"Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима"

[Иван Недић]

Србија се претворила у фекалију

[Ромејац]

Baka Persu smeštaju na kliniku

Posle teksta u “Novostima” o sudbini nesrećne Perse Miletić, probudile se i nadlezne institucije. Dobila ličnu kartu, a uskoro će joj stići i potrebni papiri za starački dom

Priča o Persi Miletić ražalostila i naterala mnoge da pomognu, suprug Nikola Lazić

IMA nade za Persu Miletić (72) iz Male Remete kod Iriga. Starica koja već tri meseca bespomoćna leži na krevetu u svojoj zapuštenoj kući, slomljenog, a nezalečenog kuka, dobila je u četvrtak - ličnu kartu.

To je prvi u nizu dokumenata, uključujući i lekarske nalaze, neophodnih da Persa što pre bude smeštena u Gerontološki dom u Šapcu, jedini koji je na molbu direktora Centra za socijalni rad Milana Babića odlučio da prihvati nesrećnu ženu.

Posle pisanja “Novosti” o zlehudoj sudbini obolele žene kojoj su jedini oslonac nevenčani suprug Nikola Lazić (54), lokalni čobanin, i najbliži komšiluk, u četvrtak su reagovale gotovo sve institucije koje su, mahom, do sada tvrdile da nisu nadležne za Persin slučaj.

Predsednik Opštine Irig Vladimir Petrović sa godišnjeg odmora poručio je da će “dok se ne steknu uslovi za smeštaj Perse Miletić u šabački dom, iriška opština finansirati njen boravak i u privatnoj klinici u Novom Sadu”.

TROŠKOVI, PA LEČENjEU NAMERI da saznamo zašto opšta bolnica u Sremskoj Mitrovici nije zadržala Persu Miletić na lečenju, od pi-ara ove ustanove Biljane Sremčević dobili smo ovakav odgovor: - Svim pacijentima, bez obzira na to da li imaju ili ne zdravstvenu knjižicu, ukažemo lekarsku pomoć. Pomoć je ukazana i starici iz Male Remete koja nije imala knjižicu. Za dalji tok lečenja potrebno je da se zna ko snosi troškove.

- Razmotrićemo, takođe, odgovornost rukovodstva Centra za socijalni rad i Doma zdravlja, koji nisu adekvatno reagovali iako smo na zajedničkom sastanku 12. jula doneli zaključak da se starici omogući svakodnevna nega - poručuje predsednik Petrović.

Pokrenula se Persina sudbina sa nulte tačke. Istini za volju, nikada njen život ni nije bio u velikom “plusu”. Devedesetih godina, ostavila je u mestu Tmava u Kuršumliji, prvog muža i sina i kćerku i došla u Srem u nadnicu. Tu je upoznala Nikolu, koji je već imao jedan brak iza sebe. Zbližili su se i počeli da žive zajedno u njegovoj skromnoj kući.

- Živeli su svoj život, nikoga nisu dirali, niko njih nije zadirkivao - kaže komšinica Mara Grujić. - Pomagali smo im mi svi iz komšiluka, davali hranu i odeću.

Kotrljao se nekako Persin život sve do 9. maja ove godine, kada je pala na ulici ispred kuće, slomila kuk i povredila potkolenicu. Komšije su pritrčale u pomoć, prevezle je u regionalnu bolnicu u Sremskoj Mitrovici. Ali tamo su joj stavili gips i poslali je na kućno lečenje.

Od tada, zapravo, lečenja nije ni bilo. Persa je oslabila 20 kilograma, a njene rane vidale su njene komšinice, ponajviše Zora i Spomenka. One navraćaju, hrane je i presvlače. Persa i Nikola žive od njegove pastirske nadnice.

DECA REKLA, PA POREKLA

ZAKONSKI gledano, deca su dužna da se staraju o roditeljima. Zato je direktor Centra za socijalni rad Milan Babić najpre uspostavio kontakt sa Nadeždom i Duškom, koji žive u Kuršumliji, odnosno u Vranju. Oni su se izjasnili da ne žele da se staraju o majci koja ih je ostavila još dok su bili u školskom uzrastu. Babiću su najpre obećali da će se javiti, ali do danas to nisu učinili.

