Духовно буђење у затвору: „Oвде сам нашао Бога“

[JESSY]

Никог нијеса убио, али сам крив

Вртим филм уназад и о догађају који ме је одредио. То убиство. Жао ми је што се то десило. Жао ми је тих људи, жао ми је моје породице. Шта да радим, вријеме не могу да вратим. Да могу то бих урадио. Моје покајање је специфично. Оно води у радост јер имају два пута. Пут очајања и пут покајања. Те људе ми је искрено жао. И ако би дао Бог да сретнем њихове породице да им то и кажем. Желим им сву срећу и здравље. Ја нијесам никога убио, али сам био ту када се то десило.

Завршио сам гимназију у Беранама, а онда сам уписао географију, али нијесам успио да је завршим јер сам се оженио и онда дошао у затвор. Младог ме је запао тај врућ кромпир.

[JESSY]

Имам доста фамилије и сви су ми подршка

Нијесам имао контакт са породицом страдалих осим на суђењу. Ови моји пријатељи који су осуђени за исто кривично дјело, су ту. Причамо. Имамо контакт.

Рекао сам, све бих урадио да до тога није дошло и да могу и свој живот бих сад дао за то. Сада је касно. Од мог живота и мог здравља дао бих онима који су погинули иако сам их тада први пут видио у животу.

Ако будем морао да лежим до краја казне у затвору онда излазим 2024. године. Можда буде те амнестије, па ту будем још неких 4-5 година. Надам се искрено томе. Ако останем до краја имаћу 41 годину. Дјевојчице имају по осам година. Долазе често као и супруга. У породичном животу и одлукама учествујем скоро као да сам вани. Супруга се преселила у Беране послије овога догађаја. Имам доста фамилије и сви су ми подршка. И они пријатељи који су били док сам био на слободи остали су и даље пријатељи. За многе сам се чак и изненадио колико су уз мене.

И Црква се брине о нама. То нијесам прочитао и видио у медијима. Митрополија црногорско-приморска има диван однос према нама. Ко је хтио полако да ради на себи они су му помагали. Долазе свештеници код нас.

Пријатељи су остали уз мене зато што су пријатељи, а видјели су мој став који им јасно каже да не морају. Неке од њих који долазе тјешим ја. Жале се на тежак живот и проблеме. Кад дођу кући питају их, како му је, а они веле боље но нама. Наравно, некада и ја паднем у расположењу, али ето кад сретнем драга лица то другачије буде и одмах се орасположим.

[JESSY]

Можда будемо колеге када изађем

У соби или спаваони нас има четворица. Имамо кревете, двд, тв… Пристојни су то услови, нема шта. Волио бих да ти покажем како то изгледа. Код мене је то баш лијепо опремљено. Кад бих ти рекао да волим тај кутак, не знам да ли би ми вјеровао, али јесте то баш тако. Ту живим и сад можеш да га волиш или да га проклињеш. Не можеш бити равнодушан. Спавам мирно, храна је добра и тренирам доста. Остале спортове не волим баш много. Не волим колективне игре јер ту има свакаквих људи, па је боље не упуштати се у колектив. Одржавам и сређујем теретану. Покажем неком неке вјежбе да се не повриједе, и тако проводим дане..

Не знам шта ћу да радим кад изађем. Бог зна. Размишљам о томе јер је то људски. Чудни су путеви Господњи. Можда будемо колеге, а можда будем професор. Ко зна гдје ће ме пут повести. Право да ти кажем ни твој посао није неки. Опасно је кад ти је глава пуна свакаквих информација. То те брате једноставно једе. У кругу међу затвореницима причамо свашта. Свакаквих се тема латимо. Од спорта до политике. Ма као на слободи. Нема ти ту неке велике разлике, само што смо овамо упућени једни на друге, а на слободи можеш и да побјегнеш од непожељних саговорника. Ово ти је установа за све.

И за новинаре и за политичаре и за сва занимања. Прије него сам дошао овдје мислио сам да је у затвору само шљам, међутим, није тако. И овдје сам срео добрих и здравих људи који су ми постали пријатељи.

 

http://www.mitropolija.com/price-iz-zatvora-dnevnih-novina-na-slobodi-sam-mislio-da-sam-religiozan-ali-sam-ovdje-nasao-boga/

[Grizzly Adams]

Много јако... Тенкс Џес!

[Данче*]

Од бандита до преподобног

 

Историја Мојсија Мурина

 

 

Овом светитељу моле се затвореници, они који траже веру у животу, горки пијанци и они који желе да се излече од тешког обољења. Људи црне коже, хишћани Америке, изабрали су га за свог покровитеља: „Братство преподобног Мојсија Црног“ занима се православном мисијом мећу афроамериканцима.

Ко је био свети Мојсије Мурин?

Разбојник: ми сви знамо да је он био разбојник који је постао монах. Али... да ли је све стварно тако једноставно: бити неко са животињским нагонима, бити насилник, неко ко ножем напада – и одједном се покајати и постати свети? Како је само за нас постала уобичајена та животна прича: био, постао, грешио, покајао се... Дајте да погледамо на необично задивљујућу историју овог човека.

Догодило се једне ноћи

Мојсије се родио у IV веку у Египту. У то време Египат је улазио у састав Римске а касније и Источно-Римске империје. Неколико векова до ислама, хришћанство је било широко распрострањено – по предању, сам апостол Марко је први донео у те крајеве вест о Распетом и Васкрслом. Египатски хришћани су преживели прогон Диоклицијана који је беснео по целој империји. У пустињи су основани први манастири, где су се подвизавали људи, ван свих човечанских моћи. Међутим, паганизам се још увек није повукао у дубину векова.

Мојсије је био роб познатог човека, могуће чиновника. Роб – висок око 2 метра, широких плећа и њега су карактерисале не баш тако мирне склоности. Био је протериван и због пијанства и варварства,чак и због убиства. Нашао је своје место у банди где је постао вођа.

Неколико година пљачкања и насиља...али одједном – све се променило: могуће је да су сва та злодела у њему пробудила савест. Једне ноћи Мојсије гледа на небо, размишља, дубоко уздишући, о Богу и о свом животу. И одједном осећа Његово присуство...

То је било довољно.

Разбојник оставља своју банду, одлази у пустињу и ево- већ стоји пред вратима манастира. Стоји на коленима испод горећег Сунца, и моли да га пусте унутра. Братија је знала ко је њима дошао на врата: слава Мурина се проширила свуда. Знали су и припремили су се за смрт: одржали су литургију, причестили се. Пред њиховим вратима је стајао - без намере да оде, бандит, способан на то, како говоре људи, да се голим рукама обрачуна са неколико наоружаних мушкараца.

Мојсије је изгубио свест од врућине. Тек тада је игуман почео да претпоставља зашто је дошао тај озлоглашени човек. Разбојника су унели у собу. Дошавши себи успео је само да прозбори: „Исповеди ме, оче“.

Исповест је била страшна и трајала је јако дуго. После ње, Мојсије је почео да живи међу братијом, која је на њега гледала са неверицом.

Да ли је мислио о томе да ли ће Бог прихватити његово покајање или не? Да ли ће га братија прихватити? И колико људи има исте такве мисли: “Да ли ће ме Бог прихватити – у животу сам толико лоших ствари урадио!“ Али он је имао ту решеност, која, по речима светих отаца, разликује светог од обичног човека.

„Не идите том лажљивом монаху!“

Бившем бандиту су дали најтежа и најнепријатнија послушања. Он их је испуњавао и тајно, ноћу, радећи тешке послове за друге монахе, приносио је воду старцима у удаљене келије. Прошло је неколико година и игуман је благословио монаха да се подвизава у самоћи. Тамо су га напала бивша браћа по оружју – и не знајући на кога су наишли. Мојсије их је све заједно везао и на својим плећима их однео пред ноге игуману који је наредио се бандити одвежу и пусте. И поразивши се са свим што се десило, бандити су пожелели да остану међу братијом.

Мојсије Мурин није заборављао ко је и какав је био. И није дозвољавао себи да заборави пређашње навике, начин живота: као и преподобна Марија Египатска, он се борио дуго са страстима. Са гневом. Са својом насилном нарави. Како се у њему та борба водила- то можемо са да претпоставимо.

