Svjedočanstvo srpsko-pravoslavnog paroha o Stepincu

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mislim, da je doslo vreme, da se pokrene inicijativa, kako bi se obelodanili najzverskiji zlocini u novijoj istoriji covecanstva i poneli svoje pravo ime

 

Od svih zlocina u novijoj dobi civilizacije, ustaski zlocini, su po meni, najgora i najsvirepija, najbolnija, najnecovecnija nocna mora novijeg covecanstva.

 

Tako, da je vreme i da se tako nazovu i ostanu zapisani kao takvi u istoriji.

 

Udeo rimokatolicke crkve u tim zlocinima, takodje moraju, da se preciziraju sa jednom dobrom i opseznom analizom i to na bazi dokumenata, koju posedujemo.

 

U ime svih zrtava a ne daj Boze i onih buducih, ove stvari moraju imati kristalno jasnu sliku, koja ne sme odstupa i bude razlicita u Srbiji ili Hrvatskoj ili bilo kojoj drugoj zemlji.

 

Ovo ne sme da se zaboravi, na nama je ta duznost! 

 

Ukoliko to ne ucinimo i prepustimo razlicite podatke i razlicite istorije, jednog tako necovecnog i gnusnog genocida, onda sve zrtve tog zlocina i dalje stradaju na najgori moguci nacin, onako nepomenuti i prepusteni lazima i zaboravu.

 

Zaboraviti ne smemo, prastati moramo i mozemo. Ali sta tacno moramo oprostiti, to vise ni sami ne znamo ukoliko se ne uhvatimo ovog svetog zadatka i objavimo konacnu istinu, koju ima pravo ceo svet znati!

[Севастократор]

Da znas da ma ovo podseca na Srbe, Milosevica, Seselja ...

Stalno sa pnavlja Srbi agresori, Srbi napali, Milosevic diktator, Seselj zlikovac a sve lazi i neistine kao o Stepincu.

 

Како каже, „зло под горим, као добро под злом“. Од Степинца су горе једино лажи о њему, али то не значи да је он сасвим добар, или уопште добар. Код нас не може ништа између, него само или-или. Или је (за нас) светац, или је злочинац. За нас би био светац да се жртвовао за нас и да је страдао због нас, међутим није. Жртвовао се за Римокатоличку цркву у Хрватској, страдао је за Хрвате и Римокатоличку цркву у Хрватској. Добро је примећено, кад православце кољу, шаље писмо протеста. Кад јудаисте одводе у сточним вагонима, пише писмо протеста. Кад укидају српско православље и њој отимају имовину, ћути. Али зато кад отимају имовину РКЦ, онда је оштар и храбар. Кад Хрватима укидају веронауку, онда је оштар и храбар. Онда је спреман и на оштре говоре, оштре протесте, на протестне шетње и маршеве, на хапшење, спреман је и на смрт, спреман је да страда. Нормално да није за нас светитељ, а није ни за римокатолике светитељ због тога што је био сам по себи светитељ, него само због страдања. Мучеником су га направили комунисти, којима је пропао план да га понизе и осрамоте. Да га нису дирали, да су га оставили за надбискупа, никад не би постао ни кардинал, а сам би морао да црвени због моралне одговорности, кад год би се поменуо Други светски рат.

 

Међутим, за моралну одговорност се не иде на робију, за то нема право нико ни шамар да лупи. Ако те неко бије, а неко трећи из неког разлога неће физички да ти помогне, а није дужан да ти физички помогне, него тако, напише неко протестно писмо где каже да није у реду што си добио батине, опет није он крив, крив је онај који те бије. Србима Степинац није ни за шта крив, мржња према њему је из незнања, ирационална је, наивна и са неким предубеђењем о дужности других да се понашају онако како ми мислимо да треба. Кад је наш опстанак у питању, онда може политика ненападања, прикривање, неталасање, склапање пакта са ђаволом, а други за нас мора у гору у хајдуке. Па бар ми који смо имали родбину на простору НДХ у то време знамо колико Срба тад уопште није било ни под оружјем, колико је садило жито док су другде водили на губилишта, колико се и деце у то време родило, а колико је Срба под оружјем више пуцало на друге Србе под другим обележјем, него што је било вољно да диже неки општи устанак на хрватску власт.

