"Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима"

[Gordana .]

[DYNABLASTER]

E ovo samo kod nas ima, kolko god i kako god zvucalo, ali ovo mi je razvedrilo vece, jedan od boljih viceva 0110_hahaha

[Дејан]

PREMINULA TRUDNICA MOLILA MUŽA: Lekarima daj pola plate, samo nek me spasu

Kod kuće je Suzu čekala ćerka Elena od četiri godine, a ona je htela da te pare da doktorima, koji primaju platu za njihov rad. Ja ne mogu sebi da oprostim što je nisam iščupala odatle protiv njene volje, priča Marijana Gavrilović

 

KRALJEVO - Marijana Gavrilović, sestra preminule trudnice Suzane Milovanović, izjavila je da je njena sestra neposredno pre nego što je umrla poručila suprugu Ivanu da polovinu plate da doktorima kako bi počeli da brinu o njoj jer nije više mogla da izdrži bolove.

Marijana kaže da je njena sestra mogla da iznese puno toga, ali da je nakon takve rečenice bilo jasno da joj je mnogo teško.

"Kod kuće je Suzu čekala ćerka Elena od četiri godine, a ona je htela da te pare da doktorima, koji primaju platu za njihov rad. Ja ne mogu sebi da oprostim što je nisam iščupala odatle protiv njene volje, što je nisam spasla umesto vas stručnih lica, što je nisam lečila samo svojom ljubavlju, bolje bih joj pomogla", priča Marijana.

Marijana Gavrilović, sestra Suzane Milovanović koja je prošle subote preminula na Odeljenju ginekologije u Bolnici u Kraljevu u drugom mesecu trudnoće, poslala je otvoreno pismo Zvonku Veselinoviću, direktoru ZC “Studenica”, u kojem je rekla da je potpuno sramotna i neprofesionalna njegova izjava da je njena sestra preminula usled iznenadne smrti i da nije davala znake da je težak bolesnik.

"Da li je možda Veselinović lično otišao kod moje sestre i pitao je kako se oseća? Ili je to uradio neko od njegovih kolega sa Odeljenja ginekologije? Nije. Suzana je na to odeljenje primljena zbog napada bubrega. Zar je trebalo da vučemo doktore za rukav i da im pričamo da je moja sestra imala operaciju bubrega, da je pre nepunih godinu dana imala spontani pobačaj sa istim simptomima kao sada", kaže Marijana.

Ona kaže da nisu uopšte razmišljali o tome da dovedu specijalistu za bubrežne bolesti, kako bi sa svim mogućim analizama i snimanjima ispitali koliko je Suzanino stanje loše, i da li ta trudnoća ugrožava njen život, odnosno da li ti bubrezi mogu da izdrže tu trudnoću.

"Posle nekoliko dana njenog bola i povraćanja, pitala sam je, neka mi Bog oprosti: “Suki, zašto ne završiš to, imaš već ćerku Lenu, mlada si, biće vremena za drugo?”. Ona mi je, međutim, odgovarala: “Šta mi to govoriš, neću ni da razgovaram o tome”", prepričava Marijana jedan od susreta sa sestrom.

Marijana kaže da kada je njihova majka Danica došla da vidi svoju mrtvu ćerku, sačekao ju je bolničar koji ju je utišavao i skretao pažnju da bude tiha kad se bude opraštala od nje.

 

Kurir

[w.a.mozart]

mislim da bi trebalo izbegavati ovakve teme tj. otvaranje jer smo i zdravstvo i prosvetu i sudstvo prežvakali a kako rečei sam otac Ivan na nekom statusu, otvarajmo teme u kojim može kreativno da se diskutuje... čisto predlog

[Candy Butcher]

Солидарност је у Србији заборављена реч. Нема је у кампањама странака. Не чује се на протестима. О њој се не говори у реду у продавници. Неће се чути ни на ходнику факултета.

tužno, ali istinito, na snazi je drugi sistem vrednosti- gledam samo svoje dvorište 

[Guest]

O njoj svi pišu na fejsbuku a Nevena živi u domu i već 13 godina je niko nije obišao

"Zovem se Nevena Gajić, živim u domu na Bežanijskoj Kosi u Beogradu već 13 godina. Rođena sam u Sremskoj Mitrovici sa trajnim invaliditetom. Obraćam vam se za mrvicu nade..." - ovo je samo deo posta koji je juče osvanuo na društvenim mrežama i privukao pažnju mnogih. Možda ste ga baš i vi podelili.