Гласина о подвижнику се брзо пронела. Мојсије је покушао да нађе слуге племенитог човека који су хтели да организују сусрет са „високодуховним лицем“. „Не треба да идете том лажљивом, недостојном монаху“,- рекао је тим слугама, видевши их на путу.

Његово смирење је решио да провери и еписком пред чином када је требао да буде уведен у први степен свештенства. Он је замолио дечаке који су помагали у олтару да искушају подвижника. Они су изазивали Мојсија, ругајући се и његовој боји коже, викали су да је недостојан да приђе олтару. А он је пао на колена пред децом и рекао: „Ви и не можете да претпоставите колико сам ја недостојан - не само да приђем олтару већ и пређем праг цркве!“

 

„Сви који се маше за мач од мача ће погинути“

 

 

По Мојсија је дошла онаква смрт, о каквој се молио. Потпуно неспокојна, али ипак „часна“.

Сећате се, старац Пајсије има причу о остарелом подвижнику, који је жив изгорео у својој келији од жара из пећи? Сва братија у манастиру је била збуњена, не разумевши, како је Бог тако нешто допустио. А затим се сазнало да је подвижник молио Бога да умре баш тако, зато што је он у младости спалио у пећи једног турчина.

Мојсије се молио да за сва његова убиства убију и њега: „Много година већ чекам да дође време, када ће се на мени испунити речи мог Владике, Господа Исуса Христа, који је рекао : „ Сви који се маше за мач од мача ће погинути“. Упозоривши братију да ће манастир ускоро напасти разбојници, подвижник је остао да се моли и да чека свој час. Заједно са њим остало је неколико његових ученика. Сви су били убијени. То се десило пре око 400 година...

Штета што о Мојсију Мурину знамо тако мало. Његово преподобно житије се не чита у храмовима. Али он није ништа мањи од преподобне Марије, која се подвизавала у таквим пустињама као и он.

Како променити своје вишегодишње навике? Како тражити казну, када је теби опроштено? Како то да применимо у свакодневном животу, који не обилује ни смртним греховима, ни ватреним покајањем? Уосталом, једну ствар можемо да урадимо баш као он. На било какав порив ка осуђивању – изговорити, баш као преподобни Мојсије: “Ја носим пробушену торбу пуну грехова. Моји греси испадају иза мене и ја их не видим – а ја сам дошао, да другоме судим...“

Валерија Михајлова

превод са руског Слађана Митровић

Православие.Ru.

[Данче*]

У крајевим египатским живљаше неки чувени разбојник, по имену Мојсије, родом Етиопљанин, црн у лицу. Најпре он беше роб неког знаменитог господина. Али због своје рђаве нарави и зато што изврши неко убиство, Мојсије би отеран од свога господара, и он се придружи разбојницима. А разбојници, видећи да је Мојсије веома снажан телом и сурове нарави, изабраше га за свога харамбашу. Ово се казује о светом Мојсију, да се види његова поправка и прелаз од тако рђавог живота ка покајању и Богоугађању; јер се и ранији греси светитеља не скривају ради прослављења милосрђа Божија, које изводи чесно из недостојног и од грешника ствара праведника.

Вршећи разбојништва са својом дружином, Мојсије чињаше многе грабеже, крвопролића и друга одвратна и стидна безакоња и насиља, и постаде чувен по свирепости својој и страшан свима. Између осталих разбојничких дела његових помиње се и ово: Мојсије беше киван на једнога овчара, што га једном приликом омете својим псима да изврши неки злочин. Дознавши потом да тај овчар пасе овце с друге стране реке Нила, он намисли да га убије. У то време река Нил се беше страховито излила. Свезавши своје одело, Мојсије га привеза себи за главу, мач метну међу зубе, и стаде пливати по великој реци. А споменути овчар, угледавши још издалека Мојсија како препливава реку, остави овце, па побеже и сакри се. Мојсије пак, препливавши реку, но не нашавши овчара, закла му четири најбоља овна, па везавши их конопцем поново преплива обратно реку Нил вукући са собом те овнове. Онда одра овнове, поједе њихово изврсно месо, а коже даде за вино и попи.

Дуго времена Мојсије вођаше такав рђав живот; но једном он некако дође к себи, јер се Бог смилова на њега и призва га покајању, пошто преблаги и човекољубиви Господ не жели погибао грешника него им жели обраћење на спасење. Раскрави се дакле срце у грешника Мојсија, раскаја се за своја зла дела, остави разбојниковање и другове своје, оде у пустињски манастир и предаде себе у покорност и служење игуману и братији, или тачније - самоме Богу. И проливаше Мојсије многе сузе и дању и ноћу, кајући се за раније почињене грехе своје, и ревносно вршећи сва послушања и послове, он постаде изврстан монах. Затим после неког времена Мојсије оде у отшелничку келију и живљаше сам о Богу, топлим покајањем очишћујући своја ранија безакоња.

Када Мојсије вођаше живот у таквом покајничком исправљању себе, у његову келију упадоше четири разбојника и нападоше га, не знајући да је то Мојсије. А он, иако сам, савлада их и свеза, па бацивши их себи на лећа као врећу плеве, однесе их у манастир к цркви и рече братији: Пошто не треба никоме да чиним нажао, а ови ме нападоше, и ја их похватах, шта ми ви наређујете односно њих? - Оци му наредише да их одвеже и пусти на слободу, рекавши: Нама не доликује да икога убијамо. - А разбојници, сазнавши да је то Мојсије, бивши харамбаша разбојнички, удивише се таквој промени живота његова, и прославише Бога, па се и сами тргоше и у страх Божји дођоше; и покајавши се, постадоше монаси виђени. И не само они, него и многи други разбојници, чувши о своме вођи Мојсију да се покајао и постао монах, оставише и они разбојниковање и сва зла дела, и постадоше врлински монаси.

Тако Мојсије провођаше време у подвизима покајања. Спочетка њега нападаху демони блуда нечистим помислима и похотљивим распаљивањима, вукући га на пређашњи блудни живот, као што касније сам казиваше братији, говорећи: Ја сам поднео толике муке борећи се са телесном пожудом, да умало не наруших монашки завет. - Отишавши к презвитеру ави Исидору у Скит, он му исприча о своме муковању у борби са телесном похотом. И рече му свети Исидор: Не смућуј се, брате! Ти си још почетник, па те због тога демони жесточије нападају, иштући у теби пређашњу навику; да би их одагнао од себе, саветујем ти да се латиш свакодневног пошћења и у једењу уздржања, да не једеш досита. Јер као што пас, који је навикао да глође кости око касапнице, не одлази од касапнице док се не затвори; али кад се она затвори и нема никога да му што баци, он пошто огладни одлази; тако и демон блуда чучи око човека који једе досита. Међутим, ако боравиш у посту и уздржању, умртвљујући земне удове своје и затварајући врата једења пошћењем, не допуштајући да се стомак наједе, јер наједање рађа телесну похоту, тада ће демон, као пас измучен глађу, отићи од тебе утучен.

Слуга Божји Мојсије, отишавши у своју келију, затвори се у њој и провођаше у евакодневном пошћењу, једући мало парче хлеба увече по заласку сунца, и много се трудећи у рукодељу, и педесет пута у току дана устајући на молитву, вршећи је клечећи. Али, иако мучаше тело своје радом и изнураваше пошћењем, ипак не престајаше у њему пожуда која подстиче на грех. Стога он поново отиде к ави Исидору и рече му: Оче, не могу да будем у својој келији, јер телесне страсти војују на ме. - Блажени Исидор га узе и изведе на највише одељење своје келије, па му рече: Погледај на запад! - Погледавши, Мојсије виде мноштво страшних демона који су грајали и припремали се за борбу. Онда ава Исидор рече Мојсију: Сада се окрени на исток и погледај! - Погледавши на исток, Мојсије виде безбројно мноштво светих светлоносних анђела који су се такође припремали за борбу. И свети Исидор рече Мојсију: Они што су на западу подижу борбу на свеце Божје, а они што су на истоку шаљу се од Господа у помоћ добрим подвижницима. Гледај, много је више оних који нам помажу од оних који устају на нас.

