Živahna deca komunizma

[Aquilius Cratus]

Обожавам кад неко на моје емотивне и експлозивне реакције,реагује мирно па чак и са љубављу,ово стварно мислим , а ти си брате увек такав био,бар према мени... :good2:

И Јуан је нешто омекшао,једино Звонко има кратак фитиљ, мада сте ви сви ок ликови...

 

Знаш како,ја сам ипак мало ретро тип,  каним се ускоро купити грамофон,шта знам,ваљда сам ту младост и најлепше дане провео ван тих нових технологија,тако да ми нису неопходне, сад бре ако ти стану кола,не знаш шта му је,све је компјутеризовано, а пре отвовориш хаубу и видиш шта је цркло...

Истина је ,да је сва будућност у микрочипу,али ја се баш нешто и не радујем томе,поготово ако ми га једног дана,буду хтели уградити под кожу...

 

Dobro istini za volju imali smo vojevanja i razna prepucavanja forumska ali eto krecemo se u nekom smislenom i opstem ljudksom pravcu. Na kraju krajeva metal je metal.

 

Ma sve je to sto planiras totalno cool. Cak sam hteo da ti predlozim, pre neku nedlju na nekoj od silnih liberalno-kapitalistkicih tema, da bi ti bez frke mogoa da pokrenes svoj blog na YT. Ali ne kao posao niti za bilo kakve pare nego samo u fazonu da danasnjim klincima objasnjavas sta je cinilo rok/metal scenu ex Juge i uopste u svetu u tvoje vreme. Znaci ono fora sednes opusteno sa cigarom i pivom i svaki put ispricas neku anegdotu/foru iz tog vremena pokazes neki rif neke poznate pesme i otme slicno. To bi bas u metal stilu bilo ocisceno od svih para i biznisa ali bi u kulturnom smislu bio mega posao. Klinci bi videli nesto osim debilnog granda i parova a mozda bi se dobar deo i njih odlucio za gitaru i rok metal svirku.

 

Svakako ovo je samo moja ideja i nemam ja sad od toga nista da te teram da radis tako nesto. To sam hteo da ti napisem na nekoj od onih tema ali na tim temama se atmosfera vrlo brzi priblizi svadjalackoj pa nisam hteo  da ne mislis da je to neki moj novi stos podhebavanja.

[RYLAH]

Текст је одличан, ал ми је жао што није могао да прође без неког скривеног отрова, у маниру Пешчаника.

Изједначити национализам (што није исто што и шовинизам) и упражњавање верских слобода (што није исто што и клерикализам ) са комунизмом управо Бркића по менталитету изједначава са овима које критикује, ма какве идеолошке разлике међу њима постојале.

Што се конкретне приче о комунизму тиче, слажем се са написаним, само што сам много екстремнији од Бркића јер сам од целе те Се Фе Ре Је и КомПар приче закачио углавном само последице, па ми сећање на лепу младост не замагљује расуђивање (што и јесте главни разлог постојања ове носталгије).

[Баба]

Текст је одличан, ал ми је жао што није могао да прође без неког скривеног отрова, у маниру Пешчаника.

Изједначити национализам (што није исто што и шовинизам) и упражњавање верских слобода (што није исто што и клерикализам ) са комунизмом управо Бркића по менталитету изједначава са овима које критикује, ма какве идеолошке разлике међу њима постојале.

 

8086.gif

 

"Očevi naši jedoše grožđe a nama zubi trnu"

 

 

 

Ово сам рекао више пута на овом форуму а ево рећи ћу опет: Ми заправо нисмо свесни колико је комунизам ушао дубоко у поре овога народа.

 

( кад кажем овога народа мислим на све народе екс Ју)

 

Што се тиче одговора форумаша - сви сте у праву. Верујем да сад сви седнемо негде у кафану, фејс ту фејс,  да би на крају по питању ове теме исто причали. Проблем је опет ова интернет комуникација где "ти" претпостављаш шта "ја" мислим па на основу тога говориш.

 

Што се тиче комунизма мени га није жао као ни СФРЈ и искрен да будем радовао сам се кад се све почело распадати, нисам се радовао ратовима јер сам патриота и знао сам које ће то последице донети Србима, али сам се радовао паду комунизма и распаду СФРЈ ( донекле, однекле сам сматрао да је могла и да постоји али са неким другачијим уређењем или барем да су ови западњаци одмах кренули да је интегришу у ЕУ).

