Данило Киш

[Снежана]

 

 

Verujem da se najbolje uči pisanju kada se prevodi. Pošto sam se služio najrazličitijim vrstama pisanja, svestan sam kakvu težinu može imati reč da bi se izmenilo ne samo značenje rečenice, nego i ono što se zove registar jedne rečenice ili jednog pasusa. Ako treba da odgovorim šta je reč za pisca, reći ću da je to traženje najmanje jedinice da se uobliči slika. To je moguća definicija koja mi je draga, jer je zvučnost neke reči, ili sinonima, važna. Ako birate reč među sinonimima prema njenoj zvučnosti, ona iz osnova može da izmeni ne samo registar rečenice ili pasusa, nego i čitavih poglavlja.

 

[Нифада]

[Снежана]

Borislav Pekić: Sećanje na Danila

 

Otac mu je ubijen. To je bila činjenica. Zašto bi sin zasluživao da se s njim drukčije postupi? Rasa mu je ubijana. I to beše činjenica. Zašto bi jedan od njenih pripadnika bolje prošao? Ljudi su, činjenica je, oko njega ubijani.

 

 

Zašto bi on to izbegao?

Znao je, dakle, da je izbeći ne može. Da bekstvo ne pomaže, a apelacije ne vrede. Izabrao je stoga jedino što mu je preostalo. Pripremao se za svoj poslednji životni susret, tražeći je. Nazirao je njene ljudske konture svuda oko sebe, video je smrt u bezmalo svakom ljudskom činu. Tražio je tu smrt i u prošlosti, nadajući se prirodnoj, s kojom bi se, kad je upozna, kao što je poznavao umiranje cvetova u jesen, mogao izmiriti bez samosažaljenja i otpora.

Ali je uvek, umesto prave smrti, nalazio – ubistvo. Iza ubistva ljude, a iza ljudi niske strasti ili velike ideje.

Shvatio je da u ljudskom svetu smrt jedva egzistira. Da mi ne umiremo nego da nas ubijaju.

 

 

Bila je to konačna spoznaja vlastite sudbine. Svest o presudi koja još nije izvršena. I o krvniku koji na vratima njegovog života s nožem čeka. S ironijom znalca istine nazivao je krvnika bolešću, ali je znao da to nije njegova bolest, da je ta bolest naša od koje samo on umire.

Jer žrtva jedino zna pravu istinu. Zna ko je i šta ubija. Zna da će i zašto biti umorena. Samo ne i kada.

Sada se i to zna.

Bilo je to jednoga dana kojeg neću da pamtim.

http://pulse.rs/secanje-na-danila/

[Debora]

Danilo Kiš... jedan od omiljenih

Kod njega je sve čulno. Ako se dobro skoncentrišeš dok čltaš, osetićeš i miris sobe, i ulice, i kafe koju opisuje. Divan, predivan! <3

[Ronald]

Snezo kako mi je žao što nije pozivio da prenese na papir one najtananije obrise ljubavi i zaljubljenosti koje je osjecao prema jednoj djevojci koju je sipatisao dok je išao u gimnaziju na Cetinju. Bio je spreman za to, jer je imao dovoljno godina da to sagleda sa mnogo većim iskustvom proživljenog života u kojem je upoznao mnogo zena i napisao dosta knjiga. 

[Снежана]

Fanatik svoj slučaj pretvara u sveto pravilo

 