- Jeste li vi došli da me nekud vodite? - sklupčana Persa pita nas iz mraka svoje male sobe u kojoj su krevet, rasklimatani stari ormar i poveća gomila nabacane ambalaže od hrane, vode i sokova. U sobičku se oseća težak miris. Komšinicama je odavno ponestalo novca za pelene za odrasle.

Persa priča glasno i nepovezano. Halapljivo jede banane koje smo joj doneli. Nije ih okusila godinama. U trenutku kada je na pod kraj kreveta pao komadić banane, kao da se zastidela svoje neuredne kuće. Zamolila nas je da ga izbacimo napolje.

Zbog Persinog slučaja, predsednica mesne zajednice Milena Jovanović kivna je na sve institucije:

- Žena je stara i bespomoćna, u kritičnom je stanju, pa zar se moramo kruto držati propisa i pravila kada je ljudski život u pitanju? Zar se ne može ubrzati ta procedura sa dokumentima? - pita se Milena.

Persina prva komšinica Mara Grujić nemoćno širi ruke:

- Čovek je za pse izmislio azil, a za ljude prihvatilište. Da li je moguće da smo ravnodušni na patnje ljudi sve dok se ne podigne buka u novinama?

GANUTI ČITAOCI

NA desetine čitalaca “Novosti” javilo se našoj redakciji sa svih strana, nudeći pomoć Persi Miletić. I grupa čitalaca “Srbija na fejsu” pokrenula je akciju za pomoć nesrećnoj žiteljki Male Remete.

[Милан Меденица :)]

их, шта значи кад се огрешиш о рођену децу ... ал Бог своју децу никад не оставља, каква год да су

[GeniusAtWork]

MUP odbio da izda potvrdu za bebu jer otac ima kaznu

Ivana Anđelković | 31. 08. 2012. - 11:29h |

U Policijskoj upravi u Nišu za prijavu prebivališta deteta zatraženo je od majke Marije Milojković da otac jednosečne bebe najpre plati kazne za prekršaje u saobraćaju, pa će tek tada moći da prijavi dete.

Marija Milojković ispred stanice policije

Više puta je odlazila policiju i bila maltretirana, da bi tek posle pretnje tužbom dobila prijavu. Marija Milojković kaže da je jednomesečnu bebu morala što pre da prijavi kako bi mogla da dobije zdravstvenu knjižicu koja je preko potrebna detetu, a takođe bez prebivališta ne može da ostvari pravo na dečji dodatak.

- U Policijskoj upravi su na šalteru zatražili lične karte oba roditelja. Nakon provere rekli su mi da je mom suprugu stopirano sve zbog neplaćenih prekršajnih kazni, i vratili mi dokumenta uz obrazloženje - dok ne plati prekršajne kazne, ništa od prebivališta. Vratila sam se kući očajna jer ne znam kakve veze ima dete sa tim, priča zabrinuto majka jednomesečne bebe - počinje priču Milojkovićeva.

Milojkovićeva je otišla i drugi put u policiju.

- Opet su mi rekli isto i poslali me kod šefice odeljenja. Upitala sam je kakve veze dete ima s neplaćenim kaznama i gde stoji u zakonu da ne mogu dobiti prebivalište ako suprug ima neplaćene kazne, da bi na kraju ona rekla neka dođe da da saglasnost, što znači da se nisam pozvala, na zakon ništa ne bi bilo - kaže Marija Milojković.

U Birou za informisanje MUP-a potvrđuju da prekršajne prijave ne utiču na prijavu prebivališta deteta.

- Ipak Milojkovićeva u svom dopisu nije dostavila podatke o ocu deteta i adresi na kojoj želi da prijavi svoje dete, a neophodno je da nam dostavi tražene podatke kako bismo bili u mogućnosti da utvrdimo potpuno činjenično stanje - kažu u MUP-u.

