Чудни су путеви Господњи: Како је Господ додирнуо њихово срце - приче из живота

[МАРКО Мaленчић]

Хвала!                              да цитирам мото нама омиљених језуита (хахаха): У ШТО ВЕЋУ СЛАВУ БОЖИЈУ.

 

нажалост хришћанство је почело да се претвара у култ.

да би смо опстали морамо причати СТАРУ ДОБРУ причу НОВИМ средствима

[Александар С]

Цане Партибрејкерс - поглед на живот у Цркви

Емисија "Агапе" гост Зоран Костић Цане, вођа групе Партибрејкерси.

На себи својствен начин, говори о својим искуствима живота у Цркви...

Сјајан интервју, препоручујем да погледате!

 

[Дејан]

ПРАВОСЛАВНА ИСТИНИТА ПРИЧА: Хтели, али због молитве нису могли да га убију! (Видео)

 

 

(www.politikus.ru)

 

РУСКИ ВОЈНИК АЛЕКСАНДАР ВОРОНЦОВ ПРОВЕО ЈЕ У ЧЕЧЕНИЈИ 5 ГОДИНА У ЈАМИ
Пет година, судбине једног човека. Саша је био 5 година у чеченском заробљеништву, две године га нису хранили, вежбали на њему технику борбе прса у прса; неколико пута га стрељали пуцавши директно у њега, али нису могли да га убију!

1995 година, први чеченски рат. Ја потпуковник Антоније Мањшин, био сам командант јуришне групе, а суседна јуришна група добила је име по хероју Русије Артуру, мом другу који је погинуо у биткама за Грозни, покривајући својим телом рањеног војника. Војник је преживео, а он је погинуо имајући ране од 25 метака. У марту 1995, јуришна група Артур која је бројала 30 бораца, на троје борних кола извршавала је наређење команде да блокира нападе Чеченских милитантних група у Веденској клисури. Тамо постоји једно место Ханцелак који у преводу са чеченског значи – мртва клисура. Тамо је нашу групу чекала заседа.

 

 

 

Заседа – то јесигурна смрт: водећу и последњу машину онеспособљују и на тебе методично пуцају са висине. Група која је пала у заседу преживљава максимум 20-25 минута, а после тога то место постаје њихова братска гробница. Преко радио станице су затражили ватрену подршку из ваздуха, а моју јуришну групу су одмах послали у помоћ. Тамо смо стигли за 15 минута. Хеликоптери су навођеним ракетама ваздух-земља неутралисали ватрене позиције на брдима изнад нас и на наше велико изненађење група је скоро у потпуности била спашена. Недостајао је само Саша Воронцов. Он је био снајпер, и седео је на водећем возилу и експлозијом је био одбачен у долину 40-50 метара ниже. Почели су да га траже али га нису нашли. Почело је да се смркава. Пронађена је крв на стенама, али њега није било. Догодило се најгоре, тако контузованог од гранате заробили су Чечени.

Оформљен је тим за потрагу и спасавање, тражили га три дана по планинама, ноћу улазили, чак у села под контролом непријатеља, али Саша није пронађен. Отписан је као нестало лице и предложен је за орден храбрости. И замислите пролази 5 година. Почетком 2000-те, напад на село Шатоја. У Аргунској клисури у Шатојском рејону има насељени пункт Итум – Кале. У току блокаде пункта мирни становници су нас обавестили да код њих у зиндану (тамници) у јами лежи већ 5 година један наш припадник специјалних снага.

Морам да кажем да један дан у чеченском заробљеништву – је пакао. А тек 5 година! Ми потрчимо тамо, већ се смркавало. Фаровима од борних кола осветлимо околину и видимо рупу 3 са 3 и 7 метара дубине. Спустимо мердевине, а тамо живи леш. Човек се тетура, пада на колена, а ја по очима препознам да је то Саша Воронцов, 5 година га нисам видео а познао га. Он брадат, камуфлажна униформа се распала, увијен у врећу са прогризеном рупом за руке, да може да их греје. У тој јами је вршио нужду и живео, спавао, а два три пута недељно су га изводили на рад да копа чеченима утврђења. На њему су се уживо вежбали Чечени и обучавали, за борбе прса у прса са ножевима.

