Мишљење теолога и свештенства о бесмртности душе

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ja lično verujem da je duša besmrtna i da je svesna nakon smrti.Besmrtna u smislu da nadživljava telo,i to je po blagodati Božijoj ne po svojoj prirodi.

Sam način stvaranja duše(duhovnog segmenta čoveka) kao bića kako je opisan u postanju ukazuje na to.Dušu Bog stvara neposredno,svojim ,,dahom,, dok telo sazdaje od prethodno stvorene materije.I možda ključno šta je to što je po obličiju božijem u čoveku što je Bog stvorio?Telo ne može da bude nikako pošto Bog nema telo.Jedino preostaje duša,duh čovečiji.

Men ne bezi iz glave, da smo svi mi pozvani u onaj "vecni putir". Sta god da to znacilo

[Дијана.]

Mišljenja Milojkova su ovde kao adekvatan i relevantan odgovor na temu. 

On 8/26/2015 at 14:01, Дијана. рече

'Najbolji odgovor' dolazi od našeg uvaženog teologa, člana administracije foruma, pa se može smatrati zvaničnim stavom foruma, a to je inače stav moderne pravoslavne teologije koja se uči na našim bogoslovskim školama po pitanju pravoslavnog učenja o duši. 

Pokušavam da iznesem stav da se o teškim temama govori argumentovano i dostojanstveno a ne da sve pršti od gnjeva, mržnje, gordosti, koja se prepoznaje samo u 'protivniku' a kod sebe ne. Ovo je javna riječ i trajno ostaje, dobro bi bilo da pazimo na to kad pišemo... koga ćemo sablazniti, povrijediti, ili ono čemu treba da težimo, da uvijek dajemo dobar primjer.   

A što se tiče duhovno štetnih ideja... ljudi nisu toliko glupi i duhovno naivni. Svako ko ima imalo duhovnog iskustva osluškivaće pažljivo ko, šta, kako govori i procijeniti koliko je vjerodostojan. Mislim da je jako dobro rečeno da nas Gospod neće pitati kakve smo filosofsko-teološke stavove imali, ali kako smo se prema čovjeku odnosili, hoće...

[Плутон]

@@Велизар, Nema potrebe za ovakvim vrijeđanjem i gosta foruma i samog foruma, i neprihvatljivo je. 

 

'Najbolji odgovor' dolazi od našeg uvaženog teologa, člana administracije foruma, pa se može smatrati zvaničnim stavom foruma, a to je inače stav moderne pravoslavne teologije koja se uči na našim bogoslovskim školama po pitanju pravoslavnog učenja o duši.

 

Одговарам на поруку овде јер ово није везано за Велизара и сукобе између учесника дискусије.

--

Још једном, ради неупућених посетилаца форума.

Не знам да ли постоји „званични став форума“ о бесмртности душе, то је ствар администрације, али у модерној теологији свакако не постоји нити се на богословским школама изучава било каква теологија која промовише бесмртност душе као свој став.

[Плутон]

Често се међу православнима дели текст са називом „О души“ (најчешће) или „Бесмртност душе“, а као аутор се наводи Свети Максим Исповедник.

Текст није аутентично дело, реч је о псеудографу који је настао много после Максима. Стара техника лажног приписивања ауторства позицији ауторитета која се често употребљава код проблема где за сваку страну већ постоје обликоване идеолошке групације.

[Дијана.]

Одговарам на поруку овде јер ово није везано за Велизара и сукобе између учесника дискусије.

--

Још једном, ради неупућених посетилаца форума.

Не знам да ли постоји „званични став форума“ о бесмртности душе, то је ствар администрације, али у модерној теологији свакако не постоји нити се на богословским школама изучава било каква теологија која промовише бесмртност душе као свој став.

Hoćeš reći da ono što stoji gore kao 'the best answer' nije ono što se uči na našim bogoslovskim školama? Jer ja sam to rekla, nema potrebe da ja obrazlažem te teorije jer ja nisam teolog. Molim te daj kao teolog komentar na onaj Aleksandrov  člančić u odnosu na to šta se tačno po tvom znanju i iskustvu poučava, ili već koje mišljenje ti zastupaš. Na temi 'MIšljenje teologa i sveštenstva' je jasno uokvireno da postoje različite filozofske rasprave na temu spavanja i/ili smrtnosti duše i sl.koje potiču od određenih profesora, ali na kraju, ono što se zvanično uči i da kažem programski je zahjtjev je ovo istaknuto gore. 