Međutim, Marija tvrdi da je imala svu potrebnu dokumentaciju.

- Predala sam lične karte oba roditelja i sve dok nisam počela da se raspravljam s njima i pozivam na zakon i tužbu, nisu hteli da mi prijave dete, tek iz trećeg puta mi je uspelo - završava Milojkovićeva.

Link

[RYLAH]

Ужаси бирократске државе која рађа апаратчике који умисле да су мали богови због недостатка контроле и слабости централне државе. Ако овако наставимо, само чекам да крену да нам се јављају окружне дахије које ће један по један да отказују послушност држави.

[Grizzly Adams]

Не знам да ли у историји човечанства има нешто што нас је више уназадило од државе и њене бирократије...

[flex202]

 

Очајни Сања и Славко родитељи су малог Стефана и Горана.

Незапослени родитељи два сина, од четири године и пет месеци, траже помоћ од добрих људи у храни, гардероби и слично, унапред захвални – наведено је у огласу поред којег је остављен и контакт телефон очајних родитеља.

На позив јавила се Сања Ђурановић (33), мајка четворогодишњег Стефана и петомесечног Горана. Она с децом и мужем Славком (39) живи у селу код Скендер-Вакуфа недалеко од Бањалуке.

- Ни муж ни ја не радимо, а трудимо се сваки дан да нађемо било шта како бисмо зарадили плату, посебно муж. Јако нам је тешко и немамо никога да нам помогне, па је муж одлучио да оде у Бањалуку и напише оглас у нади да ће неко прочитати и помоћи – испричала је Сања и нагласила да је 100 марака дечијег додатка, које прима од Центра за социјални рад, једино чиме располажу током месеца.

[Иван Недић]

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/1234882/%D0%A5%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%83+%D0%B7%D0%B0+%D0%B4%D0%B5%D1%86%D1%83+%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B5+%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B5%D0%BC+%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B0%21.html

 

Храну за децу траже путем огласа!

 

Aпел незапослених родитеља који траже помоћ за своју децу појавио се у једном босанско-херцеговачком огласнику.

У последњем издању једног босанско-херцеговачког штампаног огласника, у рубрици "разно", појавио се апел незапослених родитеља који траже помоћ за своју малолетну децу, пише Аваз.

"Незапослени родитељи два сина, од четири године и други од пет месеци, траже помоћ од добрих људи у храни, гардероби и слично, унапријед захвални", пише у огласу поред којег је остављен и контакт телефон очајних родитеља, наводи лист.

На позив новинара Аваза јавила се Сања Ђурановић (33), мајка четворогодишњег Стефана и петомесечног Горана.

Она с децом и мужем Славком (39) живи у селу код Скендер-Вакуфа недалеко од Бањалуке.

"Ни муж ни ја не радимо, а трудимо се сваки дан да нађемо било шта како бисмо зарадили плату, посебно муж. Јако нам је тешко и немамо никога да нам помогне, па је муж одлучио да оде у Бањалуку и напише оглас у нади да ће неко прочитати и помоћи" испричала је Сања Ђурановић.

Она наглашава да је једино чиме располажу током месеца 100 марака дечијег додатка, које прима од Центра за социјални рад.

[Ignjatije]

 

"Празно гнездо птице ластавице"

"Prazno gnezdo ptice lastavice" je dokumentarna priča o gorčini staračkog života udruženog sa siromaštvom, bolešću i ostavljenošću od bližnjih, pa čak i od rođene dece. Ako želite da vidite kako izgleda lice tuge i starosti, pogledajte film o onima koji su prepušteni sami sebi, bez izgleda i nade da će ih se neko setiti i uneti tračak svetla u tamu njihovih staračkih života.

 

 

http://vimeo.com/57679995

[Ignjatije]

Тужно али истинито.