Они покушавају да те ножем убоду у срце а ти треба голорук да се одбраниш. У нашим специјалним снагама  момци су добро обучени, али он измучен, није могао да им пружи отпор, промашивао је тако да су му све руке биле исечене. Он пада пред нас на колена, не може да говори, плаче и смеје се. А онда каже: “Момци, чекао сам вас 5 година, драги моји.” Ми га узмемо на руке, загрејемо купатило у кући, обучемо га. А онда нам он исприча шта је са њим било  током тих 5 година.

Ту смо били са њим недељу дана, храна је била богата и разноврсна, а он комадић хлеба жваће сатима и полако једе. Њему су се сви укуси за 5 година атрофирали. Рекао ми је да га 2 године у опште нису хранили.

Питам: ” Како си преживео?” А он: “Можете ли да замислите команданире, крстић сам љубио, крстио се, и молио, узимао глину правио куглице, крстио их и јео. Зими сам јео снег.”  ”Па како?” питам . А он каже: ” Знаш, те глинене куглице су ми биле укусније од домаће пите. Благословене куглице снега су биле слађе од меда.”

Пет пута су га стрељали на Ускрс. Да неби  побегао, пресекли су му тетиве на ногама, није могао стајати. Ставе га на ивицу стене, он клечи, а 15-20 метара од њега стоји неколико људи са аутоматима спремни за стрељање.

 Кажу: ” Моли се свом Богу, ако Бог постоји он ће те спасити.” И он се молио, још увек ми је у ушима та молитва, једноставне руске душе, “Господе Исусе, мој најдражи, Христе мој предивни, ако Ти је срцу данас угодно, ја ћу поживети још мало.” Затвара очи и крсти се. Они притискају окидаче али не долази до пуцња. И тако два пута -пуцањ се не дешава. Поново репетирају – Нема пуцња . Мењају шаржере – опет ништа, мењају аутомате – ништа.

 

 

 

Прилазе и кажу: “Има крст.” Немогу да га стрељају јер има крст. А он каже: “Нисам ја ставио тај крст него ми га је свештеник на крштењу дао, нећу га скидати.” Они пружају руке да откину Крст, а на пола метра од мене Благодат Светога Духа их увија, они падају на колена и на земљу. Туку га кундацима аутомата и бацају у јаму. И тако два пута меци нису излетали из цеви а три пута су се разлетали МИМО њега. Пуцајући директно у њега нису могли да га убију, само су му рикошети од каменчића направили посекотине.

И тако је то у животу . Мој последњи командир, херој Русије Шадрин је рекао: “Живот је чудна, прелепа и дивна ствар.”

У Сашу се заљубила чеченска девојка, она је од њега много млађа, имала је 16 година, то је тајна душе. Она му је треће године тајно ноћу носила козје млеко, спуштала канапом у јаму и тако спашавала. Родитељи су је хватали на делу, шибали скоро до смрти, закључавали у оставу. Њено име Ассељ. Био сам у тој остави, тамо је веома хладно, чак и у летњим месецима, има малецни прозор и врата закључана катанцем од амбара. Везивали су је, али је она успевала ноћу да то прегризе изађе кроз прозорче, помузе козу и донесе му млеко.

Ассел је повео са собом . Она се крстила и сада јој је име Ана, венчали су се, и родили двоје дечице, Ћирила и Машу. Дивна породица. Срели смо се у Псков – Пећерском манастиру. Загрлили смо се, оба плачемо. Он ми све прича. Поведем га старцу Адриану али тамо га народ не пушта. Ја им кажем: “Браћо и сестре, то је мој војник, он је у Чеченији провео 5 година у јами. Пустите Христа ради” А они сви клекоше и кажу: “Иди сине.” Прошло је 40 минута. Саша излази са осмехом од старца Адриана и каже, “Ништа се не сећам, као да сам са сунцем разговарао.” А на длану му кључ од куће. Свештеник им једао кућу од једне старе монахиње који је припао манастиру.

