Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа

[Zoran Đurović]

  On 30. 4. 2015. at 21:32, w.a.mozart рече

previše ozbiljno ih analiziraš - vremenom ćeš shvatiti da oni kad kažu -srednji put- misle na -srednji prst-

[Zoran Đurović]

  On 30. 4. 2015. at 21:15, Светолик рече

Да ли је свим Артемијевим клирицима и верницима ово јасно? Волео бих да нам неко од њих одговори. Јер ево шта пише Максим у образложењу њихових најновијих корака. "Средњи пут":

 

Дакле, средњи пут у овој ситуацији би био непомињати патријарха Иринеја и епископе екуменисте, отказивати дакле,литургијски и административни односа са њима, али не сматрати да је због њих неколицине цела Српска православна црква отпала у јерес и изгубила благодат Духа Светога. Следствено томе, није добро одбацивати оне који због мањкавости црквености, упућености и свести о опасности од јереси која нагриза Српску православну цркву, због недостатка ревности у давању отпора истој, одлазе у званичне храмове Српске православне цркве. Овакве чланове Цркве потребно је, са расуђивањем, уз сазнање разлога због којих одлазе, упућивати, отварати им видике вере и подизати ниво православне свести о потреби отворене борбе и супротстављања пастирима који мењају веру и предање. 

Наравно, ми клирици не можемо молитвено општити са члановима Српске православне цркве (и осталих помесних цркава захваћених екуменизмом) који су из редова клира, јер је њима „више дато" те се више од њих и очекује, тј. од њих очекујемо поменуто прекидање литургијског и административног општења са патријархом Иринејем и осталим екуменистички опредељеним епископима, сходно 15. канону Прводругог цариградског сабора, све дотле док се због јереси не покају и од ње не одступе.

 

Оче Зоране, видиш да не идемо сви у пакао, само ви клирици. Ми верници смо за сада поштеђени јер смо необавештени и сужених видика 

Демонизам прве врсте. Само мораће да испарамецујуе још 166.000 хорепископа који ће да проверавају улазнице за рај. Не може он нон стоп да штанцује сертификате за улаз или неулаз... туга. Сада пак, када су се позвали на овај канон, Иринеј мора да их изопшти, тј. анатемише. Ако то не уради, ја ћу да га малтретирам.   

[w.a.mozart]

Bilo bi super preraditi ovaj tekst tako da bude u kontekstu horoepiskopa i sve u tom smislu

 

http://www.tarzanija.com/tajmlajn-kad-ce-biti-bolje/

[Golub]

Мора да је Артемије озбиљно болестан, па док је још (не)време, дај - шта даш... боље и хорорепископ него безепископ...

 

ринге ринге раја ...

[Јанко]

  On 30. 4. 2015. at 21:05, feeble рече

Evo nesto zanimljivo sa liste Svetosavlje

 

http://www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=20240

 

Прави си рудар, где ово ископа...  8086.gif

Доста за сваку причу...

[Milan Nikolic]

Само гледам у шта ће да се претвори о.Љуба са светосавља.

[Светолик]

  On 30. 4. 2015. at 21:32, w.a.mozart рече

previše ozbiljno ih analiziraš - vremenom ćeš shvatiti da oni kad kažu -srednji put- misle na -srednji prst-

 

Озбиљне су то ствари, није ми до спрдања са онима који желе да се спасавају у цркви па онда праве такве катастрофалне потезе.  Жалосно је то. Кад анализираш видиш да ипак постоје неки узроци, разлози, психологија, провокације, притисци. Сећам се како је Патријарх Павле на одру п.Германа говорио да је онај имао две жалости у свом животу: амерички и македонски раскол. То су праве речи. И трудио се да се тај раскол превазиђе. Патријарх Иринеј говори другачије: нек отпадне што виси. А онда Артемије њему анатему, па ће сад анатема на анатему. Нико ни за ким не жали више, него га одсеца од себе.

[w.a.mozart]

  On 1. 5. 2015. at 6:49, Светолик рече

Сећам се како је Патријарх Павле на одру п.Германа говорио да је онај имао две жалости у свом животу: амерички и македонски раскол. То су праве речи. И трудио се да се тај раскол превазиђе. Патријарх Иринеј говори другачије: нек отпадне што виси. А онда Артемије њему анатему, па ће сад анатема на анатему. Нико ни за ким не жали више, него га одсеца од себе.

