Отац Александар Ђаковац: "Да нам срце не остане камено"!

[shalom777]

ЦРКВА И НАЦИЈА

Презвитер мр Александар Ђаковац

(Предавање одржано 26.11.2006 у Новом Саду)

Ваше Преосвештентсво, часни оци, браћо и сестре. Наша вечерашња тема је и до сада бивала прилично разматрана. Држана су бројна предавања са овим насловом, написане су бројне студије, чланци и књиге. Проблем односа Цркве и нације сагледаван је са различитих аспеката, соцоилошког, психолошког, културолошког, политичког... Припремајући се за ово излагање, стекао сам утисак да је, међутим, један – ваома важан аспекат ове проблематике – богословски – остао необрађен у довољној мери. Колико је то у нашој моћи покушаћемо да се позабавимо том страном овог сложеног, и веома значајног питања.

Промишљајући о теми о којој ћемо вечерас говорити, готово да је неизбежно, на самом почетку, сетити се речи Апостола Павла да «нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човек) у Христу Исусу» (Гал, 3, 28). У овом кратком наводу Св. Апостола Павла, слободно можемо рећи – налази се квинтесенција одговора на питање односа Цркве и нације. У древној Цркви је постојао нескривени антагонизам између Царства Божијег и царства овога света. Христос је јасно рекао: «Царство моје није од овога света (Јов. 18, 36)».  

Карактеристично је оно што о хришћанима пише у Писму Дионгнету, споменику старохришћанске вере: «Јер хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Нити живе у својим посебним градовима, нити употребљавају неко посебно наречје, нити воде посебно означен живот... Они живе у грчким и варварским градовима, како је свакоме пало у део, у свом одевању и храни и осталом животу следују месним обичајима... Живе у отаџбинама својим, али само као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина и свака отаџбина туђина».

За своју праву отаџбину, хришћани су сматрали Небески Јерусалим, Царство Божије које ће доћи. У Посланици Јеврејима читамо: «Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела,  Свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника». Како је забележено у једном другом старохришћанском спису, познатом под именом Дидахи,  хришћани су се молили: «Нека дође Благодат Твоја, и нека прође овај свет». «Хришћани стога», каже Св. Макарије Египатски, «припадају другом веку. Они су синови небеског Адама, нови нараштај, деца Духа Светога, блистава браћа Христова, попут њиховог оца, духовног и блиставог Адама. Они су становници града, народ, сила. Они не припадају овом, већ другом свету».

Својом породицом, хришћани су сматрали чланове Цркве, називајући се, као што и данас чинимо, именима која означавају најближе сродничке односе. Св. Теород Студит каже: «Братијо и оци. Ја нећу престати да вас именујем добрим именом братства и очинства, знајући да су у односу на вас ова именовања истинска, а не лажно назвање. Јер, истински оци и братија су они који су више од родитеља, више од браће, више од свог рода, више од своје отаџбине, више од свега видљивог заволели Бога и прихватили живот у заједници у којој је једно срце, једна душа, један Отац - Бог и једна отаџбина - небески Јерусалим». Св. Владика Николај српски, у свом тумачењу Символа вере, сведочи хришћанима: «Још се то бесмртно царство именује град свети, или Јерусалим нови. Красотом својом тај град свети превазилази све снове, све речи, сва сравњења, све слутње људске. Онима који се удостоје ући у тај свети и вечни град Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више; јер прво прође (Откр. 21, 2. 4). ... То је домовина ваша, којој се враћате: домовина непролазна, у којој ћете и ви бити непролазни. То је отаџбина синова Оца небескога, свих усиновљених кроз Господа Исуса».

Како смо показали наводима из Светог Писма и Светог Предања, хришћани свој идентитет црпу из искуства Царства Небеског. Духом Светим, у Св. Евхаристији, оприсутњује се Царство Божије, икако још увек у «огледалу и загонетки». Дух Свети преображава чланове литургијске заједнице, калемећи их на тело Христово, како што се дивља маслина калеми на питому.