[Таша]

Moram reci da mi se do sada odgledano ne dopada, a po svemu sudeci necu dalje ni gledati. Narator sve vreme optuzuje decu za opustele domove, starost, bolest i nemoc roditeljsku, losu infrastrukturu u selima, siromastvo u selima .... Vrlo tendenciozno i bezobrazno. A osuda na 18:00 - 18:57 minutu je vise nego sramna.

Ma sama prica sa pocetka mi je bila pateticna. Narator je verovatno i autor iste.

[Таша]

Ovaj film mi mnogo vise govori o otudjenosti dece i roditelja, nasoj bezosecajnosti za njihovu starost i bolest.

[Danijela]

Život u grobnici

 

Bratislav Stojanović, 43-godišnji beskućnik, već 15 godina živi u jednoj od grobnica na starom groblju u Nišu, Srbija. Kuća Stojanovića izgorela je u požaru pre skoro 20 godina. Nakon gubitka doma, odlučio je da živi na lokalnom groblju Gorica.

 

FOTO REUTERS/Marko Đurica

 

http://www.blic.rs/galerija/Srbija/4471/Zivot-u-grobnici
 

 

 

 

 

 

Bratislav kaže da je strašnije od spavanja u grobu - glad. Jede isključivo iz kanti i kontejnera. Što pokupi iz kanti, prekuva na improvizovanom šporetu od
cigala i zarđale metalne ploče.
 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Danijela]

Kad odrasli plaču

Vraćajući se kući sinoć, iz kola sam primetio da pored mog parkinga, na sred šetališta, leži čovek. Parkirao sam auto i prišao da vidim da li je dobro, da bih zatekao mortus pijanog muškarca u srednjim četrdesetim godinama koji leži na hladnoći u bari i valja se i mumla nešto nerazgovetno. Ležao je tu, a ljudi koji su ga ugledali već iz daleka su ga zaobilazili. Ja sam bio jedini koji je prišao.

Prišao sam mu sa namerom da mu pomognem da ustane i pitam ga je l’ može sam da dođe do kuće, a desilo se to da sam ga pridigao i pomogao mu da sedne, a on se srušio nazad u baru. Kada sam primetio da je đavo odneo šalu, uzeo sam svoje stvari iz parkiranog automobila, stao pored njega i okrenuo policiju da ih pitam šta da radim, jer čovek nije imao nikakav dokument, telefon ili bilo šta drugo kod sebe. Policajci su mi rekli: „Mi nismo nadležni za to i nemamo šta da radimo sa njim, bolje pozovite hitnu pomoć.“ (poziv upućen u 21:51 časova)

Naravno, kao i svaki normalan čovek, još 2 minuta sam pokušavao da ga nagovorim da ustane, što je on, budući da je mrtav pijan, odbijao da uradi, onda sam se okrenuo i otišao gajbi, da se niti jednom nisam okrenuo za sobom.