Окрепљен таквим виђењем и старчевим речима, Мојсије се врати у своју келију, и поново стаде упражњавати своје уобичајене трудове са пошћењем и молитвама. Међутим напади га и даље не остављаху, нарочито му враг много мука задаваше у сну преко саблажљивих привида. Зато он устаде и оде к другоме светоме старцу, веома искусноме, и упита га: Шта да радим, аво, јер ми снови помрачују ум, распаљујући тело, наслађујући страст и побуђујући ме привидима на ранији греховни начин живота? - Старац му одговори: Ти зато патиш од те одвратне муке што не чуваш ум свој од сладострасних сањарења. Уради ово што ти препоручујем: одај се бденију, и постепено се навикавај на њега, и моли се бодро, па ћеш се избавити од те муке.

Добивши овакав добри савет од искусног светог наставника, Мојсије се врати у келију, и стаде се обучавати свуноћном бденију: он по сву ноћ стајаше усред келије, не преклањајући колена у молитви, да би избегао дремање, него се мољаше стојећи право и не склапајући очи. И у таквом мучном подвигу преподобни проведе шест година; али се ни на тај начин не могаше избавити од телесне пожуде која војеваше против духа, пошто Бог беше тако допустио, да би преподобни, бивши прекаљен као злато у топионици, добио преславни венац живота са осталим страдалцима.

Након извесног времена храбри подвижник измисли нов тешки подвиг: излажаше ноћу из келије своје, обилажаше отшелничке келије пустињских стараца, узимаше празне крчаге испред њихових келија, а да то они нису знали, и доношаше им воду из далека. Јер неким старцима келије беху удаљене од воде два потркалишта, а некима три, четири па и више; неки пак од њих беху већ тако стари, да нису били у стању доносити себи воду; овима Мојсије сваке ноћи пуњаше крчаге водом. Овакав подвиг преподобног Мојсија беше мрзак ђаволу. По попуштењу Божјем ђаво приреди светоме Мојсију оваку непријатност: Једне ноћи, када се овај блажени трудољубац беше сагао у студенац са крчагом некога старца да захвати воду, силно га удари ђаво по леђима великом мотком, те старац паде онесвешћен и лежаше као мртав.

Када свану, на студенац дођоше монаси по воду и нађоше Мојсија где полумртав лежи. Они онда одоше и обавестише о томе великог скитског аву Исидора; он оде са братијом, узе Мојсија и донесе к цркви. И би Мојсије као раслабљен, и толико боловаше, да једва оздрави телом после годину дана. Онда му ава Исидор рече: Брате Мојсије, престани већ да се преко мере бориш са бесима, јер и у тој храбрости треба чувати меру. - На то непобедиви војник Христов одговори: Нећу престати борити се док ме не оставе гадне сањарије у сну. - Тада му ава Исидор рече: У име Господа нашега Исуса Христа, ево овог часа те оставише те телесне пожуде, и од сада ћеш бити на миру; приступи дакле слободно и причести се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Но ово знај, да таква тешка телесна борба би попуштена на тебе ради тога, да се ти не би погордио у уму своме како си тобож својим пошћењима и подвизима савладао страсти, и да, погордивши се, не би пропао.

Чувши ово, Мојсије се причести Божанским Тајнама, оде у своју келију, и подвизаваше се на миру од ранијих телесних борби, проводећи строг испоснички живот у побожном и молитвеном тиховању. А после неколико месеци Мојсије би упитан, да ли га узнемиравају страсти. Он одговори: "Откако ми служитељ Христов Исидор очита молитву, више не патим од телесне пожуде". - После тако великих искушења блажени Мојсије милосрђем Божјим доби спокојство, и проведе од тога времена остале године живота свога бестрасно и спокојно; против ђавола пак доби од Бога велику силу, те их је презирао као муве; и напуни се благодаћу Духа Светога, и постаде славан међу оцима.

Пошто се свети Мојсије прочу врлинским животом, чу за њега кнез те земље и оде у скит желећи да види аву Мојсија. Обавештен о томе да кнез долази њега ради, старац изиђе из келије са намером да бежи у рит и шевар, но сретоше га слуге што беху са кнезом и упиташе: Где је келија аве Мојсија? - Он им на то узврати: А шта желите од њега? То је безуман старац, и веома лажљив, и води покварен живот. - Чувши ове речи, они се зачудише и продужише пут. И кад дођоше к цркви кнез рече клирицима: Слушао сам о ави Мојсију и дошао сам да добијем благослов од њега; но срете нас неки монах који је ишао у Египат, и кад га упитасмо где живи ава Мојсије, он изговори ружне речи о Мојсију, називајући га безумним, лажљивим и човеком који води покварен живот. - Чувши то, клирицима би жао и упиташе: А какав изгледаше тај старац који изговори те хуле на светога мужа? - Они одговорише: Старац беше висок, црн у лицу, у бедној одећи. - Клирици на то рекоше: Нема сумње то је ава Мојсије, па пошто није желео да вам се каже и да од вас прими почасти, он је изговорио хулне речи о себи као о неком другом. - Добивши на тај начин велику духовну корист, кнез отиде благодарећи Бога.

Тако преподобни Мојсије избегаваше славу и почасти од људи и клоњаше се разговора са световњацима који долажаху к њему, мада бејаше гостољубив, јер с љубављу угошћаваше страну братију која му долажаху, као што се о гостољубивости његовој пише у Отачнику. Једном свима пустиножитељним оцима у скиту би дата заповест оваква: "Постите се сву ову недељу и сатворите Пасху". У то време дођоше к оцу Мојсију нека страна братија из Египта, и старац им спреми мало варива. А суседи његови, видевши дим, рекоше клирицима: Мојсије наруши заповест и вари храну себи. - Клирици на то одговорише: "Изобличићемо га када дође у саборну цркву". А свима беху познати поснички подвизи Мојсијеви. Када наступи субота Мојсије дође у цркву на саборно богослужење, и клирици му рекоше пред свима: "Оче Мојсије, ти си нарушио заповест људску, али си испунио заповест Божју". Такође се и у Житију Арсенија Великог казује: Неки брат дође издалека у скит, желећи да види преподобног Арсенија; приведен к Арсенију, брат га виде, али се не удостоји чути речи његове, јер старац сеђаше ћутећи и гледајући у земљу. Отишавши од њега тај страни инок замоли клирика који га је водио, да га одведе к ави Мојсију који пре монашења бејаше разбојник. И клирик га одведе к преподобном Мојсију. Блажени Мојсије прими их с радошћу, и одмори их, и угости, и указавши им велику љубав отпусти их. Путем клирик скитски рече страном брату: Ето видео си обојицу, и оца Арсенија и оца Мојсија. По твоме мишљењу, ко је од њих двојице бољи? - Страни брат одговори: Бољи је онај који нас с љубављу прими. - А неки од богоугодних стараца чувши то помоли се Богу говорећи: "Господе, покажи ми ко је од њих савршенији: да ли онај који бега од људи имена Твога ради, или онај који прима све имена Твога ради?" И старац тај виде у виђењу две велике лађе које пловљаху по некој великој реци: у једној беше преподобни Арсеније, и Дух Божји управљаше његовом лађом у великој тишини; а у другој лађи беше преподобни Мојсије и с њим анђели Божји, који управљаху његовом лађом и стављаху мед у уста Мојсију.

Пошто проведе много година у постничким подвизима, преподобни Мојсије би удостојен презвитерског чина, према неком откривењу Божјем; и када, произведен у први степен свештенства, би обучен у стихар, рече му епископ: Ево сада је ава Мојсије сав бео. - А Мојсије рече епископу: "Владико, шта чини свештеника, спољашње или унутрашње?" Као да је рекао: да ли човека чини достојним свештенства спољашња одећа која покрива гело, или унутрашње врлине? - А епископ, желећи да испита Мојсија да ли је он заиста слуга Христов који има унутрашње врлине, рече клирицима: Када Мојсије уђе у олтар, истерајте га, па пођите за њим и слушајте шта ће говорити. - Клирици тако и урадише: истераше га из олтара, говорећи: Изиђи напоље, мурине! - А он, изишавши и ставши на засебном месту, кораше себе говорећи: Добро урадише с тобом, псу! добро урадише с тобом, црнотели ђаволе! јер ниси достојан, и како се усуђујеш ући у светињу? ниси човек, и како се усуђујеш прилазити људима и служитељима Божјим? - Чувши ове речи његове, клирици обавестише епископа; и епископ нареди да Мојсија поново позову у олтар, и хиротониса га за презвитера. Потом га упита: Шта си помислио, оче, бивши изгнан па опет враћен? - Мојсије одговори: Упоредих себе са псом, који када га одгоне бежи, а када га позивају натраг дотрчи брзо. - И рече епископ: Заиста је овакав човек достојан божанске благодати, јер Господ смиренима даје благодат.

