"Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима"

[Скопљанац]

Па, кад је тако (жалости ли), како да Вас не асоцира?

[obi-wan]

A "ako nemaju kuci hleba, neka uzmu kolace" dok malo ne prodje zima... Dostojna naslednica, nema sta...

Bas vala...

[Solomon Kane]

Министарка бистри политику...а одмах после тога пушта воду.

[Михајло]

значи ...Кале...

[florenntina]

Pozdravila je koleginica iz Splita...Majko mila, da nije tuzno bilo bi smesno BAS

[Јелена]

Гладни људи (прича -кад је бреза била бадњак)

Свакаква се чудеса дешавају у Божићној ноћи. Сергеј је слушао како његова мати слабим, испрекиданим гласом чита празничне приче. Све су приче почињале тужно, а завршавале се срећно. Било је и прича са другачијим крајем, али мама их није читала.
Спуштала се тамно-плава ноћ. Двориште је лагано тамнело. Само је бреза остала бела.
Сетивши се сретних времена, Сергеју се очи напунише сузама. Погледао је брезу у дворишту, а она се претворила у бадњак са пуно блиставих украса. Мама и тата ходали су по соби у којој је био леп намештај и мекани теписи. Мама је поставила раскошно украшен сто и изнела разна јела.
Гладни дечак се загрцнуо и отворио очи. Бадњак је поново постао бреза, а соба празна, без намештаја, завеса, тепиха, празничне трпезе, а није било ни тате.
Болесна мајка лежала је на старом каучу и читала како је неки сиромашни дечак, из шупе доспео на Божићни бал у дворцу. А тата... последњи пут га је видео на станици у друштву пијаних бескућника и луталица, какав је и сам постао.
-Жао ми је што тако нешто бива само у причама! – тихо је уздахнуо Сергеј.
Данас се завршава пост, рекла је мама.
-Код нас ће и сутра бити пост! – љутито је прошапутао Сергеј.
Вечерали су последњу корицу тврдог сувог хлеба, поделили једну усољену рибицу и главицу црног лука. Мама се с муком придигла и запалила кандилце испред иконе, која је стајала на столици поред кревета.
-Па, ево и празника. Христос се роди! Срећан ти празник сине! Толико сам желела да стварно прославимо празник, али...
Не завршивши реченицу, окренула се лицем ка зиду. Рамена су јој се тресла од тешког плача. Надала се да ће бар нешто испросити испред цркве на празник Рождества Христовог, али се тешко разболела. Доктор је рекао да свакако треба да иде у болницу, но лекове су морали сами да купе.
Како да их купе, кад најјефтинији лек кошта више од мамине плате, коју је добијала док се није тешко разболела. Где да нађу паре? Сергеј погледа пламичак кандила.
Тата је пропио све иоле вредно што су у кући имали, а онда је једноставно нестао. Они су, да би преживели, мало по мало, продавали остале ствари.

2

Остало је само оно што није могло да се прода на бувљаку, а то је: велики кауч са федерима који су штрчали, изгребани сто и две хоклице. Мама је хтела да прода и породичну икону, али јој је нека бакица рекла да се та икона зове Свих тужних Радост, и ако се мама буде молила пред њом, Бог и Пресвета Богородица ће им помоћи.
Никога на свету нису имали ко би им помогао. Остала је само нада у Бога. Мама је послушала савет и оставила икону. Од теглице је направила кандило. Сада мама не може да устане из кревета, а они ни мрве хлеба у кући више нису имали.
Ако мама не може да иде пред цркву, ићи ће он. Има седам година и мора да брине о мами. Сачекао је да мама заспи и тихо се искрао из собе.
Улице су биле свечано украшене, искићене шареним светиљкама и пуне раздраганих људи. Јурили су аутомобили. Стотине људи су пролазили поред Сергеја и никог није било брига за усамљеног дечака и његову болесну мајку. Сергеју се чинило да је све то већ видео и чуо и то не тако давно.
-Ах, да! – сетио се.
У „Божићним причама“, али добри људи из прича су живели пре сто и више година.
Био је тужан и сам, међу веселим и безосећајним људима, на Бадње вече.
Застао је пред излогом велике продавнице. Дуго је гледао изложену храну, чоколаде у дивним омотима и великог плишаног меду.
Тргао се као из сна и почео да трчи. Претрчао је пола града док није угледао цркву у којој је служена Божићна служба. Стао је на степенице и бојажљиво пружио руку. Видео је да прилазе неки људи, па је завапио.
-Уделите!
Прву копејку добио је од неког дедице. После му је нека жена дала неколико копејки, а друга – медњак. И више ништа. Као да је цела улица поред цркве изумрла. Сергеј је закаснио на почетак богослужења и морао је да сачека завршетак службе. Људи ће изаћи из цркве. Свим срцем се надао да ће тада добити бар нешто, да мами купи хлеб. Хтео је да уђе у цркву где су певали божићне песме, али морао је напољу да чека, док не наиђе нека добра душа, која би му нешто уделила.
Дуго је стајао у месту и ноге су почеле да се мрзну. Руке су му биле црвене, а прсти укочени од хладноће. Чучнуо је да би му било топлије и осетио је да полако пада у сан.

