Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...

[Интегра]

Možda nisi razumela pitanje. Nisam pitao šta si ti osetila kada ti je Gospod odgovorio (radost i pokajanje) već kako ti je Gospod odgovorio.

Како ја то схватам, покајање је дијалог између душе и Бога, тако да је само покајање, за мене, као атеисту, био необориви доказ за постојање Бога и за истинитост Јеванђеља. Самим покајањем ми је Господ одговорио.

Мислим да неки од Светих Отаца то детаљно објашњава.

А за даље - видећу.

[Олимп]

Ево, да "дигнем" тему - као досадни и бучни неофит који је скоро открио веру, па смара по разним питањима и одушевљава се Православљем.

 

Можда некоме буде корисно, можда буде и поучно, а ако гњави - ја се извињавам.

 

У мом случају - почела са оном природном склоношћу детета да верује просто, али магловито, у доброг Бога оца. Просто - добро мора да се награди, а зло мора да буде кажњено. Моји су "православни атеисти" - патриоте, љубитељи традиције, али никада нису, због историјских и друштвених околности, прешли праг веровања, тако да није било неких дубоких традиционалних основа у мом окружењу због којих сам морала пре или касније да се вратим Православљу. Пресудна тачка је била несрећна 1999. чини ми се - и за моје сазревање као личности, јако интересовање за историју и осећај Божје правде на нашој страни. Све се уклапало - сигурна сам била да је једина истина Јеванђеља. Цркве и манастире посећивала сам као ђак - увек су остављали утисак - али сам била далеко од Православне литературе и начина живота.

 

(Успут, сада се чудим себи, с обзиром да се у нашој кући увек много читало, како сам пропустила "Мисионарска писма" Владике Николаја, како нисам пошла за Достојевским, који ме је дотицао, али никада довољно да бих његову мудрост пренела на свој живот.)

 

Дуго сам размишљала о крштењу, али сам одустала - бурне године пубертета, претежно атеистичко окружење, итд. Недостатак искрености и храбрости, али и, нажалост, огромна охолост - то је била пресудна препрека за моју веру. Одлучила сам да будем агностик, јер је то било "разумно" и "прогресивно" и у складу са мојим "природно-математичким" усмерењем.

 

Закључила сам да су докази за постојање Бога недовољни или недоступни и да, с обзиром на несавршеност света, највероватније нема ничега "изнад". И тиме сам се измирила са својом савешћу која ни издалека није била тиме подмирена.

 

Када се осврнем на тај период, сигурна сам да ме је Господ дозивао на свој начин. Мислим да је то нека врста носталгије, као да имате неодређени утисак, непрестано, да треба негде да будете, да сте заборавили на неки састанак који сте заказали, а нисте се појавили. Тада то нисам препознавала или признавала, али ми се сада чини да је био то нагон душе да се врати кући.

 

То је лепи део - тај осећај да ме ни у мом атеизму/агностицизму Господ није напустио, него, напротив, дозивао и пуштао да грешим до извесне мере. Међутим, ужасно је када помислим колико сам лутала у тами, без потребе, и колико сам лепих момената пропустила због неискрености и кукавичлука и неке менталне тромости и недостатка дисциплине. Све је то могло да буде прекинуто мојом простом молитвом или читањем најмање православне књижице.

 

А онда, пошто ми се због гриже савести због својих прекршаја поново јавила, рефлексна, потреба за Крштењем, и пошто сам опет лутала око те идеје, изненадно ми се јавила провејавајућа радост која тешко може да се пореди са било каквом другом радошћу, као када откријете нешто веома вредно, што сте изгубили као дете, па нашли поново, па покајање због греха и одступања од Бога, због сваке празне речи и глупе активности и погрешних философских ставова. На крају ме је срце вратило Православљу - после сувише дугог клацкања "верујем-не верујем".

 

Наравно, то је било и суочавање са својим најгорим тренуцима и најгорим манама, и упозорење да је структура света много дубља, мистичнија и страшнија него што сам могла да замислим. За моје схватање света, откриће да постоји један сложен и страшан духовни свет, да оне дечје бајке о анђелу на десној и ђаволку на левој страни - уопште нису толике бајке, и да оне поуке о девојкама које су се бавиле магијом, па биле кажњене, које је мој "хуманистички" ум одбацивао као нешто назадно у ствари имају потпору у стварности - то је била дубока промена. Али неопходна и изведена на најблажи могући начин - кроз срце.

