Православни мисионарски центар "О. Данил Сисојев" - текстови, активности и дискусије

[Ignjatije]

Мисија je одувек је представљаlа обавезу црквених људи као испуњење
заповести Господа Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе
крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам
вам заповједио" Мисија Цркве усмерена је на освећење не само човека, већ
и целог створеног света, свих области живота: „Да ће се и сама твар
ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије. Јер
знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. А не само она, него и
ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући
усиновљење, избављење тијела нашега".

Данас вам представљамо Православни мисонарски центар "Отац Данило
Сисојев". Тим поводом наш саговорник је Станоје Станојевић уредник сајта
"Сведок верни".

 

Идите и научите све народе - Православни мисионарски центар "О. Данил Сисојев"

 

Свака част људи, само напред !

 

[Stanoje Stankovic]

Може ли се знати под чијим благословом постји и делује Ваш мисионарски центар, с обзиром да на сајту та информација или не постоји, или није уочљива?

 

драги брате Иване,

 

наш сајт је настао на предлог самог Свештеномученика чије име наш центар носи. А да се покрене и да крене да ради дали су благослов два свештеника уредника сајта Светосавље.орг.

 

Његова Светост, Патријарх Српски Иринеј је благословио мисионарске књижице оца Данила Сисојева које смо издали. Радује нас такође да је Владика Давид Стобијски из прогоњене ПОА написао увод за сва наша издања за спољашњу мисију која смо до сада издали - Монголија, Пакистан, Индонезија, Кенија, ускоро и Филипини... Владика Давид је био велики пријатељ са Мучеником Данилом.

 

ево у наставку и увода који је Епископ Давид написао...

 

О делатности Православног мисионарског центра «о. Даниил Сисојев» – Епископ Давид Стобијски

Преподобни Симеон Нови Богослов каже да православним хришћанином може да се назове само онај човек, који је бар једном у животу имао мистични опит сусрета са Богом, лице у лице. Заиста, православна Црква је радионица обожења, место тог сусрета, јер само у Цркви, причешћујући се Телом и Крвљу Христовим, православни хришћани сусрећу и сазерцавају несаздану светлост Божију, и откривају смисао речи светог Атанасија Великог да је: Бог постао човек, како би човек могао постати бог по благодати. Отац Данил Сисојев је имао изобиље искуства те благодати, те нестворене енергије Божје. Од те благодати је сав горео, али није сагоревао. Управо та благодат га је подстицала да у пуноћи живи речи Евангелија: «Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа» (Мат. 28. 19). Он је неуморно долазио и у нашу земљу да проповеда реч Христову расколницима из тзв. македонске цркве, који кидају хитон Христов, јер је знао да нема већег греха од цепања јединства Цркве. Колико је могао, увек је и на различите начине, заједно са о. Георгијем Максимовим, помагао нашу канонску Цркву, Православну Охридску Архиепископију. Путовао је и вршио своју свештеноапостолку делатност не само код нас, већ у многим деловима света. Његови и Христови непријатељи су сматрали да је жив за њих опасан и убили су га у храму у којем је служио Богу. Чини се да о. Данил сада, од кад су га убили, постаје још «опаснији». Када је долазио код нас, молили смо се заједно, а сада се молимо њему.

Православни мисионарски центар «о. Данил Сисојев» наставља дело овог постраданог, Христа ради, свештеника у 21-ом веку. Овај центар има намеру да се реч Христова посеје у срцима људи широм света, е да би они и у срцима својим, као чланови Цркве, то јест Тела Христовог, остварили сусрет са Богом још сада и овде. Штампају се теолошке књиге православних аутора на језицима народа Индонезије, Монголије, Пакистана… Поред духовне користи које ће припадници ових народа имати читајући речи православних светитеља, дело овог центра истовремено представља сведочанство и оним православним хришћанима који понекад мисле да свештеноапостолство Православља и није толико важно. А, заиста, Православна Црква је један Брод који спашава људе од буре живота и плови према тихом пристаништу Царства Небеског, а на том Броду, коме је глава Христос Господ, има места да заједно, једни уз друге, буду припадници свих народа и свих раса људи, и у томе је великолепије Православља.