 

 

 

Nevena Gajić je rođena 1978.u Sremskoj Mitrovici.  Lekari su odmah ustanovili da će čitavog života biti invalid. Dijagnoza? Nisu uspeli da je postave. Kažu možda je cerebralna paraliza.

 

Prihvatili su sudbinu i Nevena je odrastala. Postala je mlada žena koja se radovala malim stvarima.

Lepo vreme je moglo njenju svakodnevnicu da pretvori u čaroban dan. Samo onda  je mogla da izađe iz kuće. Ali i tada su se javljale prepreke koje su kvarile raspoloženje.

 

- Uvek se stvore neke stepenice ili druge barijere...To je jedan problem. Međutim, najgore je kada sretnem ljude koji odmah okrenu glavu od mene. Znate, ljudi baš umeju da budu surovi – kaže Nevena.

 

Ovu tridesetšestogodišnju ženu život stvarno nije mazio.

 

Rano je ostala bez majke, a porodica se ubrzo posle toga raspala.

 

Preselila se u Beograd, i sada živi u domu na Bežanijskoj kosi. Kaže, svaki dan joj je isti.

- Fizički bolovi su nepodnošljivi, ali psihička bol je najteža.  Živim u domu sa primanjima od 3.000 dinara. Ali nikoga život ne mazi. Kada to kažem  ne mislim samo na ljude koji imaju specijalne potrebe – priča Nevena.

 

Dodaje da je niko nije posetio već 13 godina.

 

Kaže da svoje dane provodi u sobi, uz internet, televiziju i fejsbuk. Društvene mreže su joj donele i prijatelja, jednog.

- On me zove mnogo puta u toku dana, da vidi kako sam i da bi mi pravio društvo. Daje mi krila da se uzdignem i borim – iskrena je Nevena.

Mogućnosti interneta pokušava maksimalno da iskoristi. Zajedno sa još jednim humanim čovekom, Zdravkom Popovićem, vodi grupu na fejsbuku „Pomoć oboleloj deci od bilo koje bolesti da boluju“.

- Ova grupa i humani ljudi mi daju nadu da živim. Mislim da postoji još dobrih duša u našoj zemlji koji će da pomognu u nevolji. Uz božju pomoć i veru ćemo moći daleko da doguramo – kaže Nevena.

Ova hrabra žena želi svima da pomogne, iako je njena moć ograničena samo na internet.

 

Izvor: http://zena.blic.rs/Zdravlje/28638/O-njoj-svi-pisu-na-fejsbuku-a-Nevena-zivi-u-domu-i-vec-13-godina-je-niko-nije-obisao

[Ненад Р.]

Често се дешава да људи који су остарели или болесни , буду заборављени и од најближих пријатеља . 

Док су били здрави и млади и док су радили и док су други имали користи од тога , сви су их тапшали по рамену и правили су се да су им пријатељи и причали им разне "бајке ".

Када остаре или се разболе и не могу да раде , веома често остану без иједног пријатеља , заборављени , болесни и веома тужни и разочарани у све и такви на крају одлазе са овог света . Доживе такве ствари да то нису могли ни у најгорем кошмару да сањају .

Чак и познате личности буду заборављене за живота , а често им стигне признање после њихове смрти .

Зашто је то тако и зар неби било лепше да признања добију за живота и на такав начин им се улепша старост и олакшају муке и да виде да нису за ништа радили и да нису заборављени.

 

 

[Ненад Р.]

Друго смо ми . Док смо здрави и док можемо да радимо то и није толики проблем . Проблем је када те сви напусте , а баш тада ти треба највећа помоћ и од родбине и од пријатеља.

Да ви у другим препознао правог пријатеља , мораш прво да имаш неку невољу и он тада да ти прискочи у помоћ . Једино тако се могу поуздано препознати прави пријатељи и такве пријатеље није лако наћи.

Веома се често дешава да сматрамо да нам је неко најбољи пријатељ и да за њега би скочили и у ватру и у воду , а да се испостави на крају да вам он није био пријатељ , а да вам прискочи у тим моменима нека друга особа коју сте врло мало или нисте познавали раније и она вам помогне.

