ми више чиниш бол говорећи да сам сама довела ствар до таквог стања.

– Ја тебе не кривим, ја се просто трудим да објективно гледам на ствари. Шта само цмиздрити, треба решавати проблеме, ја ти предлажем гомилу варијанти излаза из ситуације, а ти плачеш још више. Ја се тако много старам, а ти говориш да ја тебе не подржавам. Не разумем шта ти још хоћеш од мене!.. Од тебе се такође не може дочекати подршка. Када ти говорим о својим проблемима, најчешће ти о њима ништа не разумеш, савет по делу не умеш да даш, почињеш само охати-ахати, но проблем од тог никуда не нестаје. Зато ти сад радије ништа и не говорим, само да се не би нервирала.

– Ах, ти нећеш да се договараш са мном! Ти значи мени не верујеш? Мени је важно шта с тобом происходи, а ти се затвараш од мене, као да се одаљујеш, ја све мање осећам блискости с тобом зато што си потпуно престао да ми причаш о том што радиш и шта преживљаваш.

Отприлике тако изгледа сценарио породичног конфликта, који се довољно често среће, у позадини којег је потреба за подршком једно од другог у тешким ситуацијама.

[JESSY]

Шта се крије иза видљивог конфликта?

У раду с таквим конфликтима важно је разабрати се, које се значајне потребе, сваког од њих, не задовољавају у њиховим међуодносима. У породичним конфликтима могу се условно издвојити два нивоа размартрања:

1. Поводи за конфликт – често је површински, на пример: опет си донео млеко с тим процентом масноће, мада знаш да не пијем такво млеко; опет је сломио наочаре, мада сам му сто пута говорила да их оставља на једно место, итд.
2. Узроци конфликта – доста су дубљи – обично су то важне потребе, које се не удовољавају у односима. Посебна тешкоћа је везана с тим што тих потребе често нисмо свесни.

На пример, у случају са млеком дубљи слој преживљавања се може формулисати отприлике овако: тебе није брига за мном, ти не желиш да ми удељујеш пажњу, теби није важно шта са мном происходи, зато се ти и не замишљаш какво млеко да купиш (потреба за пажњом и осећање сопствене важности, значаја). У случају с наочарима то може да буде, на пример, потреба да се према њој/њему односе са уважењем (ти мене не уважаваш, не цениш мој домаћи труд).

Било би веома добро када би обоје а) били свесни својих потреба б) могли да их директно изражавају и в) били спремни да се одазову на потребе другог. С првим и другим најчешће бивају озбиљни проблеми.

[JESSY]

Пример из праксе: ти мене не подржаваш!

На консултацију се обратио млади пар узраста до 30 год. Назовимо их Лена и Саша. Они су заједно већ три године, но периодично се тако много свађају да се растају на неколико дана, затим се опете састају и живе даље – до следећег скандала.

Како то обично бива, већина конфликата се развијају по једном те истом сценарију који пар периодично проиграва. Код Лене и Саше постоји неколико таквих сижеа и један од њих се тиче проблема подршке једно другом. Њихов дијалог је сличан приведеном, више на почетку чланка. У кабинету психолога они расказују последњи такав случај.

Лена је дуго изабирала какву витрину да купи за кућу, изабрала је лакирану. Саветовала се са Сашом, он је изразио сумњу, да ли ће им одговарати лакирани, но Лена је свеједно решила да купи управо тај, мада бирајући намештај преко интернета лако се може и погрешити.

На крају када су довезли витрину, показало се да она уопште није те боје као на фотогртафијама, и лоше се уклапала у ентеријер собе, управо зато што је покривена лаком, превише одасјава, бљешти… Лена је растројена, плаче, љути се на себе зато што је сама такав изабрала, расејана је и не може да се смири.

– Кажи ми искрено, како се теби чини, је ли леп плакар? – говори Лена, но на самом делу жели да чује да је плакар леп (то је чест пример не-директног комуницирања).