Пала природа човекова, носи са собом трагично раздељење између личности и природе. Док личност тежи да кроз заједницу љубави и слободе, превазиђе ограничења природе и надиђе своју смртност и трулежност, пала природа, својим тежњама и инстиктима, настоји да се самоочува као индивидуа, као аутономна посебност, независна од света, ближњег и Бога. Зато је заједничарење својствено личности, док је расцпканост, фрагментираност, својствена индивидуи. Црква управо одражава то јединство, «јединство које има Света Тројица као њен учитељ», по речима Св. Исаака Сирина.

Бог је створио свет са жељом да тај свет, на темељу слободе личности, узрасте у Царство Божије, у Цркву. Тако, док пала природа тежи подели и цепању, Црква представља супротну тежњу, тежњу ка јединству: У својој првосвештеничкој молитви Христос се обраћа Богу Оцу са молитвом: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду» (Јн 17, 21); и опет: «Да буду једно као што смо ми једно» (Јн 17, 22). Дело је Цркве «да расејану децу Божију сабере у једно» (Јн 11, 52), да би се саздало једно тело: «Јер смо многи једно тело у Христу» (Рм 12, 5), како сведочи Апостол Павле.

  Један од свакако највећих богослова Цркве Христове, Св. Максим Исповедник, говори о пет подела које постоје у свету. То су поделе између нествореног и створеног, мисленог и чулног, неба и земље, раја и икумене (дакле, света), мушког и женског. Ове поделе ћебити превазиђене тек о Другом доласку Христовом, када се царство Божије пројави у пуноћи.

  Свет је створен из ничега и због тога је смртан. Погрешно усмеривши своју слободну вољу, први човек Адам – земаљани – није остварио назначење – логос – жељу Божију, да свет постоји вечно као заједница љубави. Смрт је постала стварност, тропос ипарксеос – начин постојања творевине. Али, смрт није, како се обично мисли, само тај последњи моменат, престанак животних функција... Смрт је процес, нераздвојиво повезан са палим начин постојања. Смртност се огледа у свакој подели у свакој мржњи, у свакој фрагментираности... Тако ће и поделе које Св. Максим наводи, нестати тек у коначној пројави Царства Божијег, када ће бити уништен «последњи непријатељ, тј. смрт».

  Библијска приповест о раздељењу језика, може нам послужити као добар основ за теолошко схватање питања нације. Бог је, као што знамо, помешао језике људске – рекли бисмо, створио нације – пошто су људи покушали да својим силама достигну Бога, да створе царство Божје на земљи својим снагама, независно од Њега. У књизи Постања читамо: «Рекоше (људи): хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи. А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човечији. И рече Господ: ... Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик, да не разумеју један другога шта говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер онде помете Господ језик целе земље, и оданде их расу Господ по свој земљи». Ова слика је врло добра и поучна јер нам показује да је стварање нација, подељеност међу људима, плод греха – промашаја циља који је Бог поставио пред човека. Али, са друге стране, такође видимо да ни свако јединство, јединство које су људи имали пре и при градњи Вавилонске куле, није без греха, није у складу са вољом Божијом, те да и оно може бити утемељено на погрешним основама. Као чланови Цркве, позвани смо да будемо један нови народ, Нови Израиљ, да постигнемо јединство, али да то јединство буде у Христу, да не буде засновано на природним сличностима, било да је у питању пол, друштвени статус, језк, култура или нација.

  Позвани смо да поделе превазиђемо – све па и националне – али постоји само један пут да се то учини на начин сагласан вољи Божијој, а то је уласком у евхаристијско тело Цркве, причислењем Телу Христовом, да на крају буде «Бог све у свему». Сваи други покушај превазилажења националне или било које друге подвојености, који не би био заснован на искуству Царства Вожијег, неминовно ће водити стварању нових, најчешће још дубљих подела.