Нека су благословена ова издања дела великог светитеља нашег времена, светог Николаја Охридског и Жичког, нека је благословен труд људи који су себе уложили да продуже дело свештеника Данила, и нека ове штампане књиге Православног мисионарског центра «о. Данил Сисојев», буду на спасење свих људи који ће их читати, а у славу нераздељне и јединосуштне Тројице, Оца и Сина и Духа Светога сада и увек и у векове векова.

 

http://www.svedokverni.org/misija-je-ostvariva/

[Stanoje Stankovic]

Које су особине истинског мисионара - Св. Николај Јапански 

 

Шта је оно најважније што чини да нас други човек заиста чује, да наша реч дође до његовог срца и да позна да је Истина оно што му говоримо? Свети Николај Јапански, Апостол Јапана, човек који је на делу показао да је мисија Православља итекако актуелна, важна и неопходна у време када су многи православни хришћани већ сматрали такав подвиг нечим што је заувек остало у вековима иза нас, у свом размишљању из дневника говори о најважнијој особини коју треба да има човек који жели са другим да подели радост Благе вести.

 

http://www.svedokverni.org/koje-su-osobine-istinskog-misionara-sveti-nikolaj-kasatkin-apostol-japana/

[grigorije22]

Или је једино у Христу могуће спасење, или је Христос једна потпуно непотребна и несхватљива манифестација… – Свештеномученик Данил Сисојев

март 24, 2013   Књиге, Текстови, Свештеномуч. Данил Сисојев, Христови Мисионари

Вашој пажњи предлажемо сведочење човека који спада међу људе за које је Христос говорио да ће из њихових уста говорити Дух Истине, Дух Свети. (Мт. 10:19-20)

 

* * * * *

„…Неопходно је проповедати да је Христос јединствени пут ка Оцу. Непотребни су разговори типа „па можда је ван Цркве могуће спасење“. Они су потпуно неумесни. Црква није организација, то није просто скуп људи који су примили Христово учење, Црква је Тело Христа Спаситеља. У то верујемо, о томе је говорио апостол Павле: „Њега постави изнад свега за главу Цркви, Која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1:22-23) На тај начин, ако је човек ван Цркве, он је и ван спасења, зато што Црква, понављам, није просто скуп људи, није људско дело, већ дело Богочовека, Христа Спаситеља. Христос је рекао: „нико не долази Оцу осим кроз Мене.“ (Јн.14:6) То је веома важно запамтити, и не предавати се размишљањима типа „а по чему је крив човек који никада није чуо за Христа, па зар ће и он погинути?“

Ствар је у следећем. Ако је могуће спасти се мимо Христа, онда је Христос узалуд умро. Ово су речи из Библије. Разумете? Ово је јако озбиљно. Ако би Христос могао да спаси човека на други начин, Крст не би био потребан. Крст је раскрсница на којој стаје хришћанин. Или је једино у Христу могуће спасење, или је Христос једна потпуно непотребна и несхватљива манифестација, никоме разумљива. Штавише, онда се сумња и у Самог Христа, јер је Христос директно и недвосмислено рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“ (Јн.14:6) Он је рекао: „Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници.“ (Јн. 10:8)

Овде је потребно одрећи се жеље да се ослања на (људску) праведност, неопходно је памтити да ће (такав) човек бити осуђен, не због тога што није сазнао за Христа, већ за своја дела. Бог га неће питати: „зашто ниси сазнао за Христа?“, он ће одговарати због тога што није имао љубави према Истини, како говори апостол Павле (2 Сол. 2:10). То је библијски одговор на ово питање.

Узрок погибије људи је у томе што нису заволели Истину. Човек који је заволео Истину свом душом својом, обавезно ће је наћи! Сетите се Житија преподобног Антонија Римљанина, кога је Бог довео на камену из Италије у Новгород, јер је Италија отпала од Православља у римокатолицизам. Штавише, ко пажљиво чита историју Цркве зна за мноштво примера када су људи долазили из далеких земаља да би пришли Христу. Почевши од евнуха из Дела апостолских. Он је дошао из Етиопије да би сазнао за Христа Спаситеља.