Инајважнија ствар коју ми је Саша на растанку рекао када сам га питао како је преживео све то: “Ја сам провео две године у јами и толико сам плакао да је сва глина испод мене  била мокра од суза. Гледао сам у звездано чеченско небо из левка моје тамнице и тражио свог СПАСИТЕЉА. Плакао сам као дете, тражио свога Бога” “А онда” упитао сам. “А сада се ја окупам у његовим рукама,”  рекао је Александар.

 

Са руског на српски за Србин.инфо превео: Александар Гридин)

 

srbin.info

[Dejan_kv]

Profesor filozofije Dr Entoni Flu (Anthony Flew) (star 81 godinu), koji je do skoro smatran "ikonom" i "sampionom" ateizma, objavio je da je postao religiozan, sto je izazvalo pravi sok u ateistickim krugovima. Ateisti su potom izjavili da prof. Flu samo uzima u razmatranje mogucnost da Bog postoji, ali ih je on odmah demantovao i ponovio da "veruje u Boga".

 

Treba reci da je prof. Flu predavao filozofiju na najpoznatijim svetskim univerzitetima, kao sto su Harvard, Oksford, Kembridz, Jejl i dr. On je imao status profesora "et lardz" (at large), koji ima veoma mali broj profesora u svetu. Taj status mu je omogucavao da predaje studentima sta zeli iz svoje oblasti.

Poznata je njegova knjiga "Bog i filozofija" (God and Phylosophy), koja predstavlja najsnazniju kritiku religije i Biblije. Ali, prof. Flu sada izjavljuje da su njegove knjige "prevazidjene" i da je u pripremi novo izdanje u kome ce on to i reci.

Vest je odjeknula u intervjuu koji je prof. Flu dao filozofskom magazinu Philosophia Christi.Ovaj intervju predstavlja razgovor izmedju prof. Flua i Geri Habermasa (Gary Habermas), profesora filozofije sa Univerziteta Liberty, kome je prof. Flu zahvalan sto je promenio svoje misljenje.

Prof. Flu kaze da razlog zasto je doneo ovakvu odluku jeste ono sto je uvideo analizirajuci DNK. Nensi Pirsi (Nancy Pearcey) autor knjige "Totalna istina" (Total Truth) to objasnjava: "U sredistu zivota, u centru svake celije kod svakog zivog organizma, nalazi se jezik, kod, ili ono sto zovemo informacija. Ne postoji poznati prirodni proces sposoban da proizvede informaciju. Poruka ili informacija jesu potvrda postojanja inteligentnog izvora informacije."

Prof. Flu i prof. Habermas su se susreli nekoliko puta u debatama oko pitanja religije, i tako su postali prijatelji. Habermas kaze da je prvo okretanje ka religiji Flu ucinio 2000. godine nakon njihove debate na nacionalnoj televiziji. Tada je Flu kazao: "Ja sam ateista sa mnogim velikim nedoumicama."

Flu je tada trazio od Habermasa da mu preporuci knjige vezane za inteligentni dizajn. Bio je odusevljen sa knjigom "Zakljucak dizajna" (The Design Inference) koju je napisao matematicar Vilijem Demski (William Dembski), a narocito knjigom "Darvinova crna kutija" (Darwin's Black Box) koju je napisao biolog Majkl Bih (Michael Behe) (ova knjiga ce se uskoro pojaviti na nasem jeziku).

U svojoj knjizi, Majkl Bih pokazuje da minimalni celijski i biohemijski zahtevi za postojanjem zivota otkrivaju "slozenost koja se ne moze svesti na nizi nivo", a koja ne moze nastati slucajno, vec mora biti dizajnirana.

