Потреба превођења богослужбених песама?

[Orthophill]

  "Тако је рускословенски језик, као каснија руска редакција старословенског⁵, тада почео да постаје – и до данас остао – богослужбени језик Српске православне цркве."

 

  НАПОМЕНЕ О ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОМ ЈЕЗИКУ У СРБА, 

Зоран Ранковић, Православни богословски факултет, Београд (линк) 

Црквенословенски језик, као језик који употребљују сви Православни Словени има своје редакције (руска, српска, бугарска, македонска). Као што и српски језик има своје дијалекте. Али као што пиротски дијалект није приотски језик, тако не можемо речи да постоје српскословенски или рускословенски језик. 

[Jura]

 

Црквени језик, који користе сви Словени - Православни Хришќани је црквенословенски. Одакле вам идеја да тог језика зовете рускословенски? Па ето имамо ми први штампани црквенословенски часослов, који је штампао Јаков из Камене Реке (данашна Македонска Каменица), још пре настанак официјалног црквенословенског језика и види чудо, не разликује се много од официјални црквенословенски превод. 

Ево тај часловец: http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=2203&m=2#page/1/mode/2up

Урадите споредбу са данашњи црквенословенски језик.

 

Иже во Святых отца нашего Афанасия архиепископа Александрийского о Святой Троице и о вере.

Прежде всего ( тут немного не понятно)... Подобает истинному христианину знать, что есть и как. Как делится Божество ( Что такое Троица).

 Бог Отец. Безначален. Необъясним. Бесконечен. Не рожден. Не постижим. Над всем владычествует. Над Ним ни, кто не владычествует.

 Бог Сын. Рожденный от Отца прежде век бзсмертный. Воплотился от девы Марии неизменно. Не описан по Божеству. Описан по плоти.

Святой Дух. Бог Дух Святой. Единосущный Отцу и Сыну. Везже владычествует и все «исполняет?»

И все вместе в трех. Совершенна. Единосущны. Едина воля единсвет трисолнечный. (про два естества не понял)…

 

Так я не понял. Кто у кого учиться? :.mislise. 

Зная основы Церковнославянского языка этот текст не составило большого труда перевести.

Еще больше утверждаюсь в том что не надо ни чего менять! 

 

Нисам разумео. Ми сте научили? Или сте студирали код нас?

Знајући основе текста црквенословенски језик није био превише тешко превести.

[Срђан Шијакињић]

Mozda bi za pocetak bilo najbolje da se izdaju krace knjige za odredjena bogosluzenja (najpre za Liturgiju, naravno)

 

Има ли на нету негде слична књига тренутно?

[Jura]

Для сербов одинаково для чтения,впрочем как и для нас

Очень вам рад Иоанна!   Попробуйте с помощью этих текстов помолиться. 

[Jura]

Има ли на нету негде слична књига тренутно?

http://www.liturgy.ru/sites/default/files/liturgy.pdf 

[Срђан Шијакињић]

http://www.liturgy.ru/sites/default/files/liturgy.pdf 

 

Хвала најлепше!

[Игор Зиројевић]

Братије, да се и ја са неколико мисли укључим у "разговор". 

 

С обзиром на посао којим се бавим, доста дуго сам директно суочен са проблематиком о којој је овдје ријеч, и о њој већ дуго размишљам, и њом се бавим. Ево неколико коментара на ставове који су најчешћи данас у СПЦ, а и у коментарима овдје.

 

Као увод, да напоменем: Ја волим и српски и црквенословенски, користим оба језика, а и са старогрчки. Мислим да оба имају своје мјесто, и свој значај, и да не треба ни један одбацити на силу и преко ноћи, већ да се треба и једним и другим озбиљно позабавити. А сад, неколико мисли:

 

1. Често се говори о томе да је црквенословенски језик, за разлику од српског, милозвучан, мелодичан и сл. То је утисак људи који, сасвим сигурно, немају довољно развијену музичку перцепцију, а ни музичко знање, па доносе, на прву лопту (да не кажем на прву помисао или на први утисак) доста "одокативне" закључке (који се, као и у многим другим случајевима, одмах од већине прихвате за исправне без расуђивања). Теза да је црквенословенски мелодичан и ритмичан језик је потпуно исправна. Али, теза да српски није, је потпуно неоснована! Српски језик је веома богат, меодичан и ритмичан језик, а уз то и веома погодан за поезију! Ето, нека прост доказ буде поезија која је написана на том језику (присјетите се дјела наших великих пјесника). Осим тога, Имамо позамашну музичку традицију која је настала на том језику (без обзра на жанр или умјетнички квалитет те музике). То значи да је тај језик и пјевљив, и заиста се чудим како то неко тако олако мође српски језик прогласити непјевљивим и незграпним, а превидити ове чињенице (а има их још) о нашем језику.