 

Тако сам 90-их имао подвојена осећања с једне стране ми било жао народа с друге сам се радовао крају комунизма...који ипак на крају никад нисам дочекао, јер је свест нароода с ових простора и даље комунистичка сад још + и шовинистичка.

 

Овде су се сви народи примили на тај комунизам сем Шиптара.

А највише муслимани изБосне.

Код мене сомседи Маџари и даље причају о екс Ју са сетом, и имају тај комунистички ментолитет, истина они су се брже прилагодили капитализму од Србаља.

А ево и по статистикама од Словеније до Македоније сви и даље мисле да је то било златно доба.

[Дејан-Марковић]

Нажалост није спроведена лустрација, а овде је најбоље објашњено:

 

Да се подсетимо како се у Србији деле комунисти, по бојама и њиховим биолошким и идеолошким оцима:

 

ЦРНИ комунисти = СРС, потомци Титове радничке класе, масни и црни за струговима, са 3 зуба по вилици, воле Титуууу, говоре о прохујалим временима кредита које поједе инфлација, како су летовали за џ преко фирме, назови четници, који не воле круну и монархију, носе разапету двоглаву ћурку, и држе се девизе: ''Он је крао, ал је и нама дао, ал' ови краду ал' нама не даду''.

ЦРВЕНИ комунисти = СПС и сл. потомци комунистичке средње класе(ситних денуцијаната, апаратчика, чиновника), чије је крило победило на 8 седници,друго крило=> ЖУТИ комунисти = ДС, потомци комунистичке елите(партијских секретара,амбасадора итд) који су изгубили на 8. седници, васпитани у комунистичком духу, али који су на време схватили да централа интернационализма није више Москва већ Брисел..

ПИНК комунисти = ЛДП, потомци потомака комунистичке елите и идеолога(деца амбасадора, дипломата, високих удбаша, генерала и партијаца, одрасли у свили и кадифи, чији су очеви чупали бркове кулацима, а дедови били локалне испичутуре,гоље) који су поразени на 8 седници, и који су сколовани на Западу у духу новог интернационализма, задојени најгором врстом либерализма.

ЗЕЛЕНИ комунисти = ЛСВ и сл. су у ствари мешавина жутих и пинк комуниста, али на покрајинском нивоу (потомци побеђене струје на 8 седници и јогурт револуцији, деца аутономашких се..ња, углавном из ''колонистичких породица'' Чанак-личанин, Костреш-босанац, Мараш-црногорац) Заиста је страшно бити ван ових боја, јер те Црни лажно представља, Црвени те покраде, узме ти земљу, почупа бркове, отме куће, направи од тебе пролетера, Жути ти труби како ће ти вратити уз провизију,  оно што ти је узео његов отац(али да не будеш богатији од њега), а Пинк ти соли памет како ти не знаш шта је социјална правда и тржишна економија, јер је његов деда урадио праву ствар кад је растурио буржује, а он ће од тебе да направи грађанина света и у његовом друштву ћеш бити најзаштићенији, Зелени ће да ти за то време да виче ''ди су наши новци'' п.с. у Последње време су се појавили и

СИВИ комунисти = СНС, који су исте идеолошке и биолошке прошлости као и Црни, али уз премесе Жуте боје тј Жутих комуниста.

[javor]

Јесте, пре је било сра.а, али је било и папира за брисање и прозора да се проветри.

 

Сад је промаја на све стране, а папира нема.

 

 

 

 

А политичари су увек исти.Они су ти који производе и Срби само сањају о томе где ће да се учлане, па да раде.

[Avocado]

Slažem se sa dosta nabrojanih stvari, samo mislim da ovakvi tekstovi i analize često vole da preskoče ono zašto ljudi u bivšim republikama SFRJ tako razmišljaju. A mislim da je odgovor prost: većina tih država su između dva svetska rata bile među najbednijima u Evropi. I onda je došao Drugi svetski rat, najgori ikada u istoriji Balkana. Milioni su nestali, infrastruktura je razorena do temelja. A onda je na scenu nastupio Tito, koji je imao toliko mozga u glavi da iskoristi u tadašnje vreme važan geografski položaj SFRJ između Zapada i Istoka. Uspeo je da napravi društvo koje je, na ma koliko lažnim i trulim osnovama počivalo (i tu je autor u pravu, to se sve stostruko posle vratilo kao bumerang svima nama, i još uvek se vraća), većini ljudi omogućilo koliko-toliko normalan život, mir (pojam nezamisliv na većem delu Balkana do tada) i jedan ipak solidan standard, pogotovu u poređenju sa onima u Varšavskom bloku (a o ugledu koji je uživala SFRJ u svetu - čiji su građani uživali pravo kretanja nezamislivo za bilo koju komunističku državu, npr - u poređenju sa današnjim Srbije bolje i da ne pričamo). Onda je došao raspad, novi ratovi, nova stradanja. Otcepljenje većini nije donelo standard i život koji su priželjkivali, zbacivanje Miloševića nije donelo promene koje su se ovde očekivale. Ljudi su duboko razočarani i sećaju se, za njih, nekih boljih vremena...