Треба се поставити у кожу тих људи , јер то може и нас да снађе и како би се ми осећали кад нас сви забораве и да нема ко воду да нам донесе када смо болесни . Да ли сте се икада то питали како је то бити болесан или стар и бити маргини и одбачен од друштва и да ли смо и колико урадили да помогнемо таквим немоћним људима да имучинимо живот бољим .

[Danijela]

Juna ove godine u glavnom gradu pronađeno je nekoliko starih ljudi koji su mesecima ležali mrtvi u svojim stanovima. Šta se to dogodilo sa nama? Neki od umrlih pristali su da pričaju o tome

Objavljeno: 30.06.2015. 15:58h

 

Foto: Shutterstock, Starica

Zovem se Zorica Stefanović. Mrtva sam već dva meseca i čekam da me neko pronađe. Neka se niko ne ljuti što iz mog stana dopire smrad. Stara sam, imala sam osamdeset godina. Posebno neka mi ne zameri komšija koji stanuje iznad mene, imabebu. Nema smisla, ali šta mogu. Izvinjavam se što sam umrla.

Treći put policija dolazi na moja vrata. Ja sam ih zaključala, ključ je unutra, u bravi. Zbog koga i da vadim ključ kad mi niko mesecima u kuću ušao nije? Zatvorila sam sve prozore i vrata od terase. Čujem ih kako pričaju sa komšilukom, ubeđuju se da li da provale. Policajac kaže da mogu, ali ne moraju. Ne zna, kaže, ima li nekog unutra! Ako nema, posle moraju da obezbeđuju stan. Još su obazriviji bili milicajci što su dolazili pre neki dan. Baš sam mislila da će konačno ovo čekanje da se završi, kadjedan od njih poče da naređuje:

„Nađite dva svedoka iz skupštine stanara i sve snimajte“, vikao je. „Ne znam ko će ovo da reši! Sutra može da se pojavi naslednik, da izmisli da su unutra bile pare - šta onda?! Da me nabede da sam lopov!“

Bože dragi, kako znaju pravila dok drže maramice na nosu.

Nisu hteli da provale. Možda ovi drugi hoće?

Foto: Shutterstock, Starica

Uđite, uđite, tu sam! Zbog čega se prepirete kada osećate smrad? Šta vam još treba? Kako ste ušli kod Stojanke sa drugog sprata, razbili vrata? Ali Stojanka je davala znakeživota, a kod mene je tišina. Da li je? Moja tišina viče!

SEBIČNA SORTA

Dva meseca me niko nije video, poštansko sanduče prepuno je neplaćenih računa, već dva puta dolazili ste u Pribojsku 19 na Staroj Karaburmi, zar vam nije dosadilo? Ne predomišljate se ovako kad nekog treba da odrapite i naplatite kaznu. A stan mi ječist, sređen, nije Zorica bila aljkavuša. Ma odmah bi me videli, ležim na jastuku, naslonjena na uzglavlje francuskog kreveta, ruke sam prekrstila na grudima. Ne mogu da promaše.

Neko je na terasi. Mora da se popeo uz merdevine do visokog prizemlja, gde sam ja. Vidim nečiju senku, pokušava da otvori balkonska vrata! Gleda kroz zavese. To jeSrđan, Natalijin sin! Znam ga, on je hrabar, i u ratu je bio. Hajde, Srđane, razbij staklo, znam da si me video! Nisam to više ja, promenila sam se, ali poznao si moju sedukosu, toliko se znamo. Kupio si mi jednom zimske čarape. Da ti se Natalija nije teško razbolela, bar jednom bi te poslala da vidiš šta je sa mnom. Čujem te kako vičeš i zoveš komšiluk koji se skupio! Hvala ti.

Našli ste Zoricu, ćopavu Zoricu, kako ste me zvali. Našli ste me u četvrtak 11. juna 2015, oko sedam predveče, za videla, junski dani su dugi. Evo sada će policajci da uđu kroz terasu, otključaju vrata, pozovu vatrogasce, Hitnu pomoć i urade sve što treba. Komšija Darko slika, čujem škljocanje. Poslušao Darko policajca, da sve bude dokumentovano.

Idem sada da me seku, da vide od čega sam umrla. E to niko neće saznati, osim možda mog bratanca Slobodana, koji radi kao građevinac u Rusiji. Neka ga nađu brzo, što pre, da me sahrani kao što je red. Njemu i njegovima ostavila sam ovaj stan. Sloba mi je jedini od familije ostao, a i on je daleko.