 Svinje su najmanje izbirljive od svih životinja. Nema sumnje, to je znao i Muhamed, jednako kao i jevrejski proroci-higijeničari. Tako, jednog dana sedeo je mladi Muhamed i gledao kako svinja jede neku užasno prljavu stvar: rastrzala je lešinu ili jela truli krompir, nalik na ljudski izmet. Tada, zasićen svinjskim pečenjem kojim beše nedavno napunio svoj burag, Muhamed poče da povraća, jer se priseti da je ono što je jeo bilo krmeće meso. Brzo strpa prst u usta, kao pijanci, i ispovraća se u pesak kraj mora. Onda pohita kući i unese u zakonik što ga je tada pisao, i koji će kasnije nazvati Kuranom: ne jedite svinju, jer ćete povraćati. Ista je stvar i sa košerom: neki se prorok najeo pokvarenog mesa... Fanatik svoj slučaj pretvara u sveto pravilo, u zakon, u zapovest Božju. Istorija religija (zabrane i tabui, košer itd.) jeste krajnja konsekvenca pojedinačnog iskustva. De gustibus: tu vrstu estetizirajuće demokratičnosti fanatici ne priznaju. Svoj sopstveni ukus proglašavaju jedino mogućnim, kanonskim iskustvom. Ista je stvar i sa zabranom alkohola. Svetac se napio, povraćao. Pošto je počeo suviše da brblja, zapetljavajući jezikom dok je izgovarao poruke koje su mu stizale s neba, svetac se, po naređenju saveta mudraca, odreče alkohola. Ali vernici i dalje piju, stoka kao stoka, a njemu teku bale niz usta, niz svetu njegovu bradu. Onda odlazi u svoju kolibu i sanja kako mu Bog naređuje da prenese ljudima Njegovu poruku: vino je greh. Prospite vino u more, a pijance bacite zajedno s buradima u talase. Neka bude tako. Srećom, nijedan se prorok nije sećao ukusa majčinog mleka. Inače…

[Снежана]

„Jasno vam je: tu je potrebna samoća. A i šta će vam to da pričaju o vama da ste ludi kao vaš otac i da se pitaju što li to naslanjate glavu na električnu banderu. Neko će još pomisliti da ste toliko blesavi da verujete da se u suvoj, napukloj električnoj banderi roje pčele, pa ste se polakomili na med; neko će možda reći da osluškujete dolazak savezničkih aviona i da o tome izveštavate nekog; a neki mogu ići u svojim fantazijama tako daleko da će pomisliti kako primate neke tajanstvene poruke iz etera.
Zato je (između ostalog) najbolje proveriti da nema nikog na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu.”

(„Eolska harfa”, 1983)

[Снежана]

 

[Снежана]

Ruža: Saint-Exupéry

Ruža ponikla međ zvezdama
ruža golfskih struja neba
ruža sa meseca
lepa kao eksplozija čelika u vazduhu

Ruža boje aluminijuma
ruža boje olovnog neba
ruža boje kišonosnog oblaka gledanog odozgo
olovnoplava ruža

ruža sa laticama od kazaljki
ruža ponikla u pesku pustinje
ruža sa srcem dečaka
ruža - čovek

ruža - sanjalica
ruža - pesnik
ruža - ptica

Ruža pogođena sačmom u sred čela
gorda ruža
ruža sa strukom od mitraljeskih cevi
ruža vatre
ruža vetra
ruža sa mirisom ozona
ruža sa rosom od znoja
ruža iz sna
ponoćna ruža

plavooka ruža
izmišljena ruža
ruža sa mirisom benzina
ruža boje čelika
izgubljena ruža

ruža koju je pronašao jedan dečak
u svom srcu

golema ruža koja je na hamburškoj izložbi
cveća godine 1961 dobila zlatni pehar
i aplauze

ruža nacrtana rukom dečaka
ruža uzdignute glave
zrela ruža

ruža meta na vojnićkim strelištima
izrešetana ruža
muška ruža

ruža kao rukom zamahnuti propeler aviona koji
se sprema da poleti
ruža s prašnicima od šrafova

papirna ruža
ruža - vrteška u ruci zadihanog deteta
ruža ponikla u glavi Henri Rousseaua
ruža s pesnikova groba

ruža kupana mesečinom
ruža zalivana olovnom kišom
ranjena ruža

ruža s kosama na vetru
ruža uprkos vetrovima
ruža - ranjena ptica

ruža vetrom odnesena
međ zvezde odbegla ruža

uprkos vetrovima
ruža

 

[Iulianus]

"...i rekoh im da ih ne cepaju, jer mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna; i rekoh im da ih ne cepaju, jer čitanje mnogih knjiga dovodi do mudrosti, a čitanje jedne jedine do neznanja naoružanog mahnitošću i mržnjom".

 

"Grobnica za Borisa Davidoviča"

[Снежана]

PESNIK REVOLUCIJE NA PREDSEDNIČKOM BRODU

Protokol

 

Trista bijelih košulja

(po tri komada za svaki dan)

ne da ne biste bili gol

neg tak vam nalaže protokol.