 

Оно што сам из тог искуства извукла је - искрени и добродушни људи природно знају истину Јеванђеља, као и искрено радознали, ревносни и духовни, без обзира на порекло. Остали је потискују због гордости или кукавичлука. Знала сам је чак и ја, далеко од такве природне доброте. И била је на крају потребан само мали покрет моје душе, вољни, ка Богу, да Господ одговори.

 

Нисам раније веровала да је таква, малтене, бајка, могућа. Прича о "Блудном сину" ми је била племенита, али сам Јеванђеља видела као део једне духовне традиције, узвишене - да, али не више као извор истине. "На небесима се више радују једном покајаном грешнику, него стотинама праведника", тумачила сам раније као згодан повод за регрутовање верника, као античку психотерапију. Ако сам и мислила о покајању, у њему сам видела неку врсту слабости, неко срамно стање. Одушевљене исповести нових Хришћана посматрала сам са неком врстом страха и одбојности, као на неко гранично стање нервне и емотивне растројености (нека ми Бог на томе опрости). Колико сам погрешила и колико греше они који и даље то верују - не могу да опишем речима.

 

Сада, као што видите, имам жељу да целом свету кажем шта губи, одступањем од Христа. И у томе претерујем - али боље овде, него да мојима непрестано мељем. Нећу да их одбијем - желим да им покажем примером што више могу.

Ја сам се одушевио. За сваку реч ти хвала и за овако несебично и садржајно препричано искуство.

[Интегра]

Нема на чему! То и није прича моја, него прича коју је добри Бог започео. Да сам се ја питала до краја, не би било добро никако, то гарантујем.

 

Искрена јесте и потпуно истинита. Драго ми је што има овде разумевања (неко без Хришћанске вере би рекао да сам или измислила или флипнула), а можда некоме буде и корисно и поучно.

[VaSa110]

Како ја то схватам, покајање је дијалог између душе и Бога, тако да је само покајање, за мене, као атеисту, био необориви доказ за постојање Бога и за истинитост Јеванђеља. Самим покајањем ми је Господ одговорио.

 

Znači li to da dok si bila ateista nikad se nisi pokajala ni zbog čega. Ja sam mislio da je pokajanje ljudska osobina, osećaj i da je imaju svi ljudi na planeti bez obzira da li su vernici ili ne. Ja sam se itekako pokajao zbog nekih svojih odluka ali nisam osetio da je to znak obraćanja Gospoda meni već moja reakcija na loše donete odluke.

[Лазар Нешић]

а шта је са оним да је човек религиозно биће ?

 

Како ја то видим, мислим да је то тачно; али могуће је бити религиозан без вере и веровања; посебно ако је религиозност оно што су многи теолози у прошлом веку (пре свих Александар Шмеман, али и другу православни и неправославни) тако жестоко критиковали: религиозност као скуп обичаја (славим славу, али не идем у цркву), правила (испуњава се форма, али без садржаја) и полумагијских култних радњи (од паљења свећа до свега осталог). У том смислу можда је човек религиозно биће (скоро свако има неке своје религиозне или полурелигиозне ритуале у животу), али тешко да је биће вере (јер вера нема за шта да се држи, осим за луду наду и слично). Одатле углавном много више религиозних људи, него ли људи верника.

 

Из тих разлога мислим да је "природно" не веровати и да је одговор на питање ове теме зато врло лак. Наравно, тако ја бар видим; вероватно има и аргумената против ове моје тврдње. С друге стране, заиста је тешко одговорити: зашто неко уопште верује (упркос свему)?

[VaSa110]

Из тих разлога мислим да је "природно" не веровати и да је одговор на питање ове теме зато врло лак. Наравно, тако ја бар видим; вероватно има и аргумената против ове моје тврдње. С друге стране, заиста је тешко одговорити: зашто неко уопште верује (упркос свему)?

 

Mislim da je upravo obrnuto. Pravo je čudo da ima onih koji ne veruju.

Prirodni, društveni, ekonomski zakoni (naročito njihovo ne poznavanje) su za nas kao poplava, nose nas i jedva se održavamo da ne potonemo. To neminovno dovodi do straha ii traženja rešenja u veri, u nekog ko može da nas izbavi.