E pa pričaj sad, Zorice, kažem sebi, pričaj slobodno, mrtva si, niko ti ništa ne može. Ćutala si tri godine otkad si iz Obrenovca došla u Beograd, u ovaj stančić od 45 kvadrata, koji si kupila skoro pre pedeset godina od „Podrinja“. Toliko si ćutala dok si bila živa da nikome nisi bila simpatična. Ko zna da sam imala brata Miku, majkuTodorku i oca, zaboravih mu ime, i da sam mirno živela u porodičnoj kući kraj Obrenovca, živela neudata, bez dece?

Svi su oni pomrli, sve sam ih sahranila. Od brata Mike imam Slobodana, rekoh već. Neko mi je još davno rekao da stan ostavim nekom staračkom domu i rešim stvar. Pre bih umrla, rekla sam. Ne radi se to kod nas. Tako rade gospoda, prvo misle na sebe, pa na familiju. Sebična je to sorta. Nama su deca i rod preči od nas samih. Zar Slobu da ostavim bez nasledstva, kad je čak u Rusiji morao posao da traži? Pre bih umrla, kažem. I umrla sam.

JEDAN ČOVEK

Nisam se udavala i nemam dece, ali znam šta je ljubav. Godinama sam sa Stevom ljubavisala u Ležimiru. Znala sam da je ženjen, da ima dvoje dece, pa ništa nisam očekivala. Ej, ravan Srem puca pred nama, ja mlada. Ćopava, ali mlada.

Mi neudate možda imamo tešku narav, ali ništa ni od koga ne tražimo. Ne dodvoravamo se, ne umiljavamo, ispade da je to greh. Ja nisam tražila pomoć od socijalnog, nikad. Niti su oni za mene pitali. A jako mi je, pa i to socijalno, telefone im isključili zbog neplaćenih računa! Kome će oni da pomognu? Sloba je hteo da me odvede u dom. A ja štapom na njega!

Foto: Shutterstock, Starica

Taman mi je peć električnu nameštao. Htela sam da živim sama, po svome, od svoga. Živela sam skromno, nije mi smetao stari zeleni „Iskrin“ telefon, što se pošteno godinama nisam najela, što biljku videla nisam, ni svežeg vazduha se nadisala, ni kafuni sa kim od komšija popila, niti su me oni na kafu pozvali. Pre nekoliko godina, u zgradi preko puta, neki momci silovali su staricu mojih godina.

A imala je i decu i unuke, dolazili joj, i opet se desilo. Loš je ovo kraj, loš je ovo grad. Presađena, eto to sam. Presađena na neplodnu zemlju beogradsku, gde mi stari nismo više ljudi, nego brojevi, teret, ništa. Izdišemo u agoniji dok grad svetli i puca od muzike. Neka, ostariće svi, ne gine im.

Niko me nije zarezivao osim pomenute Natalije, ona je jedina znala nešto o meni, zemljakinje smo. Popričale bismo u prolazu, retko sam izlazila, noge su me izdavale. Nekada su se komšije otimale da pomognu jedni drugima. I pomagali, i ogovarali. Ako, tako i treba. Dok te ogovaraju, znaš da postojiš. Danas ni ogovaranja nema, gledaju te, a ne vide. Komšija Dragan bi mi kupio ponekad nešto od namirnica. Doneo mi je kesu iz samoposluge, a ja mu rekoh: „Naći ćete me jednom raspadnutu.“ I bi tako. Uvek u komšiluku bude jedan čovečan, tek da se ne kaže da niko ni za koga ne mari. A ne mari, u to sam se uverila.

BEDA

Smetao im je moj štap, ono tup-tup koje se stalno čulo iz mog stana. Nisam dala Srđanu gumu da stavi. Čudi me da se nisu dva meseca zapitali zašto se to prokleto tup-tup ne čuje? A otišla sam u invalidsku penziju zbog kraće noge. Ćopava Zorica, bez štapa nisam mogla. Nije to bila ni penzija, nego penzijica. Meni je nisu smanjili, valjda su i oni pomislili da manje ne može. Au, ala su stali ljudima na grkljan! Usta puna lepih reči, a noga im pritiska ove stare šijice, ko pilićima. Zaludeli i mlađi ljudi, ne znaju kud će i šta će.

