Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[JESSY]

Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“ — његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности — и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена“ људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична“ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку оног што се може волети у њему, онога што је од Бога.

[JESSY]

[JESSY]

Нико и никада није био „достојан“ Причешћа и нико и никада га није „заслужио“, није био „готов“ за њега. „Један Свет“ је само један – сам Христос. Причешће је дар, дар Божије љубави и старања… Стога права припрема за причешћивање није „провера своје спремности“, него схватање своје „неприпремљености“. Причешће се прима у смирењу и послушању, и што је главно – у простоти срца. „Пошто хоћеш да живиш у мени, ја се усуђујем да приступим“… И колико је само такав приступ „духовнији“ од „одрицања од причешћивања“ због „неприпремљености“, које се увукло у Цркву и већину Литургија учинило Евхаристијом без причесника…

[JESSY]

"Страх од греха не спасава од греха!Радост у Господу спасава!Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ Слободе на који смо позвани да станемо.Где, како и када је ово постало монотоно и искривљено у Хришћанству? Или заправо где када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како када и зашто је Црква уместо да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?"

[JESSY]

„Срећа“ – задивљујућа, тајанствена реч, коју религија одавно познаје и објављује као меру и садржај истинске човечности, као покретач људског живота. Човек жели срећу онолико колико има потребу за ваздухом.

Али, у чему се састоји срећа? Овде, у одговору на ово питање, разоткрива се сва разлика између религијског и нерелигијског односа према човеку. Како је само важно да они који су непрестано окружени поједностављеним и лажним представама о религији коначно схвате ту разлику! Религија тврди да је човекова истинска срећа духовне природе, да се она налази у њему, да је срећа познање једне дивне, бескрајно светле, љубављу прожете замисли људског живота, човекова љубав према тој замисли. „Каква је корист човеку, ако сав свет задобије, а души својој науди?“ – каже Христос (Мт 16, 26). Не наудити души, то јест оној правди и љубави, оном осећану вредности и узвишене сврхе живота који налазимо у себи, већ напротив, посветити се достизању те истине, служењу њој – то је срећа, то је радост за коју Христос каже да нам је нико неће узети.

 

[JESSY]

[JESSY]

“Духовност”, “црквеност” – како су ово двосмислени и, стога, опасни појмови! Зачуђујуће је то, али готово сви они које сам упознао као трагатеље за “духовношћу” свагда су били ускогруди, нетрпељиви, досадни и безрадосни људи који су, притом, све друге свагда окривљавали за “недуховност”. И они су свагда за своје средиште имали себе саме, а не Христа, не Евангелије и не Бога. У њиховом присуству се човек не “расцветава”, већ се, напротив, духовно “јежи”. Гордост и егоцентризам, самозадовољство и ускогрудост – али чему онда сва та фамозна “духовност”? А тек ти стручњаци за “црквеност”! Како је то патуљаст и загушљив свет!

[JESSY]

 

[JESSY]

Клерикализам гуши; удаљава се од светотајинског карактера Цркве; своју моћ претвара у свету моћ којом контролише, води, руководи; моћ којом се обављају свете тајне, и уопште, сваку моћ претвара у “моћ која ми је дана”! Клирикализам одваја сву “светост” од обичних људи : иконостасима, причешће (са посебном дозволом), теологијом. Укратко, клирикализам је de facto негирање Цркве као Тела Христовог, јер су у телу сви органи повезани и различити само по функцији, али не и по суштини.И што се клерикализам више “клерикализује” ( традиционална представа о Епископима или свештеницима, наглашена одећом, косом,итд.), то Црква постаје све световнија, духовност се потчињава свету. У Новом Завету, свештеник је представљен као узоран лаик. Али готово одмах након тога почиње њихово одвајање од лаика; и то није само одвајање већ је и супротстављање лаицима.И опет, најочигледнији облик овог одвајања је искључивање лаика из причешћивања као пуноће њиховог бивања делом Тела Христовог. Уместо да буде “образац вернима” (1 Тимотеју, 4, 12), он постаје “господарем сакралности”, одвојен од верних, делећи благодат према властитом нахођењу.