 

I isto imam neki utisak (možda grešim, ne znam) da ovakve analize hoće da indirektno imputiraju ljudima koji tako razmišljaju da su neki latentni komunisti, što mislim da je vrlo pogrešno. Ljudi jednostavno gledaju iz svoje perspektive kako su nekada živeli, a kako sada. Mislim da nema tu nikakve ideologije, barem ne kod većine.

 

 

Mislim da grešiš tražeći neke objektivne razloge... upravo je reč o ličnim vrednostima (ne bih to nazvao ideologijom, više je posledica društvene ideologije na pojedinca). Pitanje "da li se bolje živelo" je krajnje subjektivno jer nemamo neke opšte-prihvaćene kriterijume o tome šta znači "bolji život"... i odgovori zavise od toga šta onaj ko odgovara smatra bitnim kriterijumima (vrednostima).... zato i ovde imaš drastično drugačije odgovore na to pitanje... neko kome je bitan mir, bezbrižnost, siguran posao i slično a nisu mu toliko bitne individualne slobode (političke, verske, privatna svojina, itd), mogućnost da se obogati (preduzetništvo) i slično će reći da se ranije bolje živelo, neko ko ima suprotne vrednosti će reći suprotno.

 

Standard je i bez obzira na prethodno navedeno, prilično relativna stvar jer zavisi i sa kim/čim ćeš se porediti kada daješ odgovor. Nije isto da li ćeš porediti standard sa Mađarskom (koja je danas mnogo bogatija nego onda) ili sa Amerikom (koja je i onda i danas bila bogata)... da li ćeš ga posmatrati tako kolektivistički (na državnom nivou) ili kao to koliko je lice iste profesije kao ti u Americi bilo bogatije od tebe onda i sada... da li ćeš sebe porediti sa prosečnim građaninom ili sa najbogatijim... itd. Ako samo porediš životni standard onda i sada, sada je bolji sigurno samo zbog razvoja tehnologije, dakle, neko od navedenih poređenja koristiš (bar nesvesno) samo je pitanje koje.

 

Iz navedenih razloga, poput Brkića, mislim da ovi procenti ljudi navedeni na početku teksta mnogo više govore o tome kakve su vrednosti većine stanovnika (kolektivizam vs. individualizam, autoritarnost vs. demokratičnost) nego što govore o tome kako se zaista nekada živelo.

 

Za razliku od Brkića ja nemam negativan stav prema onima koji dele drugačije vrednosti. Nemam na osnovu čega da osudim nekog ko smatra da "svi treba jednako da imamo i jednako da živimo" ili da je "siguran posao" baš super... samo, bitno je da se zna da sa tim vrednostima nikada nećemo imati standard razvijenih zemalja... čini mi se da je i za one koji smatraju da se u SFRJ bolje živelo, valjda nesporno da se i tada živelo značajno lošije nego u Americi, Nemačkoj, Japanu... živi se i sada značajno lošije, samo je prilično sporno da li su za današnje stanje krive reforme ili upravo to što se sve reforme nedosledno sprovode jer bi dosledno sprovođenje bilo suprotno vrednostima većine stanovnika... a ja bih rekao da je ovo drugo.

[Deja Vu]

u svesti građana Srbije i dalje država dominira kao najpoželjniji poslodavac, a državni posao kao najpoželjniji (jer je siguran, što bi rekao Srećko Mihajlović) oblik zaposlenja

 

E ovo je jedan od najzastupljenijih vidova ispiranja mozga u porodici, pocev od mene samog kad mi majka kaze: ''Samo ti sine uci i uvali se u neku kancelariju u drzavi kao tvoj stric, tetak, Marko, Janko itd. Drzavni posao je najbolji i najsigurniji posao. ''

Sad to nije problem ako 5% roditelja tako prica svojoj deci, nego je to problem kada 80-90% njih tako nesto radi. 