 

Neće baba silom u raj. Ne mislim da je patrijarh rigidan i strog, pogledaj koliko dugo tolerišu ove svinjarije. U tom pogledu mu se divim. U krajnjoj liniji ove teme se svode na bacanje bisera pred svinje jer oni kojima su namenjene ih ne čitaju ili ne žele da shvate a oni kojima se dopadaju nisu ciljna grupa teksta. Naravno situacija nije tako crno-bela i glavne stvari se dešavaju ispod žita tako da verujem da rasplet tek sledi. Sve ovo mi liči na kladioničarski kontekst

[Светолик]

Толеранција је раскинута обострано, то је проблем. Као што о.Зоран написа, односи између Артемија и синода су се погоршавали у фазама. Мени се чини да је кључна била забрана останка у ЕРП и духовно руковођење монаштва. Тада је пукла толеранција (читај:послушност) монаштва, а убрзо затим и послушност Артемијева. Замисли да вл. Јустин забрани монахињама из Жиче и Градца да им духовник буде М.Порфирије или вл. Григорије. Нема толеранције ни кад је у питању обично одузимање власти монахињи, одмах узбуна, а још да забрани да наставе да се исповедају код дотадашњег духовника? Оде мас у пропас. Сад и да се хоће неко решење за добро верника и јединство цркве, Артемије је залупио врата треском. 

 

 

  On 1. 5. 2015. at 8:48, w.a.mozart рече

ove teme se svode na bacanje bisera pred svinje jer oni kojima su namenjene ih ne čitaju

 

 

Кад сам видео на ФБ да читају, ја сам се и укључио на озбиљној теми код озбиљног аутора, иако се он крије кроз своју шаљивост  

[Натан]

  On 30. 4. 2015. at 21:05, feeble рече

Evo nesto zanimljivo sa liste Svetosavlje

 

http://www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=20240

 

Јесте занимљиво, нарочито добри коментари који указују на срж ових дневно-црквено-плитичких проблема:

 

  Цитат

 

Христос васкрсе! 

Све то ја разумем, страсти власти, кланове и личне агенде чак и личну веру у овој нашој општој. Знамо како сујета лови и оне најбоље и ту ништа није спорно. Али не схватам овакав механизам власти који никако не може да се црпи из Цркве. Како је он спољашњи, он једино мора да одржи на страху, дакле већином на уцени. 

Шта се овде изгледа ради? 

Ствари из личног моралног живота које су за канонске санкције у Цркви одлажу се до удобног времена када оне најбоље могу за некога да донесу корист. Толико је то упадљиво да се у свим овим случајевима нико није борио за канонски поредак претреса и сагледавања грешака зашта су оптужени. Људе скидају са катедри, а да уопште нису официјално оптужени, него је довољна само „презумтивна пресуда“, то наглашавање шта све може да им се деси. Видели смо да се осим вл. Артемија сви они „предаше“, па и силни и обесни и годинама недодирљиви Качавенда, без било које борбе која им канонски припада. Шта ту нама ствари говоре? Да ови досадашњи оптужени знају због чега се то њима дешава и да „смирено“ још до суда прихватају казне. Рекло би се савршено послушање? Али није, него је полагање рачуна старим "послодавцима". 

Друга ствар као проблем којег ја видим јесте одсуство доброг и реалног духовног образовања као и чврсте личне вере и побожности. Ово двоје мора да се има, а наш епископат је прилично танак са тиме. Нико више не мисли шта је корисније за Цркву, него само за себе. Таква побожност да се смело иде до краја више не постоји, да у том процесу страдања ипак се покаже рак који данас једе СПЦ, чак и по цену канонског „самоубиства“, свесни да на крају ипак Бог суди а не људи. Ако си чист и ако разумеш послушање само оно које не служи греху, чега се бојиш? Још што кажу „без кучета и мачета“ си, а овамо се бојиш да се суочиш? За кога се бојиш осим само за себе? А још си калуђер? Јасно је да одавно ствари овде нису чисте, нек ми прича ко шта хоће... Ово мене брине драга браћо моја! 

Ако је владика „Варсануфије“ за нешто крив одмах, чим сазнаш за то направи истрагу, и још док се није подигла прашина направи канонску истрагу и претрес и утврди или одбаци његову кривицу. А не овако одбацивати Светог Духа од нас, да Варсануфије годинама служи под „небеском“ забраном и да за то „црквене власти“ знају, и да их је баш брига за каноне, наравно само до удобног момента, или док не дође наређење са стране Теби, за којег исто знају све мрље и петље, због којих би те склонили али неће до даљнег. Док не дође и твоје време за одстрел. 

Више нисмо сигурно који системи предлажу кандидате за архијереје? Нас у Цркви више нико и ништа не пита, одавно... А то је лако зато што већину нашег народа она више и не интересује! Изгледа да смо дошли дотле да се предлажу кандидати само они који имају нешто са чиме могу да се контролишу. И када почну да буду непослушни дародавцима, или баш охоли у греху, или сасвим потрошени онда се они склањају. 

