Заљубљеност и љубав

[Dijasporka]

Upravo htedoh da pitam: a gde je u svemu tome ljubav?

[Човек Жоја]

I za etiku je potrebna zajednica, jer moral upravo uredjuje odnose u zajednici. Samo ta zajednica nije istinska, slobodna zajednica zasnovana na ljubavi, nije Crkva, vec ljudska, pala zajednica. 

 

Овде се разликујемо код термина заједница, тј. оно што ти називаш пала заједнивца ја уопште не сматрам заједницом већ, овако како си описао (са чиме се слажем), скупом (моралних) индивидуалаца који су се договорили око неких општеважећих писаних и неписаних правила по којима ће се руководити и живети. Мени то није никаква заједница већ обичан скуп јединки. 

[Deja Vu]

Дискусију о моралу и греху настављамо овде:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/37885-%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81-%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%85%D0%B0-%D0%B8-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2%D0%B8/

[Milan Nikolic]

Upravo htedoh da pitam: a gde je u svemu tome ljubav?

 

Баш сам зато и рекао да нам треба теологија морала. Потребно нам је да повежемо љубав са моралом али на исправан начин.

 

Тај начин би био сличан повезаности личности и суштине. Мислим да је то најбитније питање теологије данас.

 

[Dijasporka]

Баш сам зато и рекао да нам треба теологија морала. Потребно нам је да повежемо љубав са моралом али на исправан начин.

 

Тај начин би био сличан повезаности личности и суштине. Мислим да је то најбитније питање теологије данас.

 

Pa meni to lici na veru

[Човек Жоја]

Баш сам зато и рекао да нам треба теологија морала. Потребно нам је да повежемо љубав са моралом али на исправан начин.

 

Тај начин би био сличан повезаности личности и суштине. Мислим да је то најбитније питање теологије данас.

 

 

Да ли овде мислиш да морал буде у власти љубави као што је суштина у власти личности?

[draganzzz]

Заљубљеност је, могло би се психолошки растумачити, једно нереално осећање квалитета друге личности. Ми јој, на основу спољашњих вредности, приписујемо квалитете које она сигурно не поседује. Али, та првобитна заљубљеност је капитал, тј известан кредит, који Бог даје девојци и младићу да би они препознали квалитете једно у другоме и да би онда кроз ангажман саможртвене љубави, која личи на љубав Христа према нама, полако умножавали то семе, тај кредит и тада би почетна заљубљеност прешла у праву љубав и доживела свој врхунац на крају. То видимо у причи о свадби галилејској где се описује претварање воде у вино на крају свадбе. То симболизује да треба да прође много времена и труда како би заљубљеност прешла у квалитетну љубав коју симболизује вино. Дакле, на почетку је увек лошији квалитет.
У сваком случају, мислим да је управо православље позвано и да може истински да посведочи брачну заједницу какву видимо у јеванђељу. 

Хтео сам да наведем да, није важно ко ће шта радити у брачној заједници, али индивидуалистички поглед на свет и индивидуализам у породици труди се да сачува некакав свој умишљени интегритет и своју слободу. И онда имамо, рецимо, расподелу послова уместо да на основу брака као јединства мушкарца и жене проистиче увек оно што изграђује заједницу. Дакле, није важно ко кува, ко пере, ко пегла. Ради се на основу афинитета, а слобода је дата да човек управо кроз љубав остварује заједницу на корист и потребу другога. У супротном, страдају и мушкарац и жена - то је поента!

У хришћанству морамо поћи од чињенице да је увек већи онај који служи и увек је велики онај који хоће да буде мали. Само у заједници, у међусобном јединству можемо узрастати. Ако узраста један уд - узраста читаво тело; ако један губи у заједници - сви губимо; и мушкарац и жена нису остварили смисао свог живота ако се издвоје из живота цркве. Пример су људи који се бар труде да живе јеванђељски. Они могу да имају несугласице, ипак, имају меру, имају критеријум, имају Христа у односу на кога могу да оцене своју исправност према ближњем. Христос је тај који тада осмишљава ту брачну заједницу, даје јој пуноћу, обогаћује је и усавршава.

Владика Порфирије Перић

[Milan Nikolic]

On 1/31/2015 at 22:48, MiroslavJ рече

Да ли овде мислиш да морал буде у власти љубави као што је суштина у власти личности?

Личност свакако подразумева љубав - ако ћемо еклисиолошки - јер се ради о мноштву, тј. о заједници. Међутим, како дефинишемо љубав, право је питање.

