o.A.Jељчанинов - богословска запажања....

[Данче*]

С унутрашњим стварима је увек лоше; не дај Боже да једног дивног дана видимо да је у нашем душевном домаћинству све дивно. Биће лоше док Господ по Свом бесконачном милосрђу не прими све нас – и јаке, и слабе, и болесне од грехова, и праведне – макар због наше љубави према Њему.

* * *

Ако донесемо одлуку да у свему и увек слушамо глас савести, ова одлучност ће развити у нама изгубљени орган за богоопштење, јер је то глас Божији у нама.

* * *

Наша стална грешка се састоји у томе што не узимамо за озбиљно овај тренутак у нашем животу који протиче, што живимо у прошлости или будућности, што сви чекамо неки пособан тренутак кад ће се наш живот развити у свом значају, и не примећујемо како тече, као вода кроз прсте, као драгоцено зрно из лабаво везаног џака.

* * *

 

Стално, сваког дана, сваког часа Бог нам шаље људе, околности и дела, од којих треба да почне наш препород, а ми на њих не обраћамо пажњу и тако се сваког часа супротстављамо вољи Божијој о себи. И заиста, како Господ може да нам помогне? – Само шаљући нам у нашем свакодневном животу одређене људе и одређени стицај околности. Кад бисмо сваки тренутак свог живота доживљавали као тренутак воље Божије о нама, као одлучујући, најважнији и једини тренутак нашег живота – какви до тада скривени извори радости, љубави и снаге би се открили на дну наше душе!

 

Односите се озбиљно према сваком човеку којег сретнете на свом животном путу, према свакој могућности да учините добро дело, и будите сигурни да тако испуњавате вољу Божију о вама у датим околностима, тог дана и тог тренутка.

* * *

Кад бисмо имали више љубави према Богу – с каквом лакоћом бисмо Му поверили себе и цео свет са свим његовим антиномијама и несхватљивим стварима. Све тешкоће потичу од недостатка љубави према Богу, и све тешкоће међу људима потичу од недостатка љубави међу њима. Ако има љубави – не могу постојати тешкоће.

* * *

[Данче*]

Често људи, чак и ако имају довољно времена, увек касне у свакој речи и делу. У њима постоји известан отпор према сваком дејству, којег ни сами нису свесни – свеједно да ли је пријатно или непријатно, - неутрално. Кад наступи тренутак да нешто кажу, да узму, да учине – они несвесно оклевају чинећи мноштво ситних и непотребних радњи, које имају за циљ да удаље моменат предстојећег акта, и на крају крајева касне. Мислим да овај механизам постоји у свакој души прерастајући у психозу код једних и потпуно нестајући код праведних.

* * *

Човек треба стално да чита оно што храни његову душу указујући на циљ – једини циљ у животу. Овде су потребни својеврстан аскетизам, самоограничење и самопринуда. Сваки хришћанин је подвижник. Запамти то. Људска природа је тако искривљена да је треба строго притискати ако човек хоће да се исправи по јеванђељским мерама, и мора да се исправља сваког дана, сваког часа; нека ти је Господ упомоћ у томе...

* * *

Мислим да у основи постоје два узрока твоје душевне болести: 1) прекомерно бављење собом и – као последица тога – недовољно бављење људима у околини и 2) мала љубав према Христу. Ова љубав је основа и корен сваког духовног живота и снаге и њу треба гајити и васпитавати у себи. Почни барем од непобитне мисли да никад није постојало ништа лепше од Христа у току целе људске историје. Загледање у овај лик, разјашњавање и урезивање овог лика у себи, живљење с мишљу о Њему, предавање Њему свог срца – управо то је живот хришћанина.

* * *

Обично живимо некаквим најповршнијим слојевима наше душе и свести. То се види бар на основу тога како се лако предајемо негодовању због ситница, колико значаја придајемо стварима које то уопште не завређују. Половина наших љутњи и животних потешкоћа би нестала кад бисмо центар својих интересовања пренели на већу дубину. Зато вам толико упорно препоручујем читање Јеванђеља управо ујутру, јер то даје унеколико другачији тон почетку сваког дана и помаже нам да га проведемо достојније, помаже нам да сачувамо своје срце у миру, без обзира на то какве животне буре да нам се десе у току предстојећег дана.