[Deja Vu]

ја мислим да ту нема никакаве праве креативности

 

Pa ne znam da li si se ikad time bavio, ali veruj mi da kreativnosti ima na pretek pogotovo kod web dizajna. Ja sam jos u srednjoj voleo da se bavim html-om, css-om dok smo ucili, dosta mi je bilo interesantnije nego ucenje klasicnog programiranja koje nisam voleo jer je bilo nalik matematici iz koje sam jedva 2 imao. I sad kad sam krenuo da ucim nesto vise o tome, dok sam prelazio javuscript, JQuery, poceo sa PHP-om uvideo sam da kreativnosti ima koliko hoces.

 

Pogledaj samo dizajn ovog foruma i videces umetnicko delo sa kojim nimalo lako nije baratati. 

[Juanito]

nemamo neke opšte-prihvaćene kriterijume o tome šta znači "bolji život"

 

Како немамо?

 

[Juanito]

Nemam na osnovu čega da osudim nekog ko smatra da "svi treba jednako da imamo i jednako da živimo" ili da je "siguran posao" baš super...

 

Тачно је да немамо на основу чега да осудимо некога ко тако сматра, али и те како можемо да судимо о начинима постизања тих циљева. Једно је некаква хипи комуна, а сасвим је друго отимање другима. И при томе (за разлику од либертаријанаца) не мислим да је отимање наменски порез за ______, ______, ______ ... (допиши листу свих ствари које мислиш да држава треба да ради), али је свакако отимање кад од неког узмеш порез само зато што тај неко има више, поштено је зарадио, а ти сматраш да не заслужује. Имамо поприлично јасне критеријуме да такво понашање осудимо као неморално. Једино што не крадеш лично, него делегираш држави да краде уместо тебе. А ”сигуран посао” је још гори. Не постоји моралан начин за обезбеђивање такве ствари (уз можда неке изузетке). Кад га себи обезбедиш, готово сигурно си оштетио некога.

[Crveni Baron]

Živahna deca komunizma

Miša Brkić

Socijalizam je bio bolji.

Bravar je bio bolji.

Tako u istraživanjima javnog mnjenja kliču ujedinjeni u bratstvu i jedinstvu Hrvati, Bosanci i Srbi.

Evo dokaza.

Pre neki dan hrvatska novinska agencija HINA objavila je istraživanje portala MojeVrijeme.hr da čak 82 odsto hrvatskih ispitanika s ozbiljnim iskustvom života u SFRJ misli da se u SFRJ živelo bolje, 74 odsto moglo bi pod određenim uslovima ponovo da živi u jednopartijskom sistemu ako bi taj život provodili u blagostanju (obratiti posebnu pažnju na ovaj pojam), a 40 odsto smatra Josipa Broza Tita pozitivnom osobom. U istraživanju je učestvovalo više od 2.200 građana Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a obrađeni su odgovori svih 1.700 učesnika starijih od 45 godina.

U BiH 92 odsto ispitanika starijih od 45 godina smatra da se nekad bolje živelo, čak 66 odsto misli da je život u Jugoslaviji bio mnogo bolji, dok Tita pozitivnom osobom smatra 65 odsto ispitanika.

Svi elektronski mediji, agencije i portali u Srbiji promptno su i reklo bi se s oduševljenjem (naslovi tipa ”U Jugi se bolje živelo”) preneli vest hrvatske agencije.

Razumljivo.

Jer, s tom vrstom nostalgije ništa bolje nije ni u Srbiji. Početkom 2014. godine sprovedeno istraživanje (Ninamedija) na uzorku od 1.200 ispitanika pokazalo je da skoro tri četvrtine građana Srbije veruje da se najbolje živelo u vreme Josipa Broza Tita. „Iz vizure običnog čoveka, Jugoslavija je bila država blagostanja”, objasnio je sagovornik beogradske Politike koja se bavila ovom temom.

Taj žal za prošlošću nije “od juče”.

Ima još jedno istraživanje (Fondacija Fridrih Ebert, Centar za studije socijalne demokratije i CeSID) iz septembra 2010. godine, na uzorku od 1.813 ispitanika, čiji je zaključak da je “socijalizam bio – rajsko doba Srbije”. U tom ubeđenju živi četiri od pet građana Srbije. Skoro svaki peti građanin smatra da zemljom vladaju vlasnici velikih preduzeća, životni standard u vreme socijalizma ocenjuje se “četvorkom”, a današnji (2010) “dvojkom”.