Nema potrebe da se nama laicima ističe kako je ovaj ili onaj citat falsifikat,jer nemamo namjeru sad uzeti čitati oce (poput Ispovjednika) ili studirati teologiju. Što se mene tiče, ne može se suprotstaviti Hopko i njegovi sljedbenici vladici Nikolaju i avi Justinu, koji su nam dostupniji i koje čitamo, jer su ovi potonji intelektualni gorostasi, između ostalog, a potrebna je i ozarenost Duhom Svetim da bi um pravilno bogoslovstvovao. Pa dopustićete da iz priloženih mišljenja ovde prisutnih teologa oblikujemo svoj stav. Ako ima suprotstavljenih stavova onih koji su stručni, da izaberemo koji više odgovara našem poznavanju naše vjere i duhovnom iskustvu. I rekla sam, i opet kažem da su za mene teološki autoriteti ovde Milojkov, Obi-Wan, Janko, Solomon, od onih koji više pišu, i njih preporučujem mladima i početnicima. Ima i nekih koji su zanimljivi za filozofske rasprave, koga to zanima. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Hoćeš reći da ono što stoji gore kao 'the best answer' nije ono što se uči na našim bogoslovskim školama? Jer ja sam to rekla, nema potrebe da ja obrazlažem te teorije jer ja nisam teolog. Molim te daj kao teolog komentar na onaj Aleksandrov  člančić u odnosu na to šta se tačno po tvom znanju i iskustvu poučava, ili već koje mišljenje ti zastupaš. Na temi 'MIšljenje teologa i sveštenstva' je jasno uokvireno da postoje različite filozofske rasprave na temu spavanja i/ili smrtnosti duše i sl.koje potiču od određenih profesora, ali na kraju, ono što se zvanično uči i da kažem programski je zahjtjev je ovo istaknuto gore. 

Nema potrebe da se nama laicima ističe kako je ovaj ili onaj citat falsifikat,jer nemamo namjeru sad uzeti čitati oce (poput Ispovjednika) ili studirati teologiju. Što se mene tiče, ne može se suprotstaviti Hopko i njegovi sljedbenici vladici Nikolaju i avi Justinu, koji su nam dostupniji i koje čitamo, jer su ovi potonji intelektualni gorostasi, između ostalog, a potrebna je i ozarenost Duhom Svetim da bi um pravilno bogoslovstvovao. Pa dopustićete da iz priloženih mišljenja ovde prisutnih teologa oblikujemo svoj stav. Ako ima suprotstavljenih stavova onih koji su stručni, da izaberemo koji više odgovara našem poznavanju naše vjere i duhovnom iskustvu. I rekla sam, i opet kažem da su za mene teološki autoriteti ovde Milojkov, Obi-Wan, Janko, Solomon, od onih koji više pišu, i njih preporučujem mladima i početnicima. Ima i nekih koji su zanimljivi za filozofske rasprave, koga to zanima. 

Sve je u redu Pluton te je dopunio i malo ispravio. Ne bi trebalo da postoji zvanican stav kad zvanican stav nema ni SPC:) Milsim.. nije stvar dogme koliko ja razumem.

[Дијана.]

Koja je definicija pojma: dogma, teorija, teologumena, nije toliko bitno, već da postoji neka takva teorija koja se podučava kod nas a zvuči onako kako govori Aleksandar, o tome govorim. To u svjetlu prisutnih bojazni od jeresi, spornih novih(?) ideja, odstupanja od predanja itd.  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Koja je definicija pojma: dogma, teorija, teologumena, nije toliko bitno, već da postoji neka takva teorija koja se podučava kod nas a zvuči onako kako govori Aleksandar, o tome govorim. To u svjetlu prisutnih bojazni od jeresi, spornih novih(?) ideja, odstupanja od predanja itd.  

Zna i Pluton o cemu govori.

 

Niko Milojkov stav nije osporavao koliko vidim... niti je ovde neko "jeresio" .

 

Jedino ovi sto se brinu o svemu i svacemu prave od muve slona.

 

E, da.... Bitna je dogma, tu nema tamte vamte.