 

2. Друга теза је да је српски језик сиромашан, у односу на црквенословенски. Слажем се да у црквенословенском постоје форме које су веома згодне, а које не постоје у српском језику. Али, далеко од тога да је српски језик сиромашан и језик на коме се не могу изразити веома дубоке, високе, широке и прецизне ствари. Ево, као примјер ћу навести ово: Познато је да је умир. херцегов. еп. Атанасије превео нека дјела Светих Отаца. Преводио их је са изворног старогрчког језика на говорни српски језик. Постоји превод тих текстова и на новогрчки језик. Вјерујте ми, и по поетичности, аи по смислу, српски превод је веома често блиђи оригиналу него новогрчки. (Можда ће неко рећи, има у тим преводима и незграпних ствари. Сложићу се са њим, али желим да покажем да има могућност српски језик да изрази изузетне ствари на изузетан начин). Ово ме наводи на питање, због чега ми, онда, осјећамо свој језик као сиромашан и немузикалан? Један од одговора би могао бити и тај да није проблем толико у језику , колико у нама самима који се изражавамо тим језиком. Наш језик је је одраз нас самих. Пошто смо ми попричично осиромашили, онда је потпуно јасно због чега је израз нас тј. језик, сиромашан. Како је наш језик богат када се њиме изрази један Дучић, Његош, св. Ава Јустин, св. Николај? како је диван наш језик када некоме кажеш да га волиш,јел' да? С обзиром да смо ми у великој мјери изгубили унутрашњу хармонију, јасно је да је не препознајемо ни у језику. То не значи да је језик не немелодичан и неритмичан, већ да смо м, усљед унутрашњег расула, а и звучних утисака којима смо, нажалост, тако агресивно изложени, готово сасвим отупили и не препознајемо ту изузетну мелодичност и ритмичност српског језика. 

 

3. Говоримо често о потреби превођења текстова из разлога разумијевања и учествовања. Мишљења сам да је учествовање у богослужењу суштинско питање! Такође, свјестан сам и то да разумијевање језика доприноси томе. Али, никако се не могу сложити да је то све. То је, чини ми се, најпогрешнија ствар у приступу овој теми. Не вјерујем да ће се нечији живот промијенити ако чује у цркви "Господе, смилуј се," умјесто "Господи помилуј". Ево, постављам два питања, за која сматрам да, ако их одговоримо, могу помоћи много у сагледавању и других слојева ове проблематике.

 

а) Шта значи "разумијевање богослужбених текстова"? Ако преведемо све текстове, разумићемо их? Нећемо! Разумијевање богослужбених текстова је у суштинској вези са нашим животом. (Прочитајте овдје на Поукама диван одговор о. Саве Дечанца о гријесима које нисмо познавали, у коме наводи и примјер из житија св. Марије Египћанке). У мјери у којој суштински учетвујемо у животу Цркве, или ако хоћете, у животу Пресвете Тројице, у тој мјери и разумијемо живот Цркве, предање Цркве, богослуђење, или у најширем смислу речено: језик Цркве. (Потпитање 1: Прије 200 година, наши побожни предаци су били на вишем образовном и интелектуалном нивоу, па су разумијели црквенословенске текстове? Потпитање 2: Ако прочитате превод, нпр канона на Педесетницу, који проценат вјерних ће разумјети о ему се ту ради?) Шта је, дакле, то разумијевање и да ли превод може да га обезбиједи. (Напомињем да сам већ рекао да превод може допријнијети томе).