3

...Разбудио га је нечији јасан глас. Сергеј је с муком отворио очи и угледао високог, лепог човека, у скупој бунди. Преко рамена је носио ташну са широким каишем, какву носе богати људи.

 

-Можете ми честитати!- рекао је човек неком преко мобилног телефона.

-Исповедио сам се и како кажу, очистио срце! Такав сам терет скинуо са душе... И причестио сам се. Сада идем кући. Не могу да вам објасним како се добро осећам.

-Дајте, Христа Бога ради! – више је зајечао него изговорио дечак, једва отварајући слеђена уста.

Човек је, не престајући да разговара телефоном, из џепа извукао новчаницу и пружио је дечаку. Сергеј није очима могао да верује, какво је то чудо на Бадње вече, човек му је пружио 100 рубаља!

-Хвала! – прошапутао је и муцајући почео да објашњава: - Ја сам зато што је моја мајка болесна...рецепт...сутра немамо ни шта да једемо....ја...

-Човек је Сергеја разумео на свој начин, и грубо одвратио:

-Доста ти је. Остало ће ти Бог дати!

А онда се десило нешто чудно...чудесно...запањујуће! Човек је изненада пребледео. Са његовог лица је нестао израз гађења према малом просјаку и појавило се страхопоштовање.

Потом му се на лицу огледао страх, одушевљење и ужас у исто време. Гледао је у нешто изнад и десно од дечакове главе. Пао је на колена и, као у бунилу, дрхтавим рукама раскопчао своју торбу мрмљајући:

-Господе, ја... Господе, ако је ово за Тебе! ... Ја сам чуо да Ти бринеш о сиромашнима, али да све ово буде овако...овде... са мном? Изволи мали!...

Сергеј виде неке зелене папире како падају пред њега. Били су то долари...Једна, две, три, пет, десет, новчаница. Покушао је да узме новац, али није могао. Прсти су му били потпуно одрвенели од студени. Гледао је у благо из бајке, али није могао да га покупи.

-Господе, па он се смрзао! Ти си се потпуно смрзао! Хајде брзо у моја кола, ја ћу Вас...тебе да одвезем кући!

У аутомобилу се Сергеј мало згрејао. Човек га је питао, а он простосрдачно причао о свом животу. Кад је испричао шта су вечерали на Бадње вече, човек одједном заустави кола и поведе Сергеја за руку.

4

Ушли су баш у ону продавницу пред чијим је излогом Сергеј стајао. Из радње су изашли са пуним великим кесама. Човек је носио хлеб, сир, саламу, млеко, мандарине, чоколаде, бомбоне и торту, а Сергеј је загрлио великог меду.

Све се дешавало као у сну. Кад су ушли у стан, Сергеј је тихо рекао да мама спава. Човек је на прстима ушао у собу, погледао унаоколо и прошапутао:

-Господе, како си Ти дошао овамо?... Па како су они овде? ...Онда овако! Рецепт... ја ћу да га узмем да купим лек. Сутра твоју мајку возим у болницу. Побринућу се и за твога тату. Ти ћеш, за сада, да будеш код моје баке. За то време ћу да окречим и уредим ваш стан. Опрости, али морам да те питам, и човек се саже ка дечаковом уву:

-Он често код вас долази?...

-Ко? – запитао је Сергеј.

-Па, Он! Он!

Човек је оклевао и погледом показао на икону пред којом је горело кандило начињено од теглице. Исус Христос!

-Значи то је био Он? – тек сада је дечак све разумео. Све је ово због Њега?!

Сергеј је испратио добротвора и шћућурио се поред маме. Слушао је како мама мирније дише и ни не сања какво се чудо догодило. Иза прозора се плавило јутро. Није више морао да замишља да је бреза бадњак. Осећао је да ће следеће године и они имати бадњак и провести Божић као и сви остали људи.

До сада се Сергеј сваке ноћи бојао да једнога дана неће више имати ни стан, ни овај стари кауч којем испадају федери, него плочник и мокре картоне.