Како говори Свето Писмо: „Премудрост“, тј. Христос, „Сама по свим путевима тражи оне који Њу траже.“ А они који је не траже, они је и не налазе. Ко је крив што су погинули? Само они. Нису тражили Истину, нису је ни нашли. То је узрок погибије људи. И приче да ће их можда, неким другим, нама непознатим путевима Господ спасти, потпуно су неумесне. Шта значи „неким другим путевима“? Какав други истински пут постоји поред Христа? Ви знате за други начин спасења поред Искупљења? Нема га.

Дванаеста анатема у Недељу Православља говори: „Онима који не примају благодат искупљења проповедану Јеванђељем, као једино средство нашег оправдања пред Богом – анатема!“ Једино средство нашег оправдања!

Священник Даниил Сысоев.

Методы противодействия сектам

 

http://www.svedokverni.org/ili-je-jedino-u-hristu-moguce-spasenje-ili-je-hristos-jedna-potpuno-nepotrebna-i-neshvatljiva-manifestacija-svestenomucenik-danil-sisojev/

[Jakov Edeski]

Mislim da ce za par nedelja ili  koji mjesec,nisam bas siguran, u Grckoj da izadje knjiga koja ovu temu obradjuje temeljno,naravno u korist pozitive,a ne crno bjelih teorija ruskog teoloskog starog zavjetnog principa,oko za oko,zub za zub( :0104cheesy: ) .Cak znam i naslov:Da li ima spasenja izvan Crkve?Aludira na extra Ecclesiam nulla salus .Pisac je ugledni profesor i ep.K.K.Mozda knjiga nece biti veliki bum,ali otvorice neke nove poglede na ovu temu,i naravno veliki prostor za diskusiju. 

[Stanoje Stankovic]

Грешке мисионара - поглавље из званичног уџбеника мисиологије РПЦ

 

Вашој пажњи на празник једног од највећих мисионара хришћанске Цркве поклањамо важно поглавље из званичног уџбеника из предмета „Мисиологије“ Руске Православне Цркве – о мисионарским грешкама. Врло важна тема и прилика да сви научимо на искуству искусних мисионара и на тај начин, колико је до нас, избегнемо грешке… Мисија је као и свака заповест – и тешка и лака. Лака – јер нам Сам Господ помаже када види да искрено желимо да Му служимо. Тешка – јер да бисмо је испунили потребно је да се боримо са својим немоћима и страстима. Нека буде на духовну корист и спасење.

 

http://www.svedokverni.org/greske-misionara-poglavlje-iz-zvanicnog-udzbenika-misiologije-ruske-pravoslavne-crkve/

[Stanoje Stankovic]

Прво треба своје обратити, а затим већ и другим народима проповедати

 

Поклањамо Вашој пажњи врло важан део из званичног уџбеника Руске Православне Цркве посвећеног једној од неодвојивих служења Цркве – мисији – који разматра и осветљује један од најчешћих коментара који се може чути међу неким православним хришћанима. Такође објашњава на који начин се особености неког народа чувају у Цркви и показује да заправо народ заиста може да буде поносан на своју особеност искључиво ако на њу гледа као на дар који може да принесе Христу, таланат којим може служити другима… Ван тога национализам уз било коју паролу „очувања идентитета“ доноси плодове које данас сви могу да виде и сами.

 

http://www.svedokverni.org/prvo-treba-svoje-obratiti-a-zatim-vec-i-drugim-narodima-propovedati/

[JESSY]

Свјатејши Патријарх московски Кирил

 

Сви ми заједно као да учествујемо у тој Васељенској борби светлости и таме, добра и зла, Христа и ђавола и неопходно је јасно разумети да су мисионари увек на првој линији те невидљиве, али ипак, реалне борбе.

Сада, користећи прилику, желео бих да кажем неколико речи о томе како ја сам схватам мисију. Можда ће моје речи помоћи некоме да обрати пажњу на оно на шта ми обично ретко обраћамо пажњу. Мислим да од разумевања природе мисије у многоме зависи успех мисионарског дела.