  Данас се национализам веома често јавља као шовинизам, као мржњу према људима друге нације, што представља болесно и патолошко стање. Заправо, то је стање подобно начину постојања пале природе, која живи у смрти и чији је крај у гробу. Овакав пагански национализам, је Црква осудила као етнофилетизам. Основа оваквог нехришћанског национализма је схватање човека као индивидуе, и следствено, нације као колектива, скупа индивидуа које уједињује језик, нека идеја и сл. Индивидуа пак, у нашем православном предању није исто што и личност. Индивидуа представља збир различитих особина и својстава – телесних, психолошких, моралних – које важе за више од једне особе. С друге стране, личност је ралациони, односни појам. Личност не може да постоји без другог, други је онтолошки темељ њеног постојања. Индивидуа је заменљива а личност је јединствена и непоновљива. Стога индиивидуа гради колектив – било национални, идеолошки или неки други – а личност, у слободи и љубави – гради заједницу.

  Међутим, иако је идентит хришћана пре свега везан за искуство литургијске заједнице са ближњима и Богом, они теже да у ту превасходну заједницу унесу и све оне друге елементе који су за њих значајни. Тако се у заједницу светих, уноси супружанска љубав, кроз Св. Тајну брака, уносе се плодови земаљски и дела руку људских, али се уноси и оно што бисмо могли назвати националним идентитетом. Овде мислимо пре свега на језик, културу и обичаје... Такав национализам, није љубав према апстрактном «народу», није идеологија, већ израз заједничарења са прецима, потврда њих пред Богом, израз свести да нисмо самодовољни, већ да су и они који су пре нас били и они који ће после нас доћи, заједно са нама сутелесници једног и јединственог Тела Христовог у коме нема јуче и сутра, него само непрестано данас.

Охристовљење националног идентита, дакле, не само да није супротно хришћанском етосу, него је од Цркве препознато као аутнетични израз егзистенцијалног превазилажења временске и просторне подељености којом смрт још увек влада, мада јој је жалац истргнут.

  Дакле, уколико се национални идентит унесе у евхаристијску заједницу, он се преображава – као што се преображава и однос мужа и жене, као што се преображава и сама творевина – он се, дакле, преображава, и из паганског, нетрпељивог, мрзитељског, одбацујећег, постаје израз љубави, несебичног прихватања другог, отворености како према припадницима сопственог народа тако и према онима који то нису.

Елементи који чине национални идентит се тако преображавају, а не негирају, како би то желео хуманистичко - либерални интернационализам. Национални идентит у Цркви, не бива одбачен већ прихваћен и преображен, али он више није себични, самодовољни, идеолошки концепт, већ задобија свој пуни израз који се огледа у католичности – васељенскости.

Јер јединство у Христу не претпоставља негирање разлика – напротив. Управо је различитост та која омогућава јединство, једниство јединствених и непоновљивих личности, док свако јединство које се покушава постићи на основу поништавања разлика, заправо представља негацију заједнице а афирмацију безличног, и тиме нечовечног, колективизма.

Видимо да су схватања овог питања која преовладавају у савременом свету радикално другачија од оних које налазимо у искуству Цркве. Свету је блиско схватање човека као индивидуе, па отуда борба за различита индивидуална људска права, за права ових или оних категорија људи и интересних групација. Насупрот овоме стоји црквено схватање човека као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности, која се не може сврстати ни у какве категорије, која је јединствена и која своју пуну афирмацију постиже тек у заједници са истим таквим непоновљивим личностима.

Пагански национализам, шовинизам, представља управо последицу схватања човека као индивидуе. Индивидуе се удружују у различите корпусе – често баш националне – како би браниле своје себичне интересе, супротстваљене другим индвидуама, на истим начелима удруженим. Такав национализам, заправо шовинизам, носи немалу опасност за Цркву, пошто, будући да је противан самом њеном бићу, има сталну тежњу да је претвори у племску религију која би служила идолу нације. У свету у коме је религиозност веома присутна – већина становника верује у Бога – а црквеност запостављена – већина оних који кажу да у Бога верују не учествују у светотајинском животу Цркве – православна хришћанска вера лако се може погрешно интерпретирати у категоријама поменуте племенске религиозности.