U januaru 2004. godine, Flu je kazao Habermasu da je definitivno prihvatio da Bog postoji.

Habermas kaze da ce ovaj dogadjaj imati takav uticaj na ateisticki pokret. Ateisti su u stanju soka i tvrde da je Flu samo pretpostavio jednu hipotezu ili da je samo prihvatio nekog "veoma minimalnog boga", tako da njegova odluka i nije toliko vazna. Ali, Habermas kaze da je odluka vodeceg ateiste da prihvati postojanje Tvorca, koga naziva Bogom, zaista veliki i vazan dogadjaj.

Fli kaze da je njegova odluka pitanje intelektualnog postenja: "Ceo moj zivot je vodjen principom Platona i Sokrata, da sledim cinjenice gde god me one odvele."

Flu ne prihvata neke religijske koncepte koji uce da ce Bog vecno muciti ljude u paklu. Takodje, Flu kaze da su primeri vaskrsenja u Bibliji veoma logicna i imaju mnogo vise dokaza nego razna cuda u koja ljudi veruju.

Vreme ce pokazati kakve ce posledice izazvati odluka prof. Flua.

[Пг]

Иван Марковић, бивши хероински зависник: Умро сам два пута, али срце ми је сада пуно љубави

 

Са 12 година Иван Марковић је почео да дува. Марихуану, лепак, увелико је пушио цигарете... Користио је и "тродоне".  Већ у 14. се први пут убоо у вену. Постао је интравенски хероински зависник. И то је био готово половину свог живота.

 

Падови, очај, комлекси, фрустрације које су га обузимале, сузе, тврдо и хладно срце које није тада чуло молбе мајке, оца... Кривична дела, покушаји убиства, нелегално поседовање оружја, насиље....Две клиничке смрти. Све ово је стало у дневник до 23. године његовог живота.

 

 

Лажна срећа, лажан осмех и снага лице су наркоманије.  Наличје је сасвим другачије. А све почиње, онако, тихо, прикрада се, шуња. И постаје озбиљна болест зависности, Иван каже, духовни проблем....

 

Иван верује у Бога, живи по принципима које је открио у Библији и спреман је за све изазове у животу. Жели да оснује породицу, машта о деци...Иде, али ретко у родно Смедерево

 

Остатак:

http://zena.blic.rs/Zdravlje/20830/Ivan-Markovic-bivsi-heroinski-zavisnik-Umro-sam-dva-puta-ali-srce-mi-je-sada-puno-ljubavi

[Дејан]

VELIKI BORAC, A JOŠ VEĆI ČOVEK: Fedor pomaže poplavljenoj Srbiji! (VIDEO)

Najbolji MMA borac svih vremena dolazi u Srbiju kao promoter turnira “Tesla FC 4 – Slovenska bitka”, a tu priliku iskoristiće da pomogne ugroženima u poplavama

 

printskrin: youtube/Vexa93

 

 

Veliko srce ima Fedor Emelianenko! Rus, koji je inače najbolji MMA borac u istoriji ovog sporta, iskoristiće posetu Srbiji da pomogne ugroženima u poplavama!

 

Fedor će u subotu prisustvovati MMA spektaklu u Pančevu, gde će biti proglašen za počasnog predsednika MMA saveza Srbije, a biće mu uručena i zahvalnica za pomoć u razvoju ovog sporta u našoj zemlji.

Ruski borac će za ugoržene u poplavama dopremiti veliku količinu humanitarne pomoći.

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj Fejsbuk stranici Telegraf Sport!

Takođe nas možete pratiti i na našem Tviter nalogu @TelegrafSport

 

(Telegraf.rs)

[drvce]

http://bleacherreport.com/articles/2070455-mma-fighter-selflessly-taps-out-in-order-to-save-losing-opponent-unnessary-harm

Mike Pantangco, stono kazu - nesvesni pravoslavac.