A u tom ”raju” važila su ova pravila: ”Radio ne radio, svira ti radio” i ”Ne možeš toliko malo da me platiš, koliko ja mogu malo da radim”.

Sećamo ih se s nostalgijom, je l’ da?

Ta dva pravila obeležila su Titov socijalizam i opisala ga na najbolji mogući način.

Ta dva pravila, kao hibernirana larva nekog smrtonosnog virusa, pokazala su se otpornima na tranziciju, preživela su sve reforme i danas kao ”duh naroda” predstavljaju moćan “kamen oko vrata” koji nas od budućnosti vuče u prošlost.

U pokušaju da objasni ovaj fenomen, predsednik Centra za demokratiju Dragoljub Mićunović je 2010. izneo svoje mišljenje, na naučnoj konferenciji o rezultatima istraživanja uticaja tradicije na tranziciju: “To što veliki broj građana smatra da se u prošlosti živelo bolje izgleda mi ponekad kao životinja koja kada izađe iz kaveza počne da se vrti napred-nazad i potom se vrati u kavez” (Beta, 23. decembar 2010). A jedan od autora ovog istraživanja, Srećko Mihajlović, ocenio je da “nije ništa novo što se mnogo ljudi izjasnilo da se bolje živelo u vreme socijalizma, jer ljudi misle da su tada imali sigurnija radna mesta i veća prava” (isti izvor).

Kakve su šanse za dokidanje rajske prošlosti i koliki je njen uticaj na današnjost?

Nesumnjivo da današnjost s ozbiljnim natruhama naše rajske prošlosti određuje našu budućnost.

Veoma često u javnom diskursu može se čuti stav da tranzicija u Srbiji veoma dugo traje, na primer, još od reformi Ante Markovića 1989-1991. godine. Što je mnogo duže nego u nekim državama u susedstvu, da ne govorimo o bivšim komunističkim državama centralne i istočne Evrope. Brojni političari, sociolozi, filozofi i politikolozi tragaju za uzrocima nespremnosti srpskog društva da završi prelazak iz socijalizma u kapitalizam. Postoje brojne teorije na tu temu.

Mislim da tranzicija nije dovršena zato što u Srbiji nijedna ključna odrednica prošlosti (komunističkog sistema) nije dokinuta i sve one zajedno i danas dominiraju društvenom svešću.

U DNK građana Srbije ali i njene političke, akademske i kulturne elite duboko je usađeno zagađenje (virus) komunizma i otuda je velika skupina stanovništva do sada nekoliko puta pokazala da je protiv reformi i promena. To je brojna i šarena klijentela koju čine zaposleni u državnoj upravi, radnici u državnim i nerestrukturiranim (društvenim) preduzećima, pripadnici vojske i policije, studenti, seljaci, zaposleni u prosveti, zdravstvu, pravosuđu i kulturi, veliki deo humanističke inteligencije. Svi oni decenijama uspešno parazitiziraju na državnoj kasi (budžetu). I što je njima bolje, državi je gore.

Ti socijalni stratumi, kao čuvari ”primitivne (komunističke) svesti”, određuju političku, društvenu i ekonomsku morfologiju Srbije.

Pojedinačni pokušaji zasecanja u to bolesno društveno tkivo (poznatiji kao reforme) završavali su se, ako nikako drugačije nije bilo moguće – i krvavo (ratovima koje je Slobodan Miloševiću vodio 90-ih godina u ime srpstva na prostoru zapadnog Balkana), i političkim ubistvima (12. marta 2003. ubistvom premijera Zorana Đinđića, koji je bio tek ”reformator u pokušaju”). Sve druge teorije o ubistvu premijera Đinđića samo su pokušaj da se prikrije prava priroda srpskog društva, nespremnog da se transformiše i prihvati kapitalizam sa svim njegovim karakteristikama (individualizam, privatna svojina, tržište, slobodni pojedinac).

Nije samo Srbija, već su sve nove države nastale posle raspada SFRJ izgrađene na komunističkim temeljima. U Srbiji su oni samo najvidljiviji. Te temelje čine četiri stuba:

– autoritarizam i apsolutizam

– kolektivizam

– državni intervencionizam

– samoupravljanje

Srpsko društvo je i 15 godina posle započetih demokratskih promena zaraženo autoritarizmom u politici, ali i autoritarnošću kao individualnom sociopsihološkom karakteristikom najvećeg broja svojih stanovnika.