Слично искушење догоди се овоме оцу и раније, у време његовог искушеништва. Јер када једном сва братија беху на скупу у скиту, оци намислише да опробају Мојсијево смирење и стадоше га ниподаштавати, говорећи: Зашто ће овај црнац међу нама? - А он, чувши то, оћута. Братија пак при разилажењу упиташе га: Оче Мојсије, не узнемири ли се када те оци ниподаштаваху? - Он им одговори речима псаламским: Узнемирих се, и не говорих (Пс. 7, 6) (тојест: ћутке поднесох ниподаштавање).

По пријему свештеничког чина преподобни Мојсије се подвизаваше још петнаест година, имајући седамдесет пет година од рођења. Он имађаше седамдесет пет ученика, и сконча мученички на следећи начин. Једнога дана, седећи са братијом, он рече: Ето, данас ће варвари доћи у скит да посеку монахе; устаните и бежите одавде! - Братија му рекоше: А зашто ти, оче, не бежиш? - Он им одговори: Ја већ много година очекујем дан када ће се испунити на мени реч Владатеља мог, Господа Христа, који је рекао: Сви који се маше ножа, од ножа ће погинути (Мт. 26, 52). - На то му братија рекоше: И ми нећемо да бежимо, него ћемо с тобом да умремо. - Но он им одговори: Мени то није потребно; ипак нека сваки чува себе како најбоље уме.

Тада братија устадоше и побегоше, и само седам монаха остадоше с преподобним. Након мало времена старац рече: Варвари су већ близу! - Један од споменутих седам монаха, уплашивши се, побеже и сакри се негде. А варвари, ушавши, посекоше светог Мојсија и оних шест сабрата што беху с њим. А монах који избеже смрт, налазећи се у скривеном месту, виде небо отворено и седам пресветлих венаца како се спустише на седморицу мученика.

Када варвари отидоше, овај се монах врати у келију и нађе преподобног Мојсија и шест сабрата посечене и тела им леже у крви. И монах стаде плакати. Потом дођоше и остала братија, и плачући погребоше побијену сабраћу.

Такав би крај преподобног оца нашег Мојсија Мурина, који од разбојника постаде монах и истинским покајањем потпуно угоди Богу, те се њему као мученику отвори не само рај него и небо, и он би удостојен венца славе. Молитвама његовим нека и нас упути на истинско покајање и удостоји Царства Небеског човекољубиви Господ Христос, Бог наш, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и свагда и кроза све векове. Амин.

 

http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=IGI

[JESSY]

 

[Zayron]

Dobro da se neko u zatvoru sretne i sa Jevandjeljem i sa Gospodom Isusom Hristom. Inače u USA i Velikoj Britaniji je tamo valjda 80% koji su u zatvoru sreli Muhameda i islam, hrišćanstvio i Hrista malo ko. izgleda da je tamo "k sretanju" samo Muhamed i Koran?

[Дијана.]

 0

 10:09 5. септембра 2016.

 

 искуство са робијашима духовника у затвору

Када сам био рукоположен за јеромонаха, још сам слободније него раније наставио свој рад у затворима. Своје писање почињем са Читинском тамницом. После свог рукоположења, постао сам свештеник у тој тамници, која је била последња тачка на путу у прогонство и робију.

Како сам се зближио са затвореницима, одмах сам схватио шта је неопходно са моје стране: заволети их изузетном љубављу. Та љубав мора бити несебична и искрена. Без ње је боље и не улазити у тај робијашки свет. То су повређени људи, озлојеђени на све и свакога, и да би их свештеник извео из тог стања мора стати – стати чврсто, на обе ноге – на тло истинске љубави према њима. Тешко ономе свештенику који стане на страну тамничке управе, а не затвореника.

И тако, када сам се приближио тим људима и заволео их до самоодрицања, тада сам схватио да је и мени тај свет широм отворио сопствену душу и дао ми пуну слободу да у свако доба загледам у најскривеније углове њиховог интимног живота. Треба знати да је тај преступнички свет, према мојем личном искуству насталом из тамничке праксе, много идеалистичнији, природнији и чак религиознији него наш, слободних грађана слободног света. Кроз моје руке прошло је око 25 хиљада људи које сам ја не једном исповедао, причешћивао, поучавао, убеђивао проповедима да промене живот и буду верни Светом Јеванђељу.

У Читинској тамници срео сам једног сужња осуђеног на десет година робије.

– Завршио сам – прича он – духовни семинар и хтео да одем на факултет, али су моји родитељи били против тога. Хтели су да се оженим и што пре примим парохију, јер је и другу децу у породици требало подићи на ноге. Дуго сам се противио родитељима, али на крају сам им се покорио. Оженио сам се кћерком једног протојереја. Моја жена је била чиста, невина голубица. Јако сам је волео. Једном ми је, у шали, рекла: “Ја те не волим и не знам како сам пошла за тебе.” Схватио сам то као шалу и обоје смо се насмејали, без икаквог подозрења једног према другоме. Десило се да је у то време у нашој кући била једна девојчица од осам година, кћерка нашег општинског писара, која је чула наш шаљиви разговор. Кад се вратила кући, испричала га је својој мами, а ова своме мужу. Други дан сам отишао своме архијереју да га молим за парохију и за договор о дану мог рукоположења за ђакона.

Вратим се кући, а жене нема. Одем у врт, нема је. Одем у цркву, претпостављајући да је тамо. И стварно, нађем је покрај цркве, како седи на клупи у баштици с братом нашег општинског писара. Када сам им пришао, она се збунила, пружила ми је руку, али није устала и пошла ми у сусрет. Срце је почело јако да ми удара. Њене речи, које је у шали изрекла пре три дана, наједном су ми прошле кроз главу и стале преда мном у свој својој страхоти. За пет минута сам је позвао да идемо кући. Она је као нерадо пошла са мном. Ја сам чекао, мислећи да ће ме питати за посету епископу, али она ни речи. Ето, мислим ја, пошао сам архијереју да бих некако уредио своје мало гнездо, да бих осигурао комадић хлеба себи и њој, можда ће бити и деце, треба их отхранити и васпитати, а сада предосећам нешто што ће разорити сав мој живот. Био сам тог дана врло тмурног расположења. Навече сам легао, она је легла одвојено, не са мном. Мени сине у глави да погледам њен веш. Као крадљивац, тихо сам се прикрао до њеног кревета и на свој ужас уверио се да је моја сумња оправдана. Да ли можете замислити у каквом сам стању био? Истог часа сам одјурио до куће општинског писара, преклао му брата, њега осакатио; узео сам секиру и својој жени одсекао главу, а ударао сам све дотле док се није претворила у некакву крваву смесу. Али, с каквим сам задовољством све то чинио! Још никада нисам доживео такву радост какву сам проживљавао када сам убијао своју супругу.

Када сам престао да ударам жену, окренуо сам се уназад и видео је покрај себе како клечи на коленима, на окрвављеном поду собе, и моли се. Тада сам истрчао на улицу и као полудео викао да сам убица и да сам заклао двоје људи. Ухватили су ме, осудили и ето, идем на робију, осуђен сам на 12 година. Знате, оче, страшан притисак осећам на души и савест ме прогони. Живот ми је непрестана душевна патња. Ја сам скроз упропаштен. Понекад не верујем сам себи да сам то учинио. Покушавао сам да се молим, али у души оваквога преступника нема чисте молитве. Бива ми ужасно тешко. Хоћете ли ми помоћи, оче?

– Сине мој мили, са сузама те молим, исповеди се, и то тако да после исповести не остане ниједан грех још од твога детињства. На својим највећим гресима се заустави и детаљно испричај свештенику, а сву одговорност за грехе преузми лично на себе, као да си их свесно учинио. И ти ћеш, драги мој, одмах осетити од такве исповести велико олакшање. А затим, осим такве исповести, ја те топло молим да се предаш срдачној и ватреној молитви. Учини то и понављај две седмице, па ћеш видети шта ће бити с тобом.

Затвореник је дао реч да ће две седмице непрекидно испуњавати оно што сам му саветовао. Након пет дана, пожелео сам да га видим и отишао сам у тамницу. Када смо се састали, упитао сам:

– Драги мој, како се осећаш?