[Натан]

Колко видим, нема ту старо - ново или исправно - неисправно, него семитско (јудејско) и паганско (јелинско) учење. Па нек узме ко шта воли. :-)

А има и оних који хоће да помире те две школе, да се не замерају. :-/

[Плутон]

@@Дијана. Мислим да је погрешно сврставати Александра у неке идеолошке групе код ових питања. Већина људи овде прилази управо тако, са већ формираним ставом и онда сходно томе дели текстове који су у складу са тим ставом. То не води никуда јер би свако могао да нађе оно што му се допада и да то подели јер је аутор за њега ауторитет (а ауторитет је углавном јер пише оно што нам се допада ). Александар и отац Зоран би могли одмах да нађу више текста у потврду својих ставова него сви ми заједно, али они то не раде јер траже смисао, а не ауторитет.

Зато је погрешно теолошке одговоре упоређивати по принципу ауторитативности. Тако су могли и било ком од отаца да кажу да њихов одговор није једнак по тежини одговору неког другог пре њих кога је Црква већ прогласила светим. Том логиком би ћутали сви након дванаесторице и никад се ништа не би написало. Ко је толико под благодаћу да сме рећи да Дух којим су вођени Августин, Максим, Григорије, Симеон и остали не би водио Хопка, Милојкова, Зорана, Зизјуласа?

 

Ако сам добро разумео Александра, он се слаже са Аввом. Ево испод ове поруке и његовог коментара на текст Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај? за који налази потпору у Светом Августину. Сматрам да је то што каже изузетно битно јер не бисмо смели да поистоветимо пуко постојање са животом у Богу. И тело постоји након смрти, а технички је и сва творевина „бесмртна по благодати“ (постоји) јер ништа не нестаје. Стога ми идеја о бесмртности душе по благодати делује као покушај неког компромиса са Грцима.

Није ово једноставно питање, има много сегмената које треба обрадити (време-простор, вечност, створено, нестворено, душа, дух, тело, личност, богослужења, молитва...), али без обзира до ког одговора стигли, не треба да нас саблажњава.

Код католика је то догматизовано па је и простор за расправу генерално сужен, иако има оних који тиме неће бити ограничени. Код нас је још увек све отворено и добро је што је тако.

 

Свети Августин каже да душа....

 

...habet quippe et anima mortem suam, cum vita beata caret, quae vera animae vita dicenda est;

 

Овде каже да и душа има своју смрт, онда када не живи блаженим животом (=у заједници са Богом), јер је тај живот истинити живот душе.

 

Са друге стране....

 

sed immortalis ideo nuncupatur, quoniam qualicumque vita, etiam cum miserria est, nunquam desinit vivere...

 

Овде каже да се душа назива бемсртном јер никада не престаје да живи (да постоји), ма како бедним животом живела.

 

Дакле, о души се говори као о смртној и као о бесмртној. Када се каже да је бесмртна, мисли се да душа као одређена природа не одлази у небиће, не нестаје, након смрти тела. Када се каже да може да умре, то значи да може да не живи истинитим животом - а то је блажни живот, тј. живот у заједници са Богом.

 

Видимо да Светитељ живот и смрт посматра двојако: 1. да нешто јесте и 2. како то нешто јесте. Живот и блажени живот. Свети Максим ће касније рећи: биће и добробиће. У првом, душа је бесмртна, у другом душа може да умре.

 

Ми имамо проблем да ово разумемо јер имамо осакаћено схватање појмова живота и смрти. Односно, имамо једностран приступ: бити жив = постојати и бити мртав = нестати, ишчезнути, расплинути се у небиће. Зато нас и саблажњава када неко, ко је православан, каже да је душа смртна. Називамо га новотаром. А ради се о томе да је већини, не само верног народа, већ и оних који треба да их поучавају, непозната отачка, хришћанска онтологија.

[Плутон]

На српски је овај спис преведен одавде:

1. Opusculum de Anima. Migne PG. t. 91, col. 353 – 361.

 

И архим. Амвросије Пагодин је превео овај спис на руски са истог места.

 

Може ли нека референца  да је реч о псеудографу?

 

Колико се сећам, владика Игнатије Мидић је писао о томе у неком од својих текстова (могуће и да није он, не држи ме за реч), али поставићу свакако када будем поново наишао.

[Дијана.]

@@Плутон, Прочитала сам пажљиво и мислим да сам схватила поенту. Не видим да је Александар рекао ишта другачије него ово што цитирам стално. Само је овај исказ био дио философске расправе међу философски ученим људима, а оно горе је било дидактички поједностављено да би стигло до мање ученог и имало је и експлицитну ноту бриге да се не саблазни тај неуки.  