Сада се насмешио, Богу захвалио, чврсто загрлио меког плишаног меду и сам себи шапутао успаванку: Господ је дао да се велика чуда догоде на Бадње вече!

Толико је гладних на овом свијету, али мене занима како им можемо помоћи то јесте доћи до њих без јавности, јер ми веома смета што шта год поклоне људима или им помогну у било ком смислу то се нон стоп гледа по тв-у исто као да се хвалимо, што је по мени веом ружно дали постоји неки други начин да помогнемо људима, наравно колико можемо???

[раб.аџија]

Па не знам...оди у Коло српских сестара, мислим да оне нису довољно транспарентне у свом доброчинству, нису агресивне у свом том давању. Био је један профосора Бг Универзитата(посебно је волео децу, све их је звао срећицама), и годинама после смрти су му стизале честитке и захвалнице из разних домова за незбринуту децу. Најближа породица то није знала, тек после његове смрти, те честитке су откриле његова добра дела.

Давајући човјеку, ми примамо од Бога

[obi-wan]

Толико је гладних на овом свијету, али мене занима како им можемо помоћи то јесте доћи до њих без јавности, јер ми веома смета што шта год поклоне људима или им помогну у било ком смислу то се нон стоп гледа по тв-у исто као да се хвалимо, што је по мени веом ружно дали постоји неки други начин да помогнемо људима, наравно колико можемо???

Najbolje je, ako poznajes nekog ko oskudeva, da lepo spremis sta imas da das, i da smislis neki nacin da se to po tvojoj zelji ne procuje.

Onda lepo odes i das coveku/ljudima.

Tako se pocinje. A vremenom, dace Bog, pa ces da naidjes na jos takvih ljudi.

Osim toga, uvek mozes da prilozis koju molitvu Bogu za gladne, narocito ako im znas imena. A i ako im ne znas.

Takva molitva izuzetno je delo dobrocinstva.

[Душан Силни]

У 21. веку, поред свих достигнућа, имамо мноштво гладних људи. -_-

Чини ми се да се свет данас дели на сите (читај: бесне) и гладне људе. Ови први, нажалост, често су несрећни иако ни сами не знају зашто.

Треба увек бити захвалан Богу за све.

[Ромејац]

Umire pred očima svih

Persa M. iz Male Remete kod Iriga leži slomljenog kuka, gladna, žedna, zaboravljena i ostavljena. Za tri meseca spala na 20 kilograma. Neće je - ni bolnica ni Centar za socijalni rad

Komšinica Spomenka u poseti Persi

MEŠTANI Male Remete, sela u iriškoj opštini, na južnim padinama Fruške gore, više ne znaju kome da se obrate kako bi se čuli njihovi vapaji za pomoć meštanki Persi M. (72), koja je još u maju polomila kuk i od tada leži nepomična u krevetu - u ranama, gladna, žedna, uneređena... Za nepuna tri meseca pretvorila se u kost i kožu. Umire pred njihovim očima, a oni ne mogu ništa da urade.

Spomenka Jovanović, komšinica koja se prva našla Persi u nevolji, objašnjava da od maja do danas žena leži u krevetu i nema ko da se stara o njoj.

- Za tri meseca „pala“ je na 20 kilograma - tvrdi Spomenka i navodi da Persi rana na kuku nikako ne zarasta i da se više ne može ući u sobu od nesnosnog smrada koji se širi.

U bolnicu, kako su nam rekli, neće da je prime, a nju nema ko da neguje i pazi. U Centru za socijalni rad u Irigu kažu „da su puno toga uradili“, i da je ona prevashodno zdravstveni a ne socijalni slučaj.

- Kada je polomila kuk, komšija koji je čuo da viče podigao je i pozvao Hitnu pomoć. Oni su došli i odveli je u bolnicu, stavili joj gips i odmah je vratili. Kako su tada rekli, starica nije imala zdravstvenu knjižicu i nije se znalo ni ko će snositi troškove bolničkog lečenja - priča Milena Jovanović, predsednica MZ u Maloj Remeti

Spomenka Jovanović objašnjava da više ne zna kome da se obrati jer kada je Persa upitanju svi su nenadležni:

- Zvala sam i stanicu policije u Irigu. Objasnila sam im o čemu se radi, a dežurni policajac mi kaže: „Možeš da je dovedeš u stanicu, ali ja ne znam šta da radim sa njom.“ I, spusti mi slušalicu. Doktorka iz Doma zdravlja u Vrdniku uvek bi došla, ušla bi sa maskom na licu, pogledala je i rekla da to nije njihov slučaj, da mora u bolnicu. Zvali smo i Centar za socijalni rad u Irigu, oni su nam rekli da nemaju gde da je smeste. Ovo je užas koji treba da vidi cela zemlja. Pa, da li je moguće da niko u ovoj zemlji nije nadležan za ovakav slučaj - pita se Spomenka Jovanović.