* * *

Трудимо се да сви наши поступци, сав наш живот не буду сањиво таворење, већ што је могуће јаче и потпуније развијање свих наших могућности – и све то не некад, већ сад, овог трена, сваког часа. Иначе ће се услед слабог и немарног живота неизбежно појавити немоћ, млитавост душе, неспособност за веру, за снажна осећања, живот ће бити узалудно протраћен и његову хладну кору тешко да ћемо моћи да савладамо – њу би у том случају могао да спали само огањ правог подвига.

Свештеник Александар Јељчанинов

Са руског Марина Тодић

25 / 08 / 2016

Православие.Ru.

 

[JESSY]

НЕМОЈ СЕ ПРОТИВИТИ ХРИСТУ!

 

Дана 24. августа, на дан упокојења, објављујемо одломке из „Бележака“ свештеника Александра Јељчанинова (1881-1934), пастира руске дијаспоре, црквеног историчара и писца. „Белешке“ оца Александра Јељчанинова углавном чине размишљања, која нису била намењена објављивању, али су издата после његовог упокојења...

 

Живот је драгоцен и јединствен дар, а ми га бесмислено и безбрижно трошимо, заборављајући да брзо пролази. Или с чежњом гледамо у прошлост или чекамо будућност, као да тад треба да почне прави живот. А садашњост, односно оно што управо јесте наш живот, пролази у овом јаловом жаљењу и сновима.

* * *

Није могуће не волети Христа. Кад бисмо Га сад видели не бисмо могли да одвојимо поглед од Њега, слушали бисмо Га наслађујући се, тискали бисмо се око Њега као што су се гурале гомиле људи у Јеванђељу. Само Му се не треба противити, треба се препустити созерцавању Његовог Лика – у Јеванђељу, код светаца, у Цркви – и Он ће заробити наше срце.

* * *

Кад те обузме осећање злобе према некоме замисли да и ти и он треба да умрете – и како ће пред тим постати ништавна његова кривица, и колико твоја злоба неће бити у праву, чак и ако формално то јесте.

* * *

Наша немилосрдност, неумољивост и окрутност према људима јесу непробојна завеса између Бога и нас. То је као кад бисмо биљку покрили црним поклопцем, а онда бисмо почели да се жалимо на то да пропада без сунчевих зрака.

* * *

За стицање мудрости треба припремити своју душу за примање „речи која се сади“ – у ћутању, кротости, сабраности и чистоти.

Супротно томе јесу распуштеност језика (уместо ћутања и слушања), распојасана емоционалност („брза на грех“), нечистота, злоба, одсуство дубине и заборавност.

* * *

Кад се испуне времена и рокови, кад наступи јесен света и Бог пошаље анђеле у жетву – шта ће они наћи на неплодним пољима наших срца? А ово време и рокови наступају за сваког од нас пре времена свеопште жетве.

Али не треба да падамо у чамотињу. Гледајте, сејач ипак сеје и на камен, и у трње покрај пута. Значи, он се унеколико узда и у оваква поља. И из житија светаца знамо колико често је душа, за коју се чинило да је коначно огрезла у грех, да је заслепљена страстима и упорна у злу, постајала дубоко тле пуно плодотворних снага, чисто од штетних примеса и туђих семена.

* * *

Није лоше имати рђаве помисли, већ је лоше предавати им се. Ми немамо власт над њима, таква је наша природа, помрачена грехом; помисли су имали и свеци. Наше слободно повођење за помислима или борба с њима – ето где је наша победа или пораз.

* * *

Периоди оскудице су сасвим природни и треба их подносити са трпљењем и добродушно. Ови периоди јачају у нама смирену мисао о нашој немоћи и приморавају нас да све наде у оживљавање свог срца положимо у Бога.

* * *

Што више човек буде предавао своје срце Богу, делу и људима, заборављајући на себе и своје, биће му тим лакше, све док не достигне мир, тишину и радост – удео једноставних и смирених душа.

* * *

За васпитавање деце је најважније да виде како њихови родитељи живе дубоким унутрашњим животом.