Блаженопочивши о.Биговић знао је да објасни ту праву љубав дидиром и пољупцем. На предавањима је о томе лепо говорио.

Дакле, љубав без потпуног односа бићâ нема никаквог смисла. Због тога смо у обавези да разјаснимо проблем полности и моралности.

Није довољно само рећи ,,не ваља се'', ,,није лепо'', или ,,није морално'' итд., све оно што окарактеришемо као блуд. Потребно је унети теолошку димензију која ће расветлити значење промашаја - тј. греха.

 

О томе треба веома пажљиво разговарати. Можда нам треба нова тема Теологија морала.

 

Треба објединити слободу и морал. Без тога, мислим да не можемо пребродити савремене проблеме, изазове у хришћантву итд.

[Саша од Москве]

Imaju li gde ta predavanja pisana ili snimljena ili prepričana? O. Bigović je jako lepo umeo da objasni ono o čemu je pričao

[Milan Nikolic]

Увек је неко снимао по салама, али ко ће знати где су снимци.

[Arsenija]

Па и мозак има своју биохемију.

Ne kazem da nema.

Mozak ...obozavam mozak !  

Mozak ima svoju biohemiju kao i svaki drugi organ koji ima endokrinu funkciju...Ljubav nema svoju biohemiju. Ljubav nikada ne bi trebalo srozavati na nivo biohemije. No,moje misljenje  je jos jedno misljenje u nizu ...Svako ima neku svoju ljubav i voli na svoj nacin. Ljubav na kraju krajeva nikad nije samo u nama , vec je cesce medju nama ....

[Danijela]

(Илустрација С. Печеничић)

 

Када данас неко изјави да је могућа љубав мушкарца и жене која није започела заљубљивањем, људи га гледају чудно, као да је полудео. Разлог такве реакције је што смо колективно као непобитну истину усвојили уверење да свака права љубав мора да почне заљубљивањем. Зато људи који желе да започну однос љубави чекају да се појави права особа у коју ће се снажно заљубити. Препуштају свом „срцу”, то јест интуицији, да пронађе правог или праву. Такође се немо претпоставља да ће, што је снажнија заљубљеност, већа љубав након ње доћи.

 

Иако нема сумње да је у оваквом обрасцу заљубљивање заиста прва фаза емоционалне везе – љубавне везе – то нам не даје за право да кажемо да је заљубљивање прва фаза љубави. Када разликујемо везу од љубави, то јест љубавну везу од осећања љубави, то нам омогућује да много јасније размишљамо о људском љубавном животу.

 

Према психолошким механизмима на којима су засновани, заљубљеност и љубав су две различите емоције. Док је љубав заснована на емоционалном везивању, заљубљеност је заснована на идеализацији друге особе. Како не постоје идеалне особе, већ нам се то само чини због пројекције нашег идеала на другу особу, идеализацију је немогуће дуготрајно одржавати, тако да је заљубљеност осећање које не може дуго да траје. А када неко схвати да други није идеалан као што му се једно време чинило, тада се разочара. И зато данас знамо да је заљубљеност, када je o осећањима реч, прва фаза разочарања, а не љубави. За разлику од заљубљености, љубав је трајно и постојано осећање.

 

Како је заљубљеност данас главни начин избора партнера, и прва фаза љубавне везе, јасно је да друга фаза везе мора да буде осећање веће или мање разочараности, а не осећање љубави. Тај увид је кључан за разумевање све веће кризе у којој се данас налазе љубавне везе, брак и породица. Уместо да буду засновани на љубави, заправо су засновани на заљубљивању, које води у разочарање.

Наша опијеност представом да ће нам љубав донети животну срећу, а која долази из нашег холивудизованог колективног несвесног, омогућује заљубљеност, али нас води у љубавну несрећу. Врхунац наше ароганције и игноранције је да сматрамо да је заљубљивање једини природни начин започињања љубавних веза – да сматрамо да друкчије није могуће. За овај колективни заборав нам је требало стотинак година.

 

За разлику од човека запада, који у свом „знању” да тражи срећу у љубави постаје од њих све удаљенији и усамљенији, човек истока и југа у свом „незнању” је много срећнији. Тамо љубавна веза не започиње заљубљивањем, везе и бракови су стабилни, а породице су са много деце. Зато од њих треба да учимо како да заволимо без заљубљивања. 