Jedan drugog bi pojeli. Niko posla nema. Eto Srđan, mlad, školovan, naradio se za ove naprednjake, zbog njih se, kažu, svađao, i - namešta krovove i oluke. Kako da se ljutim na njega i sve njih što tavore od danas do sutra? Baš će na mene da misle, staricu, babu, babetinu, a ni simpatična im nisam. To što ni sa kim mnogo ne govorim ne znači da nemam srce i dušu. Nije nas život otuđio, beda nas je otuđila.

Pričaj, Zorice, samo pričaj, dok te možda u pepeo ne pretvore. Jesam li rekla da su mi zimus isključili struju i telefon tri meseca? Tu su me imali u evidenciji, tu se brojim. Električna peć mnogo vuče, jednom sam Slobu pozvala u Rusiju, ode penzija. Da uključim šporet za kafu ujutru - ništa.

Telefon mrtav. A hladno, hladno. Da sam barem u mom kraju bila, da izađem napolje, legnem na zemlju i pustim da me sneg zaveje. Ovako, namažem džem na parče starog hleba, uvijem se u jorgan, ćutim, zadremam. I napolju i unutra mrak. Imala sam mast, džem, nekoliko konzervi. Sardinu sam jela bez hleba, a kad mi je Dragan doneo nekoliko vekni, danima sam jela hleb i vodu.

Vodu mi nisu isključili. Napijem se vode kao plovče i gledam kroz prozor. Sramota me bilo da idem po kućama da se grejem. A niko me nije ni zvao. Jedne noći, udario mraz, dođe mi nešto, legnem u krevet u kaputu i stavim preko glave maramu moje majke. Meni je i dalje na nju mirisala. Zagreja me ta marama, neka misli ko šta hoće. Zagrejala me Todorka. I te sam noći počela da spavam prekrštenih ruku na grudima. Za svaki slučaj. Da mi ne lome ruke kad me u sanduk stavljaju.

Foto: Shutterstock, Starica

Posle sam od penzija nekako skupila pare i platila dažbine. Izbegavala sam sve što radi na struju, ni televizor nisam palila. Jeste da mi je društvo pravio, ali nema tamo više ništa za mene. Ni vesti me nisu zanimale. Kao da sam znala da ću ja da budem vest.

KAO KRALJICA

Ma dobro sam prošla. Ipak ležim na mekom, jedino me čekanje mrtvu ubijalo. Šta da kažu Spasena i Nikola Milobratović, tu sa Banovog brda?

Ne vredi što su bili mlađi od mene desetak godina, imali i više rodbine. I oni su bili sirotinja, živeli su od njegove penzije. Mesec dana ih nisu našli, usred košnice ljudi, tek pre neki dan ih nađoše. Umrli od gladi! On sedi u kolicima zbog multiple skleroze, pala mu glava na grudi. Ona leži pored njega. Ko je prvi umro? To bih volela da znam. Nisam se mešala u život živih, ali kad su mrtvi u pitanju, umešaću se.

Mi, mrtvi starci, moramo da branimo jedni druge. Kažu, Spasenu su komšije videle kako je pala, podigli je i nisu je posle viđali mesec dana. Da nije otišla na Havaje sa nepokretnim Nikolom? Pa im niko nije zakucao na vrata one šupice u kojoj su živeli? Kako su umrli? Koliko je trajalo? Ima onih koji mogu to da kažu, ali ćute da ne potresaju ljude. Kad umremo, to je jedna penzija manje. Mi, starci, mi smo ih doveli na vlast, a oni ukidaju službe koje treba da nas obiđu i da nam pomognu. Malo se digne prašina, skupe se novinari, nema šanse da saznaju išta više osim komšijskih priča, sve ostalo se smatra nekulturnim.

Dok smo bili živi, niko nije brinuo o dostojanstvu naše starosti. Sad, kad smo umrli kako smo umrli, o našem dostojanstvu brinu svi. Čuva se naša privatnost. Imena nam pišu inicijalima, pogotovo u izveštajima policije. Da ne uvrede rodbinu, ako je imamo, da ne uvrede komšije što nas nisu ni pogledali, ma da ne uvrede državu, mislim se. Ispalo bi da smo ubijeni, umrli na tuđi dan.