* * *

Хришћанство нас је научило да у човеку не волимо и не ценимо његове атрибуте и врлине, већ његово суштинско језгро – његову душу, и управо оно је прво објавило апсолутну вредност и јединственост све људске душе. Оно је успело да очисти људску душу од свега случајног и греховног и да покаже бесконачну лепоту и божанску суштину. Сва блага овог света нису ништа у поређењу с вредношћу ове душе – каква је корист човеку да стекне цео свет, а душу своју погуби? Одатле потиче сва сила и убедљивост Христових речи кад Он упозорава на одређени порок који убија душу. Ако је човек тако велика светиња, свако лакомислено дејство према себи или према другом је преступно и дозволити га себи значи пљачкати своју светињу; сваки грех је дубока огреботина на предивној слици и ружна бора на анђеоском лицу. Чувајте се греха – значи чувајте се разврата, уништења и душевне смрти.

* * *

С унутрашњим стварима је увек лоше; не дај Боже да једног дивног дана видимо да је у нашем душевном домаћинству све дивно. Биће лоше док Господ по Свом бесконачном милосрђу не прими све нас – и јаке, и слабе, и болесне од грехова, и праведне – макар због наше љубави према Њему.

* * *

Ако донесемо одлуку да у свему и увек слушамо глас савести, ова одлучност ће развити у нама изгубљени орган за богоопштење, јер је то глас Божији у нама.

* * *

Наша стална грешка се састоји у томе што не узимамо за озбиљно овај тренутак у нашем животу који протиче, што живимо у прошлости или будућности, што сви чекамо неки пособан тренутак кад ће се наш живот развити у свом значају, и не примећујемо како тече, као вода кроз прсте, као драгоцено зрно из лабаво везаног џака.

* * *

 

Стално, сваког дана, сваког часа Бог нам шаље људе, околности и дела, од којих треба да почне наш препород, а ми на њих не обраћамо пажњу и тако се сваког часа супротстављамо вољи Божијој о себи. И заиста, како Господ може да нам помогне? – Само шаљући нам у нашем свакодневном животу одређене људе и одређени стицај околности. Кад бисмо сваки тренутак свог живота доживљавали као тренутак воље Божије о нама, као одлучујући, најважнији и једини тренутак нашег живота – какви до тада скривени извори радости, љубави и снаге би се открили на дну наше душе!

 

Односите се озбиљно према сваком човеку којег сретнете на свом животном путу, према свакој могућности да учините добро дело, и будите сигурни да тако испуњавате вољу Божију о вама у датим околностима, тог дана и тог тренутка.

* * *

Кад бисмо имали више љубави према Богу – с каквом лакоћом бисмо Му поверили себе и цео свет са свим његовим антиномијама и несхватљивим стварима. Све тешкоће потичу од недостатка љубави према Богу, и све тешкоће међу људима потичу од недостатка љубави међу њима. Ако има љубави – не могу постојати тешкоће.

* * *

Често људи, чак и ако имају довољно времена, увек касне у свакој речи и делу. У њима постоји известан отпор према сваком дејству, којег ни сами нису свесни – свеједно да ли је пријатно или непријатно, - неутрално. Кад наступи тренутак да нешто кажу, да узму, да учине – они несвесно оклевају чинећи мноштво ситних и непотребних радњи, које имају за циљ да удаље моменат предстојећег акта, и на крају крајева касне. Мислим да овај механизам постоји у свакој души прерастајући у психозу код једних и потпуно нестајући код праведних.

* * *

Човек треба стално да чита оно што храни његову душу указујући на циљ – једини циљ у животу. Овде су потребни својеврстан аскетизам, самоограничење и самопринуда. Сваки хришћанин је подвижник. Запамти то. Људска природа је тако искривљена да је треба строго притискати ако човек хоће да се исправи по јеванђељским мерама, и мора да се исправља сваког дана, сваког часа; нека ти је Господ упомоћ у томе...

* * *

Мислим да у основи постоје два узрока твоје душевне болести: 1) прекомерно бављење собом и – као последица тога – недовољно бављење људима у околини и 2) мала љубав према Христу. Ова љубав је основа и корен сваког духовног живота и снаге и њу треба гајити и васпитавати у себи. Почни барем од непобитне мисли да никад није постојало ништа лепше од Христа у току целе људске историје. Загледање у овај лик, разјашњавање и урезивање овог лика у себи, живљење с мишљу о Њему, предавање Њему свог срца – управо то је живот хришћанина.