Jesam kurac. Naravno da se to nije desilo, jer sam debil. Kako se moj parking nalazi odmah pored doma zdravlja, prvo sam 5 minuta nagovarao čoveka da ustane, onda sam ga podigao i rekao mu da me zagrli preko ramena. Onako mokar i prljav se pribio uz mene, prebacio mi ruku preko ramena, za koju sam ga ja uhvatio i počeli smo polako i mučno da prelazimo tih 250 metara do ambulante hitne pomoći koja se nalazi sa druge strane doma zdravlja. Kapiram da svako od vas poznaje barem jednu osobu koja je nesnosno naporna i blago agresivna kada se napije? Poznajete? Ok – zamislite je. Pomnožite njenu napornost sa 30. Uvaljajte je u vodu i blato. Sada ste otprilike malo ispod onoga na šta je on ličio.
Nikako nisam uspeo da ga nagovorim da hoda u kontinuitetu, već je zastajao na svakih 15 metara, grlio me, govorio mi da misli da ga zajebavam jer sam previše dobar i tapšao me po leđima. Kako smo prolazili ulicom, ljudi su počeli da nas zagledaju ali niko nije prišao da pita da li je sve ok, iako sam ga maltene nosio po ulici dok on bunca. Osim toga niti je hteo da mi kaže svoje ime niti je imao nameru da mi kaže gde živi, već me je sve vreme vukao i govorio da treba da odemo u kafanu. Obećao sam mu da će sve biti gotovo za 5 minuta u hitnoj i da posle kada se otrezni možemo u kafanu. Samo je tako pristao da ide. Ispred same hitne, izvukao je ruku sa mog ramena i pao direktno, svom težinom licem na beton. Ja sam ga podigao, naslonio na zid i ušao u hitnu da pitam ljude da mi pomognu, da probaju da mu daju nešto da ga otrezne, da ga stave u neki krevet, da urade bilo šta. Odgovor je bio: “Ne možemo mi tu ništa da uradimo, a ako ga primimo sada mora i policija da dođe i sve.” Pokušao sam da im objasnim da ne poznajem čoveka, da nemam nikakav način da znam odakle je niti kako da ga odvedem kući, da su oni svi lekari i medicinski tehničari i da će se bolje snaći sa njim od mene i da mi je policija rekla da zovem njih, a oni su me na fin način iskulirali, pogledali njega otrovanog od alkohola i rekli: “Samo se ti, druže, naspavaj i sve će biti ok.” Pokušao sam još jednom da ih zamolim da mu pomognu nekako jer ja ne znam gde da ga vodim i šta da radim sa njim, ali su me maltene zamolili da napustim prostorije. (odeljenje za hitnu pomoć, dom zdravlja u bloku 44, 22:05 časova)

Nekako sam uspeo da ga nagovorim posle 10 minuta ubeđivanja da mi barem kaže da ga zovu “Mačak”, da ima sina od 17 godina, i da, na svu sreću, živi u mom bloku, nekih 400 metara od mesta na kom smo se nalazili. Uz ništa manje naporan put od onog koji nas je vodio ka hitnoj, za vreme kog sam morao da mu obećavam da idemo u kafanu sutradan čim se otrezni, govorim mu da je moj prijatelj i stajem na svakih 30 metara da me on zagrli i potapše, sada ne po leđima, nego po glavi, nekako smo se dovukli blizu njegove zgrade. Usput je uspeo da se rasplače dva puta pričajući o svom sinu, da se dva puta naljuti na mene jer sam mu rekao da ne može u kafanu već mora da spava i da stegne pesnicu i pogleda me kao da će da me udari i nekoliko puta da se nasmeje ideji da ipak sutra idemo u kafanu.

Kao da nije dovoljno odvratna situacija, jedina osoba koja je znala ko je on i iz kog je ulaza je klinac koji je drug od njegovog sedamnaestogodišnjeg sina. Kada je klinac rekao da je drug od njegovog sina i pokušao da ga zagrli sa druge strane i pomogne mi da ga odvedem do ulaza, stao je i podigao ruku na njega kao da će da ga udari. Mislio je da je klinac rekao nešto ružno za njegovog sina. Mali ga je gledao uplašeno, zvao po imenu i govorio: “Sve je ok, ja sam Bakijev drugar.”