 

б) Шта значи "Учествовање на богослужењу" или конкретно "на Литургији"? Код нас се усталило миђљење да сви у храму треба да поју, и онда на тај начин сви учествују.... Занимљива теза... Могу ли сви да свештенослуже? Не могу. А, могу ли сви да буду градитељи храмова? Не, не! А, могу ли сви да иконопишу храмове? Ни то не могу сви. А ха... значи,. само сви могу да поју.. Е, па, неће бити да је тако. И, што је најзанимљивије, то појање (које је, најчешће, мрмљање, драње и надвикивање са пјевницом или хором) се проглашава за апсолутни критеријум учествовања на Светој Литургији. Дакле, ако народ пјева, учествује. Ако не пјева, не учествује... Проблематичан став. Дакле, појање је критеријум учествовања на Светој Литургији?????????????? Појање има веома важно мјесто у животу Цркве, али далеко од тога да је оно критеријум учешћа у богослуђењу, у смислу који сам претходно навео. Јер, шта ћемо са малом дјецом, нпр? Она не поју, значи не учествују? Шта ћемо са нијемим или глувим људима? Ни они не учествују? Занимљиво да ријеч "причешће" значи управо "учешће".... 

 

4. Постоји, заиста, проблем неразумијевања или барем недовољног разумијевања црквенословенског језика. Али, чини ми се, да постоји и проблем небриге нас који смо чланови Цркве да се нешто промијени. Прилично тужно ми изгледа призор да  смо у стању да научимо по неколико страних језика, а нисмо у стању да научимо црквенословенски.... А, некако, ни од клира нема подстицаја... чак, у неким случајевима, има и супротног подстицања Ето, има доста Срба који су научили шпански да се не би морали да се замарају са титловима када гледају шпанске серије. Рећићете ми "па, добро, али то су свјетски људи" (мада нису само свјетски) Па.... ако свјетски људи могу такав труд и жртву да учине за свјетске ствари, зар ми Хришћани не бисмо требали да будемо спремни на још веће жртве за духовне ствари?

 

5. Постоји, свакако и велики проблем акцентуације црквенословенског језика. Лично не могу да прихватим ни један ни други став који код нас постоје, тј. начин на који се он пројављује у пракси. Један је тај да га треба по "српском" акцентовати... Просто, то није српски! Како ћу акцентовати по српском ријечи које не постоје у српском? Како ми наиђе Е, управо се тако то "по српски" најчешће и акцентује. И то је веома проблематично, а најупечатљивије је у појању. Безброј пута се дешава да исту ријеч која се двапут појављује у истој пјесми акцентујемо различито.... То би требало да је проблем.. али,е то, ми смо изнад тога С друге стране, они који се залажу за акценте који пишу, раде то у пракси толико нереално, да то не мође нико да прихвати као свој језик. И, то није моја претпоставка или миђљење, то је показало вријеме. То не звучи ни као бугарски, то је језик којим нико не говори. (Причали су ми у једном манастиру у коме се тако чита да су неки Руси који су били 4 сата на бгослуђењу код њих, пришли послије службе да се информишу о томе који је то језик на кме они врше богослужења) Толико о томе да ли је то исправно.... 

Мој став о акцентуацији црквенословенског је познат, и о томе сам говорио и писао више пута (у текстовима, на предавањима, семинарима, дисковима, интервјуима), али и самим радом на црквеној музици и црквеној поезији доказао да је могуће и треће рјешење, које је прихватљиво и једној и другој "страни", а сасвим је научно утемељено.

 

6. Чујемо понекад и тезу о важности језичког јединства међу Словенима. Сматрам да је то једна ваћжна тема. Неки је олако ниподаштавају и маргинализују, а други јој дају превише важности, Мислим да јој треба дати право мјесто. Дакле, нити да занемаримо и тај аспекат, али нити да му дамо мјесто које му не припада. Дакле, да буде приоритет онолико колико заист јесте приоритет таква ствар. Колико је то, тема је о којој се може дискутовати, али мислим да наћи мјеру нећемо овдје Широка је то тема, и треба јој приступити са дужним поштовањем.

 

7. Једно од рјешења би, евентуално, могло бити и српскословенски језик. Дакле, старија српска редакција. Она има сву љепоту и дубину црквенословенског, а ближа је српском језику. Оно што је добро, у том смислу, је то да постоје богослуђбене књиге. Додуше, постоји и реалних проблема (граматика, ријечник, акцентуација) који, ипак, сматрам да нису нерјешиви. Чини ми се да се исувише олако одбацује једна оваква могућност. Кажем олако, јер у тренутку када ствари, очигледно, код нас нису сазрјеле да имамо адекватне преводе на српски, ово би евентуално могло да буде разумљивије.. Иако сам свјестан практичних тешкоћа једног таквог подухвата, сматрам да уз озбиљан и одговоран приступ, полако и стрпљиво, може да се значајно допринесе разумијевању текстова.