* * *

Обично живимо некаквим најповршнијим слојевима наше душе и свести. То се види бар на основу тога како се лако предајемо негодовању због ситница, колико значаја придајемо стварима које то уопште не завређују. Половина наших љутњи и животних потешкоћа би нестала кад бисмо центар својих интересовања пренели на већу дубину. Зато вам толико упорно препоручујем читање Јеванђеља управо ујутру, јер то даје унеколико другачији тон почетку сваког дана и помаже нам да га проведемо достојније, помаже нам да сачувамо своје срце у миру, без обзира на то какве животне буре да нам се десе у току предстојећег дана.

* * *

Трудимо се да сви наши поступци, сав наш живот не буду сањиво таворење, већ што је могуће јаче и потпуније развијање свих наших могућности – и све то не некад, већ сад, овог трена, сваког часа. Иначе ће се услед слабог и немарног живота неизбежно појавити немоћ, млитавост душе, неспособност за веру, за снажна осећања, живот ће бити узалудно протраћен и његову хладну кору тешко да ћемо моћи да савладамо – њу би у том случају могао да спали само огањ правог подвига.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/96428.htm

[JESSY]

 

[JESSY]

Stalno razmisljam o ovim recima:"kada biste bili od sveta,svet bi ljubijo svoje"(Jev.po ,Jov15,19).Nase patnje su znak da pripadamo Hristu;i sto su one vece,to je ociglednije da nismo "od sveta"Zasto su svi svtrci,sledeci primer Samog Hrista,toliko patili?Veza sa svetom.
Kada zaronite usled svega,to donosi bol sledbenicima Hristovim: samo deca ovog sveta ne trpe bol.To je neka vrsta hemiske reakcije koja nikada ne omane.

Sta uvecava nasu duhovnu snagu?Iskusenje koje je pobedjeno.

Cak i u ovom nasem mracnom zivotu,Bog nas ne ostavlja,ali,On je sa nama u nasim molitvama,u nasoj ljubavi prema Bogu.
Ljubav prema Njemu,dokazuje Njegovu vezu sa nama.

Zivot je dragocen i jedinstven dar,a mi ga tracimo budalasto i bezbrizno,zaboravljajuci koliko je kratak.
Ili sa ceznjom gledamo u proslost,ili zivimo iscekujuci buducnost u kojoj ce nam ,kako nam se cini, zivot zaista poceti.
A sadasnjost,to jest,nas zivot kakav zaista jeste ,gubi se u tim jalovim snovima i zeljama.

[JESSY]

БЕСЕДА ПРЕ ИСПОВЕСТИ

Јован Кронштатски говори: "Покајање треба бити савршено слободно и никако не принуђено од стране онога који исповеда". За човека, који заиста страда од рана свога греха, нема разлике преко кога се он исповеда за тај терет греха, само како би могуће брже могао да га исповеди и да добије олакшање. Друго је ако ми оставимо по страни бит тајне покајања, и идемо на исповест да би поразговарали. Управо ово је важно разликовати – исповест од духовног разговора, који се може водити и ван оквира тајне, и боље је ако се одвија одвојено од ње јер разговор иако о духовним стварима, може расејати, охладити онога који се исповеда, увући га у богословске расправе, ослабити снагу покајног осећања.

 

Исповест није разговор о својим недостацима, сумњама, није обавештавање духовника о себи и тим мање није "побожан обичај". Исповест – то је пламено покајање срца, жудња за очишћењем, која потиче од осећања светиње, умирања за грех и оживљавања за светост.