 

Зоран Миливојевић

 

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Zavoleti.sr.html

[Снежана]

 

Ako bismo ljubav sagledavali samo kao osećanje ili ponašanje, sagledavali bismo je previše uprošćeno. Ljubav predstavlja odnos. I ne samo odnos subjekta prema objektu ljubavi – jer bi to bila, jednostrana, neuzvraćena ljubav, nego odnos dveju osoba koje su istovremeno i subjekt i objekt ljubavi. To znači da se struktura ljubavi sastoji od dva osećanja “voleti” i “biti voljen”. Na taj način ljubav postaje stabilna i postojana, u suprotnom, postojala bi samo dok postoji određeno ponašanje ili određena emocija. Takođe, definicija ljubavi kao odnosa omogućava nam da se u ljubavnom odnosu ispoljavaju i drugačije emocije kao što su bes, tuga, povređenost, ravnodušnost, itd. Sama definicija ljubavi je kompleksna i varira od autora do autora i od teorije do teorije. Ali sama definicija ljubavi ni neće biti tema ovog teksta. Ono čime ćemo se baviti u ovom tekstu, biće zapravo mitovi o ljubavi, koji ugrožavaju kvalitet odnosa sa voljenom osobom jer predstavljaju iskrivljena, nerealna i kvazilogična uverenja od kojih polazimo kada gradimo ljubavni odnos sa nekim. Ovakve iskrivljene predstave odgovorne su za najveći deo ljubavne patnje.

Zoran Milivojević (2004) navodi da četiri osnovne iskrivljene predstave o ljubavi koje on naziva tetrada ljubavne propasti:

1. Partnerska ljubav je za osobu najviša ili vrlo visoka životna vrednost – što vodi tome da što je ljubav više vrednovana to su problemi u ljubavi za ovu osobu veći izvor stresa i patnje, i obrnuto, što je “uspešnija” u ljubavi osoba je srećnija i zadovoljnija
   
2. Osoba je nesvesna sopstvene predstave o ljubavi i njenih sadržaja
   
3. Predstava o ljubavi je značajno iskrivljena, stoga osoba ima velikih poteškoća u pronalasku ili zadržavanju partnera
   
4. Predstava o ljubavi je previše rigidna i ne menja se čak i ako realnost govori suprotno
   

Ovaj tekst baviće se iskrivljenim predstavama o ljubavi, odnosno iracionalnim uverenjima, koja ljude sprečavaju da ostvare ili održe zdrave partnerske odnose.

Mitovi o ljubavi su:

 

Ljubav je smisao života

Ovo najbazičnije uverenje, odnosno predstava ljubavi govori o tome, da ako osoba izgubi ljubav, ona gubi smisao  života. Ljudi koje ostanu bez partnera a poseduju ovo uverenje, doživaljavaju “smak sveta” i često su skloni destruktivnom i auto-destruktivnom ponašanju. Kada je vrhovna vrednost osobe ugrožena, ona predstavlja izvor najvećeg mogućeg stresa za nju. Stres nas pokreće na akciju, odnsono na adptaciju ili promenu date situacija, ali ukoliko osoba ne uspeva u tome, nastaju poremećaji. Ako osoba izjednači ljubav i životni smisao, gubitkom ljubavi gubi smisao života. To znači da je voljena osoba vrednija od samog života. Čuvene su ljubavne priče bazirane na ovom mitu. Osobe koje poseduju ovaj iracionalni obrazac mišljenja kompulsivno ulaze iz jedne u drugu vezu kako bi prevazišle “užas usamljenosti”. Periode samoće doživljavaju paradoksalno kao zarobljeništvo i očaj. Takođe, ove osobe često su sklone da ostaju u disfunkcionalnim i zavisničkim vezama jer nisu u stanju da napuste svog partnera. Osobe su čak sklone, da bi očuvale ljubav, da prekoračuju i krše društvene norme, pod opravdanjem “u ljubavi i ratu sve je dozvoljeno”. Jedan od mehanizama da se osoba izbori sa gubitkom ljubavi, odnsno gubitkom smisla, jeste sublimacija. Sublimacija predstavlja usmeravanje svojih nagona i potreba na nešto društveno prihvatljivo, na taj način osoba se može posvetiti Bogu, napuštenim životinjama, napuštenoj deci, ali ovo nije autentično, nego predstavlja beg i zaštitu od daljeg razočaranja.