Srbija je i dalje opsednuta jakim političarima-pojedincima i lako se podaje ličnoj vlasti pojedinca; otuda toliko uspešna Miloševićeva diktatura, ambivalentan odnos – straha i opsednutosti – prema Vučiću i nepodeljene simpatije prema Vladimiru Putinu.

Savet samoproklamovanog ”oca nacije” Dobrice Ćosića pred formiranje Vlade mandataru Vojislavu Koštunici 2004. godine bio je: ”daj koalicionim partnerima šta god traže, a za tvoju stranku uzmi ministarstva sile – vojsku, policiju i sudstvo”, pokazuje idolopoklonički odnos Srba prema represivnom aparatu države.

Vera u klasni kolektivizam iz doba komunizma zamenjena je posle raspada SFRJ histeričnim nacionalnim kolektivizmom i autoritarnošću, odgovornima za najstrašnije zločine posle Drugog svetskog rata, koje su počinile srpske vojne i paravojne horde u ratovima 90-ih na Balkanu.

Na početku demokratskih promena i ekonomskih reformi u Srbiji, najveći deo vlasništva u privredi pripadao je državi – više od 50 odsto, a taj procenat ni danas nije mnogo manji. Pre neki dan generalni direktor RTB Bor predao je nadležnom sudu zahtev za stečaj tog preduzeća i odmah izrazio svoje mišljenje da posle stečaja RTB Bor treba da postane – državna firma.

U državu se i dalje veruje kao u svemogućeg regulatora sposobnog da zameni tržište – najveći broj građana i danas veruje da je država kriva za to što Srbija uvozi beli luk iz Kine i da je ona odgovorna zato što mnogi ljudi nemaju stan. Na tom talasu “pliva” i oduševljenje mnogih ekonomista (koji dominiraju javnim prostorom) modelom slovenačke privatizacije i tranzicije u kome je država bila ključni igrač, ali uz prećutkivanje kako je taj model propao i kako je Slovenija zbog tog modela zapala u ekonomsku krizu.

Gotovo sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da u svesti građana Srbije i dalje država dominira kao najpoželjniji poslodavac, a državni posao kao najpoželjniji (jer je siguran, što bi rekao Srećko Mihajlović) oblik zaposlenja – od 1,7 miliona zaposlenih, polovina radi u nekoj vrsti državne službe (administracija, uprava, javna preduzeća, obrazovanje, zdravstvo…).

Privatizacija je najviše osporavana reformska mera, koja u Srbiji nikada nije bila prihvaćena, i koji god model transformacije društvenog vlasništva u privatno da je bio izabran, nailazio je na otpore kakvi i danas postoje.

Javni prostor, intelektualna elita i mediji šire izraziti animozitet prema privatnom vlasništvu, ne postoji svest o važnosti svojine i gotovo svi preduzetnici i biznismeni tretiraju se kao lopovi i tajkuni.

Mali broj ljudi spreman je da prihvati rizik preduzetničke slobode i upusti se u privatni biznis, jer i dalje dominira svest o potrebi da država brine o svakom pojedincu i da ne treba uzimati sudbinu u vlastite ruke.

Posebno pogubna pojava u širokim slojevima stanovništva je odbijanje da se shvati veza između radnog angažmana (rezultata rada) i kvaliteta života. Preovlađujuće mnjenje, tvrdokorno branjeno, zaostalo iz vremena komunizma je da svi treba jednako da imamo i jednako da živimo – i uspešan biznismen i vrhunski hirurg, i sposoban menadžer, i prosečan službenik, i zgubidan. A da je onaj koji je stekao neki imetak, ili lopov ili kriminalac.

Prosečnost je postala životna i radna filozofija i poželjan društveni model, a izvrsnost nešto ”trulo kapitalističko” i neprimereno ”našem mentalitetu”.

Ključna dijagnoza bolesti srpskog društva i bazični razlog nerazumevanja Srbije i ostatka sveta ali i neuspeha reformi je uporno, stalno i isključivo fokusiranje političke elite i širokih slojeva stanovništva na princip raspodele dohotka, a ne na stvaranje nove vrednosti.