 

Ако инсистирање на томе 'душа је смртна (ако се одвоји од Бога), али (Божијом милошћу) може да има вјечни живот у Богу' (онтолошко тумачење) изазива смутњу, немир, сумње и свашта нешто код 99,99% вјерног народа (а је ли нас можда пуно или смо ионако мањина, и можемо ли да приуштимо те подјеле на 'јеретике, паписте, новотаре, артемите'?), зашто на томе инсистирати? Зар није зато рекао Александар, шта ће ми истина ако погубим брата свога, а Јанко да су расправе које припадају на научне симпозије доспјеле пред ситну рају, и да је то оно што је лоше? Кажи обичном човјеку из народа, умро ти је твој драги, нема га, нема чак ни његове душе, спава мало, или је напросто нема, али знаш, васкрснуће он једног дана... или му причај неку причу коју неће разумјети о васкрсењу које се десило и није се десило.. А он зна да светитељи постоје, и да душе упокојених постоје, и да се појављују овде, сада, у простор-времену...

 

Зар није љепше рећи: душа је бесмртна (али по благодати Божјој, јер је створена и не може да има бесмртност по себи), не престаје да постоји, али џаба јој то постојање ако не живи Богом  и у Богу, ако нема онај живот који је Господ рекао (који вјерује у мене, има живот вјечни, нема живота ако се не храни мноме; ..и отићи ће ови у живот вјечни а они у муку вјечну). То ће, вјеруј ми, свако ко није имао курс филозофије ни у средњој школи, разумјети. И неће имати никакве бојазни од горе споменутог.  

 

Ја не видим чему инсистирање на јудејском схватању а који нису вјеровали у живот душе након смрти, а порицање (јелинског) схватања које су оци једном усвојили као одговарајуће, прилагодивши га (дакле не платонистичка безусловна бесмртност, већ условна бесмртност, вољом, милошћу Божјом). Чиме то јудејска теологија заслужује, какво је њихово богопознање, зашто је вредније од нашег, кад су они, имавши пророчанство о Месији, одбацили га, издали га, прогласили варалицом, и још увијек га "чекају"? А највећа вриједност њихове свете књиге и јесте у том пророштву Спаса? Зашто они да обликују наша теолошка схватања? Или потом ови или они јеретици, кад смо ми сачували изворно хришћанско учење?  Зашто пише тамо да, кад је професор први пут изложио ту идеју, да је настала велика побуна и гунгула међу студентима, будућим поповима и теолозима? Зашто су само неки ту идеју прихватили, а већина је заграјала? Не можемо тако лако претпоставити да су они интелигентнији уживали у расправи око нове идеје, а глупљи је одбацили, уз негодовање?! Зашто и даље само једна групица инсистира на томе, а ипак већински преовлађујући став у вашем научном миљеу гласи овако како сам већ рекла да не понављам (и пусти ту причу како није догма итд.). Оно што је усвојено и у теологији, и предању, и црквеној пракси, и  народном схватању и живљењу, усвојено је, а како се логичко-методолошки квалификује категорија или опсег појма, мање је битно. Садржај појма је битан. 

 

А што се тиче аргумента ад ауторитатем, разумијем и то. Али овакве се расправе на крају своде на тај аргумент, јер не може новина да се унесе у философско-теолошку причу а да се не поткријепи ваљаним, светоотачким ауторитетом. Елем, кад Господ дарује/дозволи да неко каже нешто ново генијалношћу и благородношћу великих умова-светитеља, допријеће и до народа... немам сумње у то. А овако, сумњиво је духовно поријекло распре ради распре без бриге и љубави за 'оног ради ког Христос умрије'. 

 

Ето, надам се да нисам била превише затвореног или уског ума, и да сам успјела да искажем откуд и чему моје суштинско и дубоко неслагање. Не причам ја ово ради себе, ја не волим расправе ради расправе и знам своје границе, већ ради других. Многи се питају и размишљају, и овде читају... 

[Плутон]

Зар није љепше рећи: душа је бесмртна (али по благодати Божјој, јер је створена и не може да има бесмртност по себи), не престаје да постоји, али џаба јој то постојање ако не живи Богом  и у Богу, ако нема онај живот који је Господ рекао (који вјерује у мене, има живот вјечни, нема живота ако се не храни мноме; ..и отићи ће ови у живот вјечни а они у муку вјечну). То ће, вјеруј ми, свако ко није имао курс филозофије ни у средњој школи, разумјети. И неће имати никакве бојазни од горе споменутог.  

 

Мени нпр. није лепше, мада бесмртност душе и није проблем естетике.