 

8. Чини ми се да Augustinus рече (парафразирам): Да ли су преводиоци богослужбених текстова на разне језике обраћали пажњу на музик којом ће се појати текстови? И, да ли су мелодичност и ритмичност толико битни?

Да, сваки озбиљан преводиоц је имао у виду музику, јер ако није, онда сигурно није озбиљан преводиоц. На крају крајева, знамо да су свети Кирило и Методије, а и Наум и Климент, придавали посебан значај појању.

 

Да, веома је битна музика. Зато је Црква и дала појању тако значајно мјесто, па се вечина богослужења поје!  

 

9. Неко је поменуо да те преводе би требало да ураде људи који познају одлично језик, историју, богословље, музикологију... итд...  Хм! прво, музикологија нема везе са овим Ово друго је у реду, али није довољно,. 

 

Богослужбеним текстовима се мора позабавити неко ко је химнограф. А химнограф треба да има сва ова знања, а и многа друга. Проблем је што код нас не постоји свијест о томе шта је химнографија и како се она пише. Уопште код Словена је то случај.... 

 

Постоје у химнографији многа правила (а није довољно да неко наулчи само та правила, већ и да има огромно појачко и језичко знање и искуство!!!) која стриктно одређују начин писања текстова. Ако постоји начин писања, па онда се он мора узети у обзир и приликом превођења! Нико од Словена се није бавио овом проблематиком нити познаје та правила (осим "потписника овог текста", што би рекао један слаткорјечиви епископ )

 

Уствари, химнографска проблематика превода је најсуштинскији, најтежи и најважнији можда аспекат превода богослужбених текстова. Бавио сам се прилично и бавим том проблематиком (ускоро ће бити доступан на српском тржишту један мали дио тог рада), и могу да посвједочим, имајући искуство и познавање оригиналних богослужбених текстова на старогрчком језику, црквеног појања, али и црквенословенских, па и српскословенских превода, да је то аспекат који не само да је занемарен у расправама о преводу, већ постоји апсолутно неразумијевања проблематике и њеног значаја. 

 

Ето, опростите што сма одужио. Али, видјех озбиљно интересовање од неколицине, па рекох да и ја изложим из скромне ризнице понешто, не бисмо ли реалније сагледали проблем, и посебно да би скренуо пажњу на неке аспекте о којима се не говори. 

[Давор73]

Богослужбеним текстовима се мора позабавити неко ко је химнограф.

:oke:  Мислим да је ово срж сржи проблема...

[миомира]

 

Нико од Словена се није бавио овом проблематиком нити познаје та правила (осим "потписника овог текста", што би рекао један слаткорјечиви епископ )

 

 

Руски ђакон Владимир Василик се интензивно бавио и бави и византијском, и словенском, и грузинском и палестинском химнографијом.

 

А где се може прочитати о томе који је Ваш став о српској акцентуацији црквенословенског? Гуглам и не могу да нађем.

[Arsenija]

Актуелан изазов који нас чека јесте протумачити духовну потребу превођења свих молитава на српски и употребе искључиво српског језика у богослужењу.

 

Nista ja tu ne bih dirala.  

Govorim iz ugla neznalice.

Verni narod svakakao drugacije dozivljava nesto drevno,nesto sto je nematerijalno nasledje ,sto se prenosilo sa kolena na koleno i sto bi svakako trebalo sacuvati u svom izvornom obliku,nepromenjeno.

 

I konacno ono sto se slusa na liturgiji je samo  nekoliko recenica ,a koje se ponavljaju nedeljama ,mesecima,godinama,svako ce to nauciti,pre ili kasnije . 

Knjizice sa prevodom  treba besplatno podeliti ... 

[Игор Зиројевић]

Руски ђакон Владимир Василик се интензивно бавио и бави и византијском, и словенском, и грузинском и палестинском химнографијом.

 

А где се може прочитати о томе који је Ваш став о српској акцентуацији црквенословенског? Гуглам и не могу да нађем.