Često smo suočeni sa traženjem rešenja ili donošenjem odluka (odgovornost). Prirodna je težnja da tu odgovornost prebacimo na nekog drugog (zbog straha od greške) i opet je tu spas vera i neko drugi koji će umesto nas odlučivati.

Naravno tu je i razlog svih razloga postojanja vere - naša smrtnost to jest strah od smrti.

 

Vera je prirodni pratilac i potreba čoveka, nastala je kad i prvi čovek (kad i prva misao). Nestaće kada zadnji čovek ispusti svoj poslednji dah.

 

Pravo je čudo da ima onih koji ne veruju (nisu vernici).

[Лазар Нешић]

Često smo suočeni sa traženjem rešenja ili donošenjem odluka (odgovornost). Prirodna je težnja da tu odgovornost prebacimo na nekog drugog (zbog straha od greške) i opet je tu spas vera i neko drugi koji će umesto nas odlučivati.

 

Не слажем се са целокупним постом, изгледа да немамо исту дефиницју вере; а ово цитирано је само у прилог моје горе наведене тезе, никако против.

Зашто? Зато што све наведено не може бити у никаквој вези са вером. Вера је управо супротно: преузети одговорност на себе и одговорност за своју одлуку вере, тј. сам одлучити се за то.

Пребацивање одговорности је управо религија и то у најнегативнијем контексту; то раде инфантилни људи и незрели, а не верници. Верници плаћају цену за слободну одлуку веровања које је ништа.

 

 

 

Vera je prirodni pratilac i potreba čoveka

 

Управо супротно, јер да је природна сви би веровали и имали ту потребу, као рецимо што је глад и жеђ. Али, као што се зна, то није ни изблиза тако. За мене је вера нешто толико неприродно, да је надприродно. Она је дар Божији, а не нека наша природна функција.

 

Ето, хвала на коментару, али не слажем се с тобом

[VaSa110]

изгледа да немамо исту дефиницју вере

 

Možeš li da napišeš šta je po tebi vera.

Znam da vera i religija  nije isto, da je vera širi pojam.

Religija je konkretizacija vere.

A to što se ne slažemo, ništa strašno . Tačno je da ne veruju svi ali veruju gotovo svi. E sad drugo je pitanje ko u šta veruje.

[Deja Vu]

@@Интегра,

 

Занимљиво, посебно око те радости и усхићења која долази ни од куда, често сам чуо то код бројних хришћана, поготово онима којима се то деси на почетку вере па неки и плачу од радости, да човек помисли јел полудео. Мени колико се сећам се није десило тако нешто, можда приликом исповести и причешћа одређена радост и смиреност или пак током молитве, али не баш у тако интезитету. Можда зато што сам ја верник од малих ногу, па нисам имао баш тих преломних фаза. Било је тренутака када сам сумњао и дан данас сумњам, пре свега у само постојање Бога. Тој сумњи је допринела дискусија са атеистима који имају често јако добре аргументе, доста су рационални и знају да те сатерају у ћошак. Све је то због тога што верници некада нису толико рационални као они, ја барем пре нисам био, док се веровао у креационизам, па ми је теорија еволуције задавала сумњу у истинитост Библије, мислио сам да та сама теорија може срушити Исуса Христоса, али сам се доста преварио. Проблем код верника је што некад неке ствари покушавају објаснити обичним језиком па се онда изгубе и буду поражени у дискусијама. Мени су ти порази које нисам признавао све више будили сумњу. Ипак, сами атеисти су ми помогли да постанем доста рационалнији, поготово према свету, док се вера у то поље не може сврстати, то је већ нешто друго. Само ти атеисти нису ови са форума, са њима скоро нисам никако улазио у дискусије, већ неки други. Данас сам од затуцаног креационисте постао нешто на граници агностика. А томе је допринело и православље, које сматра да се Бог не може спознати, да Бог буквално не постоји у нашим људским терминима, појмовима о постојању, јер је људски језик такав да се Бог не може описати, у Њега се само може веровати. Зато ми се и допада православље, што Бога посматра као тајну, као мистерију. 