 

O gaćama i da ne govorimo.

(Od igle, za kravatu, do gaća

Protokol plaća.

Vama je za to odveć mala plaća.)

A što se tiče kravate

(uzgred – kažu – vi ne ljubite odveć Hrvate)

Kravata treba da se sa kompletom slaže,

Tako Protokol nalaže.

Imadete li dovoljno kupaćih,

za plažu?

Desetak recimo.

(I da ne budu

kak bi se reklo mini.)

Kod vas je,

Tak mi se bar čini,

običaj takov da se

ljudi kupaju u gaćama –

onima istim koje

na njima povazdan stoje.

I (o gaćama još samo ovo):

mijenjati ih sve češće

naročito ak uzimate učešće na kakvom prijemu

(vi to ne kažete valjda na – premu,

 

tamo kod vas u Šumadiji, u Sremu?)

I nemojte Mu odveć stezati ruku

I izbjegavajte krupne riječi

One po Vuku.

Evo još nekoliko savjeta

(to držite poput zavjeta):

ne smije se pljuvat

ne samo po palubi

(to je i vama samome jasno)

neg niti u more

niti u vode oceana

čak i kada je vrijeme krasno,

jer treba ovdje, izvan uljudnosti,

računat na snagu vjetra

(od nekoliko stotina metara

u sekundi).

Imat ćete lakaja i tajnika,

i poseban (odjelni) toalet i tuš.

Tuširanje bar triput dnevno.

Što se tiče konverzacije,

Treba da je (uglavnom) laka.

 

Što više anegdota iz nobe

(može poneka i sa

seoske mobe)

kao i sa Drvara i Visa.

Ne zalaziti u mutne vode

nacionalizma.

(Čuvati jedinstvo i brastvo

to je naše najveće bogastvo.)

Ne pominjati nikako

Đilasa, Dedijera, Hebranga.

Držati se, naprosto, svoga ranga.

O Staljinu — oprezno.

Trockog pominjat uz smiješak

prezrenja.

O živima se ne izlijetati.

(Sve se u politici iz dana u dan mijenja.)

Što se tiče javnoga mnijenja

to je vaša domena.

Novine, radio i cijela štampa.

Tekstove ćete davati meni.

Ne rad kontrole, neg rad pravopisa.

Bar što se tiče

 

verzije ijekavske, latiničke.

Sve čuvati

kao najvišu (državnu) tajnu,

kao zjenicu oka.

Daklem: nikakova privatna trača

od našeg cijenjenog,

uglednog

itd.

izvještača.

Nikakove privatne bilješke

nikakova lična viđenja

nikakova indiskrecija

Sve što je odveć lično

ovdje je neprilično

Sve što je iz posebnog ugla

uglavnom

izbjegavati.

Opisati s mnogo epiteta

jedino stav

držanje

glas

i oči

 

dok se palubom šeta.

Može i ruke.

Talase oceana

kroz koje lađa nam plovi.

Tropske noći.

Galebovi.

Zvijezde na nebu noćnom.

Brodske mašine u zamahu moćnom.

A On na palubi, na pramcu

Trobojku – s petokrakom –

kako se vije.

I val koji po boku lađe bije.

Što se tiče pića,

može da se umjereno pije.

No uvijek sjesti nakon Njega.

I ustati nakon Njega.

Jesti učtivno, po protokolu,

Uz poneku anegdotu

Il basnu, o psu, vuku ili sokolu.

Zbog tropske vrućine trebat će vam

unosit mnogo tekućine.

A zbog glasa

 

što više sokova: naranče, ananasa.

I dosta limuna.

Pjesnička duša nije imuna

pred strojem flaša.

Ta svi smo ljudi,

pa i pjesnici!

Ne pišete pjesmice?

Piće ne trošite? –

Morat ćete malko uiskija

sa ledom.

To neće, vjerujte,

na nos da vam iskija.

O tome (treba li reći?)

u izvještajima

ni riječi

(O piću i drugim nakanama)

S osobljem i mornarima

samo zvanično i ništa lično.

Nikakova pitanja:

”Odakle si, baćo?”

(I tome slično)

”Koliko do kraja roka?”

 

Il ponudit mornaru pića il soka.