С друге стране, Црквени национализам, ако смемо тако да кажемо, заснива се на схватању човека као личности, па он не искључује другога, него га – напротив – прихватата са свим његовим посебностима, укључујући наравно и националне.

Надаље, данас доминантни начин супротстваљања паганском национализму, предстаља другу страну истог новчића, а оличен је у споменутом хуманистичком, либерланом интернационализму који стреми поништавању разлика, негирању националног идентитета, управо због тога што је заснован на истим темељима као и пагански национализам, на схватању човека као индивидуе. По овом схватању, сукоби међу индивидуама и њиховим организацијама и корпусима – па и националним – могу се постићи само негирањем посебности и различитости. Колико су овакве идеје погубне и колико негативно утичу на свет у коме живимо, имали смо, нажалост, прилике да искусимо. Као што је пагански национализам спреман да жртвује потребан број људских личности за остварење својих «виших циљева» спреман је и либерални интернационализам. И једна и друга опција се у искуству Цркве препознају као промашај – као грех, па Црква мора и једно и друго да одбаци. Либерлани интернационализам, да би био Црквен, мора да се преобрази у јеванђеоску спремност прихватања и жртвовања за другог, док свака посебност па и национална, мора да буде трансцендирана у католичност, у узајмано прихватање разлика у љубави.

У Царству Божијем дакле, «нема Јелина ни Јудејца», да се вратимо на реч апостола Павла. Нација јесте привремена категорија, која важи до Другог доласка Христовог. Али, јединство у Христу не предствља насилно негирање наших резлика, већ њихову пртврду у узајамној љубави, која је могућа само благодатним дејством Духа Светога, који свуда где дише твори Цркву, којој је глава Христос, Предвечни и оваплоћени Син Бога Оца.

Готово да ни једна израз није толико исмејан у новије време, као израз «Небеска Србија». А исмејан је управо од оних, који данас желе да граде Вавилонску кулу, који желе, по ко зна који пут, да покушају да створе царство Божије без Бога. Савремена култура је заснована на индивидуализму, који свој израз налази или у паганском национализму или у његовој супротности – хуманистичком интернационализму.

Хришћански, Црквени етос, је заснован на личности, и он свој израз налази у уцрковљеном национализму, који своје испуњење, а не негацију, налази у васељенскости Цркве, у њеној отворености за сваки народ и његов језик, културу, обичаје... Све то Црква преображава Духом Светим, док сви заједно и читава творевина не узрастемо у «меру раста висине Христове».

Поздрав

[ВладаВ]

Нажалост, отац Александар се није обавестио о томе шта је заиста либерализам, тако да је текст у том смислу промашај.

Што се тиче Црквеног национализма који превазилази пагански, није јасно шта то значи у политичком смислу. И национализам и либерализам су политичке идеологије па би било добро да се ствари посматрају у том смислу.

Када у визуру укључимо политику, онда видимо да се црквени и обични национализам не разликују нешто нарочито, наиме оба су искључива. Наше демократе су понекад износиле мирољубивије ставове него црквени националисти.

[Дејан]

                           

Onim što je uradio u poslednje vreme Artemije se definitivno svrstao u red razbojnika i sektaša kakav je poglavar nekanonske crnogorske crkve Miraš Dedeić, kaže za „Alo!“ jerej Aleksandar Đakovac, jedan od vodećih teologa mlađe generacije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

On smatra da Artemije podršku za svoju „crkvu“ može naći jedino u drugim raskolnicima u pravoslavlju kakvi su starokalendarci koji deluji u Grčkoj.

- Artemija i organizaciju koju pravi nikada neće priznati nijedna zvanična pravoslavna crkva u svetu. Podršku može da traži samo od Miraša i njemu sličnih, pošto njegova organizacija nije crkva. Ona samo tako spolja izgleda. Ako neko oblači crkvene odežde, a nema zajednicu sa ostalim pravoslavnim episkopima, odnosno sabornost, onda to nije crkva, već organizacija koja samo podseća na nju - objašnjava Đakovac.