– Добро, лепо, али је веома напорно испуњавати обећање које сам вам дао.

Ја сам почео да га љубим, молим, захтевам да настави свој подвиг, а он је пристао. Следеће недеље, током моје беседе, приметио сам да он плаче више него други. Било ми га је жао. Завршила се Литургија и позвао сам га у олтар. Најпре се нећкао да уђе у олтар, сматрајући себе за великога грешника, а кад сам га опет позвао, он је клањајући се ступио у олтар и онда силно заплакао. Загрлио сам га, целивао и тешио милосрђем Божјим. Робијаш ме је загрлио око врата и лијући сузе говорио:

– Ах, баћушка, како ми је постало лепо и лако на души. Дозволите ми да се у идућу недељу исповедим и причестим Светим Тајнама. И још вас молим за Свето Јеванђеље.

Следеће недеље тај затвореник се појавио тако весео и пун животне радости да га скоро нисам препознао. На исповести ми је у сузама испричао да му се прошле ноћи у сну јавила жена и рекла: “Ја теби опраштам, али те само једно молим, веруј и љуби Господа нашега Исуса Христа.” Причестио сам га у олтару због Божје љубави за покајане грешнике, а он је два дана плакао од радости и душевног заноса. После је достигао тако велико поштовање међу затвореницима да су га сматрали за свога морално узорног пријатеља. Био сам радостан због њега, грешника који се вратио Господу.

+++

Овај, пак, затвореник био је староверац. Раније ми се смејао и ругао, мени и оним затвореницима који су ме волели и долазили к мени на исповест, коју сам држао на празнике и још два дана у недељи. Често им је говорио: “Ево, иде ваш спаситељ, слушајте га.” Једном сам га срео и, чини ми се, нешто упитао, а он је пљунуо, окренуо се од мене и почео да на моју адресу шаље тако просте речи, да сам се веома застидео. Но, заинтересовао сам се и одлучио да видим шта је јаче код овог човека – зло или добро, мржња или љубав. За недељу-две он се, јадник, разболео, а ја сам га посетио. Он се зачудио што ја посећујем расколника.

– Зашто ме ти, оче, посећујеш, хоћеш да ме обратиш у Никоновску веру?

– Не, друже мој, ја се тим послом не бавим. За мене је важно то што си ти син Божји, образ и подобије Божје.

– Говориш истину, оче?

– Да, говорим ти чисту истину.

– О, Боже мој, ја робијаш, пропали човек, због своје злобе сам и Бога вређао, а ето, ти кажеш, оче, да сам ја син Божји!

Затвореник је сакрио лице у јастук и као дете заплакао. Узео сам његову главу у своје руке и почео да га целивам, плачући заједно с њим.

– Мили баћушка – чуле су се његове речи, – опрости ми Христа ради! Та ја сам вас све време псовао да не можете то ни замислити. Али, кад оздравим, ићи ћу на ваше проповеди и другима ћу говорити о вама. О, Боже мој, ја син Божји? Да, може бити да ћу бити кад се покајем, а сада сам ја страшни грешник. Да ли знате, оче, да сам ја осам душа убио, с матером сам живео, са животињама се спаривао, две сам цркве запалио, и са сестром живео, из једне ваше цркве сам узео Свете Дарове и бацио псима, крао сам коње, малтретирао жене и децу – ето какав сам ја грешник! И сада сам то вама открио, мада нисам хтео. На мене је силно дејствовало то што сте у мени, тако великом грешнику и последњем робијашу, видели човека и сина Божјег. То ме је тронуло до дна душе. Сви нас презиру, сви нас гледају као неки отпад, и ми сами се понекад мрзимо, а ето, ви нас видите сасвим другачије. Да ли знате, оче, како се лепо осећамо када нас сматрају људима? Ах, баћушка, кад би се сви односили према нама као ви, кад би тако љубили нас преступнике као ви, верујте, не би било злочинаца на земљи јер се зло побеђује само добром. Узимам за пример самога себе. Од малена нисам ни од кога чуо лепу реч. Мој је отац био пијанац над пијанцима, мати је живела развратним зивотом. После очеве смрти заменио сам га у односу према матери својој и тако сам ниско пао да сам грешио и са животињама. Једном ми је било тако тегобно да сам у руку узео конопац, али ме је пријатељ спасао од те ужасне смрти. Сретох после једног нашег свезналицу с којим сам разговарао о гресима и покајању, и он ми рече: “Кад бисмо имали свештенство и покајање као свету тајну, то би помогло.” Тако се мени јави помисао да одем у нама најближи манастир да се покајем, можда ми Бог опрости. За седам дана одем у Сергијевску пустињу. Почео сам да се исповедам свештенику и с великим поверењем му кажем да сам расколник. Кад је свештеник чуо да сам расколник, почео је да ме вређа, псује, назвао ме Христовим непријатељем, изгубљеним човеком, итд. Ја сам зашкрипао зубима и опалио га по глави. Ох, како сам тада био огорчен! Од тога дана био сам спреман на све. И прошло је од тада 15 година, а ја све те године не излазим из људске крви. Шта ћу, можда ће ово овде потрајати, можда ћу и некада изаћи, али ћу се опет бавити истим послом као и пре робије.

Затвореник је заћутао. Ћутао сам и ја. Након дугог ћутања он ме погледао и упитао:

– Оче, хоћете ли ме ви исповедити и причестити Светим Тајнама?

– Када желиш, сине мој – рекао сам, – увек сам спреман то да учиним.

Несрећник је загњурио главу у јастук и тресао се од плача. За неколико дана ја сам га исповедио и причестио Светим Тајнама. Можете ли замислити како је његова душа ликовала, душа тог јадног робијаша? За недељу-две пожелео је опет да се исповеди и причести Светим Тајнама. Како сам био срећан да га видим како се моли у цркви, моли у сузама…

+++

Био је то висок човек од 55 година, по изгледу ружан, но добро грађен, чврст и енергичан. Родом је био из Москве а по струци инжењер-технолог. У цркви готово никад није био, али је често присуствовао мојим беседама. Једном је зажелео да са мном насамо поразговара. Ја сам пристао.

– Оче Спиридоне, све намеравам да с вама очи у очи поразговарам о једној ствари, но самољубље ме је спречавало да то урадим. Ипак сам попустио и одлучио да с вама отворено поразговарам. Ствар је у следећем: стекао сам навику да крадем, и то како! Тешко страдам због те навике. Иако је то тешко признати, ипак признајем, али само вама. Велика ми је страст да скидам ризе и драгоцено камење са светих икона. Замислите да ја од те страсти немам мира ни дању ни ноћу. То ме вуче у богате храмове. Када сам ишао у трећи разред гимназије, већ тада сам обраћао пажњу на црквене драгоцености, желећи да их имам за себе. Када сам био студент, ради несташлука или неке користи, свеједно, тргао сам црквене ладице или кутије за прилоге. Једном сам се увукао у цркву у којој је била чудотворна икона. Пришао сам к њој да је опљачкам и како сам погледао у Христа Младенца, тако сам се скаменио на месту. За који минут опет сам пружио руку за иконом и опет је Богомладенац Христос Својим погледом парализовао моју снагу. Но, мислим ја, посао ми је пропао. Стао сам у угао и помолио се Богородици да ми опрости грех и помогне ми да неопажено изађем из цркве. Дошло је јутро, у 6 сати отворили су цркву и ја сам неприметно изашао ван. Следећег дана сам легао да се одморим и заспао сам. И шта мислите, оче Спиридоне, у сну ми се јавила Мајка Божја с Младенцем, којег сам видео јуче у цркви, пришла ми и рекла: “Више то немој понављати, доспећеш у затвор, а потом доживети и нешто горе.” После тих речи, скочио сам на ноге, уплашио се и сасвим смео.

Пола године након тог догађаја, упознао сам једну гимназијалку и ради ње сам свакако настојао да дођем до новца. Али, авај, слабо ми је то успевало. Тада сам решио да опљачкам једну цркву у Москви. Ухватили су ме и прогнали у Сибир. Из Сибира сам побегао, али су ме уловили и послали натраг. За неко време опет сам побегао и убио једног сеоског трговца, узео његове документе и под његовим именом живео у Тбилисију десет година. Живео сам добро, нисам штедео Божје цркве. Убијао сам чуваре, пљачкао храмове и манастире. Али, прст Божји ме је нашао. Осудили су ме на доживотну робију. Ђта мислите, ако се покајем и престанем с неделима, хоће ли ми Бог опростити?

