Заљубљеност и љубав

[Александар Милојков]

Једно моје писаније, тачније мало подуши фејсбук статус, које је изазвало позитивне реакције на друштвеној мрежи. Па да га поделим са вама...

 

Заљубљеност и љубав

 

 

Заљубљеност и љубав? Има ли разлике? Да, има. То су заиста две фазе живљења, али које су ипак у некаквој вези. Заљубљеност претходи љубави. Она је везана са оним што зовемо „хемијом“, реакција наше природе на особу која нас је привукла, у коју смо се заљубили. Мислим да свако ко је био заљубљен ће се сложити да је то једно дивно, полетно стање. Наш мозак се сасвим другачије понаша, а то понашање је узроковано специфичном можданом биохемијом и функцијом. У фази заљубљености ми смо зграбљени својом природом, својом биoхемијом. Она нас носи. И шта се дешава? Заљубљен човек, под дејством допамина, на пример, добија позитивну, ведру вољу. Почиње да идеализује вољену особу, али и читав свет гледа кроз ту особу, те му све изледа чаробно и лепо. Зато се повећава његова упорност, кретивност, уопште животна енергија. Оно што је посебно интересантно – заљубљен човек нема потребу за другом особом, мимо своје вољене. Мозак не дозвољава да се заљубимо у више од једне особе. То је немогуће. Хемија нас буквално држи у верности. Не подносимо раздвојеност од вољене особе. Њено одсуство изазива код нас анксиозност. Хемија заљубљености жели само једно – контакт, бивање са вољеном особом. Жели да је зграби, да је не испушта ни за тренутак. 
На први поглед, заљубљеност је – дивна. И јесте дивна. Ипак, она није савршена, колико год се таква чинила заљубљенима. Није савршена из једног разлога – стоји на нужности хемије а не на нашој слободи. Зато је веома повезана са страшћу. А страст, колико год и бивала пријатна и водила дужем или краћем уживању, представља патњу. Зашто? Зато што је страсно уживање неодвојиво од бола. Оно је зато у својој основи трагично – што човек не може да окуси задовољство које жели, без бола који не жели. Међутим, страст, задовољство које она носи, је толико снажна да, иако свесни будућег бола, ми о њему не желимо да мислимо. Тада нам постаје битан само тренутак, не желимо да га се одрекнемо, мислећи о будућим последицама. То нужно од нашег живота ствара једну дијалектику задовољства и бола, среће и несреће. Проблем је што бол и несрећа, када је страст у питању, долазе као потоњи, имају последњу реч. Бол је, нажалост, јачи од задовољства када је са њим сједињен. Он трује задовољство, као што је и отров јачи и трује мирисни хлеб. Сједињијући се са њим, од читаве смеше хлеба и отрова, отров ствара отров. Хлеб бива узалудан. Као такав више представља мамац за тровање него хлеб. Дакле, вођени страшћу, задовољство је осуђено да га изгубимо, док бол има завршну реч. Он једино остаје. Тада као бег из несреће видимо у уласку у нову страст, у ново задовољство. И тако, окрећемо круг свог живљења, те клацкалице задовољства и бола. Чини се да је из тог круга немогуће изаћи.
Ипак, може. Љубав је излазак из дијалектике задовољства и бола. У њој и бол задобија смисао, тако да тиме престаје да буде бол, као што је бол у страствености. Љубав је излазак из нужности у слободу. У томе је и основна разлика између заљубљености и љубави. Љубав не стоји на нужности биохемије. Љубав је слобода. Нажалост, данас је тешко појмити аутентичну љубав. Управо се страст често поистовећује са љубављу. Права љубав то никако није. Она нема ништа своје. Ни своју етику, ни естетику, ни логику, ни правила, ни циљеве, ни разлоге, ни објашњења, нема ништа. Она је луда, она је слободна од свега. Она је радовање у лицу другог, од којег се за узврат не тражи ништа (мада љубав не забрањује узвраћање, напротив). Права љубав је Крст. Спремност на крст. Потпуно давање себе другоме. До лудила и крајње нелогичности, до чуђења, до неразумевања околине, до осуде од стране околине, до властите штете и пропасти. Да, то је љубав. Ко онда воли? Само Светитељи. Волети значи бити Свет.
Нажалост, мало је Светитеља, мало је људи који умеју да воле. Мало је људи који су способни да буду слободни. Зашто се дешавају прељубе кад прође заљубљеност и када треба да се препустимо љубави? Па зато што више нема нужности хемије која ће нас робовски држати у загрљају вољене особе. Зато што смо од нужности препуштени слободи, да својом вољом, као личности, чувамо верност другоме – да волимо. Онда када постанемо слободни, кад нас заљубљеност пусти, ми чинимо оно што не ваља – уништавамо оно што је заљубљеност љубоморно чувала. Полако нестаје и онај елан, она животна енергија, она идеалност кроз коју смо гледали свет. Свет постаје суморан, уобичајен, реалан. Уочавамо да постоје недостаци и у свету а и у тој нашој вољеној особи, да постоји зло и зли људи, да свет и није баш тако леп, а да наша вољена особа и није баш нешто. Као заљубљени то нисмо могли да видимо. Као слободни од заљубљености то видимо. Наша трагедија и несрећа живота се своди у томе – што нисмо способни да будемо слободни. Мени, као хришћанину, ова логика нашег понашања и живљења, где у нужности финкционишемо боље него у слободи, говори једно – да смо ми, као пала природа, изгубили оно највредније што нам је Бог дао – своју слободу. Тачније, изгубили смо храброст да будемо слободни. Зато често и не умемо да волимо. Али, једно је сигурно – нећемо заиста бити срећни док не скупимо храбрости да узмемо оно што нам је Бог даровао – своју слободу. То је главни подвиг који стоји пред човеком, то је суштина хришћанске аскетике. Бити слободан. Умети волети – лудо, нелогично... слободно. Мера те хришћанске аксезе, колико у њој заиста успевамо или не успевамо јесте – осмех на лицу другог човека. У том осмеху је и суштина нашег, личног постојања. И ту нам се открива смисао – зашто вреди умрети за другог. Тај смисао љубави нам је скривен све док љубав поистовећијемо са страшћу. Тиме нам је скривена и истинита срећа. Само храбри ће је упознати. Али, слобода и припада храбрима. Љубав се дешава само храбрима