 

Да постоји макар једна реченица, нека изјава, негде нешто да потврди да је Степинац бар климнуо главом у знак одобрења, али нема. Није дизао устанак због српског страдања и због конверзије, то је истина. Али имамо писана трагове да је био против расних закона НДХ, против масовних убијања и убијања уопште, против присилних конверзија у Римокатоличку цркву. И имамо потврде да га усташка власт није високо држала, иритирао их је, расправљали су о његовој вези са комунистима, по католичким причама су неки из врха чак предлагали да се и убије, а наводно су му и рођеног брата убили, опет због оптужбе за сарадњу са комунистима. А код нас га проглашавамо усташом. Проглашавамо га усташким надбискупом. Проглашавамо да је дао благослов за логоре смрти. Проглашавамо да је благословио верске прелазе и да их је вршио насилно. Не знам само шта значи то насилно... Србин се отима и виче „Нећу, нећу!“, а тројица га вуку пред Степинца, оборе на земљу и држе, док Степинац не крене да чита молитву на латинском и на крају водом попрска човека, ова тројица се склоне, а човек остаде плачући јер су га сад насилно покрстили и сад је католик и заувек ће остати католик.

[Севастократор]

Mislim, da je doslo vreme, da se pokrene inicijativa, kako bi se obelodanili najzverskiji zlocini u novijoj istoriji covecanstva i poneli svoje pravo ime

 

Od svih zlocina u novijoj dobi civilizacije, ustaski zlocini, su po meni, najgora i najsvirepija, najbolnija, najnecovecnija nocna mora novijeg covecanstva.

 

Tako, da je vreme i da se tako nazovu i ostanu zapisani kao takvi u istoriji.

 

Udeo rimokatolicke crkve u tim zlocinima, takodje moraju, da se preciziraju sa jednom dobrom i opseznom analizom i to na bazi dokumenata, koju posedujemo.

 

U ime svih zrtava a ne daj Boze i onih buducih, ove stvari moraju imati kristalno jasnu sliku, koja ne sme odstupa i bude razlicita u Srbiji ili Hrvatskoj ili bilo kojoj drugoj zemlji.

 

Ovo ne sme da se zaboravi, na nama je ta duznost! 

 

Ukoliko to ne ucinimo i prepustimo razlicite podatke i razlicite istorije, jednog tako necovecnog i gnusnog genocida, onda sve zrtve tog zlocina i dalje stradaju na najgori moguci nacin, onako nepomenuti i prepusteni lazima i zaboravu.

 

Zaboraviti ne smemo, prastati moramo i mozemo. Ali sta tacno moramo oprostiti, to vise ni sami ne znamo ukoliko se ne uhvatimo ovog svetog zadatka i objavimo konacnu istinu, koju ima pravo ceo svet znati!

 

Нема опраштања. Коме опростити и ко да опрашта? Новим усташама који позивају на репризу, да опраштамо ми који нисмо страдали? Ја могу да опростим нешто што је неко учинио мени, ако се покаје и затражи опроштај. Или се могу у срцу припремити да бих опростио, ако га не затражи. А за ово...

 