 

Шалу на страну, ово што си написала је контрадикторно. Ако је бесмртна по благодати, али умире ако не живи у Богу то управо значи да није бесмртна (бесмртност значи живети вечно) већ да само може да постоји, чак и ако не живи у заједници са Богом, што је опет не чини посебном јер и сваки делић сваког атома материје постоји по Божијем допуштењу чак и ако није са Њим у заједници.

Жељко је написао на оној теми да и демони постоје, али им је душа мртва. Зашто нико не сме да каже да су демони бесмртни? За хришћане је живот нешто што треба остварити у Богу кроз однос са Богом и ближњима, а смрт је постојање ван Бога.

Дискутабилно је рећи чак и да душа постоји по благодати. Где постоји? Пошто је сигурно да није у Богу јер није ограничен историјом (не може човек постојати у Богу као и у времену, сад ништаван или цео, касније само душа, а у есхатону опет цео), да ли је то онда у времену или у неком „простору“ између Бога и времена? Како се онда молимо светитељима јер ако је у Богу већ све остварено, зашто бисмо се молили светитељу у времену или неком стању између Бога и времена у ком има само душу када је у ванвременском Богу већ цео?

 

Ја не видим чему инсистирање на јудејском схватању а који нису вјеровали у живот душе након смрти, а порицање (јелинског) схватања које су оци једном усвојили као одговарајуће, прилагодивши га (дакле не платонистичка безусловна бесмртност, већ условна бесмртност, вољом, милошћу Божјом). Чиме то јудејска теологија заслужује, какво је њихово богопознање, зашто је вредније од нашег, кад су они, имавши пророчанство о Месији, одбацили га, издали га, прогласили варалицом, и још увијек га "чекају"?

 

Не инсистира се на „јудејском“ схватању. Осим инсистирања на „грчком“ схватању што пар чланова укључујући и тебе ради, ничег другог није било. Погрешно је ову или било коју другу теолошку расправу ограничити на „грчке“ против „јудејских“ отаца.

 

Ето, надам се да нисам била превише затвореног или уског ума, и да сам успјела да искажем откуд и чему моје суштинско и дубоко неслагање. Не причам ја ово ради себе, ја не волим расправе ради расправе и знам своје границе, већ ради других. Многи се питају и размишљају, и овде читају... 

 

Ни ја нисам ушао у било какву расправу и баш због неупућених посетилаца форума пишем да не морају да верују у бесмртност душе јер то није нешто што је Црква усвојила, нити је веровање у бесмртност душе саставни део Црквеног предања, нити се такав став као исправан изучава на богословским школама. Оци већински јесу на тој страни, а народ још више што значи само то - оци и народ су већински на тој страни. Али нико ту, био ауторитет или не, још није доказао било шта нити постоји јасно и једнако духовно искуство као потврда.

Дакле, што се тиче тзв. „бесмртности“ душе, не инсистирам ни на једном ставу, питање сматрам отвореним, пре свега јер спада у она теоријска где говоримо о материјији са којом немамо директно искуство.

 

Још једном, иако би неки то желели, по овом питању не постоји консензус међу оцима, савременим теолозима, кадром богословских образовних институција, клиром, народом итд. Да постоји, не би било оволико џапања на сваку реченицу на ову тему.

[Дијана.]

 

 

 

On 9/7/2015 at 17:37, Архимандрит Сава Јањић рече

 ...односно о схватању човека као целовите личностиу, супротстављајући се до тада преовлађујућем хришћанском платонизму, сасвим су природно отворила озбиљну тему шта се онда дешава након смрти човека. Наравно о томе став имају и бројни православни богослови и светитељи али и протестантски учитељи. Ево отприлике 3 основне теорије:

1. Да се вратимо платонизму, човек се састоји од душе и тела. Душе иду у привремено стање где пролазе привремени суд уз могућа митарства (Православље) или директно у Чистилиште (код Римокатолика).

2. Да прихватимо Лутера који у намери да се супротстави платонизму и сачува човека као јединство душе и тела долази до закључка да човек сасвим умире (и душевно и телесно), односно тачније тоне у сан док га не пробуди Бог на Свеопштем васкрсењу са "Guten Morgen Dr. Martin" и васкрсне га као целину душе и тела.

3. Да прихватимо став Ранера и у извесној мери нашег о. Хопка, који су ми мање више слични, да физичком смрћу одмах наступа васкрсење човека и да човек добија ново васкрсло тело и улази у временску димензију која је таква да се појединачна васкрсења милиона људи у нивоу Божијем сливају у Свеопште Васкрсење.