Što se tiče lijepe književnosti,

Tu ne treba s primjerima

ići daleko.

Prosto: pričat svježe i lako.

Klasike marksizma

citirat bez paroksizma.

I, naravno, pisce iz nobe.

Ćopića sad već može.

Al bez pretjerane hvale.

“Majku Knežopoljku” svakako znadete

naizust. Lijepo.

Recitirajte.

Gorkoga čim više citirajte.

Što se tiče vaše osobne lektire

nek vas nije briga,

na lađi postoji knjižnica

sa mnogo knjiga

iz svih mogućih oblasti:

lijepa književnost, slikarstvo,

geografija, istorije revolucija,

pjesnarice, marksističke stvari

 

nastanak narodne vlasti

kuvari.

Tu su, naravno, i vaše knjige

podvučene raznim bojama

crvenom, plavom, zelenom

(već prema

utvrđenom kodu),

tako da kad ih uzme u ruke

može steći o njima objektivnu sliku

bez po muke,

onako u mimohodu.

Mišljenja sam da Mu vaše knjige

nisu zadavale odveć velike brige

primite moja čestitanja.

Imate li još kakovih pitanja?

Ah da. Što se tiče krabova,

rakova, oštriga

(On voli to da troši)

morate bit na oprezi,

to je čitava nauka.

Stvar morate kod kuće vježbati

pod stručnim nadzorom jednog od

 

naših momaka.

Te su stvari uvijek svježe

ne morate se dakle bojati

trovanja il kvarenja stomaka

S društvenim igrama kako stojite?

Šah, poker, biljar, dame, kanasta? –

Nažalost mali se fudbal

ne igra na lađi

(mada je upražnjavao i taj sport

s uspjehom

kada je

bio mlađi

i kad mu je dopuštalo dragocjeno vrijeme).

U redu za šah, zapisano je već.

Imadete li kakove kategorije?

Nemate?

Al niste ni neki pacer?

I, ponavljam, bez velikih kombinacija.

Otvaranja klasična.

(G-4, F-4 i tome slično.

Ne navaljujte odveć na kraljicu,

ne stavljajte kralja u bezizlaznu situaciju

 

ni odveć zamarati lovca

ni stavljati kule na neprilično mjesto;

držati se što više piona

– ali ne igrati ni poput osnovca.

Pauze između poteza

ne treba da odveć traju.

Njegovo je vrijeme dragocjeno!

Konverzacija pri šahu

treba da bude prije svega

iz oblasti sporta i šaha.

Možete pomenuti pri tom

Nasera, Negusa, Šaha

iranskog i t. sl.

Pazite prilikom kartanja

s kartama nema šale!

Gubitak plaćate iz svoga džepa!

(Osim pri velikom gubitku, koji prelazi mjeru.)

Tu se dakako vodi

žestoka bitka

nerava.

Odnos je neravan:

s jedne strane On,

 

čije se misli bave krupnim stvarima

(samo mu ruke učestvuju u igri)

njegove su misli

u Indiji u Iranu u Rusiji

u Africi, u snježnim Tatrama.

A vi ste cijelim bićem i mislima

kao u busiji

u – kartama.

Dame se ljube u ruke

ako su dame

gospoda se zovu mister i ser

tu nema nikakove misterije

Komrad i Tovariš

samo drugovi iz Istočnoga bloka.

Na stranicama ovog bloka

sve vam je ispisano

to izučite dobro,

tu ne smije nikako da se omane.

Dobro…

Plesati morate znati…

Dobit ćete učitelja plesa.

Ingliš, valcer, tango,

 

To vam uvijek zatrebat može,

u velikom svijetu.

Ruke držati u blagom stisku

oko struka

u plesu je važan rad nogu

al igra i-te-ka-ko

ulogu i ruka.

Zube morate popraviti,

imamo vremena dosta,

i najboljeg dentistu (zubara).

Ako vam i poslije toga

zaudara iz usta

upotrijebite

vodicu

to treba samo da se uštrca,

pri ustajanju,

našte srca.

To važi isto i za noge.

Mijenjati sokne dva-tri puta

na dan

i prskati sprejom.

Otkloniti perut.

 

(Malo da se skrati kosa.)

Morat ćete se odvići također

čačkanja uha

i čačkanja nosa.