Друго, ми Срби пре него што „не смемо да заборавимо“, прво морамо нешто да знамо. А не знамо ништа. Причамо приче од уста до уста, неке истините, неке полуистините, неке лажне, не знамо више шта је шта. Не учимо своју историју, а камоли историју других. Ево, и ово што си ти написао, о „највећим злочинима у новијој цивилизованој историји“, ма јесте, али у нашој националној историји, не светској. Шта рећи кад смо и фокус НДХ на Јевреје сасвим заборавили, да о њима и не причамо. Јесте, било их је неупоредиво мање него Срба у НДХ, али су систематски уништени сви, Срби нису толико систематски уништени. Ми само причамо о геноциду и Јасеновцу и направимо страшан израз лица, као да је то крај приче. А колико је, бар отприлике, људи страдало у том геноциду? Како се вршио? Колико је логора било и зна ли ико још који осим Јасеновца? Ево, срећом помиње се и Јадовно, али људе генерално баш брига да знају. Шта се заправо дешавало у тој НДХ, како се нпр. Срби нису масовно турчили, него само католичили, кад је и један и други излаз могао да их спасе? Каква је улога муслимана у спасавању или геноциду? Каква је прича са „Хрватском православном црквом“, ако је циљ био покатоличење, а ХПЦ није била чак ни унијатска? Како је могуће да је четири године рата остало Срба и по Загребу, и по Сплиту и по осталим хрватским градовима, који је био критеријум хапшења и одвођења у логор, како су ти људи остали живи? Одакле онолико православних Срба међу усташким генералима и како је то могуће? Добро, више се нису изјашњавали као Срби, али јесу Срби и нису се покатоличили. Шта је са причама попут нпр. приче водитеља Миње Суботе, којем је отац као православни Србин био Павелићев директор Поште и који је са својом српском породицом читав рат провео у Загребу?

 

Зашто, као што имамо озбиљне филмове попут Пијанисте или Шиндлерове листе, немамо ниједан (понављам, ниједан!) снимљен филм, макар ТВ драму, који би приказали живот неколико српских породица у то време, неких који су преживели и неких који нису? Али зато о спортистима, о ноћном животу, о да не кажем чему, снима се сваки час.

 

Зашто Срби генерално немају појма колико је Срба живело у НДХ, а колико је Срба након рата остало на простору Хрватске и БиХ и зашто наша страна те бројеве намерно не помиње? Они постоје, има их у литератури, али се не ударају на сва звона, не штампају се по новинским фељтонима, не помињу се у свакој прилици, а зашто? Бићу слободан, па ћу дати своје мишљење: Због тога што просечног Србина заболе патка за страдање живих Срба, а камоли неких мртвих од пре 70 година. Стало им је до Срба из НДХ као до Срба са КиМ или РСК. Као до Срба из Р. Српске, које зову „Босанцима“ и генерално мрзе да чују ијекавицу у екавској Србији, или што Срби из РС Србијанце међу собом често зову Циганима. А сви воле да бројевима хране свој его, да тиме хране своју мржњу према осталима. Јер, Хрвати су живи и ту су. Њих међународна заједница воли, нас мрзи и сад ћемо ми све да праштамо, али ништа нећемо да заборављамо.

 

А истина је да заборављамо и погрешно памтимо, а не праштамо, ма ни за испод нокта. Ова фарса око Степинца је најбоља потврда тога.

[Севастократор]

Ja sam iz okoline jasenovacke i kao dijete i sad kad odete u spomen muzej jasenovacki logora (Donja Gradina i Jasenovac) ,ima jedna fotografija gdje katolicki svestenik pokrstava djecu moje Kozare i vecim djelom zapadnih srpskih zemalja. Ostala  mi je urezana do dan danas,kao i njihova ljubav prema nasoj nejaci. Kao djete slusao sam svjedocanstva ljudi sto su prezivjeli golgotu.

 

Чувај се комунистичких слика без коментара, јер су исто тако 50 година свима по Југославији показивали слике Драже и Ђујића са „фашистима“ и „усташама“, а на сликама уопште нису били фашисти и усташе.

 

Не кажем да нису тачне, али комунисти кад кажу да вани сија сунце, не мора да значи да лажу, али је боље изаћи и проверити.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Друго, ми Срби пре него што „не смемо да заборавимо“, прво морамо нешто да знамо. А не знамо ништа. Причамо приче од уста до уста, неке истините, неке полуистините, неке лажне, не знамо више шта је шта. Не учимо своју историју, а камоли историју других. Ево, и ово што си ти написао, о „највећим злочинима у новијој цивилизованој историји“, ма јесте, али у нашој националној историји, не светској. Шта рећи кад смо и фокус НДХ на Јевреје сасвим заборавили, да о њима и не причамо. Јесте, било их је неупоредиво мање него Срба у НДХ, али су систематски уништени сви, Срби нису толико систематски уништени