Без сумње, прво треба испитати срце. "Видети грехе своје у мноштву њиховом и у свој њиховој гнусоби – заиста је дар Божији", каже о. Јован Кронштатски. Обично, људи који нису искусни у духовном животу, не виде ни мноштво својих грехова, ни њихову "гнусобу". "Ништа посебно", "као и сви други", "само мали греси" – "нисам крао, нисам убио" – тако почињу многи да се исповедају. А самољубље, реаговање на укоре, отврдлост, човекоугађање, слаба вера и љубав, малодушност, духовна ленјост – зар то нису важни греси? Зар ми можемо да тврдимо да довољно волимо Бога, да је вера наша постојана и пламена? Да сваког човека волимо као брата у Христу? Да смо достигли кротост, безгневље, смирење? Ако нисмо, онда из чега се састоји наше хришћанство? Чиме можемо објаснити нашу самоувереност на исповести, ако не "окамењеним безосећањем", ако не "мртвилом срца, душевном смрћу, пре телесне"? Због чега су свети оци, који су нам оставили покајне молитве сматрали себе првима од грешника, са искреним уверењем вапили Исусу Сладчајшем: "Нико није сагрешио на земљи од века, као што сам згрешио ја окајани и блудни", а ми смо убеђени, да је код нас све одлично! Чим више светлост Христова озарује срце, тим се јасније спознају сви недостаци, повреде и ране. И обрнуто: људи који су погрузили себе у мрак греховни ништа не виде у своме срцу; а ако и виде, тада се не ужасавају, јер не могу направити поређење. 

Зато је прави пут ка познању својих грехова управо – приближавање светлости и молитва о овој светлости, која јесте суд свету и целом "светском" у нама самима (Јов, 3, 19). А док нема такве блискости ка Христу, при којој се покајни осећај јавља као насе уобичајено стање, треба се припремати к исповести, проверавати своју савест – по заповестима, по неким молитвама (Нпр. 3. вечерња молитва, 4.- молитва пред причешће), по неким местима Јеванђеља (нпр. Мат, 5 гл., Рим.12, Ефес, 4, посл. Јакова, посебно гл. 3).

Разматрајући своје духовно стање, треба направити разлику од основних грехова и произвољних, чији симптоми имају дубље узроке. Нпр. веома важни – расејаност на молитви, поспаност и непажња у Цркви, одсуство интереса ка читању Светог Писма, нису ли ти греси услед маловерја и слабе љубави према Богу? Потребно је приметити у себи самовољу, непослушност, самооправдање, нетрпљење укора, непокорност, тврдоглавост; али још важније је открити њихову везу са самољубљем и гордости. Ако приметимо у себи стремљење ка друштву, да нас привлаче дуги разговори, смехотворство, претерана брига о својем изгледу и не само о свом, него и о изгледу својих ближњих, изгледу куће – тада треба пажљиво испитати, не представља ли то облик "разноврсне сујете". Ако сувише тешко примамо к срцу животне невоље, тешко премостимо разлаз, неутешно тугујемо за онима који одлазе, тада, осим снаге и дубине наших осећања, не сведочи ли то ипак и о невери у Промисао Божији?

И још једно помоћно средство које нас води познању својих грехова – присетити се за шта нас обично окривљују други људи, посебно они који живе тик уз нас, блиски, готово увек њихова окривљавања, укори, напади, имају основа.

Неопходно је још пред исповешћу молити опроштај од свих, пред киме смо криви, ићи на исповест са необремењеном савешћу.

При оваквом испитивању срца треба пазити да не упаднемо у претерану сумњичавост и ситничаву подозривост према сваком кретању срца, овим путем се може изгубити осећај за важно и неважно, заплести се у ситницама. У таквим случајевинма, треба једно време престати са испитивањем своје душе и поставити себе на једноставну и храњиву духовну дијету, молитвама и добрим делима поједноставити и појаснити своју душу.  

Припрема за исповест се не састоји у томе, да се у потпуности сетимо и записемо свој грех, него да достигнемо оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, при којем, као при светлости, постану јасни греси. Иначе – не треба приносити духовнику списак грехова, него покајни осећај, не детаљно обрађену дисертацију, него скрушено срце.

Али знати своје грехе, то још на значи и кајати се за њих. Истина, Господ прима исповедање – искрено, са добром савешћу, - и када оно није пропраћено силним осећањем кајања (ако ми исповедамо храбро и овај грех – нашу "окамењену безосећајност"). Ипак "скрушеност срца", жаљење због својих грехова, важнија је од свега што можемо принети на исповест. Али шта да се ради ако се "сасушено греховном ватром" наше срце не орошава животворним водама суза? Шта ако су "немоћ душевна и плот немоћна" тако велики да ни нисмо способни да се искрено покајемо? Ипак то није разлог да се одлаже исповест – Бог ће се дотакнути нашег срца и током саме исповести: сама исповест као именовање наших грехова може да омекша наше срце, да изоштри духовни вид, да појача осећај покајања.