Зар не би требало да се упитамо: а колико нам је данас Црква слободна? 

Бојим се да је више поробљена него икада раније, јер одавно уопште немамо исповеднике и мученике, да барем неко мало скрене са пута ове стихије ерозије ортодокссије и духовног живота у њој, да јој се успротиви. А исповедници и мученици су њено „семе“ како каже св. Кипријан.

Св. Нектарије је исповеднички пострадао у формално канонском систему не заборавимо то. А код нас су сви "послушни", тј. преплашени. 

о. Љуба

  Цитат

 

 

Ваистину Васкрсе!

Све је то оче тачно, али мислим да не треба да вас чуди ни овакав, како кажете механизам власти који не може да се црпи из Цркве. Нажалост, није то почело одједном. Док су архијереји и свештеници били храбрији и спремнији на жртву, могло се и рачунати на неку борбу за одбрану чега год. Ви видите да данас има више страха од људи него страха од Бога, али то чак није страх за голи живот. Ми још нисмо у ситуацији да се бринемо за живот, бар у већини случајева...ми се плашимо много мањих ствари, као што је премјештај, или губитак парохије, или Епархије. Многи свештеници, играју на ивици како би удовољили члановима разних одбора, парохијанима или у случају свештеника епископу, по цијену прављења бројних компромиса, само да би, ето, остали на одређеној парохији. Ако се ми плашимо да се боримо са неким тако ситним изазовима, како бисмо се тек плашили правог гоњења? Сад кад је "случај Артемије" прошао без правог отпора, шта спречава да се иде даље? Данас се пише о смјењивању епископа, а кад смијењене буду замијенили други, онда ће бити и чистка свештеника. Увијек сам имао проблем да разумијем страх код епископа...чега под небом би они требало да се плаше, али у свему што се последњих година дешава у нашој Цркви, ми свештеници смо се показали као највећи мишеви. Да ли се кријемо под маском послушања да не бисмо много таласали, или нам није до помијерања са одређене парохије, али умјесто храбрих и одважних, постали смо толико млаки да није ни чудо што више нема гласа да се чује од већине нас који смо доступни за којекакве казне, будући да смо под окриљем СПЦ. Ако данас ћутимо кад нам смјењују

епископе, онда кад нам дођу други и кажу да треба да саслужујемо са браћом из другог плућног крила, онда ћемо наћи оправдање и за то. Нека Господ сачува наше архијереје да правилно управљају ријечју истине Његове, а ми да се охрабримо и отријезнимо на вријеме да не бисмо били развијани као пљева.

о. Драгослав Косић

 

[w.a.mozart]

  On 1. 5. 2015. at 10:31, Светолик рече

Толеранција је раскинута обострано, то је проблем. Као што о.Зоран написа, односи између Артемија и синода су се погоршавали у фазама. Мени се чини да је кључна била забрана останка у ЕРП и духовно руковођење монаштва. Тада је пукла толеранција (читај:послушност) монаштва, а убрзо затим и послушност Артемијева.

 

Jeste, sve što kažeš ima logike ali mi se čini da nas je savremena demokratija malo razmazila jer u pitanjima oko Artemija and Co. mogla je da postoji neka inicijalna tolerancija ali nikako ugađanje zarad jedinstva crkve. Trebalo je da prihvati krst a nije ga prihvatio, to je cela priča. Naravno, krst ne bi bio lak ali ga je potpuno svesno odbio i to je razlog što se sad i on i oni oko njega peku u sopstvenom sosu. Nije tolerancija za svakog. Da ne govorim dodatno o tome da ja i ti znamo nekih 10 posto od svega što je bilo.

[w.a.mozart]

to je, nažalost, tako jer su neki dogmatiku i eklisiologiju učili iz

 

[Zoran Đurović]

Мало сам средио ствари, јер нисам знао да су се позвали на 15 канон. Ево побољшане верзије:

 

Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити ὑπὸ ἑνὸς. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Оваква идеја је пала само на памет још матејевцима,[1] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.

Ево како је на ту тему писао архимандрит Симеон Виловски (11 јун 2012), десна рука епископа РИП Артемија: „Епископ Артемије недвосмислено је изјавио да хиротонија нових Епископа са његове стране неће бити, да о томе не може бити ни говора - да таквих покушаја није било, нити ће бити. Прибегавање таквим поступцима значило би, без сумње, de facto стварање раскола. Не треба, дакле, очекивати да Епископ Артемије на било који начн крене у стварање неког свог Сабора (или Синода). Било да хиротонише Епископе сам [Ко би, уосталом, и на који начин вршио избор тих нових Епископа? Епископ Артемије сам? Или би сабрао своје монаштво, и заједно са њима на већању одлучио? Или са неким познаницима цивилима? То би, међутим, био одраз импровизације и дилетантизма, одступање од Предања у Цркви важећег, новачење увођењем лаика у процедуру избора Епископа] - што је дијаметрално супротно канонском устројству Цркве - било да му за ту прилику „помогну“ или му „приђу“ неки други Епископи“.[2]