Odbijanjem da prihvati odluke Svetog arhijerejskog sabora Artemije, kako kaže ovaj teolog, pokušao je da sruši organizaciju na kojoj pravoslavna crkva opstaje kroz vekove.

- Crkva je uvek kroz sabore donosila odluke i izgrađivala sabornost. Kad god je bio neki spor, crkva se kroz sabore o njemu izjašnjavala. Kada taj stav nije prihvaćen, iako je službeni, tada dolazi do raskola. Artemije je na silu upao u manastir Duboki Potok da služi liturgiju, iako mu je Sabor zabranio sveštenosluženje. Sada se može očekivati da crkva koja ga je vratila u red običnih monaha protiv njega preduzme i oštrije mere, kao što je isključenje iz crkvene zajednice, pošto se radi o jednom od najtežih prekršaja, a to je ugrožavanje jedinstva crkve - smatra Đakovac, i dodaje da u pravoslavlju uvek postoji mogućnost da se neko pokaje, ali je to u Artemijevom slučaju malo verovatno.

Đakovac demantuje priče da bivši vladika ima podršku od 80 do 90 monaha sa Kosova.

- Artemije se sa stavom „gde sam ja, tu je raško-prizrenska eparhija“ postavio kao guru. Sa njim je 38 monaha, a svi ostali su iskušenici, odnosno civilna lica koja su bila u manastirima u Eparhiji raško-prizrenskoj. Što se tiče pomoći iz pravoslavnog sveta, moguće je da može da računa na neke grupe starokalendaraca iz Grčke - tvrdi ovaj teolog.

Prema njegovim rečima, upravo je iz krugova bliskih bivšem vladici Artemiju proisteklo mnogo smutnji poslednjih godina, kao što su sporovi oko načina služenja liturgije i protivljenje ekumenskom dijalogu sa ostalim hrišćanima.

- Artemije optužuje SPC za izdaju pravoslavlja, a upravo je ekumenski dijalog svojstvo crkve. O čemu bi drugom mi iz crkve mogli raspravljati. Nema reči o tome da će neko prihvatiti neko nepravoslavno učenje, već se isključivo radi o razgovoru u kome učestvuje ruska, grčka i sve druge pravoslavne crkve - zaključuje Đakovac.

Sad se duri na Bajdena, a slikao se sa Olbrajtovom!

Aleksandar Đakovac kaže da ne vidi političku pozadinu Artemijevog slučaja, ali vidi nedoslednost raščinjenog vladike.

- Artemije anatemiše dolazak američkog potpredsednika Džozefa Bajdena i želju državnih i crkvenih vlasti da sa njim razgovaraju, a kao da se ne seća šta je bilo neposredno pred NATO bombardovanje 1999. godine. Tada se slikao sa Ričardom Holbrukom i Medlin Olbrajt, ali to u tom trenutku nije bilo problem. Zato bi bilo naivno poverovati da se Artemije bori za bilo čije, sem za lične interese - kategoričan je Đakovac.

IZVOR

[Semberac]

У праву је отац Ђаковац када каже да нема Цркве ван канонских помесних Цркава. Е сад би ја њега волио питати дал је РКЦ ваистину Црква?Мало ми је чудно да један свештеник за Артемија каже да његова организација није Црква а са друге стране да је РКЦ ваистину Цркву (бар са његовог форума верујем ја тако закључујем)...то је такође лицемјерно.

И by the way, дал је тачно да је отац Ђаковац члан демонократа? prstgore

[Midrash]

  Цитат

У праву је отац Ђаковац када каже да нема Цркве ван канонских помесних Цркава. Е сад би ја њега волио питати дал је РКЦ ваистину Црква?Мало ми је чудно да један свештеник за Артемија каже да његова организација није Црква а са друге стране да је РКЦ ваистину Цркву (бар са његовог форума верујем ја тако закључујем)...то је такође лицемјерно.

И by the way, дал је тачно да је отац Ђаковац члан демонократа? prstgore

Da, to mora da je najbitnije na planeti u ovom trenutku. Upotreba pape, Vatikana, Katoličke Crkve i ekumenizma služi onima uz monaha Artemija  kao lopovu kad nešto drpi pa se dere - DRŠTE LOPOVA!! kako bi svoj lopovluk zamaskirao.