Spomenka priča da se na početku brinula o starici - donosila joj je hranu, vodu, presvlačila je... Ali, kako kaže, više nema para za pelene koje su joj neophodne:

- Kad sam u Centru za socijalni rad tražila da mi daju neke pare i da ja vodim brigu o njoj, niko nije hteo ni da me sasluša. Tražili smo od Centra da nam daju broj telefona od njene dece, da ih pozovemo da preuzmu brigu o njoj. Međutim, rekli su nam da ne smeju da nam daju - začuđena je ova žena.

U Centru za socijalni rad u Irigu kažu da su uradili i više nego što treba za ovu ženu i tvrde da su se mnogo angažovali:

- Ona nije imala nijedan lični dokument. Zdravstvena knjižica joj je urađena, a uskoro će dobiti i ličnu kartu. Smeštaj smo joj našli u Gerontološkom centru u Šapcu, ali sva dokumentacija mora da bude prikupljena, što ide izuzetno teško. Mi nemamo geronto-službu i nije u našoj nadležnosti da se neko svakodnevno stara o njoj. Ona je, pre svega, zdravstveni slučaj, a ne socijalni. Ona nikada nije ni bila naš korisnik - kaže Snežana Mišković iz Centra za socijalni rad u Irigu.

Meštani Male Remete ne mogu da poveruju da se ovako nešto dešava. Pitaju ko će biti odgovoran ako se ovoj nesrećnoj ženi desi ono najgore?!

SUPRUG NEĆE, DECA JE ZABORAVILA

PERSA ima supruga Nikolu, koji je čobanin u susednom selu Jasku. Odlazi ujutro rano a vraća se uveče oko 23 časa. Komšije kažu da je čak i takvu fizički maltretira kad se uveče vrati pijan. Iz prvog braka ima ćerku koja živi u Vranju i sina koji je u Nišu, ali su se oni izjasnili da ne žele da se staraju o majci. Komšije kažu da su deca nekoliko puta dolazili u Malu Remetu, kako bi im Persa dala saglasnost za prodaju imanja u Kuršumliji. Kad je to odbila, sin i ćerka ne dolaze, niti kontaktiraju s njom.

IZNEMOGLA I BESPOMOĆNA

U MALOJ sobi, sklupčana na krevetu, leži Persa M. Pita da li smo došli da je vodimo negde, jer su joj to obećali svi koji su dolazili kod nje. Od iznemoglosti ne može ni da govori. I ono što priča teško je razumeti. Zbog smrada u sobi sada i komšije sve ređe ulaze da bi joj koliko-toliko pomogli.

Извор:

http://www.novosti.r...pred-ocima-svih

[Милан Меденица :)]

Господе помилуј ...

[Александрида]

Ej Srbijo moja, za koga li si onda odgovorna, ako za ovo nisi

[Анастасија]

Ovo je zaista strašno i jako, jako tužno.Nikad mi neće biti jasno kako deca ovih starih ljudi mogu da ih ostave i zaborave na njih i kako nastave da mirno žive sa tom činjenicom da im roditelji umiru sami u teškoj muci bolesti i nebrizi.Znam da je jako teško brinuti o ostarelim roditeljima , bolesnim i često veoma zahtevnim ali roditelji su i oni su nas gajili i bdili nad nama.Moj otac je bolestan i nekad je jako teško živeti pored nekog ko i ne razume više , ponaša se kao dete, teški dijabetičar je i većinu stvari sam teško obavlja.I majka mi je bila teško bolesna godinama, ali ostaviti ih je strašno, ne bih mogla da živim sa tom činjenicom.

Nije lako zaista, ali oni su naši roditelji.Ne znam , nisam pametna zašto ovako.

[Биљана]

Kakvi smo mi to postali!!? U šta smo se pretvorili!!? :(

[Лидија Миленковић]

Нити оправдавам, нити осуђујем поступак њене деце.......само Бог зна шта је међу њима..........али ....где смо као заједница ....грађани скапавају, јер немају документа......Да је пас, однели би је у азил .....као што рече Меда, Господе помилуј.......... crosseo.............................................. tuzansmajli8904 tuzansmajli8904 tuzansmajli8904 :'(