Stavljaju me u crnu kesu. Mrak. Policajac kaže ljudima da pozatvaraju prozore dok me ne odnesu. Dosta su se, vala, mog smrada nadisali, a sad je najgore. Pale auto, odoh ja. Voziš se, Zorice, poslednji put kroz Beograd, ušuškana kao kraljica! Jeste da sam mrtva, ali osećam kako je grad živ, diše punim plućima, kako je ova junska noć lepa! Znam da mirišu lipe, ne meni, već živima koji pravilno hodaju i smeju se, smeju, kao da je život večan. Ali ja čujem ono što oni ne čuju, vidim zatvorenih očiju.

Foto: Ilustracija Danijela Blagojević

GOTOVO JE

Ljudi moji, skoro u svakoj ulici je neko kao ja! Sami i same, stari i nemoćni, muče se, pište, izdišu. Svuda su Zorice oko vas. Kucajte, kucajte na njihova vrata, nije strašno. Budite uporni, možda ne mogu da ustanu. Razvaljujte, provaljujte, zovite, vičite. A pre toga - nađite se. Pitajte treba li nešto, odnesite im tanjir s malo hrane, može papirni, ma stavite u kesu da ne budete na šteti. I ne dajte da nemoćnima seku struju usred zime. Znam da vam je preko glave molbi za pomoć, ovo je propala država, ali stari ljudi nemaju snage ni da mole. Neka smo nacija starih, kako će da pišu, nemoj da budemo nacija ravnodušnih.

Dosta je, Zorice, kažem sebi, napričala si se što skoro nisi. Smiri se i zaćuti. Sve je gotovo. 

Napomena autora: Svi podaci, imena, brojevi i situacije su autentični. Dobila sam ih od svedoka, iz štampe i od raznih institucija. Sve sam ih sačuvala. Deo priče koji govori o mesecima bez struje nije plod mašte, već iskustva onih koje autor lično poznaje i koji su to zaista doživeli. Zahvaljujem svima na saradnji.

 

http://www.newsweek.rs/srbija/52004-kako-je-ziveti-kad-si-mrtav.html

 

[Лазар Нешић]

Brutalno.

[Дијана.]

Samoća u starosti, najteža kazna. Plus siromaštvo, bijeda, bolest... Ali nevezano samo za starce, ima puno ljudske patnje, najcrnjeg jada, siromaštva, bolesti, propadanja,  nasilja oko nas.. uvijek mnogo više nego ruku pomoći. Socijalne institucije, humanističke organizacije, prirodna mreža podrške (okolina), milosrdni pojedinci. Ispit dobrote i čovječnosti. U vjerskom diskursu: Bog pomaže samo preko nas, preko čovjeka. To je najteže pitanje: gdje je dobri Bog ako nema ljudske milosti i dobrote? Gdje spava? ""Zaboravljen sam, kao mrtav", "Ustani Gospode da me izbaviš, pohiti, ne časi"

[Дијана.]

ZABORAVLJEN, BOLESTAN I SIROMAŠAN: Poslednja slika Nikole Tesle nastala neposredno pred smrt (FOTO)

Objavljeno 23. novembar 2015. 19:37 | 5 komentara

Foto: teslauniverse.com Ljudi znaju kako on izgleda na osnovu fotografija koje se prikazuju u domaćim i stranim medijima. Na tim slikama je jedan mlađani momak, guste kose i jakih brkova. Mali broj ljudi zna kako je izgledao kada je već zagazio u osmu deceniju

Na pomen njegovog imena, ceo svet se trgne. Da je Nikola Tesla danas živ, bio bi jako ponosan na to koliko ljudi zna o njemu i njegovim dostignućima. Međutim, za života, ovaj naučnik i inovator se jako mučio. Pogotovo pred kraj svog života. Umro je u 87. godini u Americi, siromašan i zaboravljen.

Ljudi znaju kako on izgleda na osnovu fotografija koje se prikazuju u domaćim i stranim medijima. Na tim slikama je jedan mlađani momak, guste kose i jakih brkova. Mali broj ljudi zna kako je izgledao kada je već zagazio u osmu deceniju.

Nikola Tesla je preminuo 1943. godine od srčanog udara, odnosno srčane tromboze. Bez obzira na to što je prodavao patente u oblasti neizmeničnih struja, preminuo je u dugovima. Tadašnji gradonačelnik Njujorka, Lagvardija, rekao je: “Nikola Tesla je umro. Siromašan. A bio je jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio je veliko, a kako vreme prolazi, biće još veće”.

http://www.dnevne.rs/nesto-drugacije/zaboravljen-bolestan-i-siromasan-pogledajte-poslednju-sliku-nikole-tesle-nastalu-neposredno-pred-smrt-foto

[Дијана.]