[Semberac]

Мидраше јесам ли те шта питаО? prstgore

Лицемерно је говорити како "црква" код Артемија НИЈЕ Црква а са друге стране говорити како је РКЦ Црква...ово није напад на твоју вјеру. Ако сте ви Црква, онда је богами и Артемије.

Ја сам брате мој искрен и не желим да се улизујем некоме...говорим оно што мислим (п.с многи на овом форуму не вјерују да је РКЦ Црква али нису искрени да то јавно кажу dada).

[Пајко]

Међусобно оптуживање и осуђивање наноси штету свима.

У очима обичног народа су сви исти и... Можете ли да замислите?

[Ђорђе Р]

  Цитат

Мидраше јесам ли те шта питаО? prstgore

Лицемерно је говорити како "црква" код Артемија НИЈЕ Црква а са друге стране говорити како је РКЦ Црква...ово није напад на твоју вјеру. Ако сте ви Црква, онда је богами и Артемије.

Ја сам брате мој искрен и не желим да се улизујем некоме...говорим оно што мислим (п.с многи на овом форуму не вјерују да је РКЦ Црква али нису искрени да то јавно кажу dada).

Немој да конструишеш и измишљаш нешто што не постоји. Покажи ми ко се од православних причешћује у РКЦ. Јер ако неко каже да су они Црква, онда је нормално да се ту обавља и свете тајне, прима причешће. То је исто када би тражио да се јавно изјашњавамо да Џамије нису Цркве, и ако је Зукорлић црква, онда је и Артемије.

[Semberac]

  Цитат

  Цитат

Мидраше јесам ли те шта питаО? prstgore

Лицемерно је говорити како "црква" код Артемија НИЈЕ Црква а са друге стране говорити како је РКЦ Црква...ово није напад на твоју вјеру. Ако сте ви Црква, онда је богами и Артемије.

Ја сам брате мој искрен и не желим да се улизујем некоме...говорим оно што мислим (п.с многи на овом форуму не вјерују да је РКЦ Црква али нису искрени да то јавно кажу dada).

Немој да конструишеш и измишљаш нешто што не постоји. Покажи ми ко се од православних причешћује у РКЦ. Јер ако неко каже да су они Црква, онда је нормално да се ту обавља и свете тајне, прима причешће. То је исто када би тражио да се јавно изјашњавамо да Џамије нису Цркве, и ако је Зукорлић црква, онда је и Артемије.

Ствар је у томе што се нема храбрости да се каже да РКЦ по нашем учењу НИЈЕ Црква. А шта теби значи назив "сестринска црква"?

[Ђорђе Р]

  Цитат

  Цитат

  Цитат

Мидраше јесам ли те шта питаО? 0212_rolleyes

Лицемерно је говорити како "црква" код Артемија НИЈЕ Црква а са друге стране говорити како је РКЦ Црква...ово није напад на твоју вјеру. Ако сте ви Црква, онда је богами и Артемије.

Ја сам брате мој искрен и не желим да се улизујем некоме...говорим оно што мислим (п.с многи на овом форуму не вјерују да је РКЦ Црква али нису искрени да то јавно кажу ).

Немој да конструишеш и измишљаш нешто што не постоји. Покажи ми ко се од православних причешћује у РКЦ. Јер ако неко каже да су они Црква, онда је нормално да се ту обавља и свете тајне, прима причешће. То је исто када би тражио да се јавно изјашњавамо да Џамије нису Цркве, и ако је Зукорлић црква, онда је и Артемије.

Ствар је у томе што се нема храбрости да се каже да РКЦ по нашем учењу НИЈЕ Црква. А шта теби значи назив "сестринска црква"?

За мене то не значи стварно ништа. То треба питати оне који тај појам употребљавају. Претпостављам да у зависности од контекста може имати различито значење. Отвори нову тему па питај, можда неко и зна дефиницију сестринске цркве, када и где се тај термин употребљавао у Црквеној историји.