Od svoga ćete ordonansa

dobit dva-tri dezodoransa

za upotrijebit pod pazuho.

U jednu riječ: voditi

čim više brige o higijeni.

Dođite sutra u isto doba.

A sad vam evo spiska

Tu je i trebovanje

idite kod našeg krojača

da vam uzme mjeru.

Držim vam pesnicu,

vama i vašem peru!

* * *

Nema na sve to razloga trošiti rije…

Prosto, čovječe, nije

red u otmjenom društvu

da se po nosu rije

 

ili

kako se to kaže tamo kod vas

u okolini Čačka

ne smije

nos da se čačka.

I još ponešto iz bontona:

ne smije se…

(a, to san već reko,

ne mari):

pljuvati štono kažu ”po podu”,

niti s palube u more,

niti po brodu.

Ili, primjerice,

češljati si kosu

za stolom.

Zamislite si samo:

Vlas – u sosu!

Da, za danas, još samo ovo:

hoće kadikad od vrućine

i znoja

da se zalijepe gaće

između guzova

a to

 

čovjeku zna da zasmeta.

Hoću rijet

ne smijete

taj problem rješavat niukom

slučaju rukom!

I, naravski, ne smijete

da se odveć glasno smijete.

To jest

da se razumijemo

smijete

da se slatko nasmijete

ako je u pitanju nekakova šala

cijenjenog…

i tako dale,

al to ne znači

da treba da vam poteku bale

il štono se u narodu kaže

da vam se razvalu žvale.

Treba On da zametne temu

ondak ćete

na temelju toga

 

vidjet da l je stvar stroga

il je sve to šala

našeg cijenjenog…

i tako dale.

Visoki si gosti

volu da se šale.

Pogotovu oni

iz Istočnega bloka.

A proposto:

sve je to zapravo prosto,

al valja neke stvari znati:

Istočni drugovi

ljubu se u usta,

to ko da je upisato

u njin Ustav.

Nesvrstani se grlu

i jedno drugom u susret hrlu.

Zapadni su van

vrlo uštirkani

ka da su progutali kolanc.

(Što reče, u šali, drug Dolanc.)

Oni se ne primiču odveć blizu puku,

 

pa ni rukovodstvu,

no samo pružaju ruku

(svi su oni isti)

pak je odmah povuku

ka da ćeš im je izisti.

No sve se ovo na vas ne odnosi,

to su njihovi, interni, odnosi,

no u diplomatiji

pogotovu kad je ona još mlada

tako rekuć od juče

mora čovjek vazdan učit

(znate kako je ono reko Lenjin)

…eto vidite.

Mora se čovjek malko pomučit

da bi bio dostojan

predstavnik svoje zemlje

i nacije.

Postoje tun razne mogućne

mahinacije.

Eto, neki van na primjer Rus

krkne jezičinu u usta

(kako to narod vulgarno kaže).

Šta vam je, daklem, činit? –

 

I vi ga njemu na isti način!

Stisne li vam ruku da se kosti lome?

Na isti način – dabome!

Štono kažu: oko za oko

zub za zub!

duboko za duboko,

čvrst stisak

za stisak grub!

Ili, primjerice,

neki vas Englez (uzmimo) pita:

hau du ju du?

šta mu vi na to kažete?

E pa, vidite, nije!

U tome grmu leži zec!

Vi mu kažete to isto:

hau du ju du?

A ne ko neki naši ljudi kad se sretnu

pa stanu da se psuju

„di si, jebem li ti mater?”

Što se paka vjetrova tiče

(tu ne mislim na pasate),

treba naprosto suspregnuti crijeva.

 

(To je ka što dođe čovjeku spontano

da zijeva,

kraj logorske vatre

kad mu se zadrijema)

daklem:

ni naglas niti

profunjariti

neki prdež,

što je, gledano iz aspekta okusa

u fokusu pažnje;

još gore: sve to ostaje u zraku?

Najbolje je, ako drugog rješenja nema,

izići diskretno

i zadržat se tamo što dulje,

a ne ko što rade neke hulje:

prnu vani

pa odmah uniđu

(umjesto da puste ovdje goluba

pa da ondak iziđu na palubu).

Nježnije, nježnije, nježnije.