[JESSY]

Исусе, ако Те има, помози

 

Лишени сваког мистичког искуства, људи грозничаво трагају за путем који води ка другом, невидљивом, духовном свету. Међутим, главни проблем је што не знају шта се налази иза завесе, нити разликују добре и зле силе тог другог света. Ово што следи, прича је младог панкера, К. Ајвија, чудесно избављеног из магије и росптва демонског.

 

 

Живео сам у својим фантазијама и световима које сам сам стварао. Од 'нормалног' детета постао сам панкер са панкерским фризуром и чизмама. Наносили су ми бол, повређивали су ме и тукли због моје индивидуалности. Једног дана ме ортак позвао на посебну журку на коју су дошли моји ортаци из школе и две старије женске. Речено ми је да ћемо седети и причати, пити соду, јести чипс и завитлавати се. 

Али, те две женске биле су вештице, а журка је, уствари, била вештичији скуп. Тада сам инициран у магијску праксу Вике (WICCA). Ако не знате, Вика је древни женски облик друидске магије. Зато су ме и назвали вештицом, а не вешцем. Брзо сам напредовао и постао искусна вештица. Мој ум је потонуо у чудни делиријум и лудило. Веровао сам да је лудило највише животно искуство. Ако умрем, све ће бити готово. Ако полудим, проћи ћу кроз смрт без умирања. То је била моја философија. Бавио сам се магијом и дан и ноћ.  Бављење вештичијом магијом ме је одвело на разна места, углавном кроз астрална путовања. Било је то природно ширење света моје фантазије. Био сам свемоћан и све у том свету који сам створио сам, гледало ме је са поштовањем. Осећање моћи је оно што вас мами да се бавите магијом. У стварном свету ја сам био нико и ништа, у магији сам био неко и нешто. Осећао сам се непобедивим. Међутим, био сам у заблуди (прелести). 

Једне ноћи ме је пробудила јака напетост бешике. Био је то један од оних тренутака када лежите на кревету, погледате на сат, а затим у врата, покушавајући да одлучите да ли ћете устати или ћете остати у кревету и издржати до јутра. Одлучио сам да устанем и одем до купатила. У том тренутку сам схватио да је читаво моје тело парализовано од врата па наниже. У Вика магији се не користе ни дроге, ни алкохол. Свако за кога би се открило да користи дроге или алкохол би био искључен из вештичијег реда. Знао сам да ничег није било у мом организму што је могло изазвати такву парализованост. Једино објашњење до кога сам могао доћи јесте да ме је напало нешто што је духовне природе. Напустио сам своје тело на астрални начин и подигао се изнад њега. Тада сам доживео потпуни шок. 

Око мога тела било је око петнаест демона који су га чврсто држали и смејали се хистерично. Један од њих се окренуо и погледао ме и рекао ми да сам ја највећи (...) [1] идиот каквог он није већ дуго среo. Демон је рекао да су ме они учили правом путу, али  сам ја отишао на погрешан пут, да сам толико забраздио да идем право у пакао и да ми нема спаса. Затим ми је предложио да склопимо договор. Два демона су дошла до мог астралног тела и окренула ме наглавачке. Када сам се преокренуо нашао сам се у паклу. Нема начина да опишем шта сам видео, осетио и омирисао. То никада нећу моћи да заборавим. Те приказе... 

Вратили су ме, потом, у моју собу и дали ми ултиматум. Или да се убијем, па да онда постанем попут њих - тј. да се више не мучим него да будем мучитељ, или да умрем и, у сваком случају, одем у пакао. Изабрао сам самоубиство. Мало пре него што су ме вратили у моје тело, прошаптао сам у себи: "Исусе, ако Те има, помози!". 

Одједном ме обасјала блештава светлост и демони су се распршили на све стране. Устао сам и почео да грдим Бога. "Зашто си допустио да прођем кроз све те ствари"?! Грдио сам Га скоро читав сат, чистећи измет и мокраћу које је моје тело испустило током искуства са демонима. 

