Борислав Пекић

[gavrosaurus]

"...тако прибегох компромису, старом, лукавом глодару свих великих подвига..."

 

Како упокојити вампира

[Sir Oliver]

Šta kažete na roman Vreme čuda? Da li ga je neko čitao?

Kakva je Pekićeva religioznost?

[JESSY]

Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.

Kad čovek ostane u mraku, ne traži onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću.

Sigurnost je samo pobeda jedne verovatnoće nad drugom i ništa više.
 

Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili će se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.

Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih.

 

Pročitajte više: http://edukacija.rs/izreke-i-citati/borislav-pekic

[JESSY]

Tek što se rodismo staviše nas u modele,
koje je civilizacija pripremala za nas, ne
znajući nam meru...

Sa pidžamama, papučama, peškirima,
dezodoransima i četkicama za zube
pokušavamo, uglavnom bezuspešno,
da održavamo razliku između sebe i
orangutana.

Čovek je uvek nečemu rob.Uvek se nađe nešto
da ga zajaši.Ako nikog ne nosi, nosi sam sebe.

Ćutanje je teže od laži, jer čak i najveća laž
podrazumeva ma i najmanju meru istine,
a ćutanje čak i nju ignoriše.

Ograđujemo se odećom, zidovima, polom,
verom, porodicom, narodom, rasom, vrstom,
izmišljamo sve nove i nove granice, sve nove
i nove ograde, sve nova i nova razlikovanja,
samo zato da bismo ostali zajedno.

[Поет]

,, Medicina trvdi da bi covek bio zdrav, mora i da boluje. U skladu s tim, treba li biti na momente lud da bi vise voleo i slep da bi dalje video. Da li to znaci da s vremena na vreme mora biti mrtav da bi istinski ziveo? " 

 

 

[Milica Bajic]

@Nikola Stojanovic изгледа да мора.........

[Снежана]

Borislav Pekić: Civilizacije su propadale zato što se nikad uspešno nisu rešile svojih duhovnih, umnih i fizičkih otpadaka

Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje osi obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog.

 

“Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka.

Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive. Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene.

Zamišljao je da je razumniji od njega. Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život ishranjuje smrt, a smrt održava život?

Ceo je svet, mislio je gazeći mlake, mekane humke, okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osjećaja naopakosti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke maternice univerzuma. Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu.

Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje osi obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog. Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život. Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj.

Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve - imitacija.” 

Borislav Pekić, Atlantida

http://www.6yka.com/novosti/borislav-pekic-civilizacije-su-propadale-zato-sto-se-nikad-uspesno-nisu-resile-svojih-duhovnih-umnih-i-fizickih-otpadaka?fbclid=IwAR3LQeVtRgEzmg9WGizCUa3yhwJ7jhuhXkONuW3ag7FoZ-In-dq1BCSqnGc

[Чунга Лунга]

- Зашто си варао овај народ?
- Зато што га мрзим и увек сам га мрзео и сад га мрзим!

"Време чуда", Б. Пекић