 

 

Ovo prvo boldovano, moracu, malo da objasnim. Dakle govorim o najsvirepijem, najgnusnijem zlocinu u novoj istoriji covecanstva. Ustase su na najsvirepiji nacin i sa potpunim uzivanjem sistematski unistavali srpski narod. Imamo dokumente od nemaca i italijana, koji se zgrazavaju nad nacinom istrebljenja srba u NDH. Na katedrali rimokatolicke Crkve stoji natpis, sacuvaj nas Boze Hrvata. U NDH, niko se javno nije podigao i govorio o unistavanju srba i trazio, da se taj monstruozni plan, zaustavi.Dakle nije rec o broju zrtava, sto je i apsolutno tuzno, da si se ti tom vodiljom vodio, vec je rec o najzverskijim ubistvima, mimo svake humanosti, mimo svake normalne ljudske glave, mimo Hrista a ucinjenu u ime Hrista. dakle zlocini u NDH, zasluzuju, da se nazovu: najbrutalniji zlocin jednog naroda protiv drugog naroda. Najbrutalniji masovni genocid, koji je vrsen sa uzivanjem, zapamti ovu rec, UZIVANJE. Uzivali su dok su vadili oci deci, Zapamti to.

 

Nije istina, da mi ne znamo sta moramo i mozemo, da oprostimo, postoje dokumenti koje sam ranije gore naveo a izvoriste su im zvanicni izvestaji nemacke i italijanske vojske.

 

Genocid sa uzvanjem u izvrsavanju, jeste u novijoj istoriji bio samo delo hrvata i nikog drugog vise. Istina mora, da se obelodani i izidje iz okvira lokalnog. Ovo je najsvirepiji zlocin protiv covecnosti i treba da nosi taj epititet.

[Натан]

Сведочење преживелог логораша: Кардинал Степинaц је лично клао српску децу у Јасеновцу

 

Ватикански „блажени“ – усташки викар Алозије Степинац (скроз десно) са онима против којих се „борио“

 

Примио сам писмо из Аустралије у коме се наводи да је г. Васа Кондић из Сиднеја, иначе преживело дете из хрватског логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу, саопштио истину о ономе што је лично видео као дете од седам година док је био заточен у Јасеновцу.

Господин Васа Кондић је рођен 1934. године у Сладињи код Козарске Дубице. Хрвати су спалили његово село одмах по успостављању своје Независне државе Хрватске, а он се као заточеник нашао у логору смрти у Јасеновцу. Лично се уверио – својим очима је гледао како су најгрознији кољачи српске деце били римокатолички свештеници, тако да су чак и неки Хрвати у логору покушавали да спасу по неко дете. Ови католички попови су поред крста носилy око врата и нож за клање деце и одраслих. Отимали су малу децу од мајки које су вриштале и запомагале, док су их католички попови псовали. Једном руком су држали дете, а другом их клали, па онда бацали леш у гротло пећи за спаљивање. Цео логор је заударао на спаљено људско месо. Г.Кондић говори и како је у логору било право славље када би долазио у Јасеновац хрватски загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Носио је некакву посебну униформу, а његов крст је био много већи од крстова осталих попова. Степинац би смирено и хладно хватао и клао једно по једно српско дете и бацао леш у усијану пећ. Све то је г.Кондић посматрао у току три месеца, а онда су његову групу заточеника преузели Немци, па је тако остао у животу. По свршетку Другог светског рата је г. Кондић отишао у Италију, да би потом емигрирао у Аустралију, где и сада живи.

Све наведене податке је пренео адвокат из Аделаиде у Аустралији г. Васко Вукоје.