– Сине мој – одговорио сам, – Христос је дошао на земљу да такве спасава као што смо ти и ја. Нема ни једнога светога, ни једнога који није сагрешио пред Богом, и ни једнога грешника који не би учинио бар неко добро. Човек се не освећује пред Богом количином добрих дела, него вредношћу свог односа према Богу и Његовој светој вољи.

– Ах, баћушка, ја већ видим дубоки бездан у самоме себи, који осећам као хладан гроб. Шта да радим, двадесет година се нисам причестио, а и бојим се да се причестим јер себе сматрам превеликим грешником.

Дао сам му Јеванђеље. За две седмице зажелео је да се исповеди, два пута се код мене исповедио, а затим се причестио Светим Тајнама. Месец дана после тога, пред сам одлазак у прогонство, мој ми је затвореник, са сузама у очима, рекао да је опет у сну видео Мајку Божју с Младенцем, која га је бодрила, говорећи му: “Ако будеш тако живео како си сада почео, бићеш спасен.”

Онда се поново исповедио и причестио Светим Тајнама.

+++

За време мојих духовно-моралних беседа ја сам се трудио да убедим затворенике како ми све људе уважавамо као децу Једнога Бога Оца, и да Он љуби и милује и најокорелијег злочинца као и великог светитеља. Чак је љубав Божја из жалости према грешнику и милостивија него према светима. Бог је кроз Свог Јединородног Сина показао према нама неизмерну љубав и благост, а нама преостаје да отворимо своје срце за Његову љубав, па ћемо од вишка те љубави ускликнути радосно: “Господе, да ли си то Ти посетио моју мрачну, крвљу ближњих окрвављену колибу душе моје?” Често сам тако усред тог преступничког света тражио лик Божји, да би се они одазвали на зов гласа Божјег. О, дивно ли је дело Христово! С колико су љубави понеки хватали и гутали речи Христове љубави које сам им упућивао! И тако, плачући горко, прилази ми један робијаш, окован у ланце.

– Оче, погледај на мене, спаси ме, ја хоћу Бога, Бога хоћу, оживела је моја душа од ваших реци и устремила се Богу. О, Бога желим!

– Сине мој! Ти си оживео?

– Да, баћушка, оживео сам и ја вас молим, дајте ми Бога, ја Бога желим!

Робијаш и његов стражар су остали у цркви, други су отишли. Позвао сам га у олтар, а он је као дете ишао покорно за мном.

– Пре свега, мили мој, помолимо се.

– Хајде, баћушка, да се помолимо…

Молили смо се око десет минута, затвореник се ватрено молио. Рекао сам му затим да седне.

– Мој пријатељу, радости моја, како сам срећан што ти тако страшно желиш Бога, али Он само кроз врата покајања улази у душу грешника. Отворити та врата, то је у твојој власти.

– Ја ћу вам најпре испричати о себи, а затим се и покајати – рекао је сужањ. – Родом сам из Одесе, био сам студент, али сам се пропио и нисам завршио студиј. Три године сам ноћивао у сиротишту. Из Одесе сам отишао у Ростов. И тамо сам био скитница и пијаница као и пре. Наумио сам да живим боље, да се материјално обезбедим. Када ми је било 26 година, отишао сам на Кавказ. Тамо сам сасвим посрнуо у злочин. Основао сам и водио разбојничке дружине. Никога нисмо штедели. Убрзо је пет банди пало у руке милиције, само се моја група сакривала у планини, у дивљим пределима Кавказа. Ми готово никад нисмо мировали, немилосредно смо проливали крв. Ја сам лично убијао, чак и трудне жене. Имали смо много новца, разних предмета од злата. О, шта сам ја чинио! Заклао сам два свештеника, а о насиљу над женама да и не говорим”.

– Шта вас је подстакло на таква злодела?

– Оче! Нама владају зверске страсти, а средина из које смо потекли наводи на зло. Ако бисмо ми, преступници, видели и осетили да се људи према нама односе као према себи сличнима, а не као према зверима, верујте ми, баћушка, не бисмо били овакви злочинци. Узмите само крчму, ви знате шта она представља, знате ли? Крчма је истинско убијање, истинско разбојништво, само под другом фирмом. Није ли пиће учинило од мене ово што јесам? Када сам убијао људе, ја сам говорио: мируј, моја савести, зар не чини свет исто што и ја чиним, само се крије и злодела покрива законом и државним интересима? Узмите светске богове и богиње, нису ли се уздигли изнад свих на мору људске крви? Или јавне жене, блуднице, зар њих не ствара околина у којој живе? Мало им је што за комадић хлеба продају тело и душу своју туђим страстима, него их сви око њих презиру и одбацују као људску срамоту. Када видиш да цео свет живи у насиљу, а власт и законе представља група људи окрвављених руку, тада се побуниш и спреман си на све. Тако постајеш зао попут дивље звери. Верујте ми, оче, уништио бих цео свет, спалио га и згазио, начинио од њега крваво блато, а то блато исушио у прах и расејао у бесконачном свемирском пространству. Какав је то свет? Треба га уништити. Осим лицемерја, насиља и подлости, нема у њему ништа. Нас хапсе, затварају, изолују нас, стављају у окове, вешају, осуђују на смрт, али нас на тај начин не уништавају, већ обратно, све нас је више и више. Зашто и откуд такав живот на овоме свету? Отуда, оче, што су сви људи запослени у фабрици у којој се производе само преступници, а фабрика јесте – овај свет. Кад год сретнем попове, владике, разне шефове, ја размишљам и мислим у себи: ех, ви људи, људи! Какви сте ви насилници, лицемери са вашим инстинктом способни за злочин, нисте ли ви крвници, наши џелати, и џелати наших душа и целог рода људског? Мислите да сте пастири Цркве Христове, чувари реда, закона, правде и просветитељи заблуделог света, а уствари – ви сте крвници, још какви крвници! Ја се ужаснем кад видим како свештеник причешћује кажњеника осуђеног на смрт и за две минуте несрећника обесе. Ја тада мислим кога су обесили – кажњеника или Христа? Ето шта чине представници Христове Цркве. Ето, драги мој оче, шта нас чини преступницима. Када сам, међутим, чуо ваш позив Богу, уверио сам се да нас ви искрено волите и желите нам спасење. Пред сјајем искрене љубави ни један злочинац не може одолети, а међу њима сам и ја. Ми смо се одазвали на вашу љубав истим жаром. О, кад би нас свет љубио као што нас ви љубите, верујте ми, ми бисмо били свети људи. Ето шта значи љубав. Пред снагом љубави свако зло, сви закони и сва сила сасвим је немоћна. Али, реците ми, да ли ће Господ Бог опростити грехе моје?

– Мило моје дете, нека сви твоји греси буду опроштени, ако који не буду опроштени, ја их узимам на себе – одговорио сам му.

Казњеник се на то бацио мени под ноге и заплакао гласно. Ја сам плакао скупа с њим. За три дана након тога сам га исповедио и причестио Светим Тајнама. Након три седмице, њега су обесили у Читинској тамници. Обилазио сам га у ћелији пре извршења казне неколико дана, био је у самици и молио се Богу проливајући горке сузе.

+++

Срео сам овде једног бившег расколника, који је, готово сваки пут кад би ме срео, био насмешен и љубазан; вадио је из свога џепа похабано словенско Јеванђеље и питао би ме шта треба чинити да би задобио Царство Божје, да би живео по Јеванђељу. Ја сам му увек одговарао: “Ако будеш љубио Бога и ближње своје, остварићеш Свето Јеванђеље у себи.”

– Реци, оче, то једноставније, ја то слабо разумем.

– Рођени мој сине, љуби Бога и човека као да не живиш ти, само једини Бог и твој ближњи да живи у теби.

– Ја сам, оче, већ 17 година у затвору, сада сам осуђен на робију и ускоро ћу тамо поћи. Ја бих хтео да поразговарам с вама, молим вас да дођете к мени.

Након недељу дана, затвореник је с Јеванђељем у рукама опет дошао к мени. Ја сам га благословио и он ми је саопштио да му је начелник одобрио да борави у самици, где сам га и посетио.

