Отац Александар Ђаковац: "Да нам срце не остане камено"!

[obi-wan]

Не замјери брате Милане, али све док 90% Срба крштених у Православној Цркви не зна Оче наш и Симбол вјере, поставља се очиглено и конкретно питање:

чему фенсерај у свједочењу православља инославнима кад Црква није ни у свом дворишту обавила елементарну мисију кад нам се сва Црква и дан данас своди на "сервис са духовне потребе" које се дешавају најчешће пар пута годишње?

Најстрашније јесте то што би требало изгледа мисионарити и међу појединим припадницима клира и монаштва будући да из њихових бесједа човјек може чути и елементе неоманихејства, пуританизма, пијетизма, источњачког аскетског мистицизма и још којечега, а врло ријетко јасног, чистог и недвосмисленог Православног исповиједања.

Amin...

[Milan Nikolic]

Не замјери брате Милане, али све док 90% Срба крштених у Православној Цркви не зна Оче наш и Симбол вјере, поставља се очиглено и конкретно питање:

чему фенсерај у свједочењу православља инославнима кад Црква није ни у свом дворишту обавила елементарну мисију кад нам се сва Црква и дан данас своди на "сервис са духовне потребе" које се дешавају најчешће пар пута годишње?

Најстрашније јесте то што би требало изгледа мисионарити и међу појединим припадницима клира и монаштва будући да из њихових бесједа човјек може чути и елементе неоманихејства, пуританизма, пијетизма, источњачког аскетског мистицизма и још којечега, а врло ријетко јасног, чистог и недвосмисленог Православног исповиједања.

Одговор лежи у томе да се не може раздвојити васељенска свест од локалне цркве, уколико ћемо бити заиста православни. Другим речима, не можемо нашем народу сведочити веру и Христа, ако му не сведочимо, пре свега, васељенско јединство у локалној цркви.

Зато полазимо од проблема васељенског једниства. А када је реч о васељенском јединству, онда се покрећу богословске теме у складу са том приликом. А то су ништа друго до теме о постојању Бога и јединству цркве.

Локалне цркве могу се претворити у беспућа јеретичких застрањења уколико би се ослониле на народске тежње и страсти, тачније речено хирове и заблуде. Морамо разумети да сваки од нас јесте ,,лажа'', а једино је Бог ,,истинит''. И на кога другог да се осврнемо, на кога да посветимо пажњу, осим на Христа Бога који цео сачињава Цркву коју ће да претвори у све што је створено. Боље рећи све створено ће да претвори у Цркву.

Дакле, о чему ћемо, заиста, говорити у локалној Цркви, ако нећемо о васељенском јединству и Славном Другом доласку Господњем? Наиме, управо је то јединство кључ спасења, јер се једино кроз такво јединство пројављује и остварује истинита служба Исуса Христа. Према томе, ако се један сеоски свештеник или један неуки члан цркве треба нечему научити, то је да усвоји васељенску свест, а то је једнако православној свести. Једном речју, православна вера је слушкиња католичанском јединству, односно католичанској Цркви. Јер, ми не исповедамо некакво православље до оно које је - једна, католичанска, и апостолска Црква.

Наравно, главни проблем је, заправо, питање Запада и Папе.

Али, потребно је да управо кроз ова питања, остваримо познање истине православне вере. То су питања тријадологије, христологије и еклисиологије. Дакле, увек полазимо и увек се враћамо на реалност Божијег постојања и сада и увек и у векове векова.

[Milan Nikolic]

ДУШЕГУБНИ РАСКОЛИ И СЕКТЕ КОЈЕ СЕ НАЗИВАЈУ ''ПРАВОСЛАВНИМА'' И ТЗВ. ''НЕКАНОНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ''

[Guest Evgenik]

Мислим да ме ниси баш добро схватио - ја управо благодарим Господу свакодневно јер нама, овако дивљим увијек постоји дивна могућност да бирамо царски пут и балансирамо, угледајући се на сестринске помјесне Православне Цркве и надрастајући приземне етнофилетистичке тежње (као што и сваки локал-патриотизам је у суштини само оправдање за примитивне тежње).

И управо зато сматрам да имамо итекако шта да учимо и да се као народ образујемо да би достигли ту црквену православну саборност у свом пуном и правом смислу (не знам зашто се инсистира на грчком термину "католикон").

Међутим, како да свједочимо православље неком инославном, ако нисмо зрели и спремни за мисионарење и свједочење, оптерећени - не искушењима (јер њих увијек има), него властитим нејасним представама о властитој вјери?

Са чим излазимо у свједочење ако чак и међу неким дијеловима свештенства људи немају јасно постављене темеље исповиједања или ако смо ПБФ свели на бубачење и полагање, умјесто да теологија представља само ологошење, тачније - артикулацију конкретног познања, опита и искуства?

Изаћи, са друге стране пред инославне са ставом, "добро, не угледајте се на нас, него оно у књигама" односно свједочанства православних претходних вијекова са причом да су светитељи "и живјели и изразили" сво наше богословље, а ми смо само неки поштари који вијест преносе, такође је илузија, јер нам је основни параметар Јеванђеље - ни Апостоли нису настављали мисионарење и свједочење све док задњи члан новоформиране помјесне заједнице није се "учврстио у Духу".