У четвртом веку имамо текстуално, у Апостолским правилима, 1-2, сведочанство о овоме што желим рећи: 1) Ἐπίσκοπος χειροτονείσθω ὑπὸ ἐπισκόπων δύο ἢ τριῶν (епископа нека рукополажу најмање двојица или тројица епископа); 2) Πρεσβύτερος ὑπὸ ἑνὸς ἐπισκόπου χειροτονείσθω, καὶ διάκονος, καὶ οἱ λοιποὶ κληρικοί (презвитере, ђаконе и остале клирике нека рукополаже један епископ). Епископи (множина, ἐπισκόπων) рукополажу једног епископа, један пак епископ (ὑπὸ ἑνὸς ἐπισκόπου) презвитере. Канон пак који је привео Артемије не вели један епископ. Ово је само његова интерпретација. Артемију остаје само да тврди да за хе. рукоположење није потребно барем тројица епископа. Проблем је што он за хе. вели како је „по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“! По којој онда логици за хе. не треба више епископа а за градског треба?

Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају!

После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.

 

5. Завршна разматрања

 

Артемије је прогласио СПЦ за јеретичку. Наиме, 17 априла 2015, Архимандрит Максим пише Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству,[3] где се позива на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.

Проблем је што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.

Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте.

Мало је чудно да су се Артемијеве присталице тек сада сетиле да је Патријарх Иринеј јеретик... Такође је чудно што су остале помесне цркве у општењу са СПЦ која је пала у „свејерес“ екуменизма, а Артемијева црква није у општењу са њима. Неискусан у теологији, Максим, покушава да баци прашину у очи па прећуткује да јерес мора да буде од светих сабора осуђена, па помиње само Оце. Но, канон не говори о приватним мишљењима отаца, него о ономе што је добило на консенсусу цркве. Када би било како Максим замишља, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од СПЦ, јер Николај је и сам учествовао у екуменским дијалозима, док је Јустин жестоко критиковао екуменизам, а он му се сигурно није привиђао, него је и реално постојао у ПЦ. По Максимовој логици би јеретицима могли бити проглашени и Максим Исповедник и Кирило Александријски јер су исповедали филиокве. Да не помињем западне оце.

Артемије правда свој акт и на овај начин: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када га упитате: У ком канону, пријатељу, то пише? Нема одговора. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).

Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви.

Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Артемију не одговара хронолошко читање канона јер би желео да из чињенице да је хе. епископ узео да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући својим тумачењима канона.

Добили смо расколничку цркву, а ако остале православне помесне цркве не прекину општење са СПЦ онда да знамо да је цела васељена пала у јерес и да треба ићи само код Артемија.

[1] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm

[2] Архимандрит Симеон, Владика Артемије не намерава да прави раскол, http://www.eparhija-prizren.org/autori/klirici/arhimandrit-simeon/757-vladika-artemije-ne-namerava-da-pravi-raskol.html.

[3] http://www.eparhija-prizren.org/component/content/article/1348-arh-maxim-bogoslovsko-obrazlozenje.html

[w.a.mozart]

  On 1. 5. 2015. at 13:10, Zoran Đurović рече

Добили смо расколничку цркву, а ако остале православне помесне цркве не прекину општење са СПЦ онда да знамо да је цела васељена пала у јерес и да треба ићи само код Артемија.

 

U krajnjoj liniji, ovo je dijagnoza - sindrom svetog Maksima ispovednika

[Zoran Đurović]

Нешто се питам: да ли је већи јеретик патријарх Иринеј или Вартоломеј? Мени се чини Вартоломеј, јер се овај моли и целива са папом, благосиља му цркву. Али онда се питам зашто га светогорци још помињу на литургијама? То је и Атос пао у свејерес екуменизма! Где је Хиландар? Продао се за паре, за 30 сребрњака издадоше Светосавље! Требају им паре од државе за обнову, тако да гледају само на грађевине а не и на духовну цркву!

Патријарх Иринеј је био у Синагоги 2010, а ови се тек сада сетили да канон забрањује да се са Жидовима не сме молити! Исус је слао људе у Синагогу не би ли се тамо опоганили! Апостоли су - први језити! - ишли у синагоге не да се моле Богу него да преотму неку душу.

Сада су се сетили да се позову на 15. кан. I-II цариг. сабора! После 5 година!

То је уствари Артемије показао огромну љубав и икономију коју има према СПЦ. Како се тога пре не сетих...