Пре свега да бисмо савладали нашу духовну окорелост служи нам припрема за исповест, те пост, добродушност, молитва, мисли о смрти, читање Јеванђеља, житија светих, дела светих отаца, јака борба са собом, упражњавање добрих дела. Наша безосећајност на исповести великим делом има у свом корену одсуство страха Божијега и скривено неверовање. На то и треба да буду усмерене наше снаге. Ето због чега су тако важне сузе на исповести – оне омекшавају наше окамењено срце, потресају нас од "главе до пете", поједностављују нас, дају нам благодатни самозаборав, отклањају главну препреку ка покајању, нашу себичност. Горди и самољубиви не плачу. Једном заплакао, значи – омекшао, растопио се, смирио се. Ето због чега после оваквих суза следи кротост. безгневље, омекшалост, умиљење, мир у души код оних којима је Господ послао радоснотворни (који твори радост) плач. Не треба се стидети суза на исповести, треба пустити да се слободно лију, да умивају наше нечистоће. "Кишу ми дај суза у посту дивнога дана, да плачем и умијем се од грехова, или од сласти, и да ти се јавим очишћен" (прва седмица Великог поста, пон. Вечера).

 

Трећи моменат исповести – исповедање грехова речима. Није потребно чекати питања, треба се сам потрудити; исповест је подвиг и самопринуђивање. Говорити треба тачно, не замагљивати неприличност греха уопштеним изражавањем (нпр. "грешан против седме заповести"). Веома је тешко, исповедајући се, избећи саблазан самооправдавања, покушаје објашњавања духовнику "олакшавајућих околности", позивајуци се на трећа лица која су нас навела на грех. Све су то знаци самољубља, одсуства дубоког покајања, која су нас довела до греха. Понекад се на исповести људи са слабим сећањем, које им не дозвољава да се сете грехова. Заиста, често се дешава да ми заборављамо своје греховне падове; али да ли се то дешава само због слабог сећања? Али например, случај који се болно дотиче нашег самољубља, или напротив, који иде у прилог нашем славољубљу, нашој срећи, похвали на нашу адресу, то памтимо дуги низ година. Све, што остави на нас јак утисак, ми дуго и упечатљиво памтимо, а ако заборављамо наше грехове, не значи ли то тада да им не придајемо озбиљан значај?

Знак да је дошло до покајања је осећај лакоће, чистоте, неописиве радости, када нам се грех чини тако тежак и немогућ, као што је тако далеко од нас била ова радост.

 

http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=60&Itemid=74

Покајаност наша није потпуна, ако ми, док се кајемо, нисмо одлучили чврсто да се не враћамо греху који смо исповедили. Али, кажу, како је то могуће? Како ја могу обећати себи и своме духовнику да нећу поновити овај грех? Зар није ближе истини управо обрнуто – увереност да ће грех бити поновљен? Дакле, свако из свог искуства зна, да се после неког времена поново враћа тим истим гресима. Али, на срећу, то није увек тако. Није било таквог случаја, да се, с добром жељом да се исправимо, после исповести и Св. Причести, не ствара у души благодатна промена. Али ствар је ту томе, пре свега, што ми нисмо сами себи судије, човек не може правилно да суди о себи, је ли његово стање горе или боље, тако је јер се и он стално мења. Често се дешава да грех и остане, али честе исповести и причешћа Св. Тајнама су расклимали и ослабили његово корење. Сама борба са грехом, страдања због својих грехова – зар то није напредак? "Не бојте се", говорио је Јован Лествичник, "ако падаш и сваки дан, али не оставиш путеве Божије; стој храбро, и Анђео, који те чува, уважиће твоје трпљење".

 

Ако нема тог осећања лакоће, препорода, треба имати снаге вратити се опет ка исповести, до краја ослободити своју душу од нечистоћа, сузама је умити од прљавштине и порока онај који томе стреми увек ће достићи то шта тражи.

 

Само не смемо себи приписивати своје успехе, ослањати се на своје снаге, надати се на свој труд – то би заначило изгубити све стечено. "Расејани ум мој сабери Господе и охладнело моје срце очисти; као Петру дај ми покајање, као митару уздисање и као блудници – сузе".

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]