Па, рекло би се, шта ту има посебно да се схвата? Мисија је проповед која је пре свега обраћена споља. Да, тако је. Међутим, ова дефиниција не исцрпљује целокупну суштину мисионарског дела чије разумевање у многоме може помоћи људима да се изборе са мисионарским задацима који стоје пред њима.

Дозволите ми да вас подсетим на текст који лежи у темељу сваког мисионарског делања: „Идите, научите све народе…“ То је јеванђелски текст којим се завршава повест о земаљском животу Христа Спаситеља, текст који представља темељ, који оправдава и објашњава хришћанску мисију и који побуђује на хришћанску мисију.

Ето, када читамо овај текст, обраћамо пажњу на следеће његове делове: „Идите, научите“. Правилно. У темељу мисије је – поука. „Све народе“, тј. неопходно је свима обратити ту поуку. И такво поучавање неопходно је да буде праћено Крштењем – Крштењем у име Свете Тројице.

Међутим, ми скоро да никада не обраћамо пажњу на прву реч: „Идите“. „Идите и научите“. Желео бих да вам кажем да управо ова реч одређује специфичност онога што називамо хришћанском мисијом, за разлику од било које катехизације. По чему се разликује проповед од мисионарске проповеди? Управо тиме што је мисионарска проповед увек повезана са динамиком, са кретањем. Ако обраћате своју реч људима, идући им у сусрет, крећући се ка њима, такво обраћање и таква поука јесте мисионарска. Ако се просто обраћате људима, очекујући да ће вам они прићи и чинити вашу публику било то у сали или у храму… где год – ви се не бавите мисијом, већ поуком. Дакле, покрет у сусрет човеку који слуша реч и означава мисионарску мисију.

[JESSY]

Сетимо се са чиме су почели свети Апостоли? На почетку су проповедали у синагогама. Апостол Павле је једноставно ишао својим једноверним земљацима и говорио им о ономе што је сматрао неопходним да каже: о распетом Христу Који је васкрсао, о свом обраћењу на путу за Дамаск. Затим је Павле кренуо у сусрет незабожачком свету. Он није просто проповедао у синагогама, он је кренуо у сусрет онима који га уопште нису очекивали, који чак нису ни размишљали, можда, нису ни желели да се сретну са њим, у чијим плановима није постојала беседа са тим човеком. Међутим, он је сам кренуо у сусрет јер је целокупна апостолска проповед била мисионарска проповед, јер су они ИШЛИ У СУСРЕТ, обраћали су се без зависности да ли желе да их слушају или не. Строго говорећи, дело Божије, изградња црквеног живота увек почиње мисијом. Ако ви дођете у пусто место, уђете у кућу и очекујете да ће вам прићи људи да бисте их учили, никада их нећете дочекати.

Сваки почетак Божијег дела, апостолско служење повезано је са кретањем у сусрет. То је било толико природно у древна времена Хришћанске Цркве, у Древној Цркви и не само у апостолска времена, тако је било нормално и у Русији када је оснивана наша Црква и наши мисионари, епископи, првоапостоли Руске Цркве ишли су у сусрет незнабошцима, проповедали.

А затим се у нашој пастирској свести догодио некакав прелом. Мисија је била издвојена у некакво посебно црквено одељење још пре револуције. Иако формално тако нешто није постојало, међутим, постојао је институт епархијалних мисионара. Сматрало се да ето, ти људи и треба да се баве мисијом, а Црква треба да учи народ. Како да учи? Изградили су прекрасне храмове, постојао је одређени положај Цркве у друштву, држави, некакав „status quo“, постојале су традиције, обичаји који су уважавани и освећени временом. Ето, у оквирима тога је и потребно остварити поуку.

Тако смо и радили: учили људе у храмовима, у недељним школима (пре револуције нису се звале недељне, већ црквено-парохијске школе). Међутим, затим су дошла тешка времена. Црква је свуда била прогнана, као што знамо, у гета. Ништа јој се није дозвољавало сем да врши богослужења и проповеда у време богослужења.