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Deja Vu]

Da dodam i ja neka svoja razmisljanja o slobodnoj volji, moralu i ljubavi.

 

Cesto se moral vezuje za ljubav i da onaj koji cini dobro delo drugom, taj je moralan i taj voli. U redu, verovatno jeste tako. No, da li on to uvek cini voljom? Po meni, moral je deterministicke, nagonske prirode, usadjen u gene coveka i tera ga da se ponasa u skladu sa tim. Razlozi - verovatno bioloski, da bi se produzila sopstvena vrsta i da bi se obezbedio opstanak iste, kao i celog zivota. Neka savremena istrazivanja pokazuje ta je tako. 

 

Ljubav sa druge strane nema veze sa moralom tj. ljubav je nadmoralna. Dakle ni nemoralna ni amoralna, nego NAD. To znaci da kada cinis nekom dobro delo iz ljubavi, cinis ga zapravo voljom, a ne zato sto moras zbog nekog unutrasnjeg osecaja. 

Ako pogledate korene spomenutih reci videcete na sta mislim. Volja - voleti - isti koren. Moral - morati - opet isti. U tome je poenta, sto se voleti moze samo voljom bez ikakvog moranja. Cim se tako voli to znaci da je ta volja slobodna, da nije ogranicena razlozima i motivima. ''Jednostavno te volim, bez razloga'' I to je ustvari ljubav. Ona je jedina istinska sloboda. To je nesto najvise sto covek moze dosegnuti. Onaj koji istinski voli resio je sve filosofsko egzistencijalisticke probleme, dao je odgovore na sva pitanja. 