Мени је ипак најреалније ово које на известан начин представља синтезу и кога сам од почетка заступао:

Човек умире стварно и реално, али преживљава душевна компонента човековог постојања која носи извесну слику или форму телесности (известан код, телесни софтвер, холограм тела, како го), дакле преживљава не само душевна компонента, већ и тело на специфичан начин, односно, човек као личност у Христу (не говорим у категоријама платонске душе и тела). Они који су живели у Христу живе у памјати Божијој, у Његовом присуству, често кажемо да иду на небо или у рај (што означава управо присуство Божије, али не још есхатон) литургијски са њима заједничаримо, а остали по свему судећи су у неком полусну до свеопштег Васкрсења. Свети настављају да живе у Телу Христовом, које је заправо њихово тело, а они који нису тог удела, живе неким полуживотом. Онај који је за живота живео у Христу и даље живи у Христу и поново се актуелизује као целовита личност са новим и преображеним телом на Свеопштем Васкрсењу, који је конкретан догађај у времену, након чега наступа будући еон, есхатон.

Онај који је живео без Бога и себе није остварио као слободну личност, васкрсава такође, али на суд. Степен свести, односно осећања у том привременом стању у коме време протиче другачије него у нашем свету зависи од односа који је изграђен у Христу. Они који су живели светим животом делују као целовите личности, на известан начин већ прослављене, али још без васкрслих тела и живо учествују у животу Цркве (имају слободу у Богу). Црква их већ препознаје као светитеље и не молимо се за њихов покој јер живо знамо да су већ прослављени у Богу. Они нам се јављају и одговарају на наше молитве из "путира вечности" тј. "заједнице светих". Јављају се често у телесном облику, али не у васкрслим телима. Остали су у извесном полусну у коме проживљавају стање које је у складу са њиховим слободним избором пре смрти (они праведног живота осећају привремену радост и наду, а они који су живели у мржњи и злу већ осећају кошмар пакла и очајање). Сви чекају Парусију и коначно Васкрсење, једни са радошћу, други са стрепњом.

Молимо се за упокојене јер их на тај начин држимо у "памјати Божијој" и с њима евхаристијски општимо. Тек васкрсењем тела на Свеопштем Васкрсењу након Парусије Христос постаје "све у свему" уп. Гал. 3, 27-28 и они који су живели у Христу чекајући његову радост и светлост доживљавају заједницу са њим као вечни рај, а они који су живели у мраку доживљавају вечну патњу јер не могу да поднесу његову љубав која их пали као огањ. Ново васрксло тело није реконструкција бившег тела које се распада и враћа у елементе. Као што је и васкрсло тело Христово носило ране страдања, али га нису препознали ни Марија Магдалина ни Апостоли на путу у Емаус, оно је промењено и сасвим другог карактера од овог садашњег пропадљивог тела (Лука 20:34-36) "А који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих, нити се жене нити се удају;Јер више не могу умријети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења." Дакле сви живимо у очекивању Другог доласка Господњег, и живи и упокојени, једни са радошћу, други са стрепњом. Чекају га и анђели и демони (Мт. 8.28). Господ је Васкрсао и пропутио нам пут у вечни живот. Он је "прворођени из мртвих" и чекамо да заврши свој домострој спасења и "све преда Оцу свом небеском". 

 

 

[MirkoNalić]

Kako postoji svest bez mozga?

Ajde, ja sad razumem da Dverjani imaju zakrzljale mozgove i ogranicenu svest, ali opet imaju nekakve mozgove i nekakvu svest.

Na pitanja medija da pojasni teoriju kvantne duše, dr. Hamerof je rekao slijedeće:

„Recimo samo, kada nam srce stane, kada krv prestane teći tada naše mikrotubule gube kvantno stanje. No bez obzira na sve to kvantne informacije unutar mikrotubula ne bivaju uništene, one se samo distribuiraju i raspu po univerzumu. Ako se pacijent oživi to jest vrati iz kliničke smrti, kome ili bilo kojeg drugog stanja bliskog smrti, tada se informacije ponovno vrate u mikrotubule, i pacijent će tada reći kako je imao iskustvo blisko smrti. U slučaju da je pacijent umro i da se nije vratio na našu fizičku razinu postojanja tada bi te njegove kvantne infomacije postojale izvan njegova tijela i to zauvijek u obliku koji mi nazivamo – DUŠA.“

Imam pitanje za tebe Muramasa: šta ti podrazumijevaš pod dušom?