Желели ми то или не, драга браћо, дужни смо да сами постанемо свесни да је овај историјски образац у нама створио одређени стереотип. Ми се удобно осећамо у храму, излазимо нашем верном народу, говоримо: „У име Оца и Сина и Светога Духа“, почиње проповед, осећамо се свој на своме. Какву год ми проповед рекли, добру или лошу, наш побожни народ ће увек рећи: „Спаси Господи!“ и како увек греје душу такво успокојавање…

[JESSY]

Међутим, кретања овде нема. Ови људи су нам дошли јер су њихови родитељи били научени у вери. Они су већ били обраћени или због традиције, васпитања, или неких њихових сопствених трагања. И хајде да отворено кажемо да читав феномен „другог крштења Русије“ уопште није био резултат мисије Цркве. То је био резултат самосталних трагања људи који су се разочарали у идеологију која је доминирала, у животне вредности, људи који су на сопственом искуству схватили да без Бога није могуће стећи пуноту живота. То је био резултат њихове унутрашње потраге, унутрашње борбе и трагања.

Они су нам дошли и ми смо их сусрели, неко добро, неко лоше; неко са љубављу, неко и не; неко ревносно, неко и са раздраженошћу. И ревност је директно зависила од величине парохије, свештеничких прихода, његове заузетости, итд. Ми не можемо рећи да смо их сви добро сусрели јер је први талас, настао 1988. године већ опао и многи који су на том таласу дошли у Цркву, у Њој нису остали…

Дакле, друго Крштење Русије није био резултат мисионарског рада Цркве. То је наравно било дејство благодати Божије. То је заиста, трагично, историјско искуство нашег народа. Али смо дужни себи да кажемо јасно ако желимо да пронађемо правилне путеве за своју мисију – да није наша заслуга у питању.

Шта је потребно радити да бисмо заиста остварили мисију? Потребно је вршити дело на које православни свештеник није навикао… Ужасно није навикао. Неопходно је да се изађе ван ограде храма и сам ићи… Где ићи? На улицу. Рећи ћу сада нешто што ће поколебати многе – у фабрику, на њиву, на станицу, у воз, на раскрснице… Ићи као што су апостоли ишли. Јер је мисија проповед која је повезана са кретањем у сусрет. „Идите, научите све народе“.

И ето, док не извршимо тај унутрашњи прелом у својој свести, пре свега ми, мисионари, ви који сте се окупили овде, док не постанемо свесни да мисија није проповед у пријатној, уобичајеној атмосфери православне парохије, већ у кључалој, суровој, непријатељској атмосфери савременог света где се сусрећемо понекада све до сада са подсмехом, неразумевањем, раздраженошћу, запрепашћењем, сумњама, разочараношћу. У таквој, неудобној средини ми треба да се научимо да сведочимо Реч Божију. Зато је природа мисије увек повезана са кретањем – кретање је увек повезано са подвизима, са прекидом неких веза које нас држе у уобичајеној средини.

Зато је подвиг мисинара увек посебан подвиг, увек повезан са одређеним савладавањем те, за човека природне тежње, ка сопственој средини живљења. Управо зато се апостолски подвиг, равноапостолни подвиг одувек тако ценио у Цркви и уважавао као мучеништво, као исповедништво.

Ето, ја бих желео да кажем да нам је данас неопходна управо мисија, потребна нам је катехизација, неопходно нам је религиозно васпитање и образовање. Потребна нам је проповед, обновљена проповед која је усмерена на савременог човека, неприлагођена категоријама овога света, која узима у обзир психологију и свест савременог човека да би људи са задовољством, са интересовањем слушалу проповед свештеника. Међутим, пре свега је нама самима неопходна проповед која је повезана са кретањем у сусрет људима, то јест, са аутентичном хришћанском мисијом.