Тада сам, први пут чуо глас Божији. Тај глас ми је рекао само једну једну једноставну реченицу која ме зауставила на путу моје пропасти: 

"Све што сам желео да учиниш, било је да тражиш". 

[1] Овде следи псовка коју аутори књиге, из разумљивих разлога, нису пренели, већ су је означили тачкицама, па и ми, у преводу, поступамо на исти начин (прим.прев.)

 

Извод из књиге „Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна“, коју можете прочитати на нашем вебсајту у ПДФ формату, у рубрици Књиге 

Пријатељ Божији

[LISA]

S t r a s n o. Brrrrr...

[Melhisedek88]

Americki pankeri,nisu kao nasi.Nasi ne piju sodu,vec pivo u parku il' ispred dragstora pa niko ne moze manipulisati sa njima.Kad im to dosadi,odu u Crkvu i zive liturgijski zivot.

Nasi narodnjaci su poput Americkih pankera,cak su poceli da se i oblace kao oni.

[cloudking]

Ma pusti to ja sam jednom sanjao da mi Palma doso u kucu. I tako ceo dan sa nama jeo, pio, spavao nije hteo da ode. Tek uvece odjednom ustao i samo reko "idem kuci"... I otiso...

Sta sve covek nece sanja...

[JESSY]

Са Виктором сам се упознао у Сочију, у капели у којој је сахрањен недавно упокојени старац схиархимандрит Симеон (1). Било је видљиво да је Виктор не баш црквен човек. Изашао је из капеле, прекрстио се, и осврнуо се око себе као да се боји да ће га неко видети. Махинално је дохватио цигарете, али се досетио те је вратио кутију назад у џеп. Предложио сам му да узме мандарину уместо цигарете. Захвалио ми се и одбио. Почели смо да разговарамо.

 

 

Виктор је унук пуковника медицинске службе. Седам година је био наркоман. Замолио сам га да ми каже како је успео да се излечи. Ево шта је он испричао.

 

„Оно чега се сећам још од детињства, јесто то да сам се увек осећао усамљен. Кад сам био веома мали, мајка ми је понекад исказивала нежност, а отац никад. Кренуо сам у школу, а родитељи су нису интересовали за мене. А касније су и сасвим отпутовали у Саратов. Остао сам са дедом. И он ме није разумео, једноставно није му било до мене. Или је био на служби, или на пецању са друговима, или војне обавезе. Почела је перестројка. Деда је сасвим пошашавио. Почео је и да мрзи демократе. Пензија за време девалвације је била смешна! Постао је мрзовољан. А ја сам започео свој бизнис. Једно продавао, друго куповао. Деда се љутио: „Преваранту“! Одговарао сам му: „А како да живим?“ Све је срушено. Нема никаквог посла. У народу све кључа. Тада су санаторијуме затварали, није било оних који су долазили на одморе, није било туриста. Шта да се ради? Деда је свако јутро ишао на море. Барем да нешто улови. А затим ми чита вести о томе како су добри комунисти. Ја му говорим: „Шта су ти они добро дали“? Имаш три бамубусова штапа“. А ја сам већ тада имао аутомобил. Готово да није дошло до туче између нас. Страшна бол. У рођеном дому је било као на ратишту.

[JESSY]

И тако, почео сам да се дрогирам. У почетку трава, а затим је дошло и до хероина. И никако нисам успео да се зауставим. Схватао сам да гинем. И лечио сам се, и ишао сам код врачара. Ништа ми није помогло. Био сам на иглама. А деда је био умро, а родитељи су били у другом граду. Живео сам сам. Пуштао сам другове да живе са мном, можда ми нешто и дају, или паре, или наркотике. А онда је један мој друг који је већ био почео да иде у цркву рекао:

-Одвези ме код једног човека.