(Ne, nije to Lenjin

To je parafraza.)

 

Ova vas staza

vodi pravo na put

a tamo vas čeka limuzina.

(Za sebe, idući pošljunčanom stazom prema kući, melanholično):

Opalo je lišće

Uskoro će zima.

A On voli tople predjele.

(1986)

[gavrosaurus]

"Од тада је по цео дан сликао, неуморно, не испуштајући цигарету из уста. (И у тишини би се чуло како му шиште плућа, као мех.) Исликао је неким цвећем, једва налик на реално, старе окрзане сандуке, порцуланске абажуре, флаше од коњака, просте стаклене вазе, стаклене посуде за Nescafé, дрвене кутије за цигаре. На једном великом сифону за сода-воду исписао је, на аквамаринској основи, имена београдских кафана, словима каквим се бележе на мапама називи острва: Бриони, Бока, Галеб, Морнар, Зора, Српска кафана, Видин-капија, Стамбол-капија, Скадарлија, Три шешира, Два јелена, Под липом, Три грозда, Шуматовац, Седам дана, Марш на Дрину, Калемегдан, Коларац, Домовина, Орач, Обреновац, Опленац, Душанов град, Ушће, Смедерево, Ловачки рог, Знак питања, Последња шанса."

Данило Киш, "Енциклопедија мртвих" 

[Снежана]

Киш и православље (Разговор са проф. Илијом Марићем, аутором књиге Белешке о Кишу и философији)

Благоје Пантелић

Данило Киш

Данило Киш је наш познати, прослављани и оспоравани књижевник… О њему се расправљало како за његовог живота тако и након смрти. Библиографија радова о његовом лику и стваралаштву је доиста огромна. Пре неколико месеци се, у издању познате издавачке куће „Бернар“, појавила још једна књига о Кишу. Њен аутор је Илија Марић, наш угледни философ, научник, преводилац, уредник, професор Београдског универзитета; публиковао је неколико књига и стотинак студија, чланака, рецензија, есеја итд. Нашој академској и широј јавности је познат по радовима из философије науке, историје античке, византијске, руске и српске философије, као и преводима философских, богословских и књижевних текстова са енглеског и руског језика. Из самог наслова књиге – Белешке о Кишу и философији – може се одмах закључити чиме се Марић конкретно бавио. Наравно, реч је о односу Данила Киша према философији. Оно што на први поглед није видљиво јесте да се Марић позабавио и односом овог књижевника према религији, конкретно православљу, спиритуализму итд.

Онима који добро познају опус проф. Марића, а не познају њега лично, може бити чудно зашто је одлучио да читаву књигу посвети баш Кишу.

Књижевност је одувек заокупљала Вашу пажњу. Последњих година објавилисте и низ књижевно-философских огледа, а недавно и књигу посвећену једном нашем познатом писцу – Белешке о Кишу и философији. Зашто баш Киш?

– Стицајем околности, за Данила Киша почео сам да се занимам још далеке 1972, као бруцош београдског ПМФ-а. Прочитао сам најпре По-етику, збирку његових есеја и интервјуа у две невелике свеске (I, 1972; II, 1974). Уочио сам да су ти текстови прожети философском лектиром, која је мене одувек занимала, и то ме је поглавито привукло овом писцу. Убрзо сам видео да су и у неким његовим белетристичким радовима такође присутне реминисценције на философеме. Међутим, нисам увек био сазвучан са начином на који их он разумева или користи па сам помишљао да бих могао нешто на ту тему да кажем. А када се знатно касније (1990) у Сарајеву појавило трокњижје његових Поетичких списа (Homo poeticus; Час анатомије; Живот, литература), а у Београду књига интервјуа Горки талог искуства, искристалисала се жеља да о његовом односу према философији напишем краћи текст. У тој жељи сам се учврстио током деведесетих, када сам коначно прочитао читав његов белетристички опус и установио присуство философије од Мансарде, првог романа, до Енциклопедије мртвих, последње за живота објављене књиге. Али су ме околности дуго спречавале да се прихватим тог посла. У међувремену се показало да је Киш утицао на млађе писце широм бивше СФРЈ, а био је веома превођен и на велике језике. У том смислу, био је за нашу средину, а и шире, значајан писац, о чему сведочи импресивна библиографија из 2005. његових радова на нашем и страним језицима, с једне стране, и радова о њему, с друге стране. Из те библиографије, поред осталог, излазило је да о философском аспекту његове литературе, судећи бар по насловима, готово да није написан ниједан чланак, а некмоли монографија. То је био додатни мотив. Непосредни подстицај да поново ишчитам његове есеје и интервјуе била је полемика која се 2005. развила око књиге Лажни цар Шћепан Киш Небојше Васовића. Том приликом су и настале моје белешке, које сам десетак година касније преточио у читаву књигу.