– Баћушка – рекао је, – ја некако осећам да ми је остало мало живота. Ја ћу вам се исповедити и ви ћете једини знати о мени. Овде сам четири године. Из Тјумене сам премештан у Краснојарск. Десило се у затвору убиство, ја сам га узео на себе. Сада ме кроз овај затвор одводе на робију. Знате, оче, Свевидећи Бог зна како ја волим своју браћу затворенике. Сви су они као ангели Божји и Христос ће их сигурно спасити. Када буде Страшни Суд, Христос ће реци свим затвореницима: “Сужњи Моји, страдалници Моји, мала браћо Моја, дођите к Мени, Ја сам за вас припремио станове у дому Оца Мојега, они су изграђени од ваших страдања и топлих суза, засијајте као сунце у Царству Оца Небеског.” И сви ће кажњеници да се обрадују и вечно славе у Царству Јагњета Божјег.

Тада је тај човек покрио лице своје Јеванђељем и заплакао дубоко дирнут.

– Какво је твоје душевно расположење?

– Баћушка, ја бих све љубио, све бих и свима опраштао и за све људе бих вечно страдао.

– Да ли ти је некада тешко у души?

– Не, никада. Када је савест пред Богом чиста, тада се светлост у души не гаси. Сада, осим Оченаша уторком у себи говорим: „Господе, Ти си мој, а ја сам Твој, спаси ме!“ Ја се, оче, не бих теби поверио да ми ниси такнуо у срце својим беседама. Те беседе снажно узбуђују нашу душу и није чудо да вас затвореници воле. Они вам спремају и поклон – икону. Ми бисмо сви пошли за вама у ватру и у воду. И ја сам вас заволео, оче. Ето, имам и једну молбу, да ме исповедите и причестите, ја се нисам никада причестио у животу.

За недељу дана, опет сам дошао к њему. Плакао је и молио да га причестим Светим Тајнама. После тога нисам га срео годину дана, да бих га, обилазећи Нерцинску робијашницу, нашао болесног на смрт у страшном Алгаценском ‘паклу’. Онде сам с њим био око два сата у разговору, био је врло срећан што сам дошао. Након шест месеци опет сам посетио то страшно место. Трећи дан мог боравка позвали су ме блаженом болеснику, смртно болесном. Био је то он, радосно се подигао, прекрстио се и рекао: “Ето, и ја, оче, за мало ћу отићи из овога света.” За пет минута је морао лећи, нешто је шаптао, затим погледао горе и рекао: – Отворила су се Небеса, силази к мени Богородица и с њоме много светитеља. Да ли видиш, бацуска?

– Не, дете моје – одговорио сам.

-Ево и Христос, Цар Славе, појавио се на облацима и силази к нама.

Код тих речи, он се подигао, а стално је гледао на десну страну. Било ми је веома тешко, управо страшно.

– Господе – кликнуо је умирући, – хтео бих још других ради да страдам на земљи, али нека буде како Ти хоћеш, Господе! Овога баћушку спаси!

За минут га више није било на земљи. Како су робијаши плакали за њим, никада не могу заборавити. Још за живота имао је три виђења, о чему ми је говорио на исповести. Нека му Господ подари и после смрти тај дар који је имао на земљи, да би нама грешницима могао помагати да носимо тешки крст на земљи.

У мојој свештеној служби по затворима врло мало сам срео таквих хришћана. То су посебни Божји изабраници. За њих нема живота осим јединога Христа. Колико разних мука они поднесу и страдају, трпљења и насиља, но у свему томе, осим утехе, радости и духовне сладости, као да ништа друго нису видели и доживели.

+++

Затвореница:

– Ја бих, оче, са вама хтела да поразговарам, у четири ока.

– Добро – одговорио сам, – ако желите, можемо одмах разговарати у цркви.

– Не, оче, ја сада не могу, али ако бисте дошли сутра ради мене, после обеда, била бих вам веома благодарна.

Ја сам се с тим сложио и дошао сам наредног дана у затвор. Она ме је већ чекала. Отворили су нам цркву, а надзорница је остала у припрати.

– Оче, ја много страдам душевно, мучим се до безумља, до лудила, сав мој живот се изокренуо. Ја сам вас проклињала и псовала због ваших проповеди, шта сте учинили од мене? Зашто сте ми узнемирили душу? О, ја сам страшно грешна! Господе, помози ми, олакшај ми моје патње и страдање. Где си, смрти моја? О, Господе, спаси ме грешну.

Молио сам је да се смири, и када је дошла к себи, испричала ми је о свом животу.

– Родитељи су ми били имућни људи, живели смо добро. Било нас је петеро деце, три сина и две кћери. Ја сам била најмлађа. Бог ме је надарио да сам била лепа и паметна. Још у шестом разреду гиманзије ја сам се заручила за студента медицине. Две године смо живели лепо, а онда смо се развели. Он је био љубоморан, мада је донекле имао и право. Мушка удварања брзо су ме одвела на странпутицу. Када смо се развели, нисам била јавна проститутка, већ сам се одала страстима на други начин. Водила сам у Москви хотел, где сам врбовала малолетнице. У почетку ме је мучила савест због њих, а затим сам упала у то зло до гуше, гледала сам на то као на своје занимање. О, мили баћушка, колико ме сада несрећних очију гледа, а то су све очи малолетница, чији ме молећиви погледи ужасавају и проничу ми до дна душе. Видим очи покојне Катје, миле Жење, Вјере, Љубе, Саше ох, све ме гледају прекорно и питају ме: Шта си нам учинила?

Тада је заплакала. Када се смирила, наставила је:

– Да, баћушка, како ме још Господ Бог трпи због мојих греха? Ја сам упропастила више од двеста невиних малолетница, обешчастила их, скоро 30 бракова разорила, две девојке сам отровала, а једну мучила до смрти. Шта све нисам радила, тешко је и помислити. На крају сам се одлучила на још један злочин – да убијем свога љубавника, како више ниједној не би припадао. А он је био гимназијалац од 17 година. Због њега сам била ухапшена и затворена у тамницу. Била сам спокојна све док нисам у Читинском затвору чула ваше проповеди. Од тада немам мира и земља ме не држи. Пробудила се моја савест, устале су, као сенке, све моје измучене девојке, гледају ме, а погледи су им тужни и страдални, тако да ме неиздрживо пеку, као зажарене бодљикаве жице. Мили оче, шта да радим, да бар мало олакшам душевне патње?

– Ево шта, голубице. Покај се од срца и кај се за грехе којих се год сетиш још од свога детињства и све што ти је на души мораш изнети пред Бога, све до најзадњег греха. Ма колико те било срамота и ма колико тешко, опет мораш тако учинити. И ако се покажу твоји греси страшнији од грехова других, опет мораш све детаљно испричати духовнику, да му све буде јасно. То ће за твоју душу бити лековито. Као друго, прочитај Свето Јеванђеље два пута, и треће, ујутро и увече се моли: “Спаси, Господе, мене грешну!” Не треба да молиш много, али нека буде из душе, а после ћемо видети.

Након две седмице дошао сам к њој. Она се мало боље осећала, радила ја како сам јој саветовао, исповедила се, али још је нисам причестио, зато да би мало учврстила своје духовно стање. Женска душа није тако дубока као мушкарчева. Ја сам настојао да је учврстим у сазнању грехова које је починила. Донео сам јој Јеванђеље и тражио да га прочита два пута и да се моли Богу. Други пут сам је затекао мирну, али јој је душа још патила. У недељу сам, посебно ради ње, читао Јеванђеље о блудници која је опрала Христове ноге сузама. Одржао сам беседу на јеванђељску тему о свеопраштајућој Христовој љубави, с великим успехом, уз Божју помоћ. Сви су плакали, плакала је и она. Тражио сам затим да на крају Св. Литургије сви клекнемо и, обративши се икони Христа Спаситеља, рекао сам: „Господе, међу овим затвореницима је иста таква блудница која је продавала своју душу и тело, и грешила је док није упознала Тебе, Који љубиш и спасаваш све грешнике. И она, ево, лежи пред Твојим ногама и с врућим сузама умољава Те да јој опростиш. Господе, погледај и на ове затворенике, и они лију своје сузе на Твоје невидљиве ноге, буди нам милостив, отвори Своја света уста, која све праштају и кажи им свима: “Чеда Моја, опраштају вам се греси ваши зато што Ме тако љубите.”