Home / HRONIKA / JADNA SRBIJO! Otac i sin 15 godina žive u štali

JADNA SRBIJO! Otac i sin 15 godina žive u štali

Starac Teofilo Nikolić (84) i njegov sin Radoje (50), iz sela Krčmari, već petnaest godina žive bez struje, vode, ogreva.

Teofilo i njegov sin

KRAGUJEVAC – Starac Teofilo Nikolić (84) i njegov sin Radoje (50), iz sela Krčmari, već petnaest godina žive u štali, bez struje, vode, ogreva. Pre deceniju i po zadesila ih je prva nesreća, u požaru im je izgorela porodična kuća. Deo štale i prostor od desetak kvadrata, dva pohabana kreveta gde se legu miševi, sada su im jedino utočište i „dom“.

 

Teofilo je zbog gladi i teških uslova života nepokretan. Već odavno ne može ni da se pomeri, a leži u teškim bolovima.

– Zvali smo lekare, centar za socijalni rad. Lekari povremeno dođu, daju neku injekciju. Ovi iz centra za socijalni rad kažu, niste vi naša briga – priča Radoje, i sam bolestan.

U hladnoj štali muke i jauci teško bolesnog i nepokretnog Teofila čije su noge i leđa u velikim, otvorenim ranama. Hladnoća i neprijatni mirisi uvukli su se odavno u deo štale gde njih dvojica žive.

– Ko vas je obavestio i zašto se odjednom interesujete za taj slučaj – bio je, u telefonskom razgovoru, odgovor Snežane Živadinović, socijalne radnice iz Rače na naše pitanje da li su upoznati sa teškom situacijom u porodici Nikolić u selu Krčmari. Dodaje da je „to duga priča“ i da će sa nadležnima u Kliničkom centru u Kragujevcu pokušati da se dogovori da se „taj čovek adekvatno zbrine“.

Komšije i poznanici ove porodice pričaju da su uputili više apela i zahteva za pomoć Centru za socijalni rad u Batočini.

– Nismo dobili nikakav konkretan odgovor, sem da imaju bezbroj slučajeva – kaže Goran Mihailović, koji je Nikolićima kupio i „bubnjaru“ uz koju će prvi put, tek ove zime, moći da se ogreju.

IMA I KĆERKU
U CENTRU za socijalni rad u Rači kažu da Teofilo ima i kćerku koja, kako tvrde, ne vodi računa o ocu. Inače je zakonska obaveza dece da vode računa o bespomoćnim roditeljima, ali da su socijalni radnici u obavezi da to prijave nadležnima, provere mogućnosti naslednika i preduzmu mere za adekvatno zbrinjavanje.

Izvor: Novosti

http://tpknewss.altervista.org/jadna-srbijo-otac-sin-15-godina-zive-u-stali/

[Данче*]

 

ТРАГЕДИЈА СРПСКОГ СЕЛА: Бака је молила лекара да јој напише да је мртва да би јој син дошао у посету

Писмо једног лекара које је изашло у Политици јасно сведочи о ужасном стању српских села и преосталих људи који у њему живе. Писмо преносимо у целости.
Српско село Рашке области одбројава своје последње дане- гаси се, остаје без становника. Из села воде једносмерни путеви са два крака. Један крак води у друге крајеве средишње Србије и у свет, а други, једносмерни крак води на онај свет. На враћају се у село ни једни ни други. Све је више напуштених домова и села без иједног становника. Коров се шири и буја, прождире њиве, путеве, зграде, као да отима наш људски простор.

Трагедија српског села је трагедија српског народа. Ова трагедија изгледа толико очигледна да је беспредметно да се о њој каже било шта. А са друге стане, изгледа да нико не види шта се дешава са селом, понашамо се као да је све нормално. На крају, свима ће се то жестоко осветити, јер губитком народа губи се све: суверенитет, слобода, територија, идентитет, будућност, памћење. Дучић рече да је највећа нестрећа бити иистовремено стар, болестан и сиромашан. Управо та несрећа је задесила српско село, бар у Рашкој области, ако ми није допуштено да говорим о другим деловима Србије.