 

Ostaje samo da na tome poradimo, lepo je pisati ovako  

[Александар Милојков]

On 1/29/2015 at 22:35, Deja Vu рече

Po meni, moral je deterministicke, nagonske prirode, usadjen u gene coveka i tera ga da se ponasa u skladu sa tim.

Не бих рекао. Можда само неки суштински сегменти, садржани у Десет заповести. У ширем значењу, морал је социолошки феномен. Као такав, врло нестабилан и променљив. Представља продукт свести, не никако некакве наше биохемије. Инаће, сви би се и у свим временима понашали по истим нормативима. 

 

On 1/29/2015 at 22:35, Deja Vu рече

Ljubav sa druge strane nema veze sa moralom tj. ljubav je nadmoralna. Dakle ni nemoralna ni amoralna, nego NAD.

Ово је добро речено. 

[ИгорМ]

Одличан текст. Морам да се упишем и додам оно што је у мом потпису

[Човек Жоја]

...изгубили смо храброст да будемо слободни....

 

Тиме нам је скривена и истинита срећа. Само храбри ће је упознати. Али, слобода и припада храбрима. Љубав се дешава само храбрима

 

Љубав је крст. Бити храбар и слободан за љубав, волети, значи носити крст. То је разапињање пале природе, разапињање страсти. И као што страст доноси тренутно задовољство иза којег бол има завршну реч тако крст доноси тренутни бол иза којег радост има завршну реч. Љубав, то је жртвовање страсти, ослобађање, ради среће. Храброст за жртву иза које следи слобода да се воли и буде срећан.

[pahulja]

Prelepo objašnjeno 8086.gif

[Deja Vu]

Не бих рекао. Можда само неки суштински сегменти, садржани у Десет заповести. У ширем значењу, морал је социолошки феномен. Као такав, врло нестабилан и променљив. Представља продукт свести, не никако некакве наше биохемије. Инаће, сви би се и у свим временима понашали по истим нормативима. 

 

Pa sustunski segmenti su identicni svuda u svetu. Postoje norme koje su iste - ubijanje je nemoralno, kradja je nemoralna itd. osim u nekim drugim okolnostima kao sto je ubijanje pripadnika drugog neprijateljskog plemena, naroda potpuno moralno. Ali ajd da ne ulazim u to, ja u sustini nisam zagovornik relativistickog shvatanja morala, ono sto je bitno jeste da moral postoji otkad postoje ljudi, a da smo ga zapravo nasledili od zivotinja, jer i one imaju odredjena moralna ponasanja. To su pre svega nama bliski sisari poput majmuna, slonova i delfina. Tako da po meni moral jeste produkt kako kazes biohemije, evolucije i da ima veze sa onim cuvenim opstankom vrste. Kao sto je razmnozavanje nacin da se produzi vrsta, kao sto je briga o mladuncima nacin da se sacuva potomstvo i produzi vrsta, tako je moral nacin da ta vrsta opstane, da se sacuva, da clanovi iste ne naskode jedni drugima. 

[Данче*]

Права љубав је Крст. Спремност на крст. Потпуно давање себе другоме.

 

 

У правој љубави постоје потпуно помирени и радост и туга, и живот и Крст, и љубав и жртва. Тугу прочишћава радост, живот прочишћава Крст, а љубав прочишћава евхаристија, литургија. И у томе је сва православна филозофија љубави.