Кажем - то је мој лични дојам, и сва прича о некој фамозној есхатолошкој љубави просто не дјелује увјерљива, јер ако у свједочење пред свијетом иду они који не знају имена својим причасницима у храму у којем служе Литургију, не знају ко је болестан, ко сиромашан, ко од каквих искушења страда - све се на крају своди на високопарну причу која је у својој суштини шупља, неувјерљива, и на крају крајева - чиста дипломатија, и без велике разлике у односу на прозелитизам одређених заједница.

[Иван]

Мислим да ме ниси баш добро схватио - ја управо благодарим Господу свакодневно јер нама, овако дивљим увијек постоји дивна могућност да бирамо царски пут и балансирамо, угледајући се на сестринске помјесне Православне Цркве и надрастајући приземне етнофилетистичке тежње (као што и сваки локал-патриотизам је у суштини само оправдање за примитивне тежње).

И управо зато сматрам да имамо итекако шта да учимо и да се као народ образујемо да би достигли ту црквену православну саборност у свом пуном и правом смислу (не знам зашто се инсистира на грчком термину "католикон").

Међутим, како да свједочимо православље неком инославном, ако нисмо зрели и спремни за мисионарење и свједочење, оптерећени - не искушењима (јер њих увијек има), него властитим нејасним представама о властитој вјери?

Са чим излазимо у свједочење ако чак и међу неким дијеловима свештенства људи немају јасно постављене темеље исповиједања или ако смо ПБФ свели на бубачење и полагање, умјесто да теологија представља само ологошење, тачније - артикулацију конкретног познања, опита и искуства?

Изаћи, са друге стране пред инославне са ставом, "добро, не угледајте се на нас, него оно у књигама" односно свједочанства православних претходних вијекова са причом да су светитељи "и живјели и изразили" сво наше богословље, а ми смо само неки поштари који вијест преносе, такође је илузија, јер нам је основни параметар Јеванђеље - ни Апостоли нису настављали мисионарење и свједочење све док задњи члан новоформиране помјесне заједнице није се "учврстио у Духу".

Кажем - то је мој лични дојам, и сва прича о некој фамозној есхатолошкој љубави просто не дјелује увјерљива, јер ако у свједочење пред свијетом иду они који не знају имена својим причасницима у храму у којем служе Литургију, не знају ко је болестан, ко сиромашан, ко од каквих искушења страда - све се на крају своди на високопарну причу која је у својој суштини шупља, неувјерљива, и на крају крајева - чиста дипломатија, и без велике разлике у односу на прозелитизам одређених заједница.

Ајаој! Како ово гађа у центар!!!  4chsmu1

[Aragorn]

Мислим да ме ниси баш добро схватио - ја управо благодарим Господу свакодневно јер нама, овако дивљим увијек постоји дивна могућност да бирамо царски пут и балансирамо, угледајући се на сестринске помјесне Православне Цркве и надрастајући приземне етнофилетистичке тежње (као што и сваки локал-патриотизам је у суштини само оправдање за примитивне тежње).

И управо зато сматрам да имамо итекако шта да учимо и да се као народ образујемо да би достигли ту црквену православну саборност у свом пуном и правом смислу (не знам зашто се инсистира на грчком термину "католикон").

Међутим, како да свједочимо православље неком инославном, ако нисмо зрели и спремни за мисионарење и свједочење, оптерећени - не искушењима (јер њих увијек има), него властитим нејасним представама о властитој вјери?

Са чим излазимо у свједочење ако чак и међу неким дијеловима свештенства људи немају јасно постављене темеље исповиједања или ако смо ПБФ свели на бубачење и полагање, умјесто да теологија представља само ологошење, тачније - артикулацију конкретног познања, опита и искуства?

Изаћи, са друге стране пред инославне са ставом, "добро, не угледајте се на нас, него оно у књигама" односно свједочанства православних претходних вијекова са причом да су светитељи "и живјели и изразили" сво наше богословље, а ми смо само неки поштари који вијест преносе, такође је илузија, јер нам је основни параметар Јеванђеље - ни Апостоли нису настављали мисионарење и свједочење све док задњи члан новоформиране помјесне заједнице није се "учврстио у Духу".

Кажем - то је мој лични дојам, и сва прича о некој фамозној есхатолошкој љубави просто не дјелује увјерљива, јер ако у свједочење пред свијетом иду они који не знају имена својим причасницима у храму у којем служе Литургију, не знају ко је болестан, ко сиромашан, ко од каквих искушења страда - све се на крају своди на високопарну причу која је у својој суштини шупља, неувјерљива, и на крају крајева - чиста дипломатија, и без велике разлике у односу на прозелитизам одређених заједница.

Ајаој! Како ово гађа у центар!!!  4chsmu1

bangin

[Zawisza]

ako mislite na mene, ja upravo završih sa ovom temom,

ne mogu govoriti sa onima koji vređaju, ja n eznam vređati,

Gospođo

Vi izvređaste i Midraša i mene koji baš nikakve veze nemamao sa ustašama, da smo bar Hrvati pa da Vas još razumem.