Српска Православна Црква је најновијом одлуком Сабора   оформила комисију на челу са загребачким митрополитом г.Порфиријем која треба да разговара са римокатолицима у Хрватској о превазилажењу „проблема“ због догађаја у Хрватској у току Другог светског рата. Један од закључака би требала да буде и сагласност да се за светитеља Римокатоличке „цркве“ прогласи и ратни злочинац Алојзије Степинац за кога се зна да је лично клао српску децу, да је као врховни римикатолички војни викар био духовни вођа Јасеновачких кољача итд.

Српски народ никада не може да заборави злочине Хрвата над Србима, Јеврејима и Ромима и улогу Римокатоличке „цркве“ и њеног свештенства у тим злоделима. Српски народ никада неће опростити ни својој Цркви, уколико се дође до некаквог „споразума“ са  „црквом“ у Хрвата.

 

Професор Др.Србољуб Живановић, Председник Мећународне комисије за истину о Јасеновцу, Лондон, Велика Британија

 

http://www.magacin.org/2015/07/09/svedocenje-prezivelog-logorasa-kardinal-stepinac-je-licno-klao-srpsku-decu-u-jasenovcu/#

[Севастократор]

Ово у рангу оних текстова да је Бреговићеву песму „Прољеће на моје раме слијеће“ испевао српски логораш кога су на Ђурђевдан водили из Сарајева у Јасеновац.

[Севастократор]

Хајде да мало анализирамо оно што је објавио Васко Вукоје, о сведочењу Васе Кондића из Козарске Дубице, који је као дечак боравио у Јасеновцу три месеца и тамо видео да су нагори кољачи (значи, гори и од усташких криминалаца) били католички свештеници, који су око врата поред крста носили посебан нож за клање, а да је долазио и Степинац лично, такође са ножем око врата, и да је лично једно по једно дете дохватао, клао тим ножем и убацивао у ужарену пећ, тако да се логором проносио смрад људског спаљеног меса (!)

 

Овај толико сраман текст у лажима које изности је дегутантно и коментарисати. Ко је икада био у прилици да је морао да учествује у клању пилета или неке ситне животиње, зна да клање није само „узми нож и кољи“, већ да поред одређене психичке снаге захтева и искуство. Да доведу неког факултетлију из кабинета, тај ни нож не би знао да држи како треба. Овде је Степинац хладно и професионално клао децу и бацао их рукама у пећ, као да се радило о професионалном месару, а не о надбискупу. Још је при том био у Јасеновцу, што је податак који нико до сада није имао, док покојни Васа Кондић из Козарске Дубице то није испричао аустралијском адвокату Васку Вукоју, а који поред тога што је адвокат, такође ради и као радио водитељ на локалном српском радију, а пише и патриотске полу-историјске текстове на локалним српским порталима, па му ето и сензације да баш он поред свих српских историчара, сведока, ма и органа гоњења, сазна да је Степинац не само био у Јасеновцу, него да је и тамо, са посебним ножем око врата, клао српску децу једно по једно и бацао их у пећ!

 

Да се човек исповраћа.

 

Да се буквално исповраћа до каквих дубина гадости су извесни анонимуси спремни да падну, како би дали свој допринос „српству“.

 

Као оно, када је извесни „професор“ (да му не помињем име) из Српске, „открио“ да је песму „Ђурђевдан“ Бијелог дугмета испевао Србин кога су одводили у Јасеновац. Па он гледа зелене пољане ђурђевака и запева „Друмови одоше, а ја оста’“ и „Твоје име нека се помиње сваког другог дана, осим Ђурђевдана“. И све, апсолутно СВЕ српске новине приграбише ту будалаштину и право на насловне стране. Џаба што је Ђурђевдан циганска песма Ерделези, за коју је саставио стихове након што је изашао филм „Дом за вешање“, џаба што та песма пева о човеку кога је девојка оставила на Ђурђевдан, а не о човеку кога одводе, џаба што је Бреговић њен аутор од А до Ш и што се хвалио како је од Балашевићевог стиха „када нисам с оном коју волем“ направио читаву песму. Такви чланци и такве будалаштине наносе такву штету да је то неописиво, а за њихове ауторе је мало рећи да их треба батинама тући. (Осим ако их не објављују на Њуз.нет)