То је корен противљења честом причешћивању неких свештеника – заштита причешћа исповешћу, отпуштањем грехова, “влашћу која ми је дана” …, итд. Ова борба се сада видљиво заоштрава под утицајем свештеника који су опседнути својом моћи, својом “светошћу”. Ништа више не прети њиховом ауторитету од враћања Евхаристије Цркви, обнављању Евхаристије као Свете Тајне, а не као “једног од начина освећења…”

Трагедија теолошког образовања лежи у чињеници да млади људи који желе да постану свештеници, свесно или несвесно, желе то одвајање, моћ, уздизање изнад лаика. Њихову жеђ изазива и појачава цео систем теолошког образовања и клерикализма. Како они могу да схвате, не само умом већ и целим бићем, да човек мора да бежи од моћи, било какве врсте моћи, која је увек искушење и увек долази од ђавола? Христос нас је ослободио те моћи-” Даде ми се свака власт на небу и на земљи…”(Матеј 28,18)- откривањем Светлости моћи као моћи љубави, жртвеног давања самог себе. Христос Цркви није дао “моћ” већ Светога Духа: “Примите Светога Духа…” У Христу, моћ се вратила Богу, а човек је био излечен од владања и командовања.У 61.години свог живота изненада сам се упитао: Како се све то тако извитоперило? И уплашио сам се!

[JESSY]

У наше време смисао љубави је потпуно извитоперен. У име љубави према апстрактном човечанству безбожници данас захтевају од нас да мрзимо и прогонимо друге људе, да их сматрамо непријатељима. Свако сажаљење и самилост према тим људима који су проглашени за непријатеље сматра се преступом. Али, Христос у причи о Страшном Суду говори супротно: ако, пак, од самог почетка своју љубав и бригу - и то не неку апстрактну и теоријску, већ конкретну и практичну љубав и бригу - не усмеримо на конкретног човека, сва наша маштања о срећи апстрактног човечанства не само да остају пусти снови, већ се неминовно претварају у мржњу и окрутност.

[JESSY]

“Историја Хришћанства је пуна издаја и те издаје нису толико у гресима и падовима људским, јер онај који сагреши свагда може да се покаје, онај који је пао свагда може да устане, онај који је болестан свагда може да оздрави. Не, много је страшније то стално замењивање воље Божије – вољом нашом, вољом мојом или, може се рећи, мојом самовољом. Због тог замењивања се и сама вера претвара у наш егоизам и она тада заслужује све оне оптужбе које против ње износе њени непријатељи.''

[JESSY]

"Извор лажне религије је неспособност са се радујемо или можда пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина јер је, ван сваке сумње, постоји, а да се при томе не радује. Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни. Ван те радости добијау демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства, религија страха, религија лажног смирења, религија кривице, све су то искушења и замке- врло снажне и то не само у свету већ и у Цркви. Религиозни људи врло често гаје неку сумњичавост према радости.

Први и основни извор свега је "радује се душа моја у Господу..." Страх од греха не спасава од греха, Радост у Господу спасава. Осећај кривице и морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или заправо где када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква уместо да ослобађа људе који пате, почела садистички да их застрашује"

[JESSY]

Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се "узбурка вода", сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али... сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред,заборављајући потпуно на друге.У јеванђелској перспективи бања Витезда јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када споља гледано човек савлада свој егоизам, он и даље изнутра остаје заробљеник себе и својега.

[JESSY]

Уместо да учи човека да на свој лични начин сагледава свет и

живот,Црква га учи да гледа само у њу. Уместо да на нов начин прихвати самога себе и свој живот, човек сматра да му је дужност да на себе навлачи безлични, до грла закопчани прслук такозване “побожности”, који се осећа на ужегло посно уље. Уместо да сазнаје шта је то радост, светлост, смисао и вечност, он постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често, напросто, озлобљен, и више се, чак, и не каје због

тога, јер је све то, наводно, од “црквености”.

[JESSY]

''Ма како Црква била болесна, ма како огрубео и посветовњачен био њен живот, ма колико у Цркви тријумфовало оно ''људско, исувише људско'', једино кроз њу просијава та светлост Царства Божијега. Међутим, видети ту светлост, ''наслађивати'' се њоме могуће је само у оној мери у којој се одрешујеш, ослобађаш од''себе'' у Цркви, а то значи од''гордости'', од ускогрудости и тескобе гордости.''