 

Имати знање о химнографији, и познавати дубински и писати на древни изворни начин химнографију су различите ствари. Ја нисам говорио о изучавању (историјском, филолошком, богословском) химнографије, већ о познавању језичких и музичких принципа химнографије. За то је неопходно добро знање и искуство византијског појања, и саме химнографије, а то знање и искуство, нажалост, велим, нико од Словена није стекао.... Иначе, постоје химнографи у Русији (познајем се са некима и лично, па чак и сарађујемо, који јако лијепо пишу, али ипак не по древним правилима химнографије.... )

 

О мом ставу сам говорио , како наведох, на мојим семинарима, предавањима, али и нпр у предговору моје Антологије Божанствене Литургије, 1. том, у предговору ЦД-а Српског византијског хора "Христос у граду Витлејему", у интервјуима (чини ми се на блогу Музика анђела, и на Слово љубве својевремено... ). Али, да би се схватио мој став о акцентуацији, морају се узети у обзир и моја мелотворења (=композиције), у којима се најбоље види третман језика.  Наравно, иза тог третмана постоји читава прича  Без музике се не могу схватити неке ствари у језику, и добро би било да лингвисти то схвате   "Во благо времја" изаћи ће и опширнија студија о тој теми и о налазима мојих истраживања на том пољу.... 

[Fila]

@ Zayron

 

Napisali ste da je staroslovenski u trenutku nastanka bio 90% sličan kolokvijalnom govoru. Zasigurno znate da su Sveta Braća su prevodili s grčkog, koji je iznimno složen jezik s dugim razvojem. Prema Vašoj teoriji, Sloveni su imali jezik koji je skoro (90 %) sposoban za prijevode s grčkog, a u to vrijeme Sloveni nemaju ni pismo. Dakle, bez pisma i književnosti, već imamo jezik koji "parira" grčkom, samo mu 10% nedostaje. 

 

Ta teorija ne stoji. Sveta Braća su morali uraditi mnogo zahvata na jednom slovenskom narječju da bi ga koliko-toliko osposobili za prijevod sa jezika koji ima višetisućljetnu tradiciju, tako da, ako ćemo već izbacivati divlje postotke, morali bi i ovo uzeti u obzir, zar ne?

[Zayron]

@ Zayron

 

Napisali ste da je staroslovenski u trenutku nastanka bio 90% sličan kolokvijalnom govoru. Zasigurno znate da su Sveta Braća su prevodili s grčkog, koji je iznimno složen jezik s dugim razvojem. Prema Vašoj teoriji, Sloveni su imali jezik koji je skoro (90 %) sposoban za prijevode s grčkog, a u to vrijeme Sloveni nemaju ni pismo. Dakle, bez pisma i književnosti, već imamo jezik koji "parira" grčkom, samo mu 10% nedostaje. 

 

Ta teorija ne stoji. Sveta Braća su morali uraditi mnogo zahvata na jednom slovenskom narječju da bi ga koliko-toliko osposobili za prijevod sa jezika koji ima višetisućljetnu tradiciju, tako da, ako ćemo već izbacivati divlje postotke, morali bi i ovo uzeti u obzir, zar ne?

 