Odveo sam ga do ulaza, zvonio na interfon i slab ženski glas je rekao da će odmah sići. On je nastavio da zvoni još deset puta, i na moju molbu da prestane i da nema potrebe za tim mi je zapretio da će da me udari. Iz lifta je izašla jedna bleda senka, mala plava žena, kojoj ovo nije bio ni prvi, a ni drugi ili treći put da joj se ovo događa. Gledala je u zemlju od sramote, zahvalila mi se i pozvala ga da uđe u ulaz i u lift, na šta je on podigao glavu, digao ruku na nju, i viknuo: “BEŽI U KUĆU” i zamahnuo da je udari. Ja sam ga uhvatio za ruku, zagrlio ga i rekao: “Hej, pa ti i ja smo prijatelji, ako nju udariš sada, mi ne idemo sutra u kafanu i nismo prijatelji.” Nije hteo da uđe u lift i ona me je sramežljivo zamolila da ga ja odvedem, jer drugačije neće hteti da krene. Kada smo stali na nekom petom spratu i kada sam otvorio vrata lifta i rekao mu da sada mora u kuću da spava, podigao je ruku i udario me pesnicom u lice. Traljavo, slabo, bez trunke snage ili života. Ja sam mu rekao da to ne sme da radi i da smo mi prijatelji i da prijatelji ne udaraju prijatelje. U tom trenutku iz stana je izašla starica koja ga je uhvatila za glavu i ugurala u stan vičući na njega. Gledajući u pod, plava ženica je rekla: “To mu je majka…” i onda je počela da plače. Iz stana se čulo staricino vikanje i njegovo glasno plakanje. Nema ničeg goreg nego kada odrasli ljudi plaču. Supruga me je pitala da li ga poznajem na šta sam rekao da ga vidim prvi put u životu i objasnio joj gde sam ga i kako pronašao. Počela je da plače još jače, zagrlila me i rekla: “Hvala ti, neka te Bog čuva.” Pitao sam je hoće li ona biti ok, na šta me je pogledala i rekla: “Ma hoću, samo ovo više ne može da se izdrži, ne znam šta da radim.” Sada već ni ja nisam mogao da se suzdržim od tolikog sranja, oči su mi zasuzile, zagrlio sam je, okrenuo se i ušao u lift. Plakao sam kao dete sve vreme dok sam išao do kuće. (22:32 časova)

Verovatno da na ovaj način ne može da se prenese težina cele situacije, ali verujte mi da je to jedna od traumatičnijih i odvratnijih stvari kojima sam ikada prisustvovao. Trebalo je da ga 2 minuta nagovaram da ustane, okrenem se i odem kući. Ali ne mogu. Valjda su me tako oni moji ludi otac i majka vaspitali.

Alkoholizam je odvratna stvar, ali najmanji je problem to što će neko da crkne od ciroze jetre, pogine u saobraćaju ili slomi vrat padajući niz stepenice, dok se otrovan od alkohola tetura po mraku. Problem je što će za njim neko patiti ili bez njega ostati gladan, a to je moglo da se izbegne. Problem je što će u saobraćaju ubiti nekoga, a to je moglo da se izbegne. Problem je što će neka druga mala plava žena plakati i spuštati glavu u strahu da je ne udari, i što će neki drugi sedamnaestogodišnji klinac gledati u zemlju jer mu prijatelji viđaju kako negovog mrtvog pijanog oca stranci dovode kući i to što će još neka starica od 70 godina umesto da gleda tursku seriju i zaspi u 9 uveče, plačući vrištati na svog pijanog četrdesetikusurgodišnjeg sina i govoriti mu da ga treba smestiti u ludnicu. I sve bi to bilo ok da neko može da se sklupča i crkne sam za sebe bez posledica po okolinu, ali ne može. Niko ne sme dozvoliti sebi da upropasti sve oko sebe, jer na to nema pravo.
Nema ničeg tužnijeg nego kada odrasli ljudi plaču.

(tekst od 02.04.2013.)

 

 

preuzeto sa:
http://ajseposibamo.wordpress.com/2013/05/27/nema-niceg-tuznijeg-nego-kada-odrasli-ljudi-placu/

[Juan Valdez]

Bruka: Ministarstvo rada pozvalo gluve da se prijave putem fiksnog telefona

 

 

Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Srbije uputilo je poziv na javnu raspravu o Nacrtu zakona o znakovnom jeziku udruženjima i organizacijama gluvih i nagluvih, uz napomenu da je potvrda dolaska obavezna i to na fiksni broj telefona.

 

 

U dopisu koje je poslato organizacijama gluvih napisano je da je potvrda učešća na skupu obavezna, pritom ostavljajući broj fiksnog telefona.

Ovom prilikom napravljen je ozbiljan propust Ministarstva jer nije ostavljena ni mejl adresa, ni broj mobilnog telefona, kako bi gluvi mogli da pošalju poruku i time potvrde svoj dolazak.

 

Izvor