– Ну, свакако да се овде лоше уклапа, говорио сам ти да би боље било да неки други узмемо, – Саша слуша текст буквално и даје искрен одговор. Но постоји још један момент: он се увредио што његово мишљење нису уважавали, и сада он хоће да покаже Лени, како она није била у праву да би «испунио правду». Тог мотива овде практично није ни свестан. Примером директне комуникације било би његово часно признање да га је то повредило, а не да тако пројављује «конкуренцију».

– Значи не свиђа ти се?! Зар не би могао да ме мало подржиш и да кажеш нешто лепо, ти видиш да ми је лоше, – плач се појачава. Лена има потребу за подршком но не може (нема снаге, не уме) да је директно проси, и као разултат добија нешто сасвим супротно.

– Па сама си ме молила да ти кажем искрено! Ну, како да те подржим?… Немој да се нервираш, мислим да није ништа страшно, погледај, можемо овде да поставимо још једну полицу и одлично ће да изгледа. Или да преместимо витрину тамо, – Саша се искрено стара да подржи вољену која се тресе од плача, но она се не може утешити, каквих све само варијанти није предлагао, шта све може да ураде са том несрећном витрином. Кроз неко време (по словима Саше пролазе два сата његовог активног тешења) он не издржава, почиње да говори строжије:

– На крају крајева шта тако ревеш, сама си је изабрала, – та фраза коначно убија Лену, она све баца и иде да зове маму. 10-15 минута разговора телефоном, и проблем решен – ћерка се успокојила. Саша се љути што је Лена опет ишла «да се исплаче код маме, као малена девојчица», уместо да сами реше проблем без мешања трећих лица, «што други морају да знају».

– Он ме уопште не подржава и ја сам принуђена да звоним мами, – Лена се жали психологу, – она ће ме саслушати, рећи ће: «ћеркице, све ће бити добро», може бити да се она и не удубљује подробно у саму ситуацију, но мени је просто потребно да се изговорим и тада се ја успокојавам.

– Управо то, – прекида је Саша, врпољећи се на суседној столици у кабинету на консултацији, – твоја мама чак се и не удубљује у ситуацију, она тебе чак и не слуша, просто ћути, а ја тражим излаз, предлажем толико варијанти, а теби све то није то.

[JESSY]

Када наше је усиље штетно и зашто?

Шта видимо на материјалу тог и многих других примера? Није новост да ми судимо о другима по себи. То се такођер тиче и наше представе о подршци.

Ми се обично старамо да подржимо другога онако како би хтели да подржавају нас – јер ми тачно знамо да то дејствује, помаже! Но проблем је у томе што је различитим људима потребна различита подршка. И тада наша усиља могу да не погоде циљ, често чак и погоршавају ситуацију.

Каква је подршка потребна Лени? У првом реду, емоционална, при чему изражавана примерно тако: ћутећи саслушати, сажалити се, загрлити, погладити по глави, рећи ласкаву реч и «да ће све бити у реду». Њој није потребан савет, практичан излаз из ситуације, њој је важно да осети да је свеједно вољена, да је не одбацују због грешки.

Модел који иде из детињства, када, може бити, мама не виче него дува у рањено колено, и управо од тога бол пролази, а не од јода и облога. Лена осећа кривицу и љута је на себе, зато речи као «ти си сама ту витрину изабрала» бију по најболнијем месту.

Како подржава Саша? Притом се искрено труди из све снаге – стара се да јој да то што би њему самом било корисно у таквој ситуацији. У ходу беседе се пројашњава да је за њега главно – решити проблем, наћи излаз из ситуације (а Лени је потребна пажња према њеним осећањима). Говорити фразу «све ће бити добро» код њега изазива одбојност, зато што уопште нема основа на то да је то истина, то није објективно.

Бринути се о осећањима – је чудно и штетно занимање, тако је он васпитан од детињства: мало ли је што ти осећаш, ти си мушкарац, треба дело делати, а не ту ми слинити. Многолетна навика да своја преживљавања померамо куда подаље и да дело деламо – је постала друга природа обраћања Саше са самим собом. Зато он и друге подржава по истом том делатном моделу, јер и за себе би он хтео управо такву помоћ – конкретну и по делу. И Саша се, такође,  жали да га Лена не подржава – сада је већ јасно због чега.