Ali Vi ste još mladi, pa imate vremena da grešite, ali i nešto da naučite. Evo ovo je slika našeg sv. Maksimilijana Kolbea koji je jedan od 2800 sveštenika ubijenih od nacista. Naravno, kod nas nije bilo kolaboracije sa fašistima i nisu postojali kvislinški odredi.

I da još naučite da je prvi logor formiran u Srbiji pre Jasenovačkog.

Na žalost i  jedan i u drugi služili su za  ubijanje Srba i Jevreji

[obi-wan]

@Evgenik

Sto rece brat Aragorn - vise mi je dosadilo da se s tobom samo slazem , ali opet - potpisujem svako slovo!...

[syd]

ako mislite na mene, ja upravo završih sa ovom temom,

ne mogu govoriti sa onima koji vređaju, ja n eznam vređati,

Gospođo

Vi izvređaste i Midraša i mene koji baš nikakve veze nemamao sa ustašama, da smo bar Hrvati pa da Vas još razumem.

Ali Vi ste još mladi, pa imate vremena da grešite, ali i nešto da naučite. Evo ovo je slika našeg sv. Maksimilijana Kolbea koji je jedan od 2800 sveštenika ubijenih od nacista. Naravno, kod nas nije bilo kolaboracije sa fašistima i nisu postojali kvislinški odredi.

I da još naučite da je prvi logor formiran u Srbiji pre Jasenovačkog.

Na žalost i  jedan i u drugi služili su za  ubijanje Srba i Jevreji

Vec ti je receno, brate i prijatelju, nekoliko puta, da nije umesno porediti Jasenovac sa Vukovarom. Ovo "umesno" je understatment: razumeces da bi se mogao naci jaci i prikladniji izraz.

No, ti nastavljas. Sada pricas o konclagerima u Srbiji. Red bi bio da znas da su postojali logori smrti (Ausvic, Mathauzen, Jasenovac, itd.) i da su postojali logori za interniranje ratnih zarobljenika po svim okupiranim zemljama. Pa i u Srbiji. I da se to ne sme porediti. Cak je i kaznjivo, po zakonu, u Nemackoj.

Da li je tvoj cilj da umanjis ili relativizujes zlocine nad Srbima u II svetskom ratu? Zbog cega? Mozda zbog toga sto su u te zlocine bili umesani -- direknto -- franjevci iz Bosne i drugi -- indirektno -- najvisi prelati Rimokatilicke crkve (katolicki svetac in spe, Alojzije Stepinac). Mozda je tvoj cilj, brate, da skines sa savesti katolicanstva zlocine koji su pocinjeni?

[Zawisza]

Syd, nauči da čitaš šta piše. Pa Vuk se namučio da uprosti pismo da bi i ti mogao da pišeš i čitaš, al ne vredi, ti čitaš kao što ne piše a pišeš kako ti dune kroz glavu.

[дибидусрус]

Јел данас Артемије служио?

[bradzorf]

"Onim što je uradio u poslednje vreme Artemije se definitivno svrstao u red razbojnika i sektaša kakav je poglavar nekanonske crnogorske crkve Miraš Dedeić, kaže za „Alo!“ jerej Aleksandar Đakovac, jedan od vodećih teologa mlađe generacije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi."

Bez bilo kakve namere da donosim sud o poslednjim dogadjajima u SPC, hteo bih da pitam "teologa" Djakovca, da li se tim recima svedoci ljubav prema bliznjem i Hristova nauka? Imam utisak da ovim svojim recima, Djakovac ide korak dalje od sinoda i sabora u osudi Vladike Artemija, nazivajuci ga "razbojnikom". Iako je rascinjen i vracen u red monaha, on je jos uvek clan crkve i kao takav ne zasluzuje da ga bilo ko vredja. Prihvatajuci vasu slobodu u deljenju komplimenata, mogu slobodno reci da od vas  gospodine Djakovac, zbog svojih stavova o ekumenizmu i o "smrtnosti duse", nema veceg sektasa i razbojnika.

[Sherlock H.]

Pošto kažeš da je o.Aleksandar sektaš i razbojnik,da li to znači da isto misliš i za vladiku Ignatija kao i Mitropolita Jovana(Zizjulasa),pošto oni imaju potpuno iste stavove?

[bradzorf]

Posto vidim da si njegov advokat, mozes i ti da odgovoris u svoje ime, na postavljeno pitanje:

"Bez bilo kakve namere da donosim sud o poslednjim dogadjajima u SPC, hteo bih da pitam "teologa" Djakovca, da li se tim recima svedoci ljubav prema bliznjem i Hristova nauka?"

[Sherlock H.]

Tim rečima se obaveštava narod da ne treba da posećuju njegove "liturgije" niti da učestvuje u stvaranju raskola.A kako vidim,ljudi to baš i nisu shvatili.Mogu li ja sad da dobijem odgovor na pitanje?