 

Једном сам за викенд био у Сопоћанима, на свом имању. Долази из села једна жена која делује ужасавајуће: полуслепа, стара, сва у ритама, сва изгребана од трња, запуштена. Прилази ми пипавим ходом сасвим близу, поштапајући се кривом чворавом мотком, загледа ме дуго и без речи, као да проверава да ли ме види, одједном пита: “Јеси ли ти Добро”? Потврдих. “Кумим те богом и свим живим да ми напишеш да сам умрла.” Не разумем шта ми каже, све мислим да се погрешно изразила, да је хтела нешто друго да каже. Питам: “Је л’ хоћеш да ти напишем да си болесна?” “Јок. Напиши ми да сам умрла, кумим те ко бога.” ” Могу да ти напишем, баба, само да си болесна, друго не пишем, то се пише у месној канцеларији.” “Ништа ми то не вреди. Молим те, напиши ми да сам умрла, да пошаљем сину да дође да га још једном видим док нисам умрла.”
Знам одакле је, путовала је пешке кроз трње око четири километара, полуслепа, и успут ју је трње изгребало, руке и лице јој крваре. Разумем тежину њене молбе, њена молба је тешка до бога, последња, предсмртна жеља, стресно делује на мене сам њен изглед, а њена молба ме заледила, ведар дан ми се смрачио. Разумем је, али не могу да јој помогнем. “Баба, написаћу ти да си тешко болесна, на самрти, па пошаљи сину, доћи ће он сигурно.” “Ништа ми то не вреди, само ми ти напиши да сам умрла, кумим те и преклињем.” Објашњавам јој да то не смем да напишем.

Отишла је плачући без гласа, нисам сигуран да се жива вратила кући.

Тај стрес ме и данас држи. Дуго нисам ишео за викенд у Сопоћане. Ништа тужније у животу нисам доживео. Био сам на сахранама. Оне су свечаност у односу на неизмерну тугу немоћне, старе и слепе мајке. (Мислим да ће читалац схватити да сам лекар по струци, те ме је старица зато тражила.)

 

Оваквих и сличних трагедија, знаних и незнаних, безброј је у српском селу Рашке области у којем су остали само они који нису имали снагу да оду и чекају смрт као спасење од беде коју им живот чини. Неки не могу да чекају да умру природном смрћу и сами себи одузимају живот. И после смрти, ти несрећници испаштају, јер црква неће да им очита опело. Преостала родбина моли, тражи медицинску документацију да покаже цркви да су им покојници били душевно поремећени како би их црква удостојила опелом. А зар је у таквим суровим условима живота могуће остати душевно непоремећен? Стари људи на селу су сви депресивни, јер живе у немогућим условима. То није село, већ боравиште самртника. Ако су остали старац и баба, некако и живе. Баба умеси хлеб и помузе једину краву, а многи ниједну краву неамју. Али кад баба умре, деда буквално гладује. Изнемогао, напуштен од свих, не може да обрађује земљу, а нема где да купи хлеб, да умеси не уме. Дешава се не тако ретко да се деда убрзо после бабине смрти обеси. Из великог поштовања према својој баби силно жели да све погребне обичаје одради, али не може да издржи, и пре навршене године од бабине смрти сам себи лиши живота. Дешава се да нема ко да ископа гроб покојнику, па гроб ископа поп и сам га сахрани, као што је био случај у српском селу Селац код Новог Пазара.

Проћи ћете читава села, а нећете чути лавеж паса. Псе нико не држи, јер немају шта да чувају, а и немају чиме да га хране, или у селу више нема ни људи ни паса. Најчешће имају једино кокоши. Лисице и вукови се у по бела дана шетају селом и загледају старце без страха, као да проверавају колико им је остало од живота. У по бела дана им лисице покупе кокоши. Срне се скоро припитомиле, можете их видети свакодневно како мирно пасу поред нечије куће.
Ето, то је само делић трагедије српског села. Ту трагедију нико не види и никога се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив, ово је само мало истине, а огроман њен део је невиђен. Српско село је позорница личних трагедија. Ко спасе српско село, спасао је Србију.

Лекар
Извор: Политика

[Ненад Р.]

Ужасавам се чињенице да је уопште могуће да постоје такви ... који могу да забораве на своје родитеље и да их оставе.Заиста УЖАСНО!!