Ево на Светигори постоји вест "Представници СПЦ посјетили сестринску Православну Цркву у Украјини". Колико сам схватио они су посетили Руску Православну Цркву у Украјини. Мада ми је ова реч, да се ради о сестринској цркви вишак.

[Далибор]

  Цитат

И by the way, дал је тачно да је отац Ђаковац члан демонократа? 0212_rolleyes

Овде се види његово "дело"

http://www.izdavackicentar.ds.org.rs/strategijeL.html#vera

[Semberac]

  Цитат

  Цитат

И by the way, дал је тачно да је отац Ђаковац члан демонократа? 0212_rolleyes

Овде се види његово "дело"

http://www.izdavackicentar.ds.org.rs/strategijeL.html#vera

Ово је за плакање... 0212_rolleyes

Али је зато митрополит Амфилохије индиректно на сахрани Ђинђића рекао да је изрод Србства

Па мене ништа онда не чуди...имамо партијаше у СПЦ као и за време комунизма. Што је пре била комунистичка партија то је данас Демократска Странка. Зар по канонима није забрањено партијашење за клир?

[Guest Evgenik]

Јесте, али је у "инсајдеру у92" бранио м.Амфилохија, и тиме показао "којем се приволио царству".

[Semberac]

  Цитат

Јесте, али је у "инсајдеру у92" бранио м.Амфилохија, и тиме показао "којем се приволио царству".

Па добро, морао је. 0212_rolleyes

[Solomon Kane]

Несумњиво постоје велике догматске разлике (а догма није "мртво слово" на папиру,већ животворна истина Божија!) између РКЦ и Православне Цркве.Неупитно постоје велике и болне ране на историјско-политичкој инстанци као и на политичко-црквеној равни између РКЦ и православних као, а то морамо признати и бити искрени,најчешћих и историјски понављајућих жртава у тим сукобима.Сукоб је постојао између православних народа са својим помесним Црквама и РКЦ као државе,тако је барем историја посведочила,као оне која је константно презентовала себе као својеврсног "трговца вером" који је сваку врсту историјске помоћи својој хришћанској браћи,увек условљавала религиозном "главницом и каматом",тј. "религиозним зеленашењем" ,једним односом у коме ће ти све узети али ништа на крају не оставити и тако огољеног и руинираног,препустити другом...да ли треба рећи колико пута се Римска држава и епархија историјски показала као она која је благословила џелате али и као сам џелат? Ако се желимо лагати,у реду...онда можемо негирати све ово,али ако има иоле поштења и савести у нама,мора се признати поменуто,да би било какав почетак дијалога па и опроста био могућ.Зато се не смеју тако олако пренебренгути проблеми који извиру, по православном доживљају и схватању Бога,света и човека, из својеврсне политички и властопохотношћу мотивисане жеље за чудном и дефинитивном нехришћанском спрегом између Царства Божијег и царства земаљског која је на крају и породила све горепоменуто (ватикан је држава и то иоле нормалном човеку добрано саопштава и открива многе ствари које стоје као очигледна позадина у мотивима,одлукама и функционисању државе ватикан...она је држава и мора функционисати на начин како то раде и остале државе и самим тим неизбежно бити у заједници са много чиме што је дефинитивно прокажено и инкриминисано са становишта богомданог,свеопштег и урођеног људког осећаја за истину и правду).Како не видети искривљеност новозаветне поруке и непредањски став којим се по сваку цену жели загазити на степеник који је изнад степеника који се зове "primus inter pares" и поврх свега тога,томе још и придавати металогичка и метафизичка објашњења и позадину? Сулудо,са аспекта Православља! И тако даље и тако даље...безброј проблема постоје између нас и они се теоретски могу решити а да ли ће то практично бити реализовано,тј.схваћено као проблем који се мора решити и неизбежно се кренути у актуализацију решавања истог кроз екуменски покрет,то ћемо видети.Сматрам да је дијалог ипак насушна потреба и да се тако,једино тако,могу превазићи сви постојећи проблеми између нас....само ако постоји обострана искрена жеља за тим...видећемо.