Jako je važno shvatiti da ne postoji samo jedan smisao života, stoga je neophodno odustati od poistovećivanja partnerske ljubavi sa životnim smislom, te je neophodno pronaći neku širu definiciju sopstvenog života. Smisao života je sam život! Te usvojiti uverenje da je ljubav jako važna i da je jako vredna, ali da nije neophodna i najvažnija. Ovakav način razmišljanja je racionalan i njegova forma bi trebala da glasi na sledeći način: “Ja bih jako voleo da posedujem ljubav, ali ne moram, i čak i ako je nemam, ja to mogu da podnesem, iako je teško, takođe, nemanje ljubavi nije užasno, nego loše (ili veoma loše). To što sam ostavljen ili nemam ljubav, ne čini me bezvrednim ljudskim bićem, nego ljudskim bićem koje je kompleksno i čija vrednost je bezuslovna, nemerljiva i postojeća sama po sebi. Ja vredim i bez partnerske ljubavi, moj život i tada ima smisao”. Ovaj način razmišljanja učiniće osobu osoposobljenom za zdrav partnerski odsnos, ili da se sa gubitkom istog na zdrav način izbori.

[Снежана]

Prava ljubav se stalno oseća

Ovo uverenje govori o da ukoliko prema nekoj osobi prestanem u datom trenutku da osećam ljubav (budem ravnodušan ili osetim neku drugu negativnu emocju – mržnju, bes i slično) – ja je više ne volim. Ovaj uverenje predstavlja veliku zabludu. Zašto? Zato što ni jednu emociju ne osećamo u kontinuitetu. Emocije su kao talasi, nekad veći, nekad manji, imaju svoje pikove, ali dolaze i odlaze. Međutim ljudi često veruju da se “prava ljubav” oseća kao stalna sreća, ili kao večita zaljubljenost, ili velika strast, kao i da je seks u njoj stalno fantastičan. Ovde je važno naglasiti da se prijatnost kao neko osećanje koje je dokaz ljubavi, ne može osećati stalno, kao i bilo koja druga emocija. Takođe, da znaci ravnodušnosti, besa ili neke druge emocije nisu dokaz prestanka ljubavi, jer ljubav je mnogo kompleksnija tvorevina, i ona predstavlja odnos u kome se mogu ispoljavati razna osećanja.

Stoga bi racionalan način razmišljanja u ovoj situaciji podrazumevao uverenje: “Ja bih jako voleo da stalno osećam ljubav, ali ja to ne moram, ponekad mogu imati i druge negativne emocije (bes, ravnodušnost, mržnju…) i to nije ništa užasno, već samo loše, i nije tačno da ja to ne mogu da podnesem, već upravo da je za mene, i očuvanje mog odnosa dobro da naučim da tolerišem i druge emocije koje mi ne prijaju. Takođe, ako je pratner ljut ili indiferentan u nekim treucima, to ne znači da me ne voli, on kao i ja ima pravo da oseća širok spektar ljudskim emocija jer je složeno biće, i takve emocije su deo svakog odnosa pa i odnosa ljubavi.”

[Снежана]

Prava ljubav je stalna sreća

Za ovo uverenje karakterističan je infantilni stav da je ljubav blaženstvo. Ovi ljudi izjednačavaju ljubav sa srećom, što znači da ako osećaju ne sreću znači da nema ljubavi. Međutim ljubav i sreća su dva odvojena osećanja. Neki ljudi mogu snažno voleti jedno drugo ali biti nesrećni zbog nekih drugih razloga, s druge strane, neki ljudi mogu biti srećni ali da nisu u ljubavi, jer ih neke druge stvari čine srećnima. Ovaj mit o ljubavnoj sreći proteže se kroz većinu bajki kroz rečenicu koja se upečatljivo nalazi na kraju istih “…i živeli su srećno do kraja života…”. Ovo iracionalno uverenje dovodi do toga, da kada svog partnera ugledamo nezadovoljnim, mislimo da nas više ne voli. Ili očekujemo da nas neko drugi “usreći” iako je svako biće odgovorno za svoja osećanja.

Stoga je ovo uverenje mnogo bolje zameniti sledećim “Ja bih jako voleo/la da sam većinu vremena svoje veze srećan, ali ja to ne moram da budem, mogu osećati i druga osećanja, što ne znači da svog partnera ne volim (i obrnuto), i čak i ako ponekad osećamo negativna osećanja jedno prema drugom to nije užasno, nego samo loše, i ja to mogu da podnesem, iako mi je takva situacija neprijatna”.