Какав је био Кишов однос према философији?

– Киш је још од студентских дана дубоко доживљавао изворно философска питања – ко смо, откуда долазимо, куда идемо, какав је смисао нашег постојања. У светлу оваквих питања, он је читаву философију делио на ону која се бави метафизичком тајном људског постојања, људском судбином, и ону која се тиме не бави. Њега је занимала само она која се бавила људском судбином. Изгледало му је, међутим, да је у нашем времену тако схваћену метафизику сасвим потиснула наука. Остала је на сцени само научна варијанта философије, која се не бави наведеним метафизичким питањима. У тим околностима Кишу се чинило да се још само уметност бави метафизичким питањима људског постојања и тако преузима улогу коју је раније имала философија. Мој давнашњи утисак да су његова проза и есеји прожети философијом више је плод присуства одређених метафизичких тема у њима. Те теме, међутим, захваћене су на уметнички начин, што ће рећи да у његовим текстовима ређе наилазимо на философију у ужем смислу. А када на њу наиђемо, испоставља се да она као таква и није предмет разматрања. Разлог њеног присуства најчешће је тај што поткрепљује Кишову књижевну праксу. Мада се могу наћи и примери који излазе из овог аутопоетичког контекста. Свакако је најзанимљивије испитати на који начин Кишова поједина књижевна дела преузимају улогу коју је некада играла философија, односно на који начин одговарају на поменута метафизичка питања. Ја сам се, међутим, овог најважнијег философског аспекта литературе нашег писца у књизи само понекад дотицао, али он захтева засебно и темељније спроведено истраживање.

Реците нам нешто више о садржају књиге.

– Књига је настала из белешки. Мада су поједине белешке знатно проширене, њихова структура је задржана. Отуда и наслов књиге. Наслов такође упућује да је књига писана без већих претензија, што је и за очекивати за један пионирски покушај. Новина коју она доноси огледа се, у првом реду, у отварању теме којом се истраживачи до сада нису експлицитније бавили, што је само по себи не само ризичан него и захтеван посао. Профилисао сам и разматрао нека питања. Ваља имати у виду да се Киш ниједним од њих није бавио систематски, него се узгред, у разним приликама, о њима изјашњавао. Прикупљање и систематизовање тако расутог материјала био је део истраживачког рада. А колико сам успео у разматрању појединих питања о томе ће меродавнији суд дати стручна критика и читаоци. Средишње питање којим се књига бави јесте однос Киша и философије, при чему сам у засебно поглавље издвојио његов однос према Сартру. Дотакао сам се и за Киша важног егзи­стенцијалног питања – живети или писати? – на које до краја жи­вота није нашао задовољавајући одговор. Такође сам изд­војио и за њега важан однос писања и ангажмана. Испитивао сам и разлог зашто је седамдесетих година избор својих есеја и интервјуа насловио По-етика, а осамдесетих Homo poeti­cus, итд. У својим романима и приповеткама Киш се, према саморазумевању, такође дотицао и философских питања. У једнима претежу метафизичка питања (позиција јогина, према речима А. Кестлера), а у другима практична питања (позиција комесара), мада су у сваком делу присутне обе врсте. Тако у књигама Псалам 44 и Гробница за Бориса Давидовича претеже позиција комесара, а у осталим јогина. Ја сам, као што сам већ рекао, оставио за неку другу прилику испитивање метафизичких или пак социјално-политичких димензија његових прозних дела. Овде сам се само осврнуо на Кишово експлицитно позивање у некима од њих на поједине философеме. Примера ради, у вези романа Псалам 44 дотакао сам се теме Ниче и фашизам, у вези Гробнице за Бориса Давидовича разматрао сам један став Марка Аурелија, у вези Пешчаника незаобилазан је био Спиноза, посебно његова критика Библије итд. Али сам пре свих поменутих тема разматрао Кишов однос према религији уопште и православљу посебно.