[JESSY]

Ако говоримо о усмерењима у тој мисији, тј. чиме да се бавимо. Ето, мене никада не напушта мисао – ми немамо, није организована мисија тамо где је она преко потребна, пре свега у великим предузећима. Замислите људе који раде у фабрици пуно радно време, затим имају породичне обавезе, затим долазе два слободна дана, у суботу треба нешто урадити по кући, затим се наспавати, затим су ту деца. Не долазе људи увек у храм. И испоставља се да се њихови сусрети са Црквом догађају на велике празнике. Бивам поражен саставом људи као што смо сви приметили за последњих две, три године. Ко нам је у храмовима на Васкршњим Богослужењима? Верујући људи. Раније је стајала полупијана омлдина која се интересовала, а сада су у питању људи који стоје до краја у храму, који се причешћују Светим Христовим Тајнама, али их из неког разлога не видимо заједно са нама усуботу и недељу.

У питању су друга лица, они су дошли само на Васкрс, а целу осталу годину, можда још на Божић, на имендан (Крсну славу код нас – прим. уред.), за дан рођења можда и немају могућности да дођу у храм. Дакле, ови људи су запослени негде. Раде у научним институцијама, фабрикама. И како је важно да свештеник може да се сусретне са овим људима. Да постоје неке мисионарске тачке за ослонац. Постоје чак и појам у световној мисиологији: производна, градска мисија, мисија усмерена на људи који раде, који су заузети у фабрикама и производњи.

Затим је потпуно другачија мисија у селу. Погледајте наше сеоске парохије – 15-20 људи на Литургији, а у селу има 3-4 хиљада људи…

Где су сви људи? Шта, зар су сви атеисти или су сви крштени? Нека се догоди нека несрећа са човеком – одмах ће доћи у храм да се моле и крсте, венчају и моле баћушку да се помоли због неке муке и несреће. Међутим, ових људи нема у храму, они су негде тамо, на фармама, њивама. Можда је настало време да одлазимо на та места не да бисмо тамо служили дугачке службе, већ да бисмо били са тим народом, одговарали на њихова питања, помолили се заједно. Постоји појам као што је „производна гимнастика“. Зашто не бисмо користили сам тај локални језик у производњи или на тим истим њивама и не бисмо рекли људима две-три речи подршке, утехе.

[JESSY]

Посебно у наше тешко време, када се породица распада, када је рат на Кавказу, економска криза потребно је подржати да би постојала веза између реалног живота и хришћанских религиозних убеђења. И посебна сфера је наравно рекао бих – у транспорту. То је заиста огроман проблем. Видите, западни мисионари и секташи, они тамо одлазе. То уопште не значи да је потребно да им постанемо слични у свему. Међутим, железничке станице су стециште не само путника, већ огромна стециште друштвених и моралних проблема. Зашто не бисмо досегли да у сваком транспортном центру постоји просторија где би дежурни свештеник могао да поразговара са несрећним људима, подржи, ободри, помоли се заједно са њима.

Другим речима, мислим да је најважније што треба да схватимо у нашем мисионарском делу – то да је мисија кретање у сусрет. Док не направимо те кораке у сусрет, савлађујући одређени стереотип унутар себе самих и наше скривене унутрашње навике и расположења, биће нам врло тешко да достигнемо успех у нашој мисији. Верујем да ће Руска Црква заиста организовати своје мисионарско служење. Желео бих од срца да поздравим Владику Јована за дело које ради и све његове колеге и браћу и све вас – мисионаре који се труде у епархијама. Јер мисионар је човек који је на првој линији духовног живота, који ступа у ту непознату, мистичку, али ипак реалну борбу са злом.

Од срца и са молитвом вам желим успех у томе.

Митрополит Смоленский и Калиниградский Кирилл. Выступление на Втором всецерковном съезде епархиальных миссионеров (ноябрь 1999 г.)

http://www.svedokverni.org

[JESSY]

Ђакон Георгије Максимов

 

Ђаво помоћу мржње, непријатељства и зависти дели људе, а Бог их сједињује помоћу истине и љубави. Зато Хришћани верују да када се трудимо да савладамо непријатељство и донесемо мир и љубав међу људe постајемо мало налик на Бога и на нама се испуњавају речи Христове „блажени миротворци“ (Мт. 5:9).