U glavama većine građana i dalje vlada konfuzija iz doba socijalizma da jedina moguća zarada potiče iz podele, iz preraspodele vrednosti. Ne postoji koncept dodane vrednosti, ne postoji koncept rasta. A svaki seljak zna da ako želi da zaradi mora da ulaže svoj rad; onda biljka iili životinja rastu i to je dodata vrednost, dakle seljak nije ni od koga ništa ukrao. Kao što i trgovac, fabrikant ili finansijer može da zaradi a da ni od koga nije ukrao nego je zaradio svima oko sebe – i radnicima, i državi i partnerima, dobavljačima, klijentima… dodao je vrednost u čitavom lancu i na kraju zaradio i za sebe. To je pravi princip ekonomije – da postoji rast i da se vrednost dodaje – ali je taj princip u stalnom sukobu s “decom komunizma”.

Sve srpske vlade posle raspada SFRJ samo su brinule kako da narodu podele tuđe pare – kredite uzimane po svetu. Taj model Titovog zaduživanja, za kojim na prostoru bivše Jugoslavije postoji toliko nostalgije, funkcioniše i danas uprkos izrazitoj opasnosti od bankrota srpskih državnih finansija. Objašnjenje je jednostavno – politička elita samo sluša ”glas naroda”, a ”narod” hoće da troši i dobro živi, ali nije spreman da radi, zaradi i da mu se mere rezultati rada.

Komunistička prošlost je ključno opterećenje svesti prosečnog građanina Srbije, njene političke i intelektualne elite.

Sve su to i dalje – deca komunizma.

Među građanima i pripadnicima intelektualne elite Srbije izrazito je vidljivo (a naročito posle parlamentarnih izbora 2014) bekstvo od ličnog angažmana u javnim poslovima, odsustvo brige za javnu stvar i bežanje od kritičkog angažmana u javnoj debati.

Iako većina ispitanika u istraživanju portala MojeVrijeme.hr s nostalgijom gleda na SFRJ kao nekorumpiranu državu, Titova Jugoslavije bila je prototip koruptivnog društva u kome su svi bili korumpirani – od nedodirivih članova političke nomenklature do radničke klase koja je potkupljivana sindikalnim letovanjima, vikendicama, nezarađenim platama, besplatnim stanovima, vlasništvom nad fabrikama… Zato danas većina građana u Srbiji korupciju smatra normalnom pojavom.

Nataloženi sedimenti te komunističke društvene svesti su: nebriga i nezainteresovanost za ljudska prava, privatna svojina kao zlo, prevlast državnog upravljanja, animozitet prema slobodi, odbacivanje preduzetništva, kolektivizam, egalitarizam, slavljenje novoizniklih komunističkih lidera (Uga Čaveza i Aleksisa Ciprasa) i vera u konačnu pobedu proleterske revolucije.

Naravno, u kolektivnoj svesti ima mnogo natruha iz bliske prošlosti opterećene nacionalističkim ludilom koje takođe zamagljuju budućnost.

Nataloženi segmenti te nacionalističke svesti su: izrazito odsustvo tolerancije (prema različitosti i prema novotariji), ksenofobija, kolektivizam, prigodna religioznost (klerikalizam), retradicionalizacija, strah od drugačijeg.

Debata o opterećenju prošlosti nije odgovor na pitanje da li se 90-ih godina dogodio diskontinuitet u kome je nacionalizam zamenio komunizam. Bojim se da bi to bio previše jeftin i lak odgovor. Pre bih rekao da je stara i loša komunistička svest nadograđena elementima nove i loše nacionalističke svesti.

Otuda je danas prosečan građanin Srbije u ozbiljnom problemu da ne vidi budućnost i da je se zato plaši.

To je više nego ozbiljan problem. Problem ”na kub” jer su individualna ali i kolektivna svest opterećene s dve loše/ružne prošlosti. Komunističke i nacionalističke.

S takvim opterećenjem teško je prepoznati budućnost.

Lečenje srpskog društva i svakog građanina ponaosob znači primenu terapije slične onoj koju koriste ”isterivači đavola”.

Biće tu još cike i vriske, mučnih scena i ritualnih žrtvovanja.

Peščanik.net, 19.04.2015.

http://pescanik.net/zivahna-deca-komunizma/

Jos jedan tupavi tekst iz Pescanika....ali vec smo se navikli na njihov "kvalitet"...

Ne nedostaje ljudima nerad vec uredjen drzava i sigurnost . Ekonomska, pravna, i na kraju i "intelektualna" sigurnost jer tada nije bilo u javnosti toliko debilizma koliko ga ima danas.