 

Морам само признати да ми се чини да ми је некад вера била јача, да су ми се молитве знале испуњавати и то ми је увек потврђивало Бога. Сада, да ли због тога што сам постао више сумњичав, можда ме та доза рационализма коју сам примио пољуљала, да ли због тога што сам постао мало хладнији и незаинтересованији због неких нерелигиозних ствари, да ли због тога што сам постао скромнији па од Бога не тражим пуно тога, али морам приметити да ми је вера доста ослабила, то ми је онако посебно криво, али биће ваљда боље. 

[Интегра]

Драги брате Палама, ето, свако има неки свој пут. То је велика разноврсност живота!

Завршила сам Биолошки факултет, тако да је еволуција коју сам слушала као предмет(е) била такође "коскица-коскетина". Чула сам два пута иронични коментар на рачун креационизма, па онда и теорије постања. Једном сам присуствовала не директно злонамерној, али ипак гранично провокативној прозивци оних који верују у Бога као ствараоца - како "научници" не могу да задрже такав став. Тако да помало разумем "врућу столицу".

Не критикујем те, само ти кажем као најбољи савет који могу да дам из мог угла, којим скоро па гњавим моје ближње - немој сумњати у Божје постојање.

[Олимп]

Ја ето, слава Богу, од самог почетка мог сазнања, где је била слична ситуација као код Интегре, кад сам био убеђен да Бог "постоји", несумњиво веровао, и молио се, где су ми дани пролазили у ванвременском простору, а све људе обожавао и сваку твар, па ево до данас, прошао "много" тога, колико се може проћи за тих 2 године.

Почела је постепено да хладни молитва, да наступају искушења разна, и прва заиста тешка стања душе. Затим сумње у све и свашта. Врло често. Осциловао сам заиста много. Од "Богоостављености до Богоиспуњености".

 

Хоћу рећи да је сумња нормална ствар у неким границама. Ја често долазим у сумњу када не могу рационално да размишљам, и када ми нису сва искуства на уму. И када душа изгуби благодатну силу, која се даје и грешнима и која сведочи Бога и Реч.

Оно што је до нас, јесте труд. Да се својом вољом не супродстављамо благодати, а не повинујемо по сваку цену пукој рационалности и логици људског мудровања.

Много ми је драго што постоји ова тема.

[Deja Vu]

Драги брате Палама, ето, свако има неки свој пут. То је велика разноврсност живота!

Завршила сам Биолошки факултет, тако да је еволуција коју сам слушала као предмет(е) била такође "коскица-коскетина". Чула сам два пута иронични коментар на рачун креационизма, па онда и теорије постања. Једном сам присуствовала не директно злонамерној, али ипак гранично провокативној прозивци оних који верују у Бога као ствараоца - како "научници" не могу да задрже такав став. Тако да помало разумем "врућу столицу".

Не критикујем те, само ти кажем као најбољи савет који могу да дам из мог угла, којим скоро па гњавим моје ближње - немој сумњати у Божје постојање.

 

Мени је ТЕ неко време била проблем, сада није, потпуно ми је у реду. 

Не сумњам ја сад толико, понекад оно ми се појави само мисао о томе, десило ми се пре пола година да смо почео доста да сумњам. Мене сада више брине што ми је вера ослобила, сада нисам ни на небу ни на земљи, дакле нити нешто сумњам, а нити пуно верујем. Није то толико вера у постојање Бога, него вера Њему, ослањање на Њега, али вера и у себе. Има ту мало код мене пада и самопоуздања у последње време, издешавало ми се свашта да те сад не давим 

[Драгана.]

Desi li se vama da ne povjerujete, da posumnjate? Meni, nazallost, cesto.... Kako ojacati vjeru, kako ne sumnjati?

[Nebojš.a]

Ovaj tvoj post nije mogao sam da se napiše. Morao je neko da ga napiše.

[w.a.mozart]

Desi li se vama da ne povjerujete, da posumnjate? Meni, nazallost, cesto.... Kako ojacati vjeru, kako ne sumnjati?

 

da, dešava mi se. Jedini način do koga sam uspeo da dodjem je poboljšavanje kvaliteta odnosa sa Hristom, molitvom i kroz druge ljude. Posebno je bitno ovo drugo. Vremenom će sumnja biti sve slabija ali ne očekuj da nestane