Узео сам кола и кренуо. Путовали смо у планину. Видим, читаво јерменско насеље. Допутовали смо до куће, а у том дворишту маса народа и један старац у колицима. Мој друг приђе ка том старцу и рече:

-Благословите, баћушка.

А овај га прекрсти, а мене гледа некако строго и са сажаљењем. Дуго ме гледа, а онда рече: 

-Што ти не долазиш по благослов?

Друг ме повуче ка том деди и сави ми главу. А ја почео да се љутим. Шта ми то радите? Зар сам ја дете, да ми тако главу савијате. А деда ме је прекрстио и главу ми узео у руке. Узео и држи, и не пушта. Ја се једва суздржавам. Раздражујем се, хоћу да му скинем руке. Деда ми је лако притиснуо главу и рече:

-Шта се буниш?

А шта да му кажем? Стојим као нека нагета будала. Осећам крв ми ударила у главу. Ћутим. Исправио сам се и склонио сам се у страну. А око мене маса народа. Сви честитају деди:

-Срећан дан анђела чувара!

[JESSY]

 

Долази десетак попова. Доносе му цвеће као народном уметнику. Он узима, и предаје жени која је крај њега читаво време стајала. Било је тамо још неколико жена у црној одећи. Сад знам да су то монахиње, а тад нисам имао појма. Што ли су дошли, шта је то дан анђела чувара? И како да поштују тог анђела? Почели су сви да певају молитву. Испочетка различито: монахиње су лепо певале, а народ ко народ. А затим су се сви уклопили и добро су отпевали. Схватио сам, да то није једна већ неколико молитви, разних мелодија. Затим смо сели за сто. Деду су одвезли у кућу. Попови и монахиње су отишли за њим. А ми остали смо били у дворишту, у неколико тура.

Мој друг је прво мене повукао. Нисам хтео да једем, али ми је било занимљиво. Нисам знао какав је то народ. Такве нисам никад ни видео. Они су о нечем свом говорили, и сви су једни друге схватали. А ја сам био као неразуман. Речи су биле руске, али никакав смисао у њима нисам видео. Нешто су причали о неком владици. Који владика? Као у Пушкиновој бајци, баба је хтела да буде владарка (владичица) мора. Бајка је о златној рибици. А они о неком владици. Шта он то владичи? Углавном, јели смо, устали. Опет, али тихо, прва тура је молитву отпевала. Други су пришли столу. Ми смо се померили у страну, стали смо уза зид. Прозор је био отворен. Чујем „Многаја љета“ певају. Желе том баћушки да доживи до сто година. Моле га да не напушта своју децу. А мени све то чак смешно. Као да он командује својим животом и као да може то испунити.

[JESSY]

Стварно ме је задивило све што се тамо догађало. Путовали смо назад. Мој друг је ћутао, а и мени се није причало, био сам као после филма са специјалним ефектима. Довезао сам друга до куће. Захвалио ми се и рекао:

-Запамти тај дан. Ти си био код баћушке Семеона (2). Унуцима ћеш причати а они ти неће веровати.

-И верујте, тог дана се нисам игле ни сетио. Тек трећег дана сам се тога сетио. Треба се убости. А глас у мени говори: „Не чини то. Стрпи се“. Ни сам нисам знао ко ми то наређује. Позвонио сам другару, и рекао:

-Ајде да отпутујемо до тог деде.

Он ми је рекао:

-Ајде. Али имам посла једно два сата.

Мене је тресло, али сам трпео. Нисам хтео да чекам два сата, кренуо сам код друга кући. Стојао сам и чекао. А он сам ме зове:

-Дођи, сада сам слободан.

Одговорио сам:

-Већ сам стигао.

Дошли смо и до тог кућерка. Куцамо на врата. Врата нам отвара монахиња и смеши се. А они седе напољу за оним столом где смо ми јели. Видео ме је онај деда, тај, отац Семеон, па каже: