Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[JESSY]

Исто се може рећи И за грех. Из истих библијских хришћанских извора И увида долази извитоперено мишљење да је Зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ?це образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису Првородног греха Адама И Еве И оличено у ђаволу. А ђаво у никаквом случају није нека незналица јер он је Луцифер- носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже „Не“ Богу!

 Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може висе да живи у друштву које је пало И зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се висе са овим Светом.

Утопија И бекство од света су укорењени у нашој Јудео хрисћанској култури тако да су многи хрисћани капитулирали или пред Утопијом (лажнога раја у свету) или пред Бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али засто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму ?

Реч теологија изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи И „словљење о сексу или контрацепцији“ И као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму.

 Истовремено сведоци смо праве најезде Ескапизма ( бегктва од света ) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леда свету И одају се свему И свачему. То се десава И у нашој цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње И новије цркве. Има њих који тврде “ то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту!!!“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то небуде у чикагу Њујорку или Паризу.

[JESSY]

 Прва је истина – Све је добро. Грчки оци веле : “ да се ниси усудио да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ И „зао Бог“ аво је створен као најсавршеније створење Божије, И управо је зато павши постао, толико моћан у злу.

 Друга истина. Овај свет је „пали свет“ Не само због једног малог прекршаја – чувене Еденске јабуке ( зашто бас јабуке – нико то не зна) Свет ја пао зато што је одбацио доброту божију зато што је пре свега одбацио бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није например – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајза пало пиће него је -„Цели свет пали свет“ Брак је -пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато сто религија замењује радовање Богу капитулацијама : колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико ? колико ? све је пало све је помрачено .. И овде прави хришћани би рекли: “ Да свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, Али он још увек пева о слави божијој ! Он је још увек кадар да прими Бога

 Трећа истина : „Свет ја спашен“ али он је спашен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде !!! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо “ И да дође царство твоје“. А И оно долази Сада.

 Чувена француска изрека „Метро, посао, кревет “ јесте управо оно сто је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени И постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици : „што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо И руке наше опипаше, о Логосу живота; И Живот нам се јави..“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости садашњости И будућности религијицу заповести И рецепата која тврди да бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у цркву, који дају прилоге ( мада то чине И порески обвезници) Напротив спасење знаци да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.

[JESSY]

Ово искуство Царства Божијег држи скупа оно што бих назвао “ троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали И спасен“

Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане И томе слично а ја им одговарам : ? Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту ?. А апостол Павле је рекао : Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините. ? чак И читати Wалл Стреет Јоурнал у славу Божију ? Да, наравно да можете. Слава божија је где год човек жели да она буде.

Ми хришћани не треба да правимо избор између Утопије (у свету-благословен је нас свет) или бекства од света, И није да продајемо религију као валијум, као Свету Валијумску пилулу. Прави изазов пред нама је да обновимо оно сто се назива искуством фундаменталне хришћанске есхатологије.

 Какав год да је онај свет (царство небеско, Рај, а ми не знамо ништа о њему) тај онај свет се пре свега открива већ овде И већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу И другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ће те га наћи у трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ И овог „овде“ нема никакве разлике.

Социолог Питер Бергер- критикујући модерну идеју да је Рај увек негде далеко од Менхетна, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао : „Извините даме И господо, али када Бог говори о симболу свога царства, то је увек- град, а не мала сеоска фарма у Вермонту. ‘“ И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А јерусалим је наравно град.

Наса вера је заснована на два основна откривења : Бог је толико заволео свет И пали свет је на тајанствен, мистички нацин спасен.

 Ми смо људи хришћанске традиције И културе И ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, шекспира или Достојевског о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин; Постоји стварно зло И постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави И постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална И хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче И томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ И о искуству спасења које се збива овде И сада. А та вера И то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако И ескапизам.

[JESSY]

Није на цркви Христовој да да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити И ескапизам погибељство од света као издају према богу који је толико заволео свет.

 Човек је постао човек не зато сто је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато сто је Хомо Сапиенс, нити зато сто је открио Аристотеловску логику. човек је постао оно сто јесте- човек, када је постао Хомо Адоратус, човек који благодари, а то је цовек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кликће; „Небеса И земља су препуни славе Твоје !“

 О када би смо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру И контекст нашег истинског битисања, који преображава оно чувено „метро посао кревет !“ Онда би смо могли то у себи да обновимо. Па све је ту И ништа нам зато не недостаје ! Када би смо то обновили ми тада, више не бисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији Утопизма И Ескапизма, већ би смо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао И света који је спасен кроз Христа И оне који верују у спасење.

 

http://otacmilic.com/otacaleksandar-smeman-dva-pristupa-hriscanstvu/

[JESSY]

"Човек је изгубио способност да воли , и све је за њега постало  ''проблем''. Треба отићи од ''проблема'', изаћи из њега, а то значи -  очистити свој вид, очистити своју душу од свег тог нездравог  грча.Хришћанство тражи, апсолутно тражи једноставност, захтева од човека  ''светло око'' које ''сија љубављу''. Хришћанство се извитоперује  свугде где је грч, где се ''природа на плач нагони''. А све је то,  нажалост, у неподносивој мери својствено нашој епохи, све то прожима  собом нашу цивилизацију.'' 
петак, 16.децембар 1977.
А.Шмеман, Дневник
"Страх  од греха не спасава од греха!Радост у Господу спасава!Осећај кривице  или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ  Слободе на који смо позвани да станемо.Где, како и када је ово постало  монотоно и искривљено у Хришћанству? Или заправо где када и зашто су  Хришћани постали глуви за радост? Како када и зашто је Црква уместо да  ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?
А.Шмеман,  Дневник
''Жена је живот, а не нешто у вези живота, тако да  је њена мисија да врати човека од форме ка садржају живота...Њене  категорије су лепота, шистота, дубина вера, интуиција.Мушкарац има  потребу за правилима, а жена налази изузетке. Али живот сам је  непрекидан изузетак од правила. Где год постоји истински живот, ту не  владају правила већ изузеци.А.Шмеман, Дневник,субота 11.октобар 1980.
Свет  је препун књига које говоре о борби и надметању, књига у којима њихови  аутори хоће да нам докажу да пут до среће води кроз мржњу. И у свим тим  безбројним књигама се нигде и никада не појављује реч "радост" и људи,  чак, и не знају шта је то радост. А, гле, та радост коју је анђео  Господњи објавио Марији наставља већ две хиљаде година да трепери у овом  свету, да потреса и усталасава људска срца.
Велики пост  је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа  према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су  заиста велике «заповести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе:  немој да се мешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са  осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског  става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне  користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално  употребљава речи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се  придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
"  Устаћу и поћи ћу...". Како је то лако, а како је то уствари тешко!  Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом  животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од  мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме  човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али,  у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку  спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.
Бити  човек данас значи - понижавати и газити преко других људи, пењати се,  рушећи друге људе. Свет у коме живимо је у тој мери прожет заглушујућом и  грубом самохвалисавошћу да више и не примећује да је та самохвалисава  сујета постала његова пророда. Да, управо је то рекао и један од  највећих и најпрефињенијих песника нашега времена Борис Пастернак својим  знаменитим стихом: "...Све тоне у фарисејство".
Oпростити  другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо  пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од  других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то  није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само  онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у  свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе  својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју  Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене,  јер тугујем...".
Чак и онда када неког волим та је љубав  изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави  желим да волим само себе. Ми стално мислимо да су други ти који чине  неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе.  Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни  извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо  читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. 
Светла  туга је једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и  силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и  на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом,  чежња да нам буде опроштено.Само у сили савести, у чежњи за праштањем, у  покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.
Фарисејство  је данас почело да се поштује као врлина. Људима се у наше доба толико  већ дуго и упорно пуни глава "славом", "достигнућима", "напретком'' и  "полетом", толико већ живе у атмосфери привидне величине да су временом  прихватили тај привид и ту лажну величину као оно што је добро и вредно,  тако да се у душама читавих покољења уобличила једна нова слика света  којим владају искључиво сила, гордост и бестидно самохвалисање и то као  општеважећа норма.
Истинска вера се увек састоји у  узрастању у врлини, једноставности- то је радосно, целовито и  ослобађајуће. „Проблеми“, „потешкоће“, „компликације“ су тривијални  изговори човека који је усредсеђен на самог себе и заљубљен у слику о  самом себи као комликованом и намученом човеку.
У нашем  свету царују гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и  владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље.  То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се  смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему  томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством  лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лик силе  и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе  те љубави.У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и  нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење,  бригу, поверење.

[JESSY]

1. Сваки “религијски свет”, укључујући ту и “хришћански”, лако се сналази без Бога, али зато ни за тренутак не може да живи без “богова”, то јест без идолâ. Таквим идолима постепено могу да постану и Црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера... Секуларизовани свет самим својим одрицањем вапије за Богом. Али, очарани сопственом “сакралношћу”, ми тај вапај нечујемо. Очарани својом “побожношћу” ми тај свет презиремо, одвајамо се од њега поповским смицалицама и лицемерно “жалимо” људе који не познају чари наше “црквености”. И не примећујемо да смо сами пали и да падамо на свим испитима – и духовности, и побожности, и црквености. 2.Црква је постала организација међу организацијама, активност међу активностима 3.Циљ Цркве је постала сама Црква, њена организација, њено “благостање”, њен “успех”. 4.У данашњем свету,Црква се схвата као “предузеће”, као “делатност”. Свештеник све време гњави људе да раде за Цркву. А тај рад се, са своје стране, мери, такорећи, по критеријуму количинском: колико заседањâ, колико доларâ, колико “делâ”... И све је то, ван сваке сумње, неопходно. Но, није опасна сама та делатност, већ свођење Цркве на ту делатност, поистовећивање црквенога живота са том делатношћу 5.Што је човек образованији, што је више искусио “позитивизма” и “рационализма”, тим “глупљу” религиозност он изабира. У Америци ни- чу као печурке разни сумњиви “скитови” и шире се потпуно бесмислене “харизматике”. И све то одмах обличи оног другог, труди се да испљује оног другог. 6.Повратак Бога.“Религијски препород...” и томе слично. чини се, могло би се и требало би се томе радовати. Али, ја се не радујем.“Повратак” који ја видим јесте некакав емотивни немир, лаж мистика, фанатизам и, делимично, мржња. Мржња према свету, мржња према онима који мисле другачије, секташтво, лаж старчество, кликуше... А изван Хришћанства – бекство у будизам и у некакву мутну мистику. 7.Истинита вера је, стога, свагда превладавање “религије”. И Црква није религијска установа, већ присуствовање “спасенога света” у овоме свету. Али, Црква ужасно хоће да буде “религија” и, гле, она се зато запетљава у “проблеме” који су за веру непостојећи и штетни. Зашто нико то не увиђа и не схвата? 8.међусобно неповезане, “појаве” и “тенденције” у савременом Православљу: – “номинализам” (све те “Антиохије”, “Александрије”...); – литургијски слепи конзервативизам; – култ “прошлости”; – богословско бављење, готово искључиво, “Оцима”; – апокалиптицизам; – мржња према “савременом свету” (али, не и према “овом свету”); – емоционализам; – култ “спољашјности” (брадâ, расâ, “стила”...). Све ово, другим речима, чини Православље немоћним, чини га гетоом не само у спољашјнем смислу, већ и гетоом у унутрашњем смислу (уместо да буде изазов, борба, одговор, живот!). 9.Стање очајања. Не – личнога (јер “лично” себе могу смело и неоспорно да сматрам врло срећним човеком: породица, деца, итд.), већ [очајања] у погледу Цркве, њенога стања, моје делатности. Постао сам, чини ми се, “алергичан” на ону црквеност и ону религиозност којих је пуна Црква и црквени живот, и које све више видим као најдубље могуће извитоперење Хришћанства и Православља. 10.Верујем да је Православље – истина и спасење, и грозим се онога што се издаје за “православље”, онога што воле, чиме живе и у ћему виде “православље” управо сами Православци, па чак и најбољи и најнесебичнији међу њима. 11.Православље постепено постаје “неурастенично”, људи се изнутра муче трагају} и за одговором, а одговора нема или је он толико општег карактера да људи не знају како да га примене у своме животу... И то је тај мучни “фон” који је готово свагда присутан у дубини моје свести. 12.“Очима својим ћете гледати и не- ћете видети, ушима – слушати, и нећете чути... И нећете се обратити! [уп. Мт. 13, 15]. То се са потпуном тачношћу односи и на савремене Православце: велика већина Православаца хоће нешто друго, види нешто друго, чује нешто друго, али “друго” у односу на оно што Црква даје да се види и да се чује, у односу на оно {то, по позиву Цркве, треба да се воли. То је нарочито очигледно код наших студената [богословља], код оне омладине која је очарана управо “религијом”. 13.Црква је одавно већ почела да живи сама собом, почела да се богати “у себи” а не у Богу, почела да “прекопава по себи”, да се спори у погледу своје “мисије”, да разматра своје “дело” и “назначење”, и да свиме тиме управо одражава “овај свет”, уместо да све што је у свету доводи у везу са Царством Божијим, самим тим спасавајући тај свет. 14.Опасност: заволети Цркву некако “мимо” Христа. Такве љубави има више него што се мисли. Али, Црква јесте искључиво Христос, Његов живот и Његов дар. Тражити у Цркви било шта друго осим Христа (а то значи, опет, тражити себе и своје) – знаћи неизбежно “пасти у прелест”, у изопаченост и, у крајњем исходу, у саморазрушење. 15.Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном дана- шњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромаш ује. човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме. 16.Уместо да учи човека да на свој лични начин сагледава свет и живот,Црква га учи да гледа само у њу. Уместо да на нов начин прихвати самога себе и свој живот, човек сматра да му је дужност да на себе навлачи безлични, до грла закопчани прслук такозване “побожности”, који се осећа на ужегло посно уље. Уместо да сазнаје шта је то радост, светлост, смисао и вечност, он постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често, напросто, озлобљен, и више се, чак, и не каје због тога, јер је све то, наводно, од “црквености”. 17.“Духовност”, “црквеност” – како су ово двосмислени и, стога, опасни појмови! Зачуђујуће је то, али готово сви они које сам упознао као трагатеље за “духовношћу” свагда су били ускогруди, нетрпељиви, досадни и безрадосни људи који су, притом, све друге свагда окривљавали за “недуховност”. И они су свагда за своје средиш те имали себе саме, а не Христа, не Евангелије и не Бога. У њиховом присуству се човек не “расцветава”, већ се, напротив, духовно “јежи”. Гордост и егоцентризам, самозадовољство и ускогрудост – али чему онда сва та фамозна “духовност”? А тек ти стручњаци за “црквеност”! Како је то патуљаст и загушљив свет! 18.Нема ничег горег од “професионалне” религиозности! Све то пребирање по бројаницама за време плетења црквених сплетки, сав тај стил оборенога погледа и уздахâ – све је то једна изветрела, ужасна кривотворина. 19.Историјска “побожност” је, у суштини, “ускогрудост и тескоба”. И она трује “црквеност” више од било чега другог. 20.Христа је убила и Христа убија религија. Религија је онај “орган” у нама који, ма како то било чудно, истовремено бескрајно и појачава и сакрива од нас наше најдубље страсти и грехе: гордост, фарисејство, самозадовољство, самоqубље, и томе слично. Религија јесте наше непрестано самооправдавање пред Богом, наше сакривање од нас самих

 

https://www.facebook.com/notes/alexander-schmemann/наш-живот-у-христу-христов-живот-у-нама-изабрани-одломци-из-дневника/1383335601690504/

[JESSY]

"У Јеванђељу се говори како је Христос тројицу ученика повео на високу гору, на чијем су га врху изненада угледали преображеног. Учитељево лице је засијало као сунце, а одећа постала тако бела како је човек не може избелити. Видевши то, ученици су рекли: Господе, добро нам је овде бити (Матеј 17, 4). Овог догађаја, преображења Господњег, сећа се Православна Црква сваке године средином лета, и празнујући славу Господњу која је засијала на земљи, тврди да је Божанска светлост добра, радости и љубави темељ, садржај и циљ целог живота, васколике творевине.

Нама све време покушавају да утуве схватање
хришћанства као нечег мрачног, тврдећи да је светлост и
просвећење, заправо, ослобођење од вере у Христа. То је
помало чудно, зато што ниједна религија, ниједна култура,
ниједна идеологија, не говори о светлости онолико колико говори хришћанство, ниједна не наглашава божанску светлост онако како то чини Црква. "Бог је светлост, и таме у њему нема никакве" (1Jованова 1, 5) - ове речи читамо на самом почетку једне од посланица светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Цело хришћанство увек говори о светлости, о просветљењу, озарењу. Антирелигијска пропаганда, која је преплавила свет милионима брошура надахнутих, наводно, најнаучнијим могућим приступом - а научност подразумева објективност и беспредрасудност - напросто прећуткује светлост као основну, централну тему хришћанства. Она поступа као неко ко показује мемљиве подруме најлепше дворца на свету, а прећуткује дворане пуне светлости. Да, наравно, и хришћанство, као и све остало на земљи, има своје "подруме", своју мрачну страну, обрасло је мноштвом
мрачних сујеверја, често је коришћено у посве земаљске, па чак и зле сврхе. Али о њему не треба судити по томе како су и изопачавали, вeћ по ономе што представља његову суштину по његовом основном надахнућу и стремњи. А када је реч о основном надахнућу и стремњи хришћанства, може се употребити само једна реч, и та реч је "светлост". "Ја у свет дођђох као светлост <...> да виде који не виде, и који виде да постану слепи (Јован 9, 39; 12, 46); "Док имате светлост идите ка светлости" (Јован 12, 35-36) - каже Христос.
Међутим, по његовим речима, људи више заволеше таму
(Јован 3, 19). О том страшном одбацивању светлости, о том одабирању таме уместо светлости, треба добро размислити, ако не желимо да нас и саме прогута тама. Опредељеност за таму показује се у томе што Бога прогоне, што желе да га избаце из света и живота. То треба рећи јасно и гласно, томе се треба изнова и изнова чудити. Уистину, зашто су људи, који све време тврде како човечанству желе добро срећу, поставили себи за циљ да искорене религију, коју тако острашћено мрзе? Треба схватити да је то главно, централно питање нашег времена, од ког, у суштини, зависи све остало.

Откуд та мржња? Ти исти људи тврде да нема никаквог Бога, да је то наука коначно доказала, да више нема ни
најмање сумње. Али, ако је заиста тако, вреди ли ломити
копља? Игру деце у песку на обали мора још нико није сматрао за зло против ког се треба борити, које треба разобличавати. Кад порасту, неће се више играти. Ако Бога нема, ако је целокупна религија плод незнања и неразвијености, онда ће она пре или касније нестати, као што нестају куле од песка кад њихови градитељи одрасту. Међутим, узмите било коју антирелигијску књигу, отворите је на било којој страници и видећете нешто сасвим друго. Није то просвећење, наука, нити борига за развој, већ мрачна, безизлазна мржна. "Нема Бora, Христос није постојао, свети су се претварали, свештеници су лагали, верници су чинили злодела!" - некаква малтене садистичка жеља да се све укаља, понизи, сруши
истреби. Због чега? Наравно, због тога што у "срећи" и
"добру" које желе да наметну ти људи нема светлости слободе, нема ничег што узвишава душу, нема ни трачка било чега одозго. Све је одоздо, све је искључиво земаљско, материјално и бескрајно досадно. Знају они да човек никад нећe назвати срећом и добром ту досаду и ту таму, докле год се макар подсвесно буде сећао сасвим другачије светлости које једном видео, осетио, утиснуо у срце.

"Годподе, добро нам је овде бити" (Mатеј 17, 4) - узвикнуо је ученик, угледавши Христа у блистању небеске славе. То је усклик уистину срећног човека, то је пуноћа среће и радо сти каква се не може пронаћи у гломазним томовима књига о "научно утемељеној" срећи, која на неки необјашњив начин проистиче из "ослобођења радничке класе" и уништења по поправним логорима свих који мисле другачије. Докле год се овај узвик чује у свету, докле год постоје људи који из дана у дан са радошћу и благодарношћу уздижу очи ка небу са речима: "Слава теби који си нам показао светлост!", докле год се на земљи прославља сунчани и радосни празник Преображења, докле год се у црквама пева: "Да засија и нама
грешнима светлост твоја вечна ", докле год се макар шачица верника сећа да су створени за светлост - докле је све то тако, идеолози безбожне cpehe разумеју да неће постићи свој циљ. Зато се, шкргућући зубима, наоружавају против те светлости, желећи да је помраче или макар сакрију, и лажу, лажу, лажу, јер светлост светли и милиони људи је виде и верују у њу.

Опет Преображење, опет нас Христос позива да се
попнемо са њим на високу гору, да схватимо да је живот
усхођење и подвиг. Погледајте Цркве којих је пуна земља
или, још једноставније, лице човека удубљеног у молитву, и рећи ћете, као што вековима говори Црква: "Слава теби који си нам показао светлост!"
________________________________
ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН - "Господе, добро нам је овде бити!" (беседе са радија Слобода)

[JESSY]

"Не само неверници, него и верници, барем они који озбиљно размишљају о проблемима вере, често изражавају следећу сумњу: „Кад би Бог постојао, зар би дозволио да хиљадама година светом влада зло?“

Ова сумња се понавља из столећа у столеће и не можемо је тек тако заобићи, јер свакодневно искуство као да је потврђује. Заиста, зло сувише често односи победу у свету, и тим успехом као да оправдава себе. „Кад би Бог постојао, он то не би дозволио!“ - често каже човек у очајању.

Шта на ово одговорити? Само једно: Бог којег проповеда хришћанство и којег су објављивали старозаветни пророци Бог је слободе. Човек ни у ком случају није пијун или играчка у Божијим рукама, већ слободни и одговорни кројач сопствене судбине. Управо то ставља тачку на све расправе о томе како је Бог могао да допусти или да не допусти ово или оно. У својој неограниченој љубави према човеку, Бог себе, да тако кажемо, ограничава човековом слободом, он жели да га човек прихвати сам, слободно. „Не називам вас слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов, него вас називам пријатељима“, каже Христос.

Запитајмо се: у чему је разлика између друштва слободних људи и друштва робова? Ако оставимо по страни случајне особине и једних и других видећемо да је разлика у томе што су слободни људи одговорни за свој живот, за сво добро и зло које чине, док је за робове једини закон воља господара, који им нешто дозвољава, а нешто не.

Људи су се кроз историју непрестано борили за слободу, јер једино је слобода достојна човека. Но, да ли су људи увек свесни да се идеја слободе заснива управо на откровењу о Богу? А откровење које нам је дато у Библији и Јеванђељу о Богу не говори као о страшном тиранину који контролише људе, пијуне слободне од било какве одговорности, него као о извору слободе, љубави, добра и моралног савршенства.

Сумњичави ће питати: „Али таква идеја Бога подразумева могућност победе зла! Каква је корист од ње?“ Да, зло је моћно, и Јеванђеље нас непрестано подсећа на то. Христос говори о уском путу спасења, о тешкоћама и исушењима на том путу. У свету се одвија непрестана борба добра и зла. Управо зато што је човек слободан, пред њим је увек избор између ова два. И свако од нас зна, када одбцује зло, мржњу, ропство, и опредељује се за добро, љубав, слободу, да га тај избор сваки пут чини снажнијим, а не слабијим. Да, зло често односи победу. Али само од нас зависи хоћемо ли му пружити ту победу. Од нас зависи хоћемо ли одабрати добро, хоћемо ли поверовати у њега попут првих хришћана, који су веровали да је распети на Крсту, сиромашни, лутајући Учитељ својом љубављу свету показао истинску победу добра."
-----------------------------------------------------------
АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН - Само од нас зависи

[JESSY]

"Један од највећих неспоразума између верника и неверника тиче се односа једних и других према чуду. Верници много воле да се позивају на чуда, то јест на натприродне појаве. Стиче се утисак да је њихова вера заснована само на чудима и на сведочанствима о чудима која, са друге стране, неверницима звуче апсурдно. Верници као да не разумеју да упорно понављање прича о чудима - о лавовима који копају гробове светим отшелницима, о утицају оностраних сила на свакодневни живот, о тајанственим виђењима у сну и на јави - невернике не само што не убеђује, него их још више нервира и одбија од вере.

Подсетимо се, зато, онога што би требало да се назива хришћанским схватањем чуда. Пре свега, треба нагласити да Јеванђеље у потпуности одбацује чудо као разлог и доказ вере. За Христа се јасно каже да у једном месту НИЈЕ МОГАО да чини чуда због неверја тамошњих житеља (види Матеј 13, 58). Према томе, ма како дефинисали чудо, заправо је оно то које зависи од вере, а не вера од њега. И не само то. Сама суштина Јеванђеља, сама срж хришћанског учења искључује веру у чудо као темељ религије и начин живљења вере. Шта то хришћанство заиста учи и објављује? Да је Бог постао човек, да је Христос Син Божији који је постао Син човечији. Објављујући ово, хришћанство истиче не само Христову човечност, него и сиромаштво, беспомоћност, па чак у извесном смислу и неуспех.

Да је Христос хтео да привуче мноштво људи, он би, као Бог, могао да учини таква чуда после којих не би остало ни трага од сумње у његову божанску моћ. Али таква вера би била вера "на основу чуда", и зато у Јеванђељу не само што нема ничег сличног, него нас оно, напротив, непрестано позива да поверујемо без икаквих "доказа", да заволимо Христа без интереса. Чак ни у његовом васкрсењу из мртвих нема ни најмање принуде да поверујемо. Јеванђеље јасно каже: видевши га после васкрсења, неки ученици су му се поклонили док су други посумњали. Жене које су отишле на гроб и сусреле Христа помислиле су да виде градинара. Два ученика на путу за Емаус само на основу тога што им "срце гори" схватају да је њихов тајанствени сапутник сам Христос."
--------------------------------------------------------------------------
ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН - Изнад лажне дилеме 

[JESSY]

"Ма шта материјалистичка идеологија доказивала, свакодневно искуство свих људи сведочи да је увек тешко живети узвишено и чисто, водити осмишљен и испуњен живот, да се у сваком од нас непрестано боре две силе, два усмерења - једно нас зове горе, ка пуноћи живота, друго вуче доле и буквално опустошује. А нису ли управо празнина и пустош у нама оно што отвара простор злу?"

[JESSY]

"Све док крштење буде представљало приватну породичну свечаност, а венчање друштвену церемонију у којој је фотограф много важнији од свештеника, све док Причешће Телом и Крвљу Христовом буде била "дужност" коју треба испунити једном годишње, тешко је нашу децу учити да у литургијским богослужењима виде суштину Цркве, срж њених учења и њеног живота."

 

[JESSY]

“У чему је, дакле, јединственост, апсолутна посебност тог стања које називамо “вера“? У томе што је она одговор. А одговор не само подразумева, него и потврђује постојање онога коме се одговара. Можемо то рећи мало другачије: вера је покрет као одговор на позив. Покрет не само душе, него целог човека, целог његовог бића које је изненада препознало нешто, а затим се даје препознатом. Језиком хришћанства то се може изразити овако: вера полази од Бога, почиње његовим позивом. Вера је увек одговор Богу, човеково давање себе Ономе који је прво дао себе. О овоме дивно говори Паскал: “Не би ме тражио да ме ниси нашао“, каже нам Бог.“

Александар Шмеман

[JESSY]

У Јеванђељу стоји: „Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт 6, 21)". Ове речи дају крајње једноставну, али и најдубљу дефиницију човека, јер нема човека без блага, то јест без вредности, стремње, идеала, циља који он за себе сматра најважнијим. То благо може бити нешто веома узвишено, на пример, мир у целом свету, братство међу свим људима, лично савршенство, а може бити и нешто банално, материјално, егоистично, као што су лични успех, богатство и власт. Али, понављам, нема човека без такве једне скривене, малтене подсвесне, тежње или, другим речима, животног идеала. На крају крајева, сваки појединац, свако друштво, свака епоха, вреднују се не само по томе у чему су успели, а у чему нису, него и по односу према свом идеалу, према свом „благу“: „Реци ми у чему је твоје благо и рећи ћу ти ко си“.