Сви су плакали, а несрећна затвореница је лежала као без свести. Након три дана, срели смо се опет, опет је плакала и рекла ми да, откако чита Свето Јеванђеље, осећа да тежи Богу и покајању. Након месец дана, кад сам се вратио у место, нашао сам је снуждену, мислила је да се нећу вратити. Сутрадан сам је опет исповедио и причестио Светим Тајнама. Тај дан био јој је први срећни дан у животу, веома се радовала и говорила ми је: “Још у животу нисам доживела такав дан.”

+++

Један је затвореник био врло леп и интелигентан. Његова несрећа је била – клептоманија.

– Не могу, не могу да живим – говорио је, – а да не украдем. Било је дана када сам, као дете, неутешно плакао. Шта да радим? Обилазио сам докторе, али све је бескорисно. Шта да радим?

– Да ли се молите Богу? – питао сам га.

– Не, већ десет година нисам био у цркви, нисам се исповедио ни причестио, нисам се молио.

– Мили мој, замолите начелника затвора да вам на неко време додели самицу, ја ћу долазити сваки дан и заједно ћемо се молити.

– Мени је некако непријатно да га за то молим, неће ме разумети, него исмејати.

– Зашто би вас исмејао? Па, затвор ја поправна установа.

Разумео сам га и схватио његов лажни стид, па сам му предложио друго:

– Но, добро, онда можете ући к мени у олтар док ја служим, станите у угао и молите се.

Тако је и било. Након три богослужења, исповедио сам га и причестио Светим Тајнама. Након пет дана, опет сам видео, дошао је к мени у цркву. Само што сам пришао Св. Престолу, он ми се нашао крај ногу на поду. Са сузама ми је захваљивао, лежеци на поду. Било му је лако при души, као да се камен свалио с њега. Био сам радостан због њега. Када је устао, видео сам његово прекрасно лице, као у анђела, обливено сузама.

Поглавља из књиге „Виђено и проживљено“ архимандрита Спиридона

http://oslobodjenje.rs/neverovatne-price-iz-citinske-tamnice-ovo-je-iskustvo-sa-robijasima-arhimandrita-spiridona-koji-je-bio-duhovnik-u-tom-zatvoru/

[JESSY]

                         

 

Овом светитељу моле се затвореници, они који траже веру у животу, горки пијанци и они који желе да се излече од тешког обољења. Људи црне коже, хишћани Америке, изабрали су га за свог покровитеља: „Братство преподобног Мојсија Црног“ занима се православном мисијом мећу афроамериканцима.

Ко је био свети Мојсије Мурин?

Разбојник: ми сви знамо да је он био разбојник који је постао монах. Али... да ли је све стварно тако једноставно: бити неко са животињским нагонима, бити насилник, неко ко ножем напада – и одједном се покајати и постати свети? Како је само за нас постала уобичајена та животна прича: био, постао, грешио, покајао се... Дајте да погледамо на необично задивљујућу историју овог човека.

 

[JESSY]

Догодило се једне ноћи

Мојсије се родио у IV веку у Египту. У то време Египат је улазио у састав Римске а касније и Источно-Римске империје. Неколико векова до ислама, хришћанство је било широко распрострањено – по предању, сам апостол Марко је први донео у те крајеве вест о Распетом и Васкрслом. Египатски хришћани су преживели прогон Диоклицијана који је беснео по целој империји. У пустињи су основани први манастири, где су се подвизавали људи, ван свих човечанских моћи. Међутим, паганизам се још увек није повукао у дубину векова.

Мојсије је био роб познатог човека, могуће чиновника. Роб – висок око 2 метра, широких плећа и њега су карактерисале не баш тако мирне склоности. Био је протериван и због пијанства и варварства,чак и због убиства. Нашао је своје место у банди где је постао вођа.

Неколико година пљачкања и насиља...али одједном – све се променило: могуће је да су сва та злодела у њему пробудила савест. Једне ноћи Мојсије гледа на небо, размишља, дубоко уздишући, о Богу и о свом животу. И одједном осећа Његово присуство...

То је било довољно.

Разбојник оставља своју банду, одлази у пустињу и ево- већ стоји пред вратима манастира. Стоји на коленима испод горећег Сунца, и моли да га пусте унутра. Братија је знала ко је њима дошао на врата: слава Мурина се проширила свуда. Знали су и припремили су се за смрт: одржали су литургију, причестили се. Пред њиховим вратима је стајао - без намере да оде, бандит, способан на то, како говоре људи, да се голим рукама обрачуна са неколико наоружаних мушкараца.

Мојсије је изгубио свест од врућине. Тек тада је игуман почео да претпоставља зашто је дошао тај озлоглашени човек. Разбојника су унели у собу. Дошавши себи успео је само да прозбори: „Исповеди ме, оче“.

Исповест је била страшна и трајала је јако дуго. После ње, Мојсије је почео да живи међу братијом, која је на њега гледала са неверицом.

Да ли је мислио о томе да ли ће Бог прихватити његово покајање или не? Да ли ће га братија прихватити? И колико људи има исте такве мисли: “Да ли ће ме Бог прихватити – у животу сам толико лоших ствари урадио!“ Али он је имао ту решеност, која, по речима светих отаца, разликује светог од обичног човека.

[JESSY]

„Не идите том лажљивом монаху!“

Бившем бандиту су дали најтежа и најнепријатнија послушања. Он их је испуњавао и тајно, ноћу, радећи тешке послове за друге монахе, приносио је воду старцима у удаљене келије. Прошло је неколико година и игуман је благословио монаха да се подвизава у самоћи. Тамо су га напала бивша браћа по оружју – и не знајући на кога су наишли. Мојсије их је све заједно везао и на својим плећима их однео пред ноге игуману који је наредио се бандити одвежу и пусте. И поразивши се са свим што се десило, бандити су пожелели да остану међу братијом.

Мојсије Мурин није заборављао ко је и какав је био. И није дозвољавао себи да заборави пређашње навике, начин живота: као и преподобна Марија Египатска, он се борио дуго са страстима. Са гневом. Са својом насилном нарави. Како се у њему та борба водила- то можемо са да претпоставимо.

Гласина о подвижнику се брзо пронела. Мојсије је покушао да нађе слуге племенитог човека који су хтели да организују сусрет са „високодуховним лицем“. „Не треба да идете том лажљивом, недостојном монаху“,- рекао је тим слугама, видевши их на путу.

Његово смирење је решио да провери и еписком пред чином када је требао да буде уведен у први степен свештенства. Он је замолио дечаке који су помагали у олтару да искушају подвижника. Они су изазивали Мојсија, ругајући се и његовој боји коже, викали су да је недостојан да приђе олтару. А он је пао на колена пред децом и рекао: „Ви и не можете да претпоставите колико сам ја недостојан - не само да приђем олтару већ и пређем праг цркве!“

[JESSY]

„Сви који се маше за мач од мача ће погинути“

                                                                                         

 

По Мојсија је дошла онаква смрт, о каквој се молио. Потпуно неспокојна, али ипак „часна“.

 

Сећате се, старац Пајсије има причу о остарелом подвижнику, који је жив изгорео у својој келији од жара из пећи? Сва братија у манастиру је била збуњена, не разумевши, како је Бог тако нешто допустио. А затим се сазнало да је подвижник молио Бога да умре баш тако, зато што је он у младости спалио у пећи једног турчина.

Мојсије се молио да за сва његова убиства убију и њега: „Много година већ чекам да дође време, када ће се на мени испунити речи мог Владике, Господа Исуса Христа, који је рекао : „ Сви који се маше за мач од мача ће погинути“. Упозоривши братију да ће манастир ускоро напасти разбојници, подвижник је остао да се моли и да чека свој час. Заједно са њим остало је неколико његових ученика. Сви су били убијени. То се десило пре око 400 година...

Штета што о Мојсију Мурину знамо тако мало. Његово преподобно житије се не чита у храмовима. Али он није ништа мањи од преподобне Марије, која се подвизавала у таквим пустињама као и он.

Како променити своје вишегодишње навике? Како тражити казну, када је теби опроштено? Како то да применимо у свакодневном животу, који не обилује ни смртним греховима, ни ватреним покајањем? Уосталом, једну ствар можемо да урадимо баш као он. На било какав порив ка осуђивању – изговорити, баш као преподобни Мојсије: “Ја носим пробушену торбу пуну грехова. Моји греси испадају иза мене и ја их не видим – а ја сам дошао, да другоме судим...“

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/82137.htm