Али РКЦ није тема о којој се треба расправљати у овом случају,јер питање РКЦ,питање екуменизма,који је још приде и погрешно схваћен од "ревноствујућих" и који је брзопотезно преточен "једногласном псеудозилотском одлуком" у "дефинитивну и неизбежну унију са РКЦ" ,јесте нешто што је крајње смешно и глупо,крајње неозбиљно,и надасве дрско,подло,вештачки и крајње натегуто и циљно креирано као проблем,те је као такав инфилтриран у случај бившег вл.Артемија...интерполиран у сва ова дешавања од самог бившег владике,његовог "мозга" званог Симеон (који је ко зна чији човек!) и јоште ко зна све кога и којих групација које окружују бишег вл.Артемија,искључиво зарад самооправдавајуће позадине свих њихових прошлих,садашњих и будућих наума и дејствовања.Многи међу њима,од обичног света,то не схватају,али има времена....схватиће једног дана.

Ако и постоји,колико видим од стране многих толико потенциран и форсирајући политички моменат присутан у свему овоме,поставља се питање са које стране дува тај и такав ветар? Шта ако се испостави да групације "истинољубивих и праведних" бивају оне које су финасиране од стране оних који не желе добро нити Српском народу нити СПЦ? Ђаво се никада не приказује (научио се и он памети!) у свом огољеном и непатвореном виду,већ као "фини господин" са "полуцилндром и белим рукавицама" коме су господска учтивост,поштење као транспарентност,истина као "подразумевани део" његовог статуса,нешто на шта ће хватати људе.Само треба видети коме иде на руку разбијање српске државе,па ће бити јасно ко суштински стоји иза покушаја финализације процеса насилне девалвације дигнитета и дискредитовања интегритета Цркве,тј.суровог покушаја разбијања последњег виталног,и од животне важности битног,суштински осмишљавајућег контекста и простора у коме езистира српско биће и држава...а то је Црква.Наравно,тај план неће проћи и,сходно обећању Господњем о Цркви Његовој,можемо слободно,радосно и са надом узвикнути "non praevalebunt portaе inferni!",јер нема непријатеља који може извојевати победу против Господа над војскама,Цркве Његове и оних који са љубављу и верношћу остану уз приљубљени уз скуте Живога Бога! Нема страха за оне који свеживотно постају војници Христови,духовни спартанци из чијих уста излази само један узвик при свакој борби...nil desperandum! Ко може ратовати са онима којима је Господ и мач и штит и оклоп?

Битно је и суштински важно,и с тим бих закључио ово писаније,схватити да је све оно што је о.Александар Ђаковац рекао у вези са бившим вл.Артемијем,заиста једна непобитна жалосна чињеница у животу Цркве а уједно представља и својеврсно озбиљно упозорење свима на погубност прихватања идејно-животног оквира у који се бесмислено али и самовластно затворио бивши вл.Артемије.Да су одбијањем послушности светодуховској вољи Сабора, који је као такав једини властан решити све у Цркви Божијој па и питање свих проблема везаних за бившег вл.Артемија,многи кренули стазом гордости,духовне самовоље и једноумља,која неизбежно води у пропаст и погибао и да је можда време да застану и размисле о својим одлукама.Став "ја па ја" никада није добро донео никоме од оних који су били захваћени вртлогом такве бесмислице а примарно,такав став,никакво добро није донео самом његовом носиоцу,нити је икада могао бити принцип на коме Црква почива...што би бивши вл.Артемије требао да зна.Крилатица "ја и мој став смо једини критеријум истине" не може бити саставни део Организма званог "Тело Христово" и,као таквој,нема јој места у духовном животу и бићу Цркве.Ово су основна начела живота и постојања Цркве и свако ко то не схвата мислим да се не може,не сме нити има права,назвати Хришћанином...све остало у вези са случајем владике Артемија,је већ речено како са моје тако и од стране многих на овом форуму.