Искрено говорећи, мени се не допада много реч „толеранција“ иако је ушла у званичну употребу. Није довољно само трпети друге људе, који се од нас разликују националношћу, религијом, политичким ставовима. Господ није рекао „трпи (толериши) ближњег свог“, већ „љуби ближњег свог“…

Заповест о љубави према ближњем представља пут за испуњавање главне заповести – љубав према Богу, јер „ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1 Јн. 4:20). Када су Господа питали у вези заповести „ко је мој ближњи?“, Он је испричао причу о добром Самарјанину, која сведочи да „мој ближњи“ није човек исте националности и вере – већ сваки човек са којим нас Господ спаја у овом животу.

Древни руски светитељ, преподобни Теодосије Печерски још је у деветом веку говорио: „Ако видиш нагог или гладног, или човека у невољи – био то Јеврејин или муслиман… – према свакоме буди милостив, избави га од несреће колико можеш и нећеш бити лишен награде од Бога“. Међутим, сарадња Цркве са државом отвара јако важну тему. Ствар је у томе што постоје принципијелне разлике између става православног Хришћанина и световног човека у условима успостављања мира између људи различитих вера и убеђења, који живе у једној држави.

Искрени православни Хришћанин треба да гледа на човека друге вере очима љубави. И јако често се догађа да када престанемо да гледамо на „туђинце“ са неповерењем, подозривошћу, непријатељством, страхом и почнемо да их гледамо очима Христове љубави, пред нама се више не налази неки сумњиви или непријатни тип, већ живи, страдајући човек.

Када га видимо таквим, појави се мисао: шта ја могу учинити за тог човека да бих му олакшао судбину? Када православни Хришћани то чине Христа ради и са молитвом, онда се чак и кроз најједноставније ствари, најосновнију помоћ, пажњу, чак пристојност, рађа не нека „толеранција“ – већ се рађа мир, љубав и радост у односу на људе друге вере.

У нашем свету постоји велики недостатак доброте. Свако добро дело, које се врши у име Христово је семе које ће израсти у чврсто дрво нелицемерног пријатељства. Што више таквог семена буде у нашем друштву, то ће се оно мењати на боље. За православног човека је међутим јако важно, што нас наша љубав према човеку не задужује да љубимо и све његове ставове и убеђења, тим пре ставове, који су противни истини Христовој.

За верујућег човека истина је изнад свега. Многи световни људи то не схватају и њима се чини да је до међурелигиозног мира неопходно доћи тако што верујуће људе различитих религија треба приморати да се одрекну вере у истину и признају да су све остале религије исто тако истините. О томе је говорио још Свети Николај Српски у прошлом веку: „Хришћанима је строго заповеђена милост према свим људима, независно од њиховог вероисповедања, али у исто време и строго чување истине Христове. Као Хришћанин за иноверног човека можете жртвовати имање и живот, али истину никада“.

Нажалост људи, који су равнодушни према истини, то не схватају и чак мисле да је управо у томе проблем. Многи су озбиљни кад сматрају да је екстремизам рећи: „Моја вера је истинита, а оне које јој противрече су лажне“.

Међутим то није тако. Ако љубимо човека, који је допустио заблуду и рекао да су 2+2=5, не значи да треба да волимо и његову заблуду и говоримо да су и 2+2=5 и 2+2=4 истините тврдње. Човек се не своди само на његову грешку. Ако у нечему греши, онда то уопште није повод да буде презрен или омражен, већ напротив, да се још више воли и саосећа са њим.

http://www.pravmir.ru/diakon-georgij-maksimov-ob-otnosheniyax-pravoslavnyx-i-musulman-gospod-ne-skazal-terpi-blizhnego-svoego-no-vozlyubi-blizhnego-svoego/

http://www.svedokverni.org

 

[виноградар]

Амин.

[Sergian]

Јесте све тако, али само из једног угла посматрања. Јер, Господ је рекао и оно "ако те не послуша...нека ти буде као незнабожац и цариник" и слично томе, и Он је разобличавао фарисеје и књижевнике, законике и садукеје.

И св.ап.Павле говори да се владамо поштено према онима изван и да користимо време јер су дани зли, итд.

Сваког човека треба волети али само свој крст носити.