[Arsenija]

Заљубљеност и љубав? Има ли разлике? Да, има. То су заиста две фазе живљења, али које су ипак у некаквој вези. Заљубљеност претходи љубави

Ima razlike . Nema veze . Zaljubljenost nema veze sa mozgom ,a ima veze sa biohemijom ,  ljubav je siri pojam i ponekad  nema veze sa zaljubljivanjem ,vec je osecanje voljenja nekih milih, dobrih i neiskvarenih bica bez posebnog razloga , ljubav je neobjasnjiva, zaljubljenost jeste . Zaljubljenost moze da se objasni samo onima koji to nisu,a oni koji jesu ne mogu to da shvate iz nepoznatih razloga . Stoga o tome ne treba pricati onima koji to ne znaju ,zato sto je poznato da se ljubav svedoci,a da se ne dokazuje,jer ne moze da se dokaze iz nepoznatih razloga.. 

[Александар Милојков]

Zaljubljenost nema veze sa mozgom ,a ima veze sa biohemijom

 

Па и мозак има своју биохемију.  

[Дејан]

Žene vole zaljubljenost, jer je to opravdanje za sve.

I ako se retko koja zaljubljuje, svaka u društvu kaže da je zaljubljena, naročito da bi legalizovala neobavezan seks.

[Саша од Москве]

To tako izgleda zato što se podrazumeva da je žena osećajna, a i ona sama (žena) ima veću slobodu da govori o emocijama, jer je društveno prihvaćeno. Dok je za muškarca obrnuto.

[Milan Nikolic]

Шта мислиш Ацо о нечему што би се могло назвати ,,теологија морала''? О томе сам нешто хтео написати, а овом темом си ме подсетио.

 

Ако се теологија слободе превасходно односи на појам личности, онда се теологија морала може објаснити појмом суштине. Наиме, ,,у суштини'' има нечег - онтолошког (тј. битног [критичног] за постојање) -, што нужно одређује наше кретање, с тога постоји нешто што се ,,мора'' да би се избегао погрешан правац.

 

На пример, можемо имати слободу у личносном односу, што нас спасава; међутим уколико апсолутизовано полно општење (блуд) назовемо слободом, онда настаје ситуација: ,,не можете служити Богу и мамону'' или ,,шта има светлост са тамом''. Зато је потребна извесна теологија морала.

 

У вези са тим, битно је теолошки објаснити зашто је морало - опет имамо тај ,,морал'' - да Оваплоћење Логоса буде од девичанства Девице Марије. Мислим да треба повезати многе сегменте, између христологије, тријадологије, сотириологије и есхатологије.

[Александар Милојков]

опет имамо тај ,,морал'' - да Оваплоћење Логоса буде од девичанства Девице Марије.

 

То нема везе са моралом већ са божанском слободом. Секс није неморалан. 

[Deja Vu]

Оваплоћење Логоса буде од девичанства Девице Марије.

 

Mislim da tu nije poenta u tome da je Bog izabrao Mariju od hiljade zena, rekao: ''E ti ces htela il ne htela'', nego da je i Marija izabrala Boga jer u suprotnom ne bi bila Bogorodica. Tako da je u Bogorodici slika tvorevine koja kaze DA Bogu, nakon cega On sam deluje i nakon cega dolazi do ovaplocenja zbog toga sto je pre doslo do obozenja coveka (u tom Marijinom DA). Tako sam barem razumeo, neka me neko ispravi ako gresim. 

 

што нужно одређује наше кретање, с тога постоји нешто што се ,,мора'' да би се избегао погрешан правац.

 

Pa na neki nacin, mada moral vise sluzi za organizovanje odnosa pojedinaca u zajednici iz cega sledi da tu nije bitan sam pojedinac nego sama zajednica. Jer ako bi svi u zajednici bili nemoralni, zajednice ne bi bilo. Zamisli da se svi ubijaju i potkradaju, covecanstvo bi uskoro nestalo. Zato oni koji su nemoralni obicno stradaju bilo psihicki ili fizicki od clanova zajednice kako ne bi ugrozili tu zajednicu na neki nacin. 

U odnosu sa Bogom nema moranja. Ako ima, onda je taj odnos pakao.