[Odahviing]

Дакле изузетна је глупост личну жељу за напредовањем упоређивати са системом или уређењем.... Сфрј је имала јако добре докторе,инжињере,научне установе, и нису нигде одлазили бар не у оваквом броју као сада... Друга ствар,ко је нерадник и лењ,може да живи као стота генерација и у швајцарској, не вреди му ништа, у његовој природи је да дође до леба без мотике и муке...

Ali onda imaš dva sistema jedan je ne radi ništa imaćeš nešto, a drugi je ne radi ništa i umrećeš od gladi. Pa da vidimo ko neće da radi a ko hoće. Kako kod da zvučalo jednakost nije poštena, a jednakost je upravo propagirao komunizam, ne može da bude pošteno da ja ne radim ništa i da imam, a da ti radiš 10 puta više od mene i da imaš isto koliko i ja. E kada se ljudima da moć da slobodno odlučuju šta će da rade, a uz moć dobiju i odgovornost, da su samo oni (niti država niti bilo ko drugi) odgovorni za svoje postupke i za svoj rad/ne rad e onda ćeš da imaš gomilu radnih ljudi, ljudi u takvom uređanju će napredovati neki zato što hoće, a neki da prežive, akako ljudi napreduju i samo društvo će takođe.

Друга ствар, ви што себе сматрате неким напредним- пуног елана- креативним-марљивим радницима   и сличних сујетних,самољубивих  и гордељивих особина, са јединим циљем да побегнете и уновчите своје знање,које се отприлике своди на млаћење сламе са компјутерским програмима и сличним глупостима,јер ту је сад кинта, у неком етичком и моралом смислу ,исти сте као и "живахна деца комунизма"

Razlika je što mi naše znanje, naš trud, naš rad i naše mlaćenje prazne slame hoćemo da unovčimo, dok deca komunizma hoće da unovče tuđe znanje, tuđ trud, tiđ rad, i tuđe mlaćenje prazne slame, a sve preko države.

[Odahviing]

E ovo je jedan od najzastupljenijih vidova ispiranja mozga u porodici, pocev od mene samog kad mi majka kaze: ''Samo ti sine uci i uvali se u neku kancelariju u drzavi kao tvoj stric, tetak, Marko, Janko itd. Drzavni posao je najbolji i najsigurniji posao. ''

Sad to nije problem ako 5% roditelja tako prica svojoj deci, nego je to problem kada 80-90% njih tako nesto radi. 

Meni se upravo ispira mozak sa tim. Samo što kad god mi tako nešto kažu ja udarim na komuizam i uopšte na ideju državnih virmi i onda tu bude prepirka narednih 15 minuta koji se uvek završi ad hominem napadima kako još nisam završio fakultet i kako ne znam šta pričam.

[Ignjatije]

Miša Brkić

 

Тито вас је хапсио, ал' вас није хапсио довољно...

[Deja Vu]

Meni se upravo ispira mozak sa tim. Samo što kad god mi tako nešto kažu ja udarim na komuizam i uopšte na ideju državnih virmi i onda tu bude prepirka narednih 15 minuta koji se uvek završi ad hominem napadima kako još nisam završio fakultet i kako ne znam šta pričam.

 

Zato sto misle da od fakulteta imas ne znam ti kakvo znanje. Ne kazem da nemas, ali nije to too. Dosta toga sam vise saznao na netu nego na faksu i mnogo toga me vise motivise da ucim i trazim ovako u zivotu, pa i na ovom forumu, nego na faksu sto bi neko trebao da me motivise. Jer koja je to motivacija kad treba da nabubas 500 strana nekih gluposti? Ako ne nabubas, onda manje ocena, 6-7. Kod mene na faksu je toga dosta prisutno i ponekad se kajem sto sam ga uopste upisao, al ajd, promenio sam u ove 2 godine pogled na citav zivot, da ne budem toliki pesimsta ima tu dosta toga dobrog barem za mene licno. A za druge sigurno znam da je citav sistem katastrofa. 

 

A to roditelji ne kapiraju, imaju tu neku svest da kad zavrsis faks ne znam koliko si pametan. Eto spomenuo sam majku, ona je tu najglasnija, otac nije, on je uvek propovedao mantru: Ako ne budes radio, neces imati od cega da zivis. Niti me je kad terao da ucim, vise me je terao da radim nesto. Klasican kapitalista.