Непрестано нам понављају: „Ми радимо на изградњи срећног живота!“, штавише, изградњу тог срећног живота користе као аргумент у борби против религије, проглашавајући овај живот последњим и јединим благом зарад ког се религије ваља одрећи. Но, желели бисмо да их питамо: шта тај „срећни живот“ представља? У чему је његова срећа?

„Срећа“ – задивљујућа, тајанствена реч, коју религија одавно познаје и објављује као меру и садржај истинске човечности, као покретач људског живота. Човек жели срећу онолико колико има потребу за ваздухом.

Али, у чему се састоји срећа? Овде, у одговору на ово питање, разоткрива се сва разлика између религијског и нерелигијског односа према човеку. Како је само важно да они који су непрестано окружени поједностављеним и лажним представама о религији коначно схвате ту разлику! Религија тврди да је човекова истинска срећа духовне природе, да се она налази у њему, да је срећа познање једне дивне, бескрајно светле, љубављу прожете замисли људског живота, човекова љубав према тој замисли. „Каква је корист човеку, ако сав свет задобије, а души својој науди?“ – каже Христос (Мт 16, 26). Не наудити души, то јест оној правди и љубави, оном осећану вредности и узвишене сврхе живота који налазимо у себи, већ напротив, посветити се достизању те истине, служењу њој – то је срећа, то је радост за коју Христос каже да нам је нико неће узети. Колико је само погрешна тврдња да религија срећу и циљ живота измешта ван граница овоземаљског постојања, у загробни свет! Ко је други, ако не први проповедници, непрестано као заповест, безмало као наредбу, понављао тај позив на срећу: „Радујте се... и опет велим: радујте се! (Флп 4, 4). Радујте се свагда... на свему захваљујте (1 Сол 5, 16 – 18).

Захвалност, радост – то је оно што је хришћанство поставило за камен темељац, уздигло изнад света, као човеков истински позив. Али, то је радост чистоте, истине и слободе, радост зато што је могућ обновљени живот. То је радост која позива на труд и напор, на непрестано самопреиспитивање и самоудубљивање, на живот по савести. Другог пута који води срећном животу нема нити може бити, докле год је човек – човек, а не робот или животиња. По својој природи, човек одабира узак и узвишен пут, али и само кретање тим путем доноси срећу, јер човек на том путу ради на себи, обликује себе у складу са оним какав треба да постане – слободан духовни носилац човечности у свој њеној пуноћи.
______________________
ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН - Где је благо наше? (Део из књиге "Беседе на радију Слобода 5")

[JESSY]

Наш грех је у томе што се на све брзо навикавамо због чега нам све у свету - укључујући и нас саме – брзо постаје досадно, ниско и празно. Јабука постаје за нас само јабука. Хлеб - само хлеб. Човек -
само човек. Знамо спољашњост и функцију свега, знамо све о свему. Али, ми уствари више ништа ни о чему не знамо, јер више не видимо ону Божанску светлост која просијава кроз све у овом свету.

 

Протојереј-ставрофор др Александар Шмеман

[JESSY]

Богу се треба клањати у Духу и Истини. А то значи - не у страху и слепилу, не од бојазни и патње, већ у знању и слободи, у слободном избору и синовској љубави. Христос овим Својим речима поставља Истину у само срце и средиште вере. Не закон, не потчињавање и не пуке прописе, већ Истину. "Познајте Истину - говори Христос - и Истина ће вас ослободити". Христос у средиште вере, у само њено срце поставља искање: ''Иштите и наћи ћете". Не испуњавање прописа, већ љубав: "Милости хоћу, а не жртве" и - "заповест нову дајем вам, да љубите једни друге".