Какав је био његов став према религији?

– Кишов отац је био мађарски Јеврејин, који није много држао до религије. Мајка је била православна Црногорка (= Српкиња). Са четири године крштен је у православној цркви. У кући се говорило искључиво српски и неговали су се православни обичаји и верски обреди. Све до своје шеснаесте године био је православни верник. Тада му, после дуже и тешке болести, умире мајка и он престаје да верује у Бога који допушта да неко такав умире у великој патњи и релативно млад, остављајући иза себе сирочад. Постаје атеиста, што је сагласно и са тадашњим школским васпитањем. Оно што је много касније у једној припремној скици за причу „Огледало непознатог“ записао за њеног наратора: „Само што нисам рекао: ‘Религија је опијум за народ’“, могло би се с разлогом приписати и Кишу гимназијалцу. Његов потоњи атеизам, међутим, не би се могао описати овом лењинском формулом. [Али је држао да је учење о загробном животу важан темељ религије. Шездесетих година, на пример, започео је писање (недовршеног) романа на ту тему (Легенда о спавачима), чије су припремне скице објављене постхумно у склопу књиге Складиште. Од свега тога успео је да доврши само једну истоимену приповетку која је потом ушла у састав збирке Енциклопедија мртвих.] Почетком осамдесетих сведок је повратка религиозности у свету разочараном политичким идеологијама које нису испуниле своја обећања. Он је незадовољан собом и постојећим светом и приклања се гностичкој спиритуалности, следећи гностичку побуну против света и његовог злог творца. Добри гностички Бог није творац овог света, испуњеног злом. Киш верује да ниједна институционализована религија не може доћи до правог Бога, Бога гностика. Али њега у гностицизму једино занима мотив побуне, а не и тема Бога. Властита тешка болест, дијагностикована 1986, међутим, чини беспредметном побуну против света и поново уводи тему Бога. Ако га је мајчина болест на неки начин одвојила од Бога, властита га је опет вратила њему. Киш је у фази гностичке духовности спознао да (гностички добри) Бог није творац зла на земљи, али је потом стекао темељни увид и да је Бог један. Став да је Бог један овде је кључни корак. Тај једини добри Бог морао је, дакле, бити уједно и творац света, јер другог Бога нема. То, дакле, није Бог гностика, него Бог институционализоване религије. Тако се Киш, на самом крају живота, из атеизма, преко гностицизма, вратио црквеној религији.

Религија којој се вратио, судећи према његовом тестаменту, јесте православље.

– То је у овом контексту било за очекивати. Он у религијском смислу никада није био ни Јеврејин ни римокатолик. Једина институционализована религија којој је у свом веку припадао била је православље. Верујем да овај окрет ка православљу није био спољашњи, световни, него унутрашњи, духовни окрет. Напросто стога што је он био исувише човек духа да би о тако важној ствари одлучивао из неког спољашњег разлога. Стога се кључна промена која се одиграла на самом крају живота морала тицати не неког џентлменског дуга према мајци или православној цркви, како су неки тумачи наводили, него духовног увида да је добри Бог уједно и једини Бог, онај који је и Творац света. Из тог је следило да то није Бог гностика него хришћана. У том случају православље је било његово природно окриље, којем је припадао у детињству. [Постоји сведочанство из друге руке, због чега се на њега не можемо с поуздањем ослонити, да је Киш још 1985, дакле пре сазнања о властитој болести, говорио о бесмртности душе и нашем светослављу.] У светлу овога, не изненађује што је у својој последњој вољи записао: „Желим да будем сахрањен у Београду, по православном црквеном ритуалу.“ Његова воља је поштована, а опело је служио тада епископ банатски Амфилохије.

На чему тренутно радите?

– Као да постоји нека злобна сила која увек чини тако да онај посао о којем проговорим пре његовог довршења не могу да довршим. У овом тренутку радим неколико истраживања упоредо, али их, ако ми дозволите, не бих поближе именовао.

http://teologija.net/kis-i-pravoslavlje/

 

[Данче*]

 

[JESSY]