Попадија - узданица свештеника

[Sherlock H.]

A zasto uopste postoje ta ogranicenja(cak i ako mogu da se zaobidju)?

[Sir Oliver]

Стварно, јел Цисарж сам измишљо та силна правила или шта?

[marko_13]

То су била практична питања, која су данас што због квалитета живота, што због друштвених околности застарела. Но, у време када су настајала су била итекако важна.

[Јаков.]

Moj je drugar popa, i on ima ženu,

često meni kaže, "život nema cenu!"

Džabe meni stalno prisustvo u hramu,

kada Sićo brate, stalno imam dramu.

Kad uđem u kuću, popadija viče,

ja zaćutim smesta, nema više priče.

Ona mene stalno s oklagijom tuče,

svaki dan je gori, nego onaj juče.

Ja krenem u narod, da svetim vodice,

ona meni kaže, "bežiš propalice!!!".

Ja se Bogu molim sve za njenu dušu,

ona mene davi, steže me za gušu.

Kakva god da bila, Bog je nju mi dao,

ja je volim jako, i nije mi žao.

[Иван Недић]

Па добро, нису баш застарела. Нека јесу, нека нису.

[Guest - . . .-]

Ја још једном морам да кажем да не знам шта бих без моје Драгане, као да нисам цео човек. Она је мени засиста узданица и кад ме бију најснажнији ветрови...

 

Ја сам баш зато веома срећан свештеник. Имамо мого искушења, али је уз мене...

 

(не, мислим да ово неће прочитати, рекла би ми "зашто бре то пишеш")

[свештеник Александар]

Оче делим са тобом став о попадијама.Треба их чувати и поштовати.

[Guest - . . .-]

Замислите само каква је била попадија светог Јована Кроншадског? Која је она искупења морала да има... за мене је и она светитељска... 

[YOKA]

Свака супруга која се заклела пред Богом у чину свете тајне склапања брака мора да зна које су јој дужности по свим аспектима. Тако и попадије треба дају пример са својим начином живота и општења.

[Guest - . . .-]

@,

 

Ако је свештеник отац својим парохијанима, онда је она мајка... 

[YOKA]

Замислите само каква је била попадија светог Јована Кроншадског? Која је она искупења морала да има... за мене је и она светитељска... 

 

Да оче, треба народ у свакој прилици подсећати на такве људе из "наше " прошлости... многи су неучени а и данашњи пример доброг човека је далеко од некадашњег. Некада је била нормална жртва и морална обавеза а данас?

[Mironosica]

Ако је свештеник отац својим парохијанима, онда је она мајка...

 

једна је Драгана !  <3

[YOKA]

Велику улогу у формирању и сазревању у улози попадије има попа, дефинитивно... ако је жена нормална, и ако већ поседује неке позитивне особине, брзо ће се уходати. Заблуда да попадија седи и блеји је од 50-тих прошлог века па до данас ескалирала. Затим, предрасуде око пара и тд да се не понављамо, доста утиче на на будуће попадије, хахах... морам да се насмејем кад помислим на неке које су уместо материјалног богаства добиле прегршт духовног а очекивале су баш оно материјално... страшно. Али то је све Божија воља  :.mislise.

[НиколајСвесрпски]

Што се тиче мог парохијског свештеника и његове породице, у потпуности је ред и поредак. О. Дарко служи Литургију , пападија спремила просфору и термос са водом, ћерка за певницом са нама осталима а син (богослов) саслужује у олтару.

[JESSY]

На путу до среће?...

 

Попадија Лариса Нежборт

 

Дешава се да ме неки људи искрено питају: „Попадијо, да ли сте срећни?“ И тешко ми је да затворим очи и блаженим гласом одговорим: „Да, напокон сам срећна!...“ Чини ми се да је човек ако је срећан — срећан свуда и увек — и сам, и удвоје, и с децом, и без деце, а ако је несрећан — увек ће се наћи повод за несрећу. Човек је саздан тако чудно да једна мала кашика катрана може да му поквари читаво буре среће! А кад сразмера није супротна — кашика среће на буре катрана, већ двадесет према осамдесет или педесет према педесет — не може бити ни говора о ничим непомућеној срећи. Нећу крити да свакодневна срећа коју нико не може да ми одузме, наступа кад деца тону у сан. И ако то учине брзо, срећа расте вишеструко. А ако говоримо озбиљно, срећа настаје онда кад човек види да се деца у нечему мењају набоље, да се развијају, играју, маштају, да изгледају радосно, кад схваташ да — да није било тебе, она то не би имала. Али, истовремено с овом срећом присутна је и огромна брига кад човек види како деца, без обзира на сав свој напредак, веома много заостају у развоју за вршњацима, кад видиш њихове мане, њихов врло често ужасан однос према теби, кад размишљаш о њиховој будућности... Све је помешано... Једну ствар могу да кажем са сигурношћу — а то је да се појавило много више повода за смирење! Кад ти сви познаници широм отворених очију кажу: „Како излазите на крај с њима?! Она су тако хиперактивна!“ (хиперактивност је, узгред речено, психијатријска дијагноза, а не синоним речи „жустар“). Кад на јавним местима — у продавницама, домовима здравља и т.сл. људи из околине отворено у очи говоре: „Каква су то деца, каква је то мајка, какво је то васпитање!“ Кад логопед-дефектолог каже да деца заостају у развоју за годину и по или две дана: „Дај Боже да се упишу у обично одељење, а не у специјалну школу!“ итд. и т.сл. И осећаш се тако изгубљено, тако беспомоћно!... Наравно, не само због речи људи из околине и стручњака, већ често и због сопствене немоћи да пронађеш кључ за дете, да га схватиш, да га прихватиш са свим манама, да промениш свој однос према њему. Јер обични родитељи воле своју децу у сваком стању — и кад су болесна, и кад су несрећна, и кад су незахвална. Вероватно је моје стање пролазно, и надам се да ће се све једном средити. Засад се ово, наравно, не може назвати срећом. Али је за одрастање и за спасење вероватно корисно...