Nisam nigdje napisao da je "staroslovenski u trenutku nastanka bio 90% sličan kolokvijalnom govoru". Takvu glupost i besmislicu ne bih mogao napisati ni u ludilu. Jednostavno zato što tada nije postojao nikakav "staroslovenski" a ni "crkvenoslovenski"  jezik što sam već 1000 puta ovdje objašnjavao i objasnio ali izgleda mnogi to još nisu shvatili. Pronadji mi gdje si to pročitao kod mene? Sv. Ćiril i Metodije nikakav slovenski ni staroslovenski jezik nisu ni stvorili ni stvarat morali, sve što su stvorili bilo je pismo i književni slovenski jezik koji je samo derivatom slovenskog rječničkog i gramatičkog korpusa, njegovim podskupom izabranih izraza, obrata i riječi koji su se smatrali jezikom plemstva, slovenske gospode, višeg sloja ljudi. Taj slovenski jezik i ulični i dvorski je i tada imao svoja pravila i bez gramatike, ženske imenice su bile kao i danas većinom na a, postojali su padeži i deklinacije, vremena i konjugacije na primjer iako za to nisu imali još nikakve napisane gramatike koja bi odredjivala ta pravila, nisu je trebali da bi njim govorili kao što ni nepismenima ni dan danas ne treba da bi govorili, uče se onako kako ih je naučila rotitelji, tata, mama, baka, djeda, dosta im je sasvim za to rodna kuća i porodica. Kad sam napisao kolokvijalni slovenski jezik tim mišljeno tekući, govorni slovenski jezik, onaj aktualni koji se u to vrijeme govorio a ne neki antedatirani (prřastaroslovenski) ili postdatirani (futureslovenski), prije ili poslije toga jer nisu raspolagali vremenskom mašinom da idu u budućnost a ni pisanim zapisima da idu u prošlost. Da, sv. Braća solunska su prevodila sa starogrčkog a takodjer i sa latinskog. pokažem vam kako je izgledao jedan taj njiíhov prevod sa latinskog prevedene latinske rimskoslovenske  liturgije koja je bila odobrena Rimom na teritoriji Velike Morave. I slovenski jezik ima isto takvu "tisuĺjćetnu tradiciju" isto kao i grčki i latinski jer su to sve indoevropski jezici sa istim korijenima. A naravno da su taj jezik osposobili tim što su stvorili prvo slovensko pismo i prvi slovenski književni jezik. A ni taj književni jezik nisu morali iuzmišljatio jer su veći dio slovenskog plemstva tada odlično govorili i njemački, dosta ihz je bilko koji su znali latinskji i najmanje 100-200 godina prije dolaska sv. Ćirila i Metodija su hodali na Mise na latinskom. Velika je zabluda misliti da su Sloveni tada na Velikoj Moravi bili nepokršteni u vrijeme dolaska sv. Ćirila i Metodija, vlastela je tada bila pokrštena sva kao i najmanje dvije trećine stanovništva. O dolazak sv. Braće je sv. Rostislav usilovao iz drugih razloga, jedan je još pretrajavujeće paganstvo uporedo sa hrišćanstvom koje je on htio iskorijeniti do kraja (mislim to péaganstvo a ne hrišćanstvo a drugi su bile raznew geopolitičke kombinacije tipa Velika Morava medju Riumom i Konstantinopoljopm.Dakle ta prva, primarna evangelizacija je na Velikoj Moravi sprovedena irokeltskom Misijom sv. patrika a ta Ćirila i Metodija je bila druga po redu, sekundarna ali za Slovene jednako važna jer su zahvaljujući njoj dobili pismo, književni jezik i svoje prve knjige. Sve to možete provjetriti u svakoj ozbiljnijoj knjizi koja se zabiva slovenskim jezicima i narodima i njihovom kulturnom i crkvenom istorijom. Sad vidiš da kad su sveta braća prevodili sa latinskog na slovenski tim manji problem je za njih bio prevodit sa grčkog, svog maternjeg jezika na slovenski a navodno su bili po rodjenju bilingvalni jer su imali i slovenske i grčke pretke, poslije su postali i poliglotama. Ne postoji jezik na koji se ne može nešto prevesti sa latinskog i grčkog.

Kiev Folia #4, Old Slavonic

 

Velkomoravský chorál

Čast oracii iz glagolskego misala,

iže davno napisan jest na Velike Moravie

i segda leži v Museu Ukrajinskej Akademii Nauk:

Cěsarьstvě našemъ Gospodi

milostьjo tvojejo prizьri

i ne otъdazь našego tuzimъ

I ne obrati nasь bъ plěn

narodomъ poganskymъ

Christaradi Gospodi našego

I že cěsari s otcemъ I sъ sventimъ dugomъь. Amin.

Цесарствие наше Господи милостий твой призри,

и не ѡтдай нашего тузим

и не обратій нас в плен народѡм поганским.

Христа ради, Господа нашегѡ,

иже цесари с Отцом и с Светим Духом.

Cesarstvie naše Gospodi milostij tvoj prizri,

i ne otdaj našego tuzim

i ne obratij nas v plen narodom poganskim.

Hrista radi, Gospoda našego,

iže cesari s Otcom i s Svetim Duhom

Mass 20 from the Kiev Folia,

the oldest preserved text in Old Church Slavonic

from the 10th century; written in the Glagolitic alphabet.

Translated from the Latin original:

ITEM ALIA MISSA

Rege nostras domine propitius voluntates,

ut nec propriis iniquitatibus implicentur,

nec subdantur alienis.

Per Dominum nostrum Jesum Christum Filium suum

qui cum eo vivit et regnat in unitate Spiritus Sancti Deus

per omnia sæcula sæculorum. Amen.

[Zayron]

Edit:

ženske imenice i pridjevi su bile kao i danas većinom na a

 

I stari Sloveni su govorili svjataja ili svata a ne svatij ili svati kad se to odnosilo na imenicu ženskog roda a nisu za to trebali nikakve knjige, pravila ili gramatike da bi ih tome naučla, naučila ih tome njihova nepismena slovenska mater koja je bila hrišćanka bez gramatike i bez nekakvih knjiga. Sveti Ćiril i Metodije nikakav novi  jezik nisu izmislili ni stvorili, samo su na osnovu tog koji su na Velikoj Moravi i oko Soluna već zatekli i našli napravili izbor, selekciju posebno lijepih i pogodnih riječi kojma bi mogli biti pisani sveti i bogoslužbeni tekstovi a to znači stvorili su prvi književni kolokvijalni slovenski jezik koji nije novim jezikom nego jezičkim podskupom već tada postojećeg jezika,  koji se poslije kad je ostario počeo nazivati staroslovenskim i crkvenoslovenskim. A izmislili su pismo kojim bi se mogle riječi tog već postojećeg jezika zapisivati u knjigama. Sloveni medju koje su oni tada došli nisu bili nikakvi nepokršteni divljaci, sv. Rostislav ih je pozvao da sve to o čemu su Sloveni već najmanje 200 godina već znali od sada imaju potpuno u svom jeziku a ne samo djelomično i fragmentarno. I njemački misionari su imali dosta toga prevedeno na slovenske jezike, osnovne molitve, Misu, da bi razumjeli, osnove katihizisa. Ali sv. Rostislav s tim nije bio zadovolkjan, htio je slovenskog episkopa, slovensku Crkvu i komplet slovensku liturgiju od prve do posljednje riječi, o tom je bila riječ. A episkopiju, Crkvu je trebao zbog države kako bi Veliku Moravu osamostalio od utjecaja njemačškog klira..

[Zayron]

Edit:

I njemački misionari su imali dosta toga prevedeno na slovenske jezike slovcenski jezik, osnovne molitve, Misu, da bi razumjeli, osnove katihizisa.

 

inercija, kad se stalno piše o slovenskim jezicima itd. pa čovjek onda piše to već automatski.

 

kad sam već otvorio post objasnim još i ovo:

 

Sveti Ćiril i Metodije nikakav novi  jezik nisu izmislili ni stvorili, samo su na osnovu tog koji su na Velikoj Moravi i oko Soluna već zatekli i našli napravili izbor, selekciju posebno lijepih i pogodnih riječi i izraza, idioma, fraza, rječničkih obrata što je još važnije kojma bi mogli biti pisani sveti i bogoslužbeni tekstovi a to znači stvorili su prvi književni kolokvijalni slovenski jezik koji nije novim jezikom nego jezičkim podskupom već tada postojećeg jezika,  koji se poslije kad je ostario počeo nazivati staroslovenskim i crkvenoslovenskim.

 

Tamo treba dodati još i ovo na to boldovano iznad: i posebno lijepih i pogodnih riječi i izraza, idioma, fraza, rječničkih obrata što je još važnije. Kako sam rekao skoro svi pripadnici vlastele su tada na Velikoj Moravi bili pokršteni a većina njih čak i nekoliko generacija već, vlastelinske, knežske porodice koje još nisu bile pokrštene bile su velikom iznimkom. A mnogi su govorili normalno njemački, madjarski i latinski uz slovenski, dakle bili bilingvalni i multilingvalni, mnogi već od rodjenja. Znajući već tada rafinovani latinski a neki i grčki a takodjer najviše njih njemački su bili u stanju stvarat na slovenskom književne prevode tih obrata, idioma, fraza, složenica po ugledu na te jezike koje potom nalazimo i u njihovim pismima nakon što su Sloveni dobili pismo od sv.Ćirila i Metodija a to osim msionarskog rada Svete Braće je bio drugi važan a čak i stariji  izvor stvaranja slovenskog književnog jezika jer su se oni tim novostvorenim prevedenim frazama, idiomima služili pri toj "dvorskoj etikeciji"  i u doba prije dolaska svetih